Imao sam prilike da ih cujem uzivo u Kelnu u maju i to je bio najkraci headline nastup kome sam ikada prisustvovao (a da nema tehnickih problema ili neke povrede i sl.), ako je sve ukupno potrajalo 40 minuta jebo me pas. Lonestara je na solo gitari menjao Doc Coyle (ex-God Forbid) i bio dosta neubedljiv. Travis Orbin je bubnjar masina, tehnicki bas potkovan i sve deset ali nema ni blizu taj flow, fluidnost, punkerski pristup niti zanimljive aranzmane kakve je imao Ryan Parish, iako je tehnicki bolji bubnjar. Vidim da je ovaj novi album dobio solidne ocene svuda, riljacki je, besan i bas thrasherski, ali ono sto je DH izdvajalo iz mora drugih je sposobnost da budu melodicni ali nikako cheesy ili ljigavi. Album je bas suv za njihove standarde, jeste povratak nekom zvuku sa Hidden Hands i jos ranijim albumima i jeste prijatna promena nakon konfuznog i mediokritetskog selftitled-a, ali nije to to. Deliver us ostaje nesto najbolje sto je taj metalcore goes melodeath fazon ikada iznedrio.