Angelystor

Bio sinoć "Scream for me Tilburg". Iako reče na kraju giga da bolestan od pre par dana, fino se drži Brus. Imao je par refrena gde se debelo čuvao (Resurrection Men, Aquarius), ali sa druge strane povremeno zvučao sjajno (Tears, Tower), tako da varira tokom nastupa. Početak giga čudno tih zvuk, više čuo sebe nego bend, posle ga malo sredili kad krenule novije stvari. Ta sredina seta doduše najgori deo (dve nove, random instrumental), ostatak fino prošarana diskografija, i drago mi jako za dve stvari sa Tyranny. Konačno i jebeni Accident da čujem uživo, veliki tick za bucket list. Šteta što nema Roya tu, ali super mu je bend live trenutni, verno zvučale pesme. Jedini nag koji imam je ovaj neki talijanski Milić Vukašinović na klavijaturama, koji se ubacivao u par pesama sa soloima. Publika bila ok, ali nekako suzdržana, pogotovo u poređenju sa Guardian gigom na istom mestu 2 dana pre. Iako bilo, naravno, dosta Maiden majica, nemam utisak da su ludi fanovi solo materijala. Još i nije bio rasprodat gig, mild shock.

Pa ono, šta je ovaj film ako ne Fury Road 2 Tj. Fury Road 0, da budemo matematički korektni. Sa te strane sam dobio baš ono što sam očekivao. Stoje plusevi koje si naveo apsolutno, ali, 1) Saglasan i za glumce, ATJ mi treba bukvalno da je ne gledam 4-5 godina, a sad je dobijam na polugodišnjem nivou. Hemswortha ne znam dal mi je ovo bio prvi film gde da gledam, ali mi je i bio ok, ali da, mogao je neko eminentniji da dobije ovo. Nije pomoglo ni što liči na Robb Flynna u filmu 2) Na trentuke očajan CGI. 3) Klimav scenario/priča, i istovremeno je delovalo kao nešto zgužvano u film što treba da bude serija (ili dva filma), a opet kad god nije akcija uglavnom mi je pažnja vrlo brzo odlazila. Pogotovo ona zadnja confrontation scena kao da traje 40 minuta. Doduše, gledaću ga opet verovatno dok ga ima u biosu, ionako suva sezona trenutno.

Pustio sad kratko ovaj snimak gore, ladno i novi basista (doduše možda je neka privremena live zamena).

Furiosa razočarenje decenije za sada. Dal sam ovo čekao skoro 10 godina.

Slažem se da ima album i dr. stvari, ali mene ipak malko smara kako se više sluša koliko podseća na Mglu, pogotovo prva polovina. Vokali isto 1/1 Mgla. Kad smo kod Mgle, kad će novi

Bukvalno tek sad vidim da si gore napisao da si ih pre 5 godina gledao sa 8k ljudi. Lebe mekani.

Da se zapljunem i ja sa tekuće turneje omiljenih nam prog antipodejaca. U Zoetermeeru bio pun klub, nije rasprodato, ali usudio bih se reći cifra oko 500, to ne bi bilo u Bgu. Ovo mi bio prvi pravi CH gig, jedino pre toga prošle godine na Brutalu, koji će mi možda ostati draži, ali ovo je bilo baš sve što sam očekivao od njihovog giga. Vrsan zvuk, vrsni vokali, fina i prošarana lista. Usput, def mi zadnje dve sa novog najbolje, i uživo fino pokidale. Ali kad krenu Bloom/Contact stvari, tu je merak pravi. I za prog publiku jedna od življih, od nekih baba koje su pored mene znale sve tekstove, do sredine koja je pravila šutke povremene. Jim mi lagano postaje jedan od omiljenih novijih frontmena, obožavam ovaj improv standup pristup, pogotovo lepo ide sa progom. Usput, jel lik uvek fluorescentno farbao nokte? Pre toga uhvatio samo The Hirsch Effekt od predgrupa, simpa, ali bilo bi lepo da odluče šta žele. I onaj nemački ne pomaže uopšte.

Super se drži Knez

Prošle godine pustio PetroDragonic malo, jer iskakalo na par mesta, ne mi bi bilo loše, ali me pogled na diskografiju apsolutno odbijao da se udubim dalje. Onda vidim zimus ima koncert u Amsterdamu, rekao oke kul, overiću, podržaću. U glavi mi je da je niche bend sa, verovatno, probranom, nerdy publikom, biće karata tu. Onda pre mesečak dana sređujući planove odem da vidim cenu karte - rasprodat gig odavno, i to u sali koja prima 5-6k ljudi. Odem na TicketSwap, karte se prodaju preko cene, 400-500 ljudi na wanted. Ne pratim hajpove i popularno inače, ali za ove mi je baš bio reality shock da su postali veliko ime. Elem, kroz strpljenje na kraju zbario kartu ispod cene, jer u nekom trenutku mnogo ljudi koji su prerano kupili krenulo da preplavljuje Tswap, i uzeo u zaletu za gig da obrnem polu-nasumično 1-2x određene albume. Ukratko, Polygondwanaland i Nonagon Infinity mi najbolje legli, i njima ću se def vraćati (nekad). Obrtao i dosta nekih noodly-psyche albuma koji mi manje legli, ali sve u svemu, uprkos hiperprodukciji, prijatno sam iznenađen količinom kvaliteta koju uspeju da izbace. Imaju svoj ustaljen fazon i uspevaju relativno uspešno da ga transponuju na različite stilove. Da dodam cinično da pomažu i prosti lirici i ponavljanje refrena više puta nego Grave Digger, da uđu stvari u glavu Lajv su me solidno kupili, pre svega činjenicom da rotiraju setliste kao šašavi, tako da ti daju onaj najbolji tabula rasa osećaj kad odeš na bend uživo, i faktor iznenađenja je stvaran. Jutro koncerta sam se probudio sa "Crumbling Castle" u glavi, i onda time otvorili koncert, jako lepo od njih, mega pesma. Taj Polygon početak + Self-Immolate + 3 pesme sa PetroDragonica iskreno na kraju bio i najbolji deo giga, i najenergičnije i šutke na sve strane, i svi znaju tekstove iz nekog razloga. Ima rekao bih i dosta rave/party publike kod njih, na određene momente sam se osetio tokom svirke kao da sam na trance stage-u na Exitu. Tu posle kad su malo više šetali po psyche-jamming delu seta se malo osetio pad interesovanja, propuštaš gomile ljudi da idu po pivo itd, prokletstva velikih koncerata. Ali išao bih opet ovo da gledam lagano.

Nije baš HG još uvek, ali bar neka iskra. Dajte Rettketa.

Nešto sam se uželeo Arghoslent zvuka, pa rekao ajde da dam šansu novom, iako sam već se načitao žalopojki o produkciji. Niko nije lagao, stvarno neverovatno muljanje, kao promo demo da je, a ne 4. album. Ne deluje mi loš album uopšte iskreno, koliko zvuk odbija. Najgori mi je vokal koji više služi kao da pokriva svirku. Šteta generalno što im je vokal vazda bio afterthought na albumima, i što im lirici idu gde idu. Ali ono, gde drugde da saznam za takve reči kao što su Octaroon nego kod ovih

I eto godinu dana kasnije konačno uhvatih Howe Yes No (ne vika se stvarno tako bend, fora) u Arnhemu. Ono odlaganje gore me duplo zeznulo, em pomerili mesto održavanja 70km dalje, em umesto Relayera dobismo Topographic medley. Ali, ako ću da čujem išta Topographic uživo, ovo je možda bio najbolji način, baš mi je proleteo medley, jer su odradili ono što mislim da je trebalo da se uradi sa tim materijalom jpš per 50 godina, da se fino skrati i ostave najbolji segmenti. Ostatak liste par hitova, i dosta nekih deeper cuts, više je lista dobra da gledam Yes 5. a ne 1. put, ali ako ništa drugo skidam kapu što bar mešaju između turneja i ne vrte isto. Elem, Howe sasvim živahan za svoje godine, služe ga prsti još, malo imao štuceva na početku dok se ne zagreja, ali posle glatkije. Davison mi je studijski solidan pevač, uživo mi bio super. Više je Horn nego Anderson, ali kako god, bez greške zvučao celo veče. Ostatak benda, pa ono, to je što je u 2024. za Yes, kvalitetni odrađivači posla, mislim da su i sami nekako svesni toga i kanda povučeno deluju na sceni. Svakako mi je ultra drago što sam ovo video, makar i sa ovom nekom MK78 postavom.

Odličan album, da se bavim listama i meni bi već sad zabeležio mesto u vrhu. U stvari "Synodus Horrenda" mi je psma godine već sad. Malo su me isprva uplašili oni singlovi da su napravili korak nazad malo više ka regularnom heavy zvuku, ali lepo je izbalansirano sa crnilom opet i generalno je baš grower albumče. Iako se tripujem da ima malo više Maidenoće u solažama, možda do novog lika. Cagliostro na vrhuncu što se tiče vokala i melodija. I dalje je imho glavni razlog za bilo kakva MF/KD poređenja, ali meni je ipak lik potpuno svoj i prepoznatljiv. Još ima momenat na albumu kad ode malo u Halforda (no homo). Sanctimonious mi i dalje najdraži album, ali videćemo kako će se ovaj kotirati kad odleži.

Mislim da delim sentiment većine ovde, "ok album, može se sluša". Uzeo da ga slušam bliže gigu da malo udari hajp, ali što ga više slušam u fazonu sam da je mogao na turneju i bez da izdaje ovo. Nisam ni ispratio ceo koncept oko stripa i priče, ali šteta što je sama srž svega, muzika, ispala ovako...meh. "Eternity Fail" mi je najdraža Maiden pesma iz poslednjih 15ak godina, i intrigiralo me kakva će da zvuči "čista" Bruce verzija, ali na kraju ispade samo alternative take, sa ništa boljom produkcijom Tek one zadnje dve kad udare po epiku mi se malo digne interes, ali do tad je već gotov album.

A mene na Inside No9, samo produženo, još su oni i imali u prošloj sezoni jednu "lažnu" epizodu kao gameshow odrađen. Jedino mi se malo baš sam kraj ne sviđa, kao da nisu znali gde će, ali super mi film držao tenziju do "glava događaja" (mrzi me da turam spojler ) i zaključno sa tim super iskustvo.

Baš, baš lep i dobar proto-epic heavy album. Kao da se The Lord Weird Slough Feg vratio kroz vreme i snimio album sa Sheltonom.

Vrhunski mi tupavo da drnda i dalje pesme kao što su Disciple, Hate Worldwide i Repentless. Još gore ako ih vrti i Slayer posle live. Osim ako ja nisam toliko van realnosti i to su stvarno sad fan favourites.

Kakve diskusije, i posle se čudite što vas ljudi zebavaju za Metaliku

https://www.imdb.com/title/tt14966898/ 👍

Nisam pustio, čuvam se za album, nemoj mi mračiti.

https://www.setlist.fm/setlist/kerry-king/2024/reggies-rock-club-chicago-il-2ba990ca.html Znam da je rekao da neće mnogo svirati Hanemanove pesme, ali izbor Slayer pesama baš kriminalan. Oh well, jedan koncert manje koji moram da gledam

^Sve saglasan. Vrlo dubiozna ideja za okruglu godišnjicu benda izdavati dupli album, pogotovo nakrcano sa ovoliko kratkih pesama, sve mi se nekako stapa.

Da bacim ovde toplu preporuku za Geddyevu autobiografiju. Slušao u audio formatu, što mi je najsmisleniji način konzumiranja autobiografija, a pogotovo kada ista osoba i čita. Geddy odličan narator, lepo radi i akcente, čak ima i mali deo gde na srpskom priča. Ima malo i Aleksa. Knjiga je poprilično za fanove, ne verujem da će ne-Rush ljudi imati isto gušta. Sa druge strane, knjiga je prvenstveno o internom drugarstvu, i stvarno je retko lepa muzička priča. U moru oneman bendova, holograma i muzičara koji drže neko ime benda sa beskonačnim rotirajućim lineupovima, ovi baš stoje kao neki bastion svetla i nade. A onda ipak, zadnjih 20ak godina, kako krenu Peartova životna sranja na trenutke jako tužno za slušati. I ceo deo oko razgovora oko zadnje turneje, opet sam nekako preživeo istu tugu kao dokumentarac kad sam gledao i skontao tad da je gotov bend. Ali sam onda sledeći dan pustio malo zadnji album i live i bio srećan što bar znam za najbolji power trio ikada.

Humor, šta nije jasno

I sviđa mi se omot, ali je i definitivno za ovu temu.