Evo jednog tekstica otkucanog davno i na brzinu. Ima gresaka, verovatno, ali moze da posluzi za pocetak
Domovina Vikinga se nalazila na teritoriji današnjih skandinavskih država- Norveške, Švedske i Danske, sa dodatkom jednog dela Finske. Granica danske vikinške države je bila na severu Nemačke. Uzimajući ovo u vidu, dobijamo ogromnu teritoriju sa razruđenim obalama, brojnim ostrvima i vijugavim fjordovima, gustim i prostranim šumama i visokim planinama. Ove prirodne barijere poput šuma i planina, kao i nizak agrokulturni potencijal većine zemljišta ograničavale su čoveka po pitanju mesta za podizanje farme/imanja, kao i po pitanju međusobne komunikacije. Geografske razlike na tom prostoru su stoga dovele do određenih varijacija u agrokulturnoj i građevinskoj praksi. Geografija je takođe odigrala vodeću ulogu u vikinškim ekspanzijama: norveški Vikinzi su se kretali ka zapadu, dok su se Šveđani orijentisali samo prema istoku. Danci su se takođe kretali ka zapadu s tim da su obraćali pažnju i na južnu obalu Severnog mora. Uprkos svemu ovome, narodi koji su naseljavali ove prostrane oblasti stvorili su jedinstvenu kulturu; pričali su gotovo istim jezikom i veovali u iste Bogove. Tokom tri veka koliko je trajala ova vikinška avantura, skandinavski farmeri, lovci, ribolovci i ostali, nastavili su da žive istim životima kao i njihovi preci. Skandinavija je jednostavno bila suviše na Severu i okružena ne baš tako prijatnim životnim uslovima da bi bila tako lako podložna kulturnim uticajima ostatka Evrope. Šta više, u očima hrišćanske Evrope, jedna činjenica je, više od bilo koje druge, ujedinila sve Vikinge- bili su pagani.
Vikinzi su, pre svega, poštovali snagu u čoveku što se vidi iz saga u kojima su opisane njihove avanture, svakodnevni život, svađe i suđenja na Saboru-Thingu. Oni su plovili uzburkanim morima, u potrazi za nekim priobalnim selom koje će opljačkati, porušiti/spaliti nakon čega obično slede duge i vesele pijanke. Za neprijatelje, oni su bili krvožedni monstruozni pagani, međutim, oni su sebe gledali kao na prave heroje. Ipak, nisu svi Vikinzi bili ovako neprijateljski nastrojeni. Jednostavno, nakon određenog vremena Skandinavija je postala pretesna za izdržavanje tolikih porodica, nije bilo dovoljno zemlje i hrane i jedino što su mogli da urade jeste da se spakuju, organizuju u družine i krenu u nepoznato. Na taj način su naselili današnju Englesku, Irsku i Francusku.
Zime na tom dalekom Severu mogu biti duge i ekstremno hladne, posebno u Norveškoj i Švedskoj gde se sneg i led zadržavaju mesecima. Dani su kratki a noći duge, mrazevi jaki a klisure neprohodne. Ova sveprisutnost hladnoće uticala je, naravno, i na religijski sistem Skandinavaca te je Led, uz Vatru, jedan od osnovnih principa Univerzuma. U svakom slučaju, Vikinzi su zbog ovakve klime živeli u malim rasutim selima po obalama vijugavih frojdova gde je zemlja obično dobra a ribarenje uspešno. Šta više, zapadna obala Norveške je ''blagoslovena'' Golfskom strujom koja donosi preko potrebne tople struje u te ledene krajeve, čineći da te oblasti obitavaju pod nešto umerenijom klimom istovremeno oslobađajući more od leda.
Pod istim krovom su uglavnom živele tri generacije porodice, a često su sa njima živele i sluge. Kuće su se sastojale od jedne velike sobe, u čijem se centru nalazio oganj (sa rupom u krovu iznad njega za odvod dima) i dodatnih, manjih prostorija. To bi bile prostorije za kuvanje, držanje stoke, pravljenje odeće itd. Te prostorije bi bile usko priljubljene glavnoj prostoriji kako bi se olakšalo prelaženje između njih tokom dugih zimskih noći. Sluge su obavljale dobar deo posla kako izvan, tako i unutar kuće, ali smatralo se da i gospodar tj. gospodarica u kući takođe moraju raditi. Ono što još treba reći jeste i da su sluge bile u stanju da ''kupe slobodu'' i da postanu nezavisni farmeri. Neretko bi dobijali zemlju na poklon od bivših gospodara a nijedan Viking te bivše sluge ne bi osuđivao ili vređao zbog njihove prošlosti. (a prošlost je, ako ćemo verovati Tacitu, kod nekih od njih bila ispunjena kockanjem, omiljenim sportom Germana, ujedno i razlogom gubitka njihove slobode i odlaska u ropstvo).
Ovakve rodovske zajednice krasila je čvrsta krvna veza. Dešavalo se da nekad porodice razmene svoju decu i odgajaju ih kao rođenu. Na taj način su stvarani jaki među-familijarni odnosi, ravni onim u krvnom srodstvu.
Opšte je poznato da su Vikinzi bili dobri ribari i lovci. Ribu su posebno voleli da suše, naročito zimi, pošto je to bio relativno lak način za čuvanje hrane ali su istovremeno lovili divljač i ptice. Deca su pomagala tako što bi skupljala jaja divljih ptica ili, ponekad, tako što bi aktivno učestvovala u lovu. Zamke su bile uobičajene za hvatanje ptica, zečeva i ostalih sitnih životinja a za krupnije životinje, poput jelena, koristili su se luk i strela. Nordijci su bili vešti strelci i znali su sa većih razdaljina da pogađaju bilo koju metu. Isto tako se u lovu koristilo i koplje.
Drugi izvor hrane je dolazio iz zemlje, gajenjem različitih kultura (pšenica najčešće) a deca su ponekad odlazila u šumu i brala pečurke, divlji luk i sve ostalo pogodno za hranu.
Od domaćih životinja, Vikinzi su gajili svinje, ovce, koze, patke, guske itd. Njihovo meso se najčešće jelo tako što bi se skuvalo u velikom kazanu zajedno sa odgovarajućim biljkama i korenjem. Životinje su najviše klali u jesen, kada su se prikupljale zalihe za predstojeću zimu. Šumsko voće, jestivo korenje i pečurke rasli su svuda po šumama, ali su bili dostupni samo tokom leta. Riba je, kao što smo rekli, bila veoma zastupljena i često se sušila tako što je ostavljana na suncu ili se pak sušila dimom. Tako osušena, mogla je da se skladišti tokom cele zime. Žene su često kuvale riblje meso samo ili sa mesom drugih životinja u velikim kazanima na otvorenom, sa dodatkom soli ili luka. Ptice i manje životinje bi se pekle tako što bi se zabole na jedan kraj drvenog štapa ili bi se postavile preko gvozdene površine, takođe na otvorenoj vatri. Za zaslađivanje hrane služio je sok od breze ili jasena.
Kada je u pitanju zabava, slobodno možemo da kažemo da su Vikinzi znali da uživaju u životu. Osim pomenutog kockanja zabavljala su ih i takmičenja u trčanju, rvanju i jahanju. Akrobate i ostali zabavljači poput pesnika su takođe bili popularni. Zanimljivo je spomenuti da su stari nordijci voleli i klizanje. Tokom zime, kada su brojne reke i jezera pod čvrstim ledom, oštrili bi kosti raznih životinja i pravili klizaljke. Od ostalih igara, spomenuću Kingibatt, koja podseća na ping pong sa štitovima, i Hnefatafl, koja liči na šah.
Što se tiče trgovine, zna se da su na Sever dolazili trgovci iz Španije, sa Srednjeg Istoka pa čak i iz Indije. Najpoznatija trgovačka mesta su bili Hedebi u Danskoj, Birka u Švedskoj i Kaupka u Norveškoj. Vikinzi su takođe odlazili na udaljena mesta radi trgovine (Tunis, Turska, Rusija, Srednji Istok itd). Ropstvo je u tim danima bilo uobičajeno i Vikinzi su praktikovali ponekad da zarobljene žene i decu prodaju u tim zemljama koje bi posetili. Zna se čak i da su Vikinzi služili kao plaćena garda na neko određeno vreme ili da su ''prodavali'' svoja ratnička i borbena umeća drugim narodima.
Sahrane su pre dolaska hrišćanstva izgledale otprilike ovako: pokojnik se sahranjivao u punoj odeći, sa oružjem, hranom i drugim oruđem tj. sa svim stvarima koje bi mu trebale tokom puta ka Bogovima. Svakako nisu smatrali da se život te osobe zaista završio. Sahrane koje su danas poznate uglavnom iz filmova, u kojima se pokojnik položi na brod koji se potom spali, dosta su se ređe održavale. Iskopavanja u Ukrajini, na lokaciji nekadašnjeg vikinškog naselja ''Rus'', pronašla su manje brodove sa muškarcem i ženom, spaljene i zakopane. Dolaskom hrišćanstva ova praksa sahranjivanja u punoj odeći i sa oružjem je prekinuta.
Vikinški brodovi su bili nadaleko poznati po izdržljivosti i snazi. Vrlo su pažljivo građeni tako da su bili pouzdani tokom prekomorskih putovanja. Tipičan vikinški trgovački brod je mogao da povede od 50 do 80 ljudi, sa sve hranom i dodatnom opremom. Ratnički brodovi su bili dosta duži ali i uži od trgovačkih. Mogla su se koristiti i jedra, u slučaju povoljnog vetra. Brojni primerci ovih brodova su pronađeni na mestima koja su nekada bile luke, kao što je Roskild i na osnovu tih pronađenih ostataka pravljene su autentične reprodukcije vikinških brodova. Jedna od prvih sagrađenih i testiranih replika jeste ona iz 1893. na osnovu jednog broda (Gokstad) koji je pronađen 1889. Ova replika je tada mnogima dokazala sjajne karakteristike koje su svojevremeno krasile vikinške brodove na svojim neumoljivim krstarenjima po svetskim morima.
Uloga žene u nordijskom društvu
Kao što smo rekli, Vikinzi su živeli u velikim porodičnim grupama koje su se sastojale od tri generacije. Kada bi najstariji sin preuzeo brigu o zemlji, postao bi glava kuće a preuzeo bi i brigu o bezbednosti ostalih ukućana. On je taj koji donosi hranu u kuću dok je njegova žena, gospodarica, zadužena za održavanje te hrane tokom duge i mračne zime. Ona pravi puter i sir, suši i dimi meso za skladištenje i po mogućstvu, ima znanje o biljkama i njihovim lekovitim dejstvima, čime bi vidala rane i lečila bolesne. Ona je ta koja vodi brigu i o domaćim životinjama a kada je njen čovek u odsustvu zbog rata, lova, trgovine i sl. ona vodi brigu o celom imanju tj. postaje glava kuće. To znači da je žena imala vrlo visok položaj u porodici kao i cenjen status. U bogatijim porodicama, žene su imale i sluškinje koje bi im pomagale a one same bi, kao znak autoriteta i moći, nosile na bedrima ključ od skladišta sa hranom.
Glavna simbolika venčanja jeste stvaranje saveza između dve familije. To je značilo da će se ove dve porodice međusobno pomagati i štititi. Devojke su se udavale već do svoje 15. godine i pretpostavljam da su imale, bar na početku, neku pomoć u radovima oko kuće od nekih starijih ženskih članova porodice. Dakle, porodice se dogovaraju unapred oko braka i sklapanja saveza i devojka tu ne može mnogo toga da kaže ili da se usprotivi. Kasnije ćemo videti da cela ova stvar oko braka ipak nije tako mračna kao što izgleda na prvi pogled. No, pre toga, reč-dve o mirazu. Devojka uglavnom donosi nešto odeće, točak i svoj krevet. One koje dolaze iz bogatijih porodica donose i nakit od srebra ili zlata, deo stoke ili čak deo imanja. Pre svega, sav miraz koji devojka donosi u novu kuću, i dalje pripada samo njoj, tj. ona ima vlast nad odećom, stokom, nakitom, krevetom- dakle, svime što je i donela. To znači da miraz ne spada u sveukupnu imovinu vladara, tj. čoveka u kući. Sa druge strane, njena deca mogu da naslede tu imovinu.
Kao što ženina imovina ne pripada u punom smislu njenom mužu, tako ni ona sama ne pripada apsolutno toj novoj porodici. Prostije rečeno, ako se muškarac ophodi prema njoj loše, vređa nju ili njenu porodicu, ili je možda suviše lenj, ona ima pravo da zatraži razvod tako što bi pozvala nekoliko svedoka i ispred njih, prvo na vratima a potom i na bračnom krevetu, rekla da se razvodi od svog muža. Ovo nam govori da su bračni parovi morali da žive u harmoniji i uzajamnom poštovanju, a ne u svađi i dominaciji samo jedne strane. Takođe, u slučaju razvoda, novorođenče ili beba bi naravno, pripali majci, a odrasla deca bi otišla u onu porodicu koja ima bolje finansijsko stanje.
Na osnovu svega priloženog (pravo na imanje, razvod, decu itd.) možemo slobodno tvrditi da je vikinška žena uživala veća prava od bilo koje druge žene nekog drugog naroda na tlu Evrope tog doba. Deca su takođe uživala posebna prava kao članovi porodice.
