Novaliis

Naravno da jesam.

Život nema smisao sam po sebi, već samo smisao koji mu mi damo. Kao glina u rukama umetnika, možemo ga pretvoriti u božansku formu ili samo u posudu privremene korisnosti. Lama anagarika Govinda

Pronašao taj paket i odlučio da ga uzmem, cena bila ista kao i na prvom mestu gde su se hvalili kako su im cene najeftinije. Posle planiram da uzmem i druge objektive, posebno taj makro.

Cikličan je dabome, i prema tome beskonačan.

Simpaticna knjizica koju sam procitao pre jedno 5 godina. Puko prepricavanje mitova, nista vise od toga ali dovoljno zanimljiva za svakog zaljubljenika u skandinavsku mitologiju.

Čitao Evolinu Metafiziku Seksa, pa odlucio da postujem ovde jedan zanimljiv citat, iz poglavlja ''Markiz de Sad i Put Leve Ruke''. Ovih dana se dosta diskutovalo po RMF podforumu o moralu, etici, dobru i zlu, a ranije smo imali diskusije o levoj i desnoj stazi, a ovaj citat manje više obuhvata sve to i nudi jedno objašnjenje, pa koga ne mrzi neka pročita. De Sad nije bio prvi koji je istakao znaèenje i opseg koji ima u svetu destruktivni element. Samo to što je iz ovoga izvukao osnov za neku vrstu kontrareligije, samo jednostranost i »perverznost« daju specifièno obeležje njegovim idejama. U jednoj potpunoj zamisli, razlikuju se tri aspekta u stvaranju i u njemu se potvrðuju: moæ koja stvara, moæ koja oèuvava, moæ koja uništava, što odgovara poznatoj hinduistièkoj trijadi Brahme, Višne i Šive. U apstraktnim teološkim terminima, ista podela na tri nalazi se u zapadnjaèkoj ideji božanstva u svojoj trostrukoj funkciji stvaranja, oèuvanja i ponovnog vraæanja sebi onoga što je stvorilo. Ali, u izvesnom pogledu, odnosno s dinamièke i imanentne strane, ponovo se vratiti sebi može da bude istovetno uništenju, Šivinoj funkciji ako se u božanstvu uviða beskonaènost, ono što u njegovoj suštini transcendira svaki oblik, svaki zakon, svaku konaènost. Na toj osnovi definiše se takozvani »Put Leve Ruke«, tantrička vâmâcâra. Na Zapadu drevni preorfejski dionisizam, religija Dionisa kao »Velikog Lovca koji preokreće svaku stvar«, na Istoku upravo šivaizam i kultovi vezani za Kālī, Durgu i druga »strašna« božanstva, koja nalaze svoj pandan u drugih naroda, isto tako karakteriše priznavanje i egzaltacija svega onoga što je uništeno, prestup, razjarenost; i oni su znali za osloboditeljsku ekstazu koja sve to može da izazove, često sa uskim referencama na orgijastičko iskustvo: ali, za razliku od De Sada, bez ikakve nijanse svetogrđa, već u jednom ritualnom, žrtvenom i preobražavajućem okviru. U poznatom tekstu, koji u Indiji gotovo da ima znaèaj i popularnost jedne Biblije, Bhagavad-gita, osnov »Puta Leve Ruke« dat je upravo u strogo metafizièkim i teološkim terminima. Tu se kaže da Božanstvo u svom najvišem obliku (u »univerzalnom obliku« koji se, kao posebna privilegija, otkriva za trenutak ratniku Arjuni) može da bude samo beskonaènost, a beskonaènost može da predstavlja samo krizu, destrukciju, razbijanje svega onoga što ima konaèno, uslovljeno, smrtno obeležje: gotovo kao suviše visoki napon koji gromom pogaða kružni tok u koji je uklopljen. U toj meri se smatra da vreme, shvaæeno kao snaga koja menja i uništava, na izvestan naèin inkarnira takav aspekt božanstva kao transcendentnosti. Posledica je, prema tome, da upravo u trenutku svake destruktivne krize može da bljesne najviša stvarnost, zastrašujuæa velièina koja transcendira èitavo ispoljenje. A zanimljivo je istaæi da, u upravo navedenom tekstu, ovo viðenje nije usvojeno radi opravdanja zla ili pervertiranosti veæ da bi se metafizièki potvrdilo ratnièko junaštvo, naspram svake humanitarnosti i sentimentalizma. Sam Bog podstièe ratnika Arjunu da ne okleva da se bori i udari. »Oni koje æeš ti ubiti — kaže on — veæ su ubijeni u meni: ti si samo sredstvo.« U svom herojskom zanosu, koji treba da zanemari sopstveni i tuði život, i koji æe potvrditi vernost sopstvenoj prirodi u onome ko je roðen u ratnièkoj kasti, Arjuna æe odražavati samu moæ, ogromnu i zastrašujuæu, transcendentnosti koja sve lomi i sve gazi, i kojom se predoseæa apsolutno osloboðenje. S obzirom na sve to, kao i na postojanje odgovarajuæe potvrðene tradicije, u grupu božanskih oblika opijenosti, ili »manija«, o kojima govori Platon, uvrstili smo i onu, koju on nije uzeo u obzir, sa herojskoratnièkom osnovom u pravom smislu. Napokon, treba imati na umu da takvo stanje aktivne i preobražavajuæe egzistencije živi i bljeska i u vrhunskim momentima žrtvenog iskustva, u izvršenjima krvavih žrtvovanja, posebno ako se vrše pod znakom »strašnih« božanstava, ili aspekata božanstava, kao što su ona prethodno navedena. Poslednji odjek ove tradicije nalazi se kod Novalisa. Već smo rekli kako je Novalis intuitivno naslutio fenomen transcendentnosti koji može da se krije u patnji i u samoj bolesti. Po Novalisu, priroda se koristi »zlom« da bi očitovala slobodu, samovolju. »Kad čovek htede da postane Bog, on počini greh.« Uzrok prolaznosti, nepostojanosti i same smrti trebalo bi videti u duhu, u činjenici da je za prirodu vezan duh shvaćen kao jedno s-one-strane-prirode, kao transcendentna, iscrpljujuća i dekondicionalizujuća snaga. Takvi »negativni« fenomeni ne potvrđuju, dakle, moć prirode nad duhom, već pre duha nad prirodom; »proces istorije je izgaranje« — kaže Novalis — smrt može da predstavlja čak pozitivnu granicu ove transcendentnosti jednog života s one strane života. Mogu se navesti i ove Šlegelove reči: »Samo u entuzijazmu rušenja otkriva se smisao božanskog stvaranja. Samo usred smrti bljeska večni život«. Ova pozivanja nisu baš lišena senki, usled toga što kod Novalisa izostaje vezivanje za bilo koju tradiciju na samoj liniji »Puta Leve Ruke«; tako, kod njega sve ostaje na ravni pukih filozofskih intuicija, bez praktiène protivteže. Kod »božanskog markiza«, De Sada, ništa, pak, nije više božansko, daleki odrazi jednog takvog opasnog znanja javljaju se kao sasvim iskrivljeni i satanizirani. Èak i tamo gde izgleda da se intuitivno naslutilo prvenstveno uništenje svih granica, samo se slavi neka vrsta mraène natèoveènosti, u kojoj nema svetla: savremeni komentatori, kao Bataj i Moris Blanšo, znali su samo da govore o »najvišoj« usamljenosti« kada De Sadov èovek neumoljivo dovodi do vrhunca sve ono što je nasilje i uništenje. Ali, specifièna veza izmeðu mistike negacije ili destrukcije i seksualne sfere koja se kod De Sada uspostavlja nije stoga manje znaèajna. Vrativši suštinsko na svoje pravo mesto, nalazimo pozadinu u kojoj se integrišu odreðeni granièni aspekti samog erotskog iskustva i dobijamo priliku da u njemu jasno razlikujemo ono što je perverzno od onoga sto to nije. Buduæi da je gledište koje se u ovom delu prevashodno sledi ono »Puta Leve Ruke«, bilo bi korisno dodati još neka znanja o kosmološkoj podlozi koja je svojstvena takvom putu u hinduistièkoj tradiciji. Njihovo polazište je sazdano od uèenja o cikliènom razvoju ispoljenja, koji bi obuhvatao dve suštinske faze ili aspekta, pravrtti-marga i nivrtti-marga. U prvoj fazi apsolutni duh se odreðuje, okonèava se, vezuje se za oblike i razgranièenja (»ime-i-oblik«, namarupa) koja su vidljiva u svim stvarima i biæima koji nas okružuju. Ovaj proces se razvija sve do odreðene granice, iza koje se pravac preokreæe i sledi drugu fazu, nivrtti-marga, u smislu povratka, revulzije svega onoga što je konaèno, oblikovano i ispoljeno, prekida odnosa poistoveæenja identifikacijom duha, svojstvenom prethodnoj fazi. Brahma i Višnu, shvaæeni, jedan kao bog koji stvara, drugi kao bog koji održava, vladaju u pravrtii-margi. Šiva vlada u nivrtti-margi. Što se nastrojenosti tièe, dubokih vokacija i sklonosti, »Put Desne Ruke« (dakshinacara) vezuje se za prvu fazu; »Put Leve Ruke« (vamacara) vezuje se za drugu fazu. Kreativnom, pozitivnom i konzervativnom aspektu ispoljenja odgovaraju odreðeni zakoni, odreðene norme, i odreðeni kultovi; kao etika, ovome odgovara etika vernosti sopstvenoj prirodi (svadharma) u okviru tradicije. U drugoj fazi put je suprotan: to je odvajanje, revulzija svega ovoga. Zbog ovog odvajanja, dva oblika su moguæa; jedan asketski, drugi rušilaèki i rastapajuæi. Potonji je taj koji oznaèava vamacaru, »Put Leve Ruke« u pravom smislu, vezan i za tantrièku praksu takozvanog »tajnog rituala« (Pancatattva), dok je asketski pravac predstavljen Laya-yogom, ili Jogom rastvaranja. Termin vama (levi), od vamacare, u nekim tekstovima se tumaèi i u smislu »protivan«: podrazumeva se suprotstavljanje svemu onome što je svojstveno pravrttimargi, kreativno-konzervativnim aspektima ispoljenja, i, dosledno tome, sklonost, osim za odvajanjem, preziranjem svakog zakona i norme, etika antinomizma ili, bolje, anomije onoga koji se stavlja pod znak nivrtti-marge. Tehnièki, »metoda koju naznaèuju uèitelji (ovog puta) jeste upotrebljavanje snaga pravrttija (snage svojstvene pozitivnoj i vezujuæoj fazi ispoljenja) tako da ih uèine samorastvorljivim« (Ovo se može up. s reèima Valentina Gnostika (apud Mead, cit., str. 224): »Od poèetka bejaste besmrtni i deca Života – Života sliènog onom koji uživaju Eoni. A ipak hteli biste da podelite smrt meðu vama, da biste je raspršili i rasuli; tako da smrt može da umre u vama i vašom rukom; jer ukoliko vi ne rastvarate svet i niste rastvoreni, gospodari ste èitavog stvaranja i èitavog rušenja«. Za reference »ulevo« u kabalistièkoj tradiciji, up Agrippa (»De occulta philosophia«, III, 40), koji obaveštava kako kabalisti razlikuju dva aspekta božanstva, jedan je nazvan phad, leva ruka i maè Gospodnji, i njemu odgovara pogibeljni znak koji je utisnut u èoveku, putem kojeg su mu sva stvorenja, po pravu, podreðena; drugi aspekt nazvan je hased, milostivost, desna ruka, i to je, pak, princip ljubavi.). Siddha, odnosno adept u takvom pravcu, ne zna za zakone, naziva se svecchacari, ili »onaj koji može da radi sve što hoæe«. Još jedno opšte utvrđeno tumačenje vami-ja, levih, jeste »žena«: što se posebno odnosi na ulogu koju upotreba žene i orgijazma (tantrička pancatattva, osim upotrebe žene, kontemplira i upotrebu opijajućih napitaka) može da ima na »Putu Leve Ruke«. U toj meri, da se u jednoj tehničkoj referenci takav put čak smatra sinonimom lata-sadhane, termina koji uključuje aluziju na poseban položaj koji, u ovim hinduistiekim sredinama, poprima žena u magijskom snošaju. Prirodno je da sledbenici svakog od ova dva puta velièaju onaj koji su odabrali, a osuðuju drugi. Na primer, tantristi kažu da je razlika izmedu »Puta Leve Ruke« i onoga »Desne Ruke« ista ona koja postoji izmeðu vina i mleka. U svakom sluèaju, dva puta se mogu smatrati razlièitim metodama za ostvarenje jednog jedinog cilja, tako da se radi samo o utvrðivanju od sluèaja do sluèaja koji od dva puta pristaje naklonostima i sopstvenoj prirodi svakog. U tom pogledu je Vudrof ispravno primetio da bi umesto o »zlu« svako trebalo da govori o »onome što za mene nije pogodno«, a umesto o »dobru« o »onome što mi je pogodno«; što se poklapa sa drevnom izrekom: non licet omnibus Citheram adire. Napokon, umesno je podvuæi da »Put Leve Ruke» može da bude sadržan i na opštoj ravni koju oznaèuje Bhagavad-gita, gde se, na primer, govori o putu svojstvenom ratniku, bez seksualnih ili orgijastièkih povezivanja bilo koje vrste. U samoj Bhagavad-giti takav put se uporeðuje, po svom najvišem cilju, s putem vernosti sopstvenom naèinu postojanja i ritualizovanja ili sakralizovanja egzistencije (odgovarajuæa formula je: tat madarpanam kurushva), odnosno upravo sa dakshi-nacarom, s »Putem Desne Ruke«.

Julijus Evola - Metafizika Seksa I

Radili su dosta ostova. Ja obozavam muziku za Near Dark, sjajan film i sjajan ost. http://www.youtube.com/watch?v=lHaKA3yUA_w&feature=related http://www.youtube.com/watch?v=5KdpX9CXeUc&feature=related

Nabavio sledeca izdanja Thor Vs Seth, the Serpent God Ultimate Comics Thor Batman: Arkham City Batman: Noel The Legend of Zelda Box Set Spice and Wolf, Vol. 5

http://www.youtube.com/watch?v=qmbzYhtKXGE&feature=related

Bice sranje kao i prvi deo. Samo original valja ovde, jer je preneo starogrcku mitolsku atmosferu do perfekcije, bez ikakve upotrebe modernih fensi efekata.

Yep. Uzeh ga pre par dana, i to na drugom mestu, sa objektivom 18-55mm. Kako je samo mocan. Sad samo da krenem da fotografisem.

E da kod mene isto, samo sto sam ja imao 15 godina. Najbolji ortak i ja igrali fudbal u sred leta na +40, samo da bi kasnije popodne isli kuci da gledamo svetsko prvenstvo. A tu je i ova himna http://www.youtube.com/watch?v=R6uvwFOTTV0 Ultimativna pesma koja oznacava taj teen period, igranje playstationa po ceo dan, igranje fudbala i basketa 3 na 3, jebena srednja skola propasti moje, masan burek sa sirom na velikom odmoru, neprijatna iskustva sa ispijanjem rakije iz limenke koka kole u seljackoj diskoteci i hektolitri piva svakog vikenda u parku, uz pricu o zenskama, fudbalskim transferima i NBA zvezdama. Ova pesma me svaki put podseti na sve to.

Ima dosta online skola na zapadu, to je standardno ovde i veoma cenjeno, ali ovaj prevarant je tuga i jad. Gledao sam ga davno, na Palmi ako se dobro secam, gde je pricao o geologiji i postanku sveta, ne verujem kako se njegova prica primila u narodu. Postanak sveta za 6 dana, bukvalno? stvarno? Pa onda prica o masonima, svetskoj zaveri i katolicizmu, a sa druge strane je tezak judeofil. To nekako ne ide jedno sa drugim. Svako sa malo pameti i vestine manipulisanja moze dobro da se finansijski omasti kod ovaca. A ljudi su tako glupi generalno, i u svakoj zemlji postoji jedna masa koja ce poverovati u sve sto kazes, ako znas kako da zapakujes to sto prodajes.

I da zavrsim uvod jednim citatom iz Himne Noci: "Stari svet se klonio svom kraju. Nemilo je duvao hladni severac preko ukočenih polja, i ukočeni čudesni zavičaj razvejavao se u etar. Nebeske daljine ispunjavale su se blistavim svetovima. U dublje svetilište, u viši prostor čuvstva kretala je sa svojim silama duša sveta – da bi onde vladala dok ne počne svitati svetska veličanstvenost. Svetlost nije više bila boravište bogova i nebeski znamen – preko sebe su oni prebacili veo noći. Noć je postala golemo krilo otkrivenja – u njega su se vratili bogovi – i usnuli da bi se u novim prekrasnijim obličjima vinuli iznad promenjenog sveta."

Boli ga kurac, pojebo je milf of the year za 2007.

Jedva cekam Prometeja, jos otkako sam cuo da se pravi nisam mogao da docekam. Ridli Skot + naziv filma koji odmah govori da ce film biti odlican = epic win.

Ok je da se dva paora na njivi ovako prljavo svadjaju, ali nisam to ocekivao od dva intelektualca.

Novalisov svet je po svojoj biti istorijski. Proticanje vremena doživljava se kao događaj ozdravljenja i spasenja. Na početku, u ''prasvetu'', stoji raj nevinosti, doba prvobitne ljubavne zajednice jednog još zdravog sveta, jedno prožimanje i spajanje svih bića po naklonosti (biblijska predstava raja spaja se sa antičko-paganskim predanjem o zlatnom veku). U budućnosti leži povratak ovog srećnog prazavičaja ljudskog roda, ponovno uspostavljanje raja, pomirenje ljudskog i zemaljskog sa večnim. Ali, između toga se proteže doba samoskrivljenog odvajanja čovečanstva od svog božanskog porekla. Novalis to doživljava kao sadašnjost svog pojedinačnog vremena : epoha otuđenja, vreme razdvojenosti i rasipanja, mehaničko-materijalističkog okamenjivanja, kojim vlada samo razum usmeren ka određenom cilju – pesnik ga naziva ''svetskim razdobljem koristi''. On ga doživljava u propadanju antičkog sveta bogova (tema 5.''Himne noći'') – kao i u raspadanju religioznog jedinstva bajkovito-mitski označenog hrišćanskog srednjeg veka (''Hrišćanstvo ili Evropa''). Tako se pesnik, kao zastupnik večnog i božanskog prazavičaja, oseća istisnutim iz sadašnjosti. Sećanje i čežnja spajaju ga sa ''iskonskim vremenom'' čovečanstva, odgurnutim u daljinu. U otuđenoj sadašnjosti, pesnik postaje vesnik, sveštenik i prorok izgubljenog iskonskog zavičaja. Samo pevači, deca i zaljubljeni još slute to božansko poreklo. Ali, pesnik nije samo prorok i predskazivač, on je istovremeno i mesijanski ponovni staralac raja. Novalis postavlja poeziji ogroman zahtev – pesnik postaje spasilac čovečanstva, ''transcendentalni iscelitelj'' koji leči bolest sveta, ''mesija prirode'' jer se i priroda u tom univerzalnom sistemu posmatra istorijski i potrebno joj je spasenje. Kao novi Orfej, pesnik zalazi u dubine ''podzemlja'', gde žive mrtvi, i tamo prima iskonsku božansku poruku, koja ga osposobljava da pokrene i očara ljude i stvari, i započne veliki proces preobraženja sveta. Jer njegov poziv je preporod čitavog sveta, a ne interpretirajuće izlaganje. Za Novalisa, taj proces je ''romantizovanje'' ili ''poetizovanje'' : '' Svet se mora romantizovati. Tako će se ponovo pronaći prvobitni smisao. Poetizovanje je put ka unutarnjem, ka prevazilaženju svega određenog i osobitog. Oslobađanje od spoljnog sveta je proces rastakanja, bezgraničnog mešanja i rasplinjavanja. Čulne pojave prirode gube svoju posebnu vrednost i postaju čisti znaci, medijumi kao senka natčulne magije (''magija = umetnost slobodnog korišćenja sveta oko nas''). Magijsko-eshatološka misija pesnika je da ponovo pretvori čitavu stvarnost u unutrašnji prizor i ''dušu sveta'' : ''Mi sanjamo o putovanjima kroz svemir : zar nije svemir u nama? Dubine naše duše ne poznajemo – Ka unutarnjem vodi put pun tajni. U nama, i nigde drugde, je večnost sa svojim svetovima, prošlost i budućnost. Spoljni svet je svet senki'' - (fragment ''Cvetni prah''). Fantazija, san i bajka su pesnički organi za prodiranje u dušu sveta, za preobražavanje sveta u san i poeziju – smrt je, za pesnika, najčistije izbavljenje od opustošene konačnosti, carstvo mrtvih je najneposredniji susret sa žuđenim prazavičajem. Nju oslikava noć kao beskrajni prostor koji dozvoljava da se sve što je razdvojeno stopi u jedno. Smrt je poslednja mogućnost osmišljavanja unutarnjeg, jer jednostrano apsolutizovanje vladajuće svetske epohe otuđenosti onemogućuje postojanje iskonskog u sadašnjosti. Samo mrtvi imaju neograničen udeo u bogatstvu prošlosti, samo oni nepomućeno žive u raju ljubavi. Put ka ''domu'' vodi kroz smrt. Smrt je stvaran život, beskrajna strana života; u njoj nestaju svi okovi i granice : ''Smrt je romantizujuće načelo našeg života'', ''Smrt čini običan život tako poetičnim''.

Samo klavijature u metalu.

Stojakovic legenda, obelezio je jedno vreme u nasim zivotima koje nikada necemo zaboraviti. Mnogo ljudi ovde je culo za Srbiju samo preko njega.

U prvom primeru sam postavio dve pesme koje pripadaju zanrovima koje vise ne slusam toliko, ali ne mora svaki primer biti takav. Ako jeste, jos bolje, ali u principu, nebitno je. Da li je pesma manje ili vise poznata, nije toliko vazno koliko je prica koja stoji iza nje. Mene fascinira ta veza izmedju slusanja odredjene pesme i razlicitih emocija koje se javljaju u tom trenutku, ili secanje na odredjenu situaciju koja se desila prilikom slusanja pesme i koje dozivljavamo svaki put kada slusamo tu istu stvar. Na taj nacin sama pesma postaje nesto vise za nas, predstavlja deo naseg bica jer ovekovecuje odredjenu misao, emociju, situaciju ili asocijaciju iz naseg zivota koju samo mi poznajemo i cesto je tesko opisiva recima.

Spajajuci na cudesan nacin mit sa magijom, filozofiju sa mistikom, Novalis je u pravom smislu reci bio religiozan covek, pesnik i mislilac. ''Tesko je razumeti kako je Novalis, melanholicni i u zivotu nesrecni pesnik, kome je smrt od ranog detinjstva kucala slabije ili jace na vrata, nasao u sebi snagu celovitog, da sve sto je do njegovog vremena bilo u nauci i filozofiji poznato unese u sebe, sjedinjavajuci doradi i onda iz sebe iznedri kao viziju buduceg covecanstva i coveka u njemu, viziju koja posle svih razocarenja u nasem veku, veku socijalnih i politickih utopija, moze da deluje kao melem i okrepljenje...' V. Jerotic Smrt je za Novalisa sve vise postojala nada u besmrtnost. Novalisov zivot proticao je izmedju dva snevanja, jednog koje je bilo pesnicko i drugog, koje je bilo filozofsko i religiozno. Oba sna Novalisa bila su u toj meri stvaralacka da su nam sve do danas ostala bliska i razumljiva, jer su nam svima zajednicka. Kad god je Novalis osecao, narocito posle Sofijine smrti, da se i sam opasno priblizava drugoj obali,jer ga je ta nepoznata obala vise privlacila od grube ili banalne zivotne proze koja ga je okruzivala, on bi posegnuo za citanjem Spinozinih i Fihteovih filozofskih tekstova, stvaralacki ih preoblikujuci u sopstveno filozofsko pletivo, koje je u stvari, predstavljalo svojevrsne pesme u prozi. U nedoumici i zbunjenosti pred prirodom, njenom lepotom i njenom raskosi, kojoj covek kao da smeta, jer ne predstavlja do kraja njen izdanak, Novalis u ''Prolecnoj pesmi'' peva: Suma tamnija svaki dan u njoj sarenih ptica stan, kud god da krocim,svud se sirom razleze pesma miomirom. Ne znadoh ko sam, sta sam, gde, ni kako biva ovo sve. Kao da u ovim stihovima prepoznajemo Novalisovu srodnu dusu Vladislava Petkovica Disa, koji, pozivevsi i sam koju godinu duze od Novalisa, slicno zbunjen i u nedoumici gde je on to pao i u cemu je zatecen,raspituje se u sebi i oko sebe za smisao zivota. Neke pesme u Himnama noci ,''Ceznja za smrcu'', na primer, koju navodimo,ispunjena teskim bolom za izgubljenom verenicom, jos ne pokazuju onaj vedri, tragicni optimizam koji ce Novalis ispoljiti na pocetku drugog dela Hajknriha od Ofterdingena: Neka se slavi vecna noc, san vecni nek se slavi. Pregrejala nas dana moc, jad nas sprzi i savi. Tudjine siti, u svoj dom zelimo natrag ocu svom. Nema u ovim stihovima samo romanticnog bega od ruznog zivota. Novalis poput gnosticara dozivljava ovaj svet i kao nesto strano, tudje, izgledajuci, sa ceznjom, onaj drugi, pravi dom. Ali ni taj prelaz nece biti lak ni bezbolan. Nikada rane izleciti nece kog sputa najvise ljubavi vlast Prevoz sto sada neumolno preci nam unutarnji vid raskinuce se jednom bolno, stropostace se vecni zid. Evo i jednog zanimljivog, kratkog clanka na engleskom: Novalis' Spiral Path U Srbiji sam jednom imao priliku da procitam zbirku najlepsih romanticarskih bajki (tako nesto, ne secam se tacno naziva) i jedna od prica je bila upravo od njega. Nije mi poznato ima li ista, pored toga, od njega prevedeno na srpski. Neposredno pre smrti, veoma bolestan u krevetu, izjavio je kako ce svetu tek pokazati sta je prava poezija, samo da ozdravi. Na zalost, nije imao priliku da to i uradi jer je umro veoma rano. I za to kratko vreme, pokazao je izuzetan talenat za pisanje, bio vec veliki mislilac i zapoceo veliki projekat pisanja enciklopedije u kojoj je nameravao da sjedini u organsku celinu kompletno dotadasnje znanje iz nauke, medicine i sl. sa mistikom, filozofijom i religijom. Takodje, Lama Anagarika Govinda, poznati budisticki autor, koga izuzetno cenim i postujem, je veliki postovalac Novalisa i njegovih misli, sto sam otkrio tek kasnije citajuci njegove knjige i clanke o njegovom zivotu. SAznao sam da je Govinda zapravo bio toliko fasciniran mladim Novalisom da je smatrao kako je on njegova reinkarnacija. U tu informaciju nisam apsolutno siguran, jer sam je procitao samo na jendom mestu. Svejedno, meni je ta cinjenica bila veoma zanimljiva jer sam pre toga delio, a i dalje delim, apsolutnu fasciniranost prema obojici, ne znajuci da i medju njima postoji nekakva veza. Njih dvojica su jedni od onih retkih mislilaca i autora koji, kada citam njihova dela i kontempliram njihove misli i ideje, imam apsolutan osecaj da su to moja razmisljanja, prezentovana u savrsenoj formi, na papiru. Jedan pesnik/mistik/filozof, a drugi budista, ali ono sto ih povezuje je ta misticna vizija koju daruju covecanstvu.

Moze se izneti milion prenesenih znacenja, ali mislim da je to nepotrebno jer hriscani instistiraju da se radi o bukvalnom cinu hodanja po vodi. Voda, u jednom od tih tajnih znacenja, predstavlja pojam vremena, prostor, i onda mozemo reci kako je Hrist tim cinom simbolizovao svoj uticaj na buduce generacije, i druge civilizacije. Ali po meni to je besmisleno, jer je sustina ovog dogadjaja da se prikaze cudotvorstvo, fizicki, dostupno golom oku kao dokaz njegove bozanske prirode. Naravno, prema hriscanskom ucenju. Mene licno uopste ne interesuje da li se to stvarno desilo ili je cista simbolika, jer uopste nije vazno za stav i misljenje koje ja imam o duhovnosti, mistici ili koji god termin vam lezi.

Moral, dobro i zlo, sve je subjektivno, nije apsolutno. Nesto sto je dobro za mene, za drugog je zlo. Ne vredi generalizovati.