Elizabeth

DALEKI SAN U zagrljaju noći u krilu zore na mutnom nebu na svetoj zemlji pod okriljem sunca u kapi kiše u sopstvenoj želji gubim svest.

SRCE U jednom malom, beznačajnom kamenu urezani su moji trenuci sreće trenuci sreće i tuge. Taj kamen sliči mome srcu toliko mali i tvrd jedino, moje srce nije tako tvrdo iako malo možda jeste. Malo, ranjivo i previše meko postoji kao svet za sebe svet u kome trenuci sreće i tuge žive kao čudni stanovnici i tek ponekad zamene uloge kada sreća postane tuga izlaza nema i srce se ponovo pretvara u kamen u kome su urezani moji trenuci sreće trenuci sreće i tuge.

Ubio sam sinoć jedno zrnce zadovoljstva tako nevino i tako mlado na njegovom mestu ostade bolna praznina koju ispuni iznurujuća melanholija i suze dolaze u posetu nenajavljeno da upotpune bol čineći one noći tako krhkima čineći melanholiju namernim prolaznikom koji će se zadržati malo duže nego što je iko planirao.

IZGUBLJENA DEVOJKA Uhvaćena u mašineriji života ona luta i traži svoj put. Hoda besciljno, gledajući ispred sebe, nadajući se da će naći delić izgubljenog života u pukotini na asfaltu, ili u čudno oblikovanom oblaku, ili u krošnji nekog drveta pored koga slučajno prolazi. Sreća je nedostižna, večita borba koju ona gubi iz dana u dan, nadajući se da će naći svoju zvezdu u kockastim snovima budućnosti. Ona hoda i dalje, po toploj i mekoj travi, pored duboke vode u kojoj gleda odsjaj oblaka i traži svoju kap zadovoljstva. Snovi izgledaju kao tužna pesma koja se ponavlja uvek iznova, i uvek na isti, monotoni način. Bez trunke sažaljenja ona ponavlja izgubljene melodije, izgubljene u njenim mislima i krhkim nadama. Prolazeći pored tuđih nesreća ona prihvata pravila igre ali se kreće u suprotnom smeru, toliko blago i neodlucno gledajući za svojim tragovima. Sreća je tamo negde, u tuđem prisustvu i u odsustvu tužnih misli. Tražeći svoj delić sreće ona nastavlja da hoda i nada se. malo slabije cini mi se, nisam bas imalapuno inspiracije

pisala sam ali uglavnom nesto na silu tako da nisam kacila....treba da se nakanim da prekucam pa da obesim ondak ovde...

uopste nije lose, i nema veze sa duzinom, nekada bas te kratke stvari umeju da iznesu vecu poentu nego pesme od tri strane

koga njega? ma eto bilo mi dosadno pa napisala nesto...

Zvuk klatna bio je zloslutan, kao krici zavijajućih vukova u ledenim zimskim noćima u preriji, ili kao turoban glas sveštenika koji preti paklom večitim grešnnicima. Posle njega nastade tišina praćena mučnim osećanjem žalosti onih koji su ostali na drugoj strani, ridanjem i suzama koje će presušiti za koji mesec ili koju godinu. Nastade tišina koja je parala blažesno jutro; kroz zrake sunca probijala se smrtna crnina negirajući sve do sada postojeće osećaje koji su sada utirali put tuzi i besmislu postojanja, jer se ono završilo baš ovde, u ovoj sferi života – ili smrti – njegovim zastojem i prestaknom toga istog postojanja. Ostale su samo reči, dokaz da je nekada postojao jedan živi delić materije koja je sva svoja iskustva beležila na jednom listu papira, reči toliko krhke da su se usput mogle sasvim slučajno okrznuti, polomiti, nestati. Reči su sumirale sve njegove radosti i žalosti, ljubavi i mržnje, prijateljstva i neprijatelje. Misli su poprimile oblik priča, a priče su ostale kao legenda, večita zaostavština jednog iznurenog, propalog pisca. Sve ostalo nestalo je proglašenjem njegove smrti na jučerašnji dan u 15 časova i 30 minuta.

ove dve mi se svidjaju. ova druga vise jer je ubedljiva. wow. svaka cast

LJUBAV uzeo sam malo ljubavi i stavio u malu prozračnu teglu. zatvorio sam je dobro da ne bi pobegla sledećeg dana ljubavi nije bilo u maloj prozračnoj tegli. ostali su samo komadići stakla kao dokaz da je nisam mogao zadržati. 13. jun 2006.

Zarobljen u otkucajima sata Vreme je bilo tu, oko njega, bez obzira da li je njegovog svedoka nosio na ruci ili držao na noćnom stočiću, ili na zidu u dnevnoj sobi. Ono je dolazilo, još češće samo prolazilo, i skoro se nikada nije zadržavalo da bi mu ukazalo na vrednosti proživljenog momenta ili događaja. Nije mu to smetalo jer je i on imao svojih obaveza, otkucaji sata služili su mu jedino da ga obaveste na početak ili kraj nekog poslovnog sastanka, važnog predavanja na fakultetu,ili su pomagali prilikom pripreme večere. On je jednostavno bio poslovan čovek koji nije mnogo obraćao pažnju na sitnice kao što su jednoličan ritam i još monotonija melodija jednog sata. Ipak je živeo svoj život kao rob, jer upravo ti otkucaji su mu određivali i važne sastanke, i predavanja, i vreme jela kada se uveče vrati umoran sa posla. No on to nije znao – nije mogao da čuje njihova tiha naređenja te stoga nije ni razmišljao o tome. Tek ponekad, u snu, čuo bi monotone zvukove koji su ga uspavljivali ili, prilikom buđenja, prvi ga dočekivali iz sna kao sudbonosni otkucaji života. I tako svaki dan, pod nemim terorom jedne male sprave koja je nečujno davala znak života, on je radio sve što i drugi ljudi rade, bez mnogo razmišljanja o tim sudbonosnim otkucajima. No, on je stario, i kako je vreme proticalo, tako je i sat najavljivao vreme odlaska, vreme njegovog odlaska. I tada se našao zarobljen u jednom momentu kada je konačno, u svojoj samoći misli i tihih, uzaludnih dahova zaista primetio taj čudan zvuk koji je ravnomerno narušavao tišinu koja ga je okruživala. Slušao je sve više i više, možda nesvestan činjenice da ga to neće spasti, suprotno njegovim ubeđenjima. Jer, nije mogao samo tako da napusti svoj posao i svoja predavanja na fakultetu, jednostavno nije hteo da prihvati činjenicu da vreme neumoljivo protiče bez obzira na to što on misli da bi svet trebao da se okreće po njegovim pravilima. Od tog momenta, svaki otkucaj, svaka minuta i sekunda su ga podsećali na ovu činjenicu. I zato je non stop gledao u sat. Nije znao da li vreme stoji ili se i dalje neumoljivo približava kraju, svom i njegovom. I svaki minut i svaki sekund postao je opipljiv sada, kada je jedino što je radio bilo gledanje u sat. Postalo je očigledno: smrt dolazi, otkucaji sata je najavljuju, ravnomerno i tiho. Ne može pobeći, ne sada kada je dospeo do ovog saznanja. Zar je to sada i jedino što mu ti otkucaji mogu doneti? Kada je svestan da je neko napravio ovu stvar koja toliko precizno i mehanički meri preostalo vreme, možda odgovor i jeste pozitivan. Jer kadgod broji sekunde, on se neumitno približava kraju; bez obzira na to što za njega to može delovati kao početak, jer i to je ionako samo varka. I sve postade varka osim jednoličnih otkucaja sata koji podsećaju na neizbežnu smrt i kopaju grob u njegovom umu koji se približava dosadnoj dekadencji u senci monotone muzike. 11. jun 2006.

O PISANJU III - Znaćete da imate ozbiljne namere u pisanju ako to postane i vaš stil života. Kako? Pa jednostavno; mislite samo na pisanje; ako ne pišete postajete nervozni, ako pišete postajete nervozni – jer vam se čini da ništa valjano niste napisali, kada jednostavno MORATE da pišete. Pri tome postaje nevažno da li će neko pročitati ono što ste napisali ili dati bilo kakvu kritiku. Živite da biste pisali i pišete da biste živeli. Preterivanje? Možda; ali mislite na tu nervozu koja se javlja u vama u svim fazama ovog složenog procesa. To nije bilo kakva nervoza, nju nemaju svi pisci, a ona donekle čini i pomalo neiskren razlog iz koga se piše. Budući da ovaj razlog odlikuje samo određeni broj ljudi počinjete da se pitate koji je to razlog i koji ljudi ga imaju. Da li ga možda vi imate? - Znaćete to ukoliko spadate u onu vrstu ljudi koji su toliko izmučeni sopstvenim izmišljenim demonima da misle da im jedino pisanje može doneti spas (spas od čega?). Tada vaše pisanje poprima oblik tužne patologije u borbi sa ovim okrutnim svetom (to jest protiv njega), vi postajete neshvaćeni mučenik koji teži da se objasni slovima i rečima ali ga opet niko ne razume jer piše toliko kitnjastim i lažnim stilom da uveliko ispušta poentu onoga što je hteo reći. No ne zaboravite, on je ipak hteo da istakne nešto važno ali je jednostavno izabrao pogrešan način za to. Ovakav tip pisaca bi možda bio uspešniji u politici ili diplomatiji. - Zatim, tu je ona vrsta pisaca koja ovaj način izražavanja ne bira sama već bi se moglo reći da – pisanje bira njih. Ti ljudi nisu namerni pisci. Oni su neobična vrsta usamljenika koja pisanje nije svesno odabrala već pišu iz slučajnosti. No zapamtite jedno: oni pišu donekle iskreno, upravo zato što postoji ta pesnička seta i usamljenost u njima, što su savršene predispozicije za bilo kakvu vrstu stvaralaštva. I naravno, tu je ta čudna nervoza koja ih proganja, ne bez razloga. Oni su rođeni sa tom vrstom čudne nervoze koja se uglavnom tek kasnije ispoljava upravo kroz ovaj vid stvaralaštva. No to nije samonametnuta, mazohistička nervoza; to je ona tiha, nečujna boljka koja vreba i napada pritajeno, iz prikrajka. Ona teži da uništi svaki dobar deo ličnosti ovih usamljenika, da ih na neki način ubije u svom suvom postojanju – i upravo zbog toga oni pišu. - Izbeći zaborav, sačuvati ono malo zdravog razuma koji još postoji u njima, pobediti smrt. - Oni to čine polusvesno i zato ih ne treba uvek kriviti za onu neiskrenost koja se pripisuje ovom razlogu iz koga se piše. Ovi pisci su ono što jesu – hodajući ranjenici, stvorenja koja na ovaj način pokušavaju da ostave traga i sačuvaju ili stvore jedan deo sebe koji je nekada možda bio dobar i vredan pažnje. 07. jun 2006.

DNEVNIK PESNIKA (o pisanju II) ''U lokvama krvi reči leže i one su krv koja teče dok ležim pored njih pred krajem sna. Tu krv prolih kad zakucah na vrata pakla i od đavola kupih nove živote za novi list papira. Đavoljeva vatra vodilja je i u njoj krv će izgoreti; izumreti; pre no što ugleda svetlost dana.'' 06. jun 2006.

btw jel postoji ovaj sajt jos?...meni ne radi...

O PISANJU I - posvećeno svim piscima, kao i onima koji su to makar jednom pokusali da postanu – Desilo mi se pre neki dan te zaspah pokušavajući da napišem nešto. Hm, da napišem šta? Pa, zapravo ne znam. Bilo šta. Pesmu možda, ili jednu od onih kratkih priča koje toliko volim da pišem. Dosadna muzika inspiracije me je uspavala; i to nije bio prvi put da mi se ovako nešto desi. Kao i bezbroj puta ranije, probudih se u čudnoj zemlji tuge gde slova, reči, rečenice, tačke i zarezi – nisu postojali. I osetiih da nešto nedostaje. Možda upravo ta slova, reči, rečenice, tačke i zarezi kojih u toj čudnoj zemlji tuge nije bilo. I, šta sad? Da čekam da se jednostavno probudim? To deluje kao jedino rešenje; ali... toliko toga ima između, u tom spavanju. Snovi, na primer. Mogla bih da usnim jedan od onih neobičnih, šarenih snova (ili samo crno-belih, to nije ni toliko važno) od kojih bih nakon buđenja tkala stvarnost priče. Ili pesme. No... to nije bio glavni problem. Glavna caka jeste preživeti; jednostavno istrajati u tim snovima. Ne uplašiti se ako nešto krene naopako – jer naposletku, i to može doneti određeno osveženje priči (ili pesmi), ili neobičan rasplet koji niko, pa čak možda ni sam pisac ne bi mogao predvideti. I možda bi priča (ili pesma) postala još interesantnija. Ko zna? Sanjari sigurno ne. Stvar je u tome da je na njima uglavnom da sanjaju, da stvaraju likove i situacije, opise i metafore. Kao što svaki pisac zna, to nije lak posao; pogotovo ako se probudite u noćnoj mori koja parališe udove i misli, parališe tok reči u vašoj usnoj duplji. I onda nastavite da obitavate u čudnoj zemlji tuge u kojoj slova, reči, rečenice, tačke i zarezi ne postoje. Oni se tada čine kao nerešiva (ne)jednačina gde je X uvek kontrast Y i gde, kada rešite problem, zaboravite koji problem ste uopšte i rešavali. Zatim vam se od tih (ne)jednačina učine neobični groteskni likovi i čini vam se da vam se smeju u lice, rugaju zato što ne možete nastaviti svoj san, a niste zapravo ni u svetu budnih već bitišete nege između, na nekoj ne baš tako zlatnoj sredini. No, ove grimase ćete (možda) lako pobediti, ali tada stižete do sledećeg nivoa. Koliko lako ćete moći da razlučite istinu od laži; nezadovoljstvo koje sabotira postojanje svih ranije zapisanih iskustava i uporno negira buduća? Tada ste svesni da niste budni - ali ne možete učiiti ništa povodom toga. Poruka sna vam deluje sve dalja i dalja što više pokušavate da joj se približite, a onda oni groteskni likovi, za koje ste mislili da ste ih pobedili, iskrsavaju ponovo i udružuju se sa ovom legijom beznadežnosti. I tada vam je jasno da ste izabrali da se borite sa najgorim demonima stvaranja. Setite se u tom momentu trenutka pre no što ste zaspali. Analizirajući malo dublje, shvatićete da se upravo u tom trenu, u tom malom, bezazlenom, nevinom trenu krije rešenje misterije. Ponovo ćete zaspati pred praznim listom; ali probudićete se i videti da na tom istom praznom listu živi nova pesma ili priča. Pitate se kako? Setite se neobičnih grotesknih likova, smrtnog nezadovoljstva i borbe u čudnoj zemlji tuge. 05. jun 2006.

na koje sad mislis na pesmu ili ''cudnu daljinu''?

ZA TEBE Počeh graditi tvrđavu od kamena za tebe i produžetak tvog života za tebe upalih milione zvezda i samo jedno Sunce i jedan Mesec u okeanu trudnih želja za tebe potražih tvoj brod potonuo i nagrižen hrđom i za tebe osvetih svu zemlju i svo bilje što iz nje raste počeh graditi tvrđavu od kamena za tebe i produžetak tvog života 29. maj 2006.

u tom slucaju zahvaljujem mnogo, ali ja licno mislim da je malo slabije od prethodnih radova... p.s. dobro zvuci ono za sta sam mislila da je kritika

shvatam ovo kao indirektnu kritiku na ovo poslednje. ma znam da nije nesto, ali sta bi covek radio da ne pise i lose stvari? mislim, onda nikad ne bi nista naucio.

njah... ČUDNA DALJINA Čudna daljina stvarala je bliskost između nas, neobičnu bliskost koja je činila da deluješ toliko blizu kao da si u svakom momentu mog bitisanja stajao pored mene i zajedno sa mnom prozivljavao iste stvari kao i ja. Trenuci kada bih pokušala da ti se približim delovali su tako neiskreno i labilno, skoro preteće u svojoj poruci da bi mogli narušiti ovu harmoniju koja je postojala u samom posmatranju i divljenju. Stoga ipak odlučih da nemo posmatram iz daljine, uživajući u svakom pokretu, treptaju i osmehu kome bih prisustvovala. Ipak ne mogu da poreknem da je išta umanjivalo moju želju da ti se približim; da u svojim rukama osetim tvoje postojanje, da tvoj osmeh u datom trenutku pripadne samo meni. Pretpostavljam da sam zato to i učinila, približila se, bar onoliko koliko sam sebi dozvolila. I ne mogu da poreknem da sam se tada našla blizu samog raja, raja toliko moćnog da oduzima dah i stvara čudan osećaj u duši i telu. Ali bilo je i nečeg uznemirujućeg u tom raju, nečeg što bi me posle izvesnog vremena nateralo da se povučem i nikad više ne pomislim da ti priđem. Šta me je to toliko uznemiravalo – ne znam; znam jedino da možda nisam bila stvorena da obitavam u samoj srži toga raja jer sam se u jednom trenu osetila toliko odbačenom i tužnom. Vratila sam se na staro mesto odakle sam te posmatrala i opet osetila radost u čudnoj daljini između nas. Ipak sam osetila veću pripadnost mene tebi i tebe meni, kao da je ta čudna daljina uslovljavala neobičnu duhovnu bliskost. I izabrah da posmatram iz daljine, da ne narušavam harmoniju pukog postojanja i divljenja, da uživam u sećanju na treptaje jer je ta daljina jedini način da te osetim u celosti. 29. maj 2006.

ma da to sam se utripovala da pisem u muskom liku moguce. ne znam. a ni za kvalitet nisam najsigurnija... ali ako ti kazes da je dobro, onda vazi!

naravno da ovde ima greaka i propusta ali jbg, ide zivot

LIK SA SUSEDNE SLIKE Ne mogu to da objasnim, ali neodoljivo je podsećao na mene. Doduše, nije bio toliko konvencionalan kao ja; jednostavno se pridržavao samo njemu poznatih egzistencijalnih mantri. Ima onih vrsta likova koje viđate u pozadini crteža, a on, on je bio još dalje. Ali isticao se. Iako ga je retko ko zaista i primećvao, on je ipak bio od onih likova preko kojih vaš pogled samo površno pređe. Opisati ga u celosti jednostavno je nemoguć zadatak jer je oduvek odavao utisak rastrojenosti i niko zapravo ne bi mogao da sklopi njegovu kompletnu figuru. Uostalom, šta se duboko i moglo zaključiti o tipu koji je bio nacrtan crnim markerom, tek ponegde osenčen – najviše u predelu lika, i čak se nije video u celosti zbog svih drugih ljudi postavljenih ispred njega. Neko bi mogao naivno pomisliti da je on jedan od onih likova koji su sasvim neprimetni a onda ispadnu glavni zlikovci. Ne; on je bio samo sasvim neprimetan. Mislim da je to već rečeno, ali ne želim da budem pogrešno shvaćen – jer to je jedino što ste mogli prvo zapaziti. Ah da, njegov lik. Uvek osenčen. Zbog toga valjda nikada nećemo otkriti njegovu starost. ili mladost. Pogled, redovno osenčen tamnijom senkom, bio je upravljen negde pored, negde van slike; kao da je znao neku tajnu koju niko drugi nije mogao da nasluti; ili je pak sugerisao da se rasplet ipak ne nalazi na ovoj slici. Ili je možda namerno nešto skrivao u pogledu Ne znam... Zatim, kosa. Iako bujna i negovana, nije mnogo obećavala. Hoću da kažem, imao je taj kvalitet kose na osnovu koga ste mogli da zaključite da je može puštati do u nedogled a da se ona jednostavno ne ošteti, ali ipak nije bio rad za tako nešto. Taman gde ste mislili da se završavaju obrisi kose, počinju linije usana. Tankih, na prvi pogled možda i grubo nacrtanih ali ipak dovoljno intrigantnih. Anatomija njegovih usana nije bila ona koju biste nazvali savršenom i skladnom, možda zato što je stalno krio dobre reči u usnoj duplji, a izgovarao relativno nebitne. Zajedno sa nekonvencijalnim crtama lica predstavljao je savršenu zagonetku koju ni najbolji poznavalac crteža ne bi mogao da reši. A od ostatka tela – bojim se da su ostale samo senke. Jer, toliko je ljudi bilo naslikano ispred njega, toliko važnijih i interesantnijih da njegov trup jednostavno nije mogao doći do izražaja. Naslućivale su se samo ruke, koje su u toj igri mračnih senki nalikovale minijaturnom drveću sa ogolelim krošnjama izvrnutim naopako te su same po sebi delovale pretenciozno i neiskreno. Ostatak tela se nije video. Nisu se razaznavale noge; možda je zato osuđen da bude ukopan na jednom mestu, sa sudbinom da svi ljudi uspeju da prođu ispred njega kao pobednici. Takav je bio on. Ali je ipak uspeo da se pojavi i zadrži na slici, među tom gomilom koja je skrivala njegovu celost. Zbog toga se čak bojim da bi jednom mogao i nestati sa te slike. I sem mene, niko to ne bi ni primetio. Sem mene, jer ipak, ja kao animator mogu da odlučim o tome. Ali ja mu dajem pravo da ostane, da pravi sopstvenu senku i daje slici onu misterioznost bez koje ona jednostavno ne bi bila moguća. 27. maj 2006.

TRENUTAK U KRATKOĆI SNA Kuća je gorela a ona je stajala po strani, nemoćna da bilo šta učini. Pokušala je da dozove pomoć ali glas iz njenog grla se nije pojavljivao. Misli su joj besciljno lutale, da bi se zaustavile u jednom momentu, u momentu kada je po prvi put kročila u tu kuću; u momentu kada je odlučila da je više nikada ne napušta jer nije imala izbora. Preselila se pre par godina; nije se tačno sećala datuma ali to je trebao da bude jedan od najlepših momenata u njenom životu; prekidanje veza sa prethodnim uspomenama, sa svime što je činilo njen život tako kompletnim. Našla se u praznim prostorijama bez nameštaja, sa zidovima uznemirujuće plave boje; samo sa slabim svetlom koje joj je sijalo iznad glave. Našla se daleko od sebe; ili bar od onoga za šta je mislila da treba da predstavlja nju i njen život. No, nije mogla da se predomisli, niti je želela da učini nešto povodom toga; makar da prefarba zidove u sobi? Bila je toliko apatična u svom uživanju u najlepšim momentima. Jednostavno apatična. Uputila je protest celom svetu, ali on se odbio od njega i vratio k njoj, kao bumerang. Sada je protestvovala samo radi sebe. I tada je podstakla plamen iz unakrsnog gađanja vatrom sama sa sobom. Nije ga primećivala dokle god nije shvatila da su joj život i misli u opasnosti. Goreli su trošan krov, prazne prostorije, slabo svetlo i uznemirujuća plava boja. Izašla je napolje i sve što je mogla, sve za šta je imala snage bilo je tupo posmatranje stravičnog prizora. Ostala je na ulici. U njenom pogledu tupo su promicale slike proživljenih momenata. 27. maj 2006.

predlog prihvacen