"Harmony Corruption" je za mene najbolji album svih vremena. Ne najbolji album Napalma, nego najbolje muzičko izdanje uopšte.
Žanrovske odrednice su mi uvek bile mrske. Šta su Napalmi? Tate grind core-a, kumovi death-metala? Do Harmonija, Napalmi su definicija grajnda, a na Harmoniju prerastaju u nešto mnogo veće, nešto što je veoma teško odrediti (nešto što je bitno profilisalo moj muzički ukus: ništa mi više nije bilo dovoljno dobro) i nešto što je bilo nemoguće ponoviti. Posle ovog albuma oni otaljavaju posao, a ponovo počinjem da obraćam pažnju na njih kada izdaju "Enemy Of The Music Business". Bio mi je zanimljiv taj mali povratak grajndu. Nisam imao priliku da odslušam potonje albume.
Što se tiče svirke na EXIT-u, nikako ne mogu da budem objektivan. Uletao sam u šutku prvi put posle deset godina. Uprkos tome što mi je Harmoni omiljeni album, pesma koja me najviše razdrma, pesma zbog koje sam se nebrojeno puta zaletao u zidove, je "Siege Of Power", poslednja stvar koju su svirali, pesma čiji sam naziv tokom cele svirke urlao svojim lošim, otrcanim, iz naftalina izvučenim growl vokalom (a kao klinac sam se budalasto zanosio tripom da roarrrišem i urghiram podjednako dobro kao Barni ili Kevin Šarp iz Brutal Thruth-a).
Verovatno će mi mnogi zameriti, ali ću ipak pokušati da dam neku svoju sirovu karakterizaciju ovog benda: Napalmi su, ili su bar u nekom trenutku svoje karijere bili, bend sa najčvršćom metal kičmom i sa neverovatno osetljivim punk vegetativnim nervnim sistemom.
