Haos sam ja

Jako lep novi REZN, bolji mi nego prošli, trajanje oko 35 minuta taman kao dobar giros, bez sala Korn uticaj all over the place al opet nekako do jaja, spot je vrhunski

Šta ga je Rusa u Novom Sadu sunce ti jebem, valjda je manji grad pa se još više primeti nego u Beogradu, kao da sam u Nižnjem Novgorodu, jezivo

Ne, KC Lab što je zapravo samo adaptiran neki veći stan.

Tenue raspičio u NS, pravi znojavi screamo/crust visoke klase. Dočekah i ja da budem najstariji u publici, kuku mene

Kad sam već u kancelariji

Okupili se ponovo i objavljeni su za Roadburn sledeće godine.

Umbra Vitae novi znatno bolji od debija ali i dalje nisam baš 100% kupljen, previše nekih paint by numbers momenata. Ipak, za side projekat sasvim solidno.

Meni je ovaj novi Saidan vrh, kao Šako u Trokadero. Pored novog Dodsrit vrlo verovatno najbolja melodika ove godine.

Korektan Kawir novi, klasična helenistika ali u nešto divljačkijoj verziji. Etno momenata ima taman toliko da začine priču ali ne i da je presole, odlično. Vrteću ovo još.

Hahahahaha kakav je ovo spot, ovakvu ste ljudinu našli da pljujete

Pošto sam kupio nedavno True Nature Unfolds podsećao sam se malo diskografije ovog benda. Imenovani album je bomba, ali svi ostali su dosta slabiji. Sećam se kako sam se razočarao kad sam prvi put čuo Noir, a tek Providence što je bio kanta.

pa kaže

Ko šta radi, Stanne snima spotove. Daću šansu albumu ali očekivanja su ravna nuli.

A u stvari Ghost za plići džep i sa manjim komercijalnim potencijalom.

Znatno bolja od prve, mada mi nešto "preoptimistično" zvuči.

Konačno jedna pesma koja mi se sviđa, nešto najzanimljivije što su izbacili još od Maline

Prođe još jedan Brutal, osta još jedan osećaj praznine nakon što se sve završilo i povratak u surovu realnost. Ne znam kako su prošli posetioci Rokštada ali rekao bih da se nisam zajebao što sam se opet opredelio za staru ljubav - čuvenu češku tvrđavu. Ekipa probrana i tvrdokorna, spremna da ostavi fudbalerskih 120% na terenu, žrtvovalo se čak i gledanje tekme protiv Amera ali jebiga, to će da se premotava a metal ide dalje. Od nekih logističkih izmena u odnosu na prošlu godinu, merch štand vraćen na staro mesto, neposredno nakon ulaza i ponovo vraćen deo gde posetioci mogu da muziciraju i dohvate se instrumenata. Sve ostalo po starom i manje više savršeno. NULTI DAN: Imali smo želju da stignemo ranije i uhvatimo još neki bend warm up partya ali morala se gledati tekma protiv Australije, smestiti u bungalov i ostalo tako da smo barem stigli na HELLRIPPER. Sad mi iz ove perspektive izgleda kao da su svirali pre 100 godina, toliko je utisaka od kasnije. Dobra svirka, dobar zvuk, solidna energija ali, bez obzira koliko škotski brat trenutno bio vruć, jasno je bilo da je ovo samo predjelo za stvari koje dolaze. Lepo je što su warm up party smestili na Obscure binu, nekako je bilo punije i bolja atmosfera nego da je bilo na mejnu. PRVI DAN: Umorni od puta, odhrkalo se malo duže nego što je planirano pa smo ipak propustili Skeletal Remains, ali smo makar stigli na EXUMER koji je nudio thrash krompir i meso, solidno ali ne i upečatljivo. Belgijski mladići EVIL INVADERS su potom odali počast svojim uzorima, red heavya, red speeda, čak i jedna balada, bili su mnogo bolji nego što sam očekivao a očekivao sam ništa. Prvi udar death metala je bio u izvedbi holandskih veterana SEVERE TORTURE koji su odmah pokazali da će zvuk na mejnu ove godine biti dosta dobar, fino miksovan i balansiran. Nisam neki pasionirani pratilac ove ekipe ali beše dobra priprema za kasnije vedete. SYLOSIS su opeglali odličan set, minimalne aluzije na “engleski Trivium” fazon, mnogo više thrasha, melodeatha i generalno jako tight svirke, a Josh Middleton je pokazao da je vrstan gitarista. Studijski me odavno ne uzbuđuju ali live sasvim konkurentno peglanje. TERRORIZER su odrali svoj legacy set kako valja i dolikuje, uz odličnu preteću scenografiju, kamo pantalone svih u bendu i standardni podsetnik da je g-din Sandoval jedan od najunikatnijih bubnjara u istoriji metala, čovek koji ovaj relativno jednostavan fazon neverovatno obogaćuje. Ljepota i na GRAND MAGUS čiji je topao epičan zvuk fino legao nakon prethodnih burgijatora. Nisam veliki poznavalac njihove diskografije ali eto jednog benda u čiji vagon uskačem nakon live ugođaja. THE BLACK DAHLIA MURDER su već standardni favoriti publike na Brutalu i bilo mi je interesantno da vidim kako će se snaći bez rahmetli Trevora, nakon što je ritam gitarista Brian preuzeo vokalne dužnosti. Solidno se snašao i dobar je zajebant ali ostaje ta praznina nakon Trevorove smrti koju nije lako popuniti. Dobra setlista koja je prošarala kroz diskografiju, gorila prisutan na bini, a Brandon Ellis i Ryan Knight su opravdali ulogu uzbudljivog gitarskog tandema koji solira na smenu. RED FANG su prema očekivanjima napravili odličnu žurku sa kulminacijom na Wires i Prehistoric dog kao najvećim hitovima, jedan od feelgood momenata festivala i sirova rokenrol energija koja je prelivala. Ostajemo na mejnu gde drugi put u nekoliko dana gledam SPIRITBOX pa iako su mi bili nešto ubedljiviji u Rumuniji i ovde nije bilo greške. Courtney je ukrala šou svojom harizmom i aurom koju odašilje, komotno se ponaša u ulozi zvezde i nekog u koga je većina očiju uprto tokom nastupa, a u Gojira majici je naravno bila u trendingu i čeka se neki metal Vogue da je obradi. Meni najbolje njihove pesme one sa jakim refrenima poput Rule of nines i Circle with me, đentanje solidno ali nisam precizna ciljna grupa. Kraći odmor za napaćeno telo pa sam propustio gym class uz Hatebreed a na Vltimas nisam ni pomišljao da odem. Prvi ovogodišnji susret sa Octagon binom je bio uz HEXVESSEL. Na octagon su razvili neke kablove u obliku pentagrama, pa je sve bilo dodatno filmično uz Kvohsta i družinu. Sam nastup me nije kupio jer su forsirali novi album kojeg nisam veliki fan i više volim occult rock fazu od ovog kvazi black metala koji je delovao kao erekcija starca naspram premium blekera na festivalu. Zapravo njihova formula ovde je blekerska gitara i dumerski bubanj, malo umorno. U kategoriju teško prežaljenih ponovo upada Deicide ali i Diskord jer jebiga BRUTUS je u kući i jači su nego ikad. Ne znam koliko su bili do sada poznati prljavijim metalcima ali potrudili su se da budu upamćeni, a Stephanie je naravno bila zvezda večeri dok su momci držali pravac. Odličan nastup, lep zvuk, bend je na vrhuncu, sviraju konstantno i postaju jedan upečatljiv power trio koji će uskoro biti još poznatiji iako su već sad bend o kome se mnogo priča. Nazad na Oktagon i AEON WINDS koji je posle Brutusa zvučao kao kad se iz arene vratiš u garažu, ali u tome su čari Brutala. Svirka malo nevešta ali ipak solidna, đembeli je dobar vrištač ali falilo je astralne atmosfere kojom se ponose na trakama, očekivao sam malo više ali nije bilo rđavo, nemoj da vas lažu. Krenu tada i neka kišica ali to nije sprečilo spektakl koji je priredio ABBATH i zaista nisam očekivao ovako dobar i mudaški koncert. Naravno, sve je lakše kad se sviraju Immortal hitovi koji su neuporedivo superiorniji od mlohave solo karijere glavnog meme maga. Pa i ta kiša je doprinela atmosferičnosti, bilo bi bolje samo da je zavejao sneg. Za kraj prvog dana, Stanne i plaćenici su odradili DARK TRANQUILLITY set koji je samo dodatno potvrdio koliko su stare stvari bolje od novih, posebno Character/Fiction faza benda, meni omiljena. Solo gitara je bila jako pojačana i pojela dosta toga ali lepa atmosfera, Stanne je jedan mio gospodin i dok on vodi priču to će biti DT pa kud puklo. DRUGI DAN: Onog ko je stavio Necrot ujutru kao prvi bend dana treba dobro našamarati, ma koliko je želja bila jaka, nije bilo realno da se stigne na ovo. Tako je prvi bend dana bila OBSCURA ili trebalo da bude Obscura jer su, usled problema sa kablovima, na kraju odsvirali samo 3 pesme i nažalost bili ovogodišnja žrtva povremenih tehničkih problema koji se dešavaju. Prekratko za bilo kakav utisak no gledao sam bend ranije više puta tako da su njihove finte manje više poznate. Ondak lep šou u izvedbi ESCUELA GRIND, bend koji čine dva meksikanca najgrđe kategorije i dve khm dame, fitness instruktorka za gitarom i omalena cigančica za mikrofonom koja je ostavila srce na terenu i sve vreme egzaltirano uveseljavala publiku velikom željom. Muzika im i nije neka, nabod hardcore sa malo grinda i tako nešto, suvo i američki ali je žurka bila dobra, zezanje u publici a bend presrećan što svira pred toliko ljudi. Oprostićemo neke cringe fore. Mali odmor na chillu pa onda kreće sasvim respektabilan pljusak baš na RIVERSIDE, ali ta kiša je nekako dala draž suptilnom muziciranju i dragom vokalu Mariusa Dude. Uvek na Brutalu bude taj neki prog intermeco malo da pročisti uši od silnog drljanja i moram reći da mi je mega prijao i ovog puta. Preljepo. Kiša je stala ali posle kiše ne dolazi duga nego jebeni INCANTATION koji su oprali za sve pare. Već sam pogled na njihov veliki čuveni logo ulivao je strahopoštovanje no jednom kad je krenulo deljanje zaboravilo se na sve. John i ekipa u elementu, setlista odlična, zvuk jezivo dobar i veliki kao kuća, manje više savršen nastup i bend je bio još ubedljiviji na velikoj bini nego skoro kod nas u prdekani Zapa baze kada su takođe bili odlični. Bravo im ga bravo. Ostajem na mejnu da vidim vredi li kurcu taj WHITECHAPEL i ma koliko oni nabadački delovi bili tupavi do granice bola, ima ovde svašta da se čuje tako da - vredi. Nije sad da ću ovaj nastup bogznakoliko pamtiti ali eto neki deathcore da valja i da nije teško smeće, i to je nešto. Pauza za obrok i shopping pa nazad na FORBIDDEN. Koliko god nisam najveći fan klasičnog thrash metala, ovi veterani imaju dovoljno aduta i veštine da osveže priču i nisam se ni malo pokajao što im poklonih pažnju. Ponovo u prkno Oktagona da se vide YELLOW EYES i bez obzira što su mi bili bolji nego saborcima ne mogu se oteti utisku da ovo zvuči em hipsterski (što nije problem) em drugoligaški (što jeste problem). Povadi priču malo groteskni bubnjar ali sve u svemu jedan go prosek od nastupa. Veče je palo i spremilo delikatese. CARCASS standardno surovi i ubitačni, mada zvuk ovde nije bio neki ali sa imenima ovakve veličine obično nema greške, doduše ne baš ni ekstaze bar za mene. Bill Steer je nekako sve mršaviji, znam da je vegan i sve ali svaka čast za liniju u tim godinama. Idemo na Obscure i BARONESS koji su odvalili i ne znam o kakvom se lošem zvuku piše i priča, oni znaju da zvuče muljavo ali ovde je sve bilo kako treba. Bend je na kreativnom i sviračkom vrhuncu i divno ih je bilo uloviti, baš dobra setlista za festivalski nastup, od svega po malo a ljepote po mnogo. Povratak na mejn gde je SATYRICON oprao, ali s obzirom da sam ih skorije slušao nisam pao u nesvest kao na Artmaniji samo iz tog razloga što je bilo već viđeno. Nastup objektivno za 10 iako je setlista sastavljena iz komercijalnijih delova diskografije a tu moje srce nije sasvim, kad su oni u pitanju. VOMITORY za mene znatno iznad očekivanja koja su bila meh, dosta melodije za njihov standard i opravdan dobar slot koji su dobili iako naravno da nisu baš 100% bend za najveće bine. Program u atmosferičnom i mističnom modu zatvara UADA, meni bilo odlično i ovaj bend je prešao put od precenjenih do potcenjenih, skroz na mestu i bend i pesme i set lista, melodične blagodeti. TREĆI DAN: San je potreban čoveku tako da nije bilo šanse da stignemo na zajebantski Party Cannon (koji meni i nije bio bitan) ali ni Rotten Sound, zbog čega žalim i patim. Tako je prvi bend ovog bogatog dana za nas bio LIK, možda i jedini bend koji mi je bio potpuno whatever i nemam šta da napišem, ni dobro ni loše, aj da kažemo Dismember za dosta plitak džep. SVALBARD su bili super, bend emituje lepu energiju i ta kombinacija blekerskog hardkora i Alcest-like razigranosti ima dosta šarma studijski. Uživo su u ovakvoj konkurenciji ipak tek osrednji ma koliko mi bilo drgao što ih konačno vidim i što su i oni bili srećni što su tu. KALMAH takođe na nivou ali takođe jedan od onih bendova čiji su najbolji dani iza njih. Potrudili su se makar da izrokaju sve hitove i best of setlistu tako da im opraštam što me nisu oduvali. UFOMAMMUT su bili odlični i baš su me razgalili dok je sunce pržilo a dim se širio alveolama. Ranije sam bio skeptičan u vezi njih ali sada je nastup bio sjajan i veoma fluidan, headbang fešta. Uhvatih nešto usput ABORTED, standardno očukavanje al me ta muzika slabo radi. Onda poslušah i ja konačno VILLAGERS OF IOANNINA CITY prvi put, iako su kod nas maltene redovni. Van gajdi, frula i ostalih rekvizita za normie raju, bend ima slabo šta da ponudi osim neke standardne rokenrol priče, tako da mi ovo odlazi u kategoriju potpuno nebitnih i neupečatljivih nastupa iako su imali jako dobar prijem kod publike generalno. Ovaj treći dan je bio gotovo ekskluzivno rezervisan za Obscure binu na kojoj sam proveo naredne sate, uz par izuzetaka. Ne znam da li sam sanjao da je za CYNIC najavljen Focus set ali to se ispostavilo kao prazna priča i ovaj nastup je bio baš kao neka tezgica, sa sve ovim nekim likovima koji sad sviraju uz Paula a izgledaju kao knjigovodstveni biro. Pesme sa Traced in Air su mi razgalile dušu ali bilo je dosta i ovog novijeg smeća koje ne vodi nikuda i tek za kraj How Could I, što je bilo sve od Focusa. Zvuk ne baš neki, sve u svemu ovo je pre neki Cynic leftovers nego pravi bend koji je svojevremeno bio revolucija. Paul opet u ulozi gej šamana sa nekim yoga tripovima, ako je njemu lepo onda ok. Kako se radi legacy set pojasnili su matoraći iz LEFT TO DIE, nije bio plan da se puno zadržim na tribute bendu ali ostadoh do kraja jer se ne zna da li su bolje zvučale pesme iz Leprosy ili Scream Bloody Gore faze, full ugođaj i nije moglo biti bolje pod datim okolnostima. Topčina. Vrući kombo na Obscure bini su otpočeli UNTO OTHERS koji su imali vrlo tanak zvuk gitara ali nije smetalo jer kad imaš hitove sve može. Svirka kratka ali jebeno slatka, hit za hitom se niže dok se debeli feminizirani meksikanac uvija okolo, a primalno U! odzvanja kod svakog brejka. Kome se ovo nije dopale taj ne voli da se zabavlja. Znao sam da nema šanse da uhvatim CEPHALIC CARNAGE poslednjeg dana ali sam ih ulovio trećeg. Mnogo ubavo sa akcentom na Anomalies, žurka u publici i na bini pa iako je muzika namunjena niko tu nikog nije ozbiljno shvatao. Ja sam se proveo bogovski i to je sve što sam u tom trenutku želeo. A onda EMMA RUTH RUNDLE i jedno potpuno spiritualno iskustvo tokom njenog božanstvenog nastupa. Jedna akustična gitara, jedna žena spremna da se emotivno ogoli pred svima i jedan glas koji menja univerzume. U publici totalni muk tokom nastupa, nisam očekivao da brutal publika ovako ispoštuje događaj i doda mu na sakralnoj atmosferi. Jedan od top nastupa festivala za mene iako nešto potpuno drugačije i odudarajuće od svega na ovom festivalu. Go Emma! No i to je tek bio uvod za trio koji je usledio. KAMPFAR mi je bio jebeno savršen, legli su mi kao budali šamar i prejebali su mi mnoga veća imena ovde. Dolk i ekipa na potpunom vrhuncu, nisam znao koji je dan ni godina ni mesto, usraše me. Alal vera, alal vera. Kombo bacanja u trans se nastavlja uz VED BUENS ENDE i njihov avangardni pristup muzici koji je neponovljiv, tela ostaju da se njišu na zemlji dok smo mi negde drugde. Pod zvezdama je bilo bolje nego pre par godina pod šatorom. Pod zvezdama je bilo bolje. Ovakve nastupe treba loviti kad god se može. Ostalo je još taman toliko snage da se bez reči i otvorenih usta isprati AKHLYS koji su svoju apokaliptičnu viziju sa trake verno preneli u live izvođenju i iscepali za sve pare. Pun pogodak je bio stavljanje njih da zatvore program pod okriljem noći koja je na momente dobijala košmarne obrise kako je Naas verovatno i želeo. Odlebdili smo u mrak. ČETVRTI DAN: Iako sam imao jaku želju da ponovo doživim Show Me The Body iskustvo (a ni Cancer Bats nisu za bacanje), jača je bila želja da pogledamo meč za bronzu na OI kad već nismo mogli u liveu da pratim epski duel protiv Amera. Sve je bilo ok jer smo stigli na DM veterančine SINISTER čije sam ubacivanje u line up umesto osrednjih Broken Hope gromko pozdravio. No bullshit, cepanje junačko kako treba, ja nisam uopšte ispratio 2000s fazu benda ali albumi iz 90ih su bili jedni od mojih uvodnika u death metal tako da sam bio srećan. Vrlo vrlo dobar nastup. GOROD već tradicionalno razore na Brutalu a ništa drugačije nije bilo ni ovog puta, ko voli technical progressive death zna da ovde ne može biti greške. Pošto sam ih ipak gledao više puta i ova atletika zna da bude naporna, trk na Obscure da se vide PERSEFONE sa novim Leo Messi-lookalike pevačem. Nažalost bez basiste na ovom nastupu što se osetilo u zvuku ali opet dobar nastup uz hajlajt momenat uletanje Dragana Torbice na gitari u publiku. Grobu smo ostavili da vije barjak stare škole na Pestilence i Sadus a mi smo pametno izabrali da overimo NIGHT VERSES od kojih sam imao velika očekivanja i sva su ispunili. Kad baciš u senku sve bubnjare na extreme metal festivalu onda je jasno da si zver što Aric Improta svakako jeste, pa smo bez daha gledali njegove egzibicije dok su i ostala dvojica dala do znanja da se ovde radi o klasi i zašto su power trio bednovi specijalni. Ludilo mozga. IMPALED NAZARENE nisam imao nameru da slušam već Chthe’ilist ali su me stari finski manijaci ipak ubedili svojim vrljavim ali nadasve maničnim pristupom do ostanem do kraja na oldskul bekerskoj fešti koju priređuju jako ružni i gadni homo sapiensi. Gadno i bolesno, kako treba. A onda je usledilo lično razočaranje festivala. PRIMORDIAL su zvučali kao bulja, tanko, neubedljivo i ni nalik onom bendu koji me je pre par godina na istom mestu oduvao. Alan je dao sve od sebe da izvuče stvar i uvek ga je dobro i zabavno gledati, ali instrumentalisti nisu adekvatno ispratili no problem je pre svega bio u zvuku kome je nedostajao punch i snaga. Šteta. Ili nije šteta jer sam svakako hteo da pobegnem na JULIE CHRISTMAS pa je kurac od zvuka na Primordialu samo ubrzao tu odluku. Juliška je bila super i u elementu ali ugođaj je malo pokvario nervozni Johannes iz Cult of Luna na gitari koji je sve vreme nešto bio nezadovoljan, nameštao se, drkao i glumio uvređenu mladu. Srećom, ugođaj nije previše pokvaren i ovo je bio dobar nastup, ali ne i odličan. Trk na mejn da vidim TEXTURES koji su dobili odličan slot u 19:45, izgleda da je trik u tome da se raspadneš pa ponovo okupiš da bi pojačao reputaciju jer su u prethodnom životu dobijali neke slotove po najgorem suncu. Dobri su bili, publika ih je baš ispratila, zvuk malo tih po mom mišljenju ali znamo da su oni dobri muzičari. No ipak je utisak u retrospektivi bio da im je ovaj slot bio previše jak za ono što će uslediti u odnosu na šta su zvučali sekundarno. EMPEROR bomba kao i uvek, bogovski kao i uvek i dominantno u odnosu na sve. Kao i uvek. Ne znam kako im uspeva da mi uvek izazovu oduševljenje iako ih slušam već treći put od kada jašu ovu nostalgiju, u stvari znam…tako što im je muzika vanvremenska. Nema ovde puno priče, jedan od najboljih metal bendova svih vremena i svirka u skladu sa takvim renomeom. Došao je tada momenat i za najgori preklop godine i izbor između Dodheimsgard (za koje sam čuo da su bili ludilo) i onoga za šta sam se ja ipak opredelio a to je THE DILLINGER ESCAPE PLAN. Jbga, ne propušta se prilika da se vidi povratak iz mrtvih ovakvog benda iako Dimitrijevo “We are BACK!” sugeriše da će možda i nastaviti sa radom. Sve u svemu, totalni haos i na bini i u pitu, a Ben Weinman je naravno prednjačio i zadavao glavobolje tehničkoj ekipi iza bine. Leteo je na sve strane i bio srećan kao malo dete što je ponovo svog monstruma izveo u šetnju. Meni lično je šou ukrao Billy Rymer koji je poklao na bubnjevima za zlatnu medalju. Dimitri vokalno ne može ni peškir da nosi Gregu nažalost, ali je dobra i markantna pojava a i jebiga OG član tako da nema tu šta. Dobrodošli nazad, kraljevi. Kad smo već kod superlativa, o BEHEMOTH može da misli ko šta hoće ali uživo su paklena mašina kojoj nema premca i to je totalni spektakl, počevši od igre sa senkama za intro do scenografije, pirotehnike i svega ostalog što je usledilo. Naravno, sve bi to bilo ne tako bitno da i muzički nisu na nivou ali jebiga jesu, i to na svemirskom nivou. Jon Rice je uspeo da na bubnjevima adekvatno zameni takvu živuljku kakav je teleći Inferno, a čak je i Nergal bio skroz kako treba, bez previše proseravanja i palamuđenja. Kapa dole za ovo i jebiga bend je sad u fazi kad je nebo granica. Za kraj svega ostavljen je sjajni WORM koji su i uživo ubedljivo izneli svoje studijske lepote i dokazali da su veoma aktuelna pojava. Joey Ramone iz pakla (ili Nebojša Bakočević iz Kako je propao rokenrol) malo smešna pojava, a i onaj brat nije morao baš fluorescentnu gitaru na onaj mrak ali sve je bilo prelepo, groteskno, atmosferično i adekvatno spuštanju zavese još jednog dijabolično božanstvenog izdanja ovog festivala. Rezime: Brutal Assault je još jednom opravdao sva očekivanja. Već imaju najavljenih par jakih štihova za sledeću godinu i ja ne znam šta treba da se desi pa da tih nekoliko avgustovskih dana provedem bilo gde drugo nego na tvrđavi Josefov. Malo stvari mi pričinjava veće zadovoljstvo u životu.

Brutal update

Dobar snimak. Chino fino otpevao ali vrištanja niđe, baš mučenje.

Koji put dolaze the Necks već? Onaj koncert pre koju godinu u DOBu koji je počeo maltene u ponoć je bio fantazija i ozbiljan trip, kakvi Swansi kake pičke materine

Do jaja! Odličan bend.

Mislim da je debi album ovih Helena dosta dobro prošao, evo prve pesme sa drugog https://triumpher.bandcamp.com/track/arrival-of-the-avenger

Meni je ok pesma mada nisam pao u nesvest. Desilo se i to čudo da vrate growl mada meni vokali ovde malo mršavi za Mikine standarde. Sad već postoji realna nada da će izbaciti bolji album od bilo kog post Watershed. Produkcija je čvrsta i mudaška.