Vlladimir

Yuppicide je kul bend.

Kako ne, ne bi me cure onda džaba zvale sune-ku tan.

Ja sam uvek kontao da se ubio zato što je u jednom trenutku shvatio da je postao isto što je bio i onaj musliman što ga je roknuo, setio se zatvora i jakih momaka...tuširanja, romantičnih noći u grupnim ćelijama, i tako...

Ako imaš 15 godina. Jesi li gledao ''Black Christmas'', ali original, ne mislim na rimejk? E,to je odlična filmčina, bez obzira da li je se vodi kao horror ili thriller. Odatle je Krejven i crpeo fazone za Scream.

Pa zar Onime no, ne znači demonske oči? Sve se poklapa.

Za astrologiju mnogi kažu da je bezazlena, zabavna i korisna. U jednom časopisu o zdravlju objavljen je čak i horoskop za bebe. Međutim, postoji i mišljenje da je veoma opasno baviti se astrologijom. Šta je istina? Mnogi koji iz zabave počnu da čitaju horoskope iznenade se kada vide da autori horoskopa imaju značajan uspeh u pogađanju budućnosti. Ipak, uspeh u pogađanju nije 100%. To nam govori da astrologija nije ni ono što astrolozi tvrde da jeste. Pravo pitanje je: kako astrolozi uspevaju da pogode više nego što bi po zakonu verovatnoće slučajno pogodili? Po astrolozima čovek je mikrokopija svemira (makrokosmosa), pa smatraju da postoji veza između dešavanja u svemiru i dešavanjima u životu čoveka. U početku astrologija je bila religija. Sedam glavnih božanstava zodijaka bili su: Sunce, Venera, Zemlja, Mesec, Mars, Saturn i Jupiter. Verovalo se da na planetama i zvezdama žive “bogovi” koji upravljaju sudbinom ljudi. Ako ljudi slušaju njihove savete oni im pomažu, ali ako ih ljudi ne slušaju “bogovi” im prave probleme. Po ovom verovanju, posle smrti “duše” umrlih odlaze na zvezde zaštitnice, a svaki čovek ima svoju zvezdu. Međutim, svi astrolozi ne veruju na isti način. Postoji više vrsta astrologije: kineska, indijska, islamska, jevrejska, nekoliko evropskih (tradicionalistička, naučna, simbolistička, strukturalna). Sve su međusobno različite. Pa, koja je od njih ispravna? ASTROLOGIJA I NAUKA Priroda galaksija i zvezda bolje su shvaćeni tek u našem veku, pa je u prošlim vekovima bilo naučnika koji su se zbog manjka informacija bavili astrologijom, na primer Kepler. Činjenica je da astrolozi ne koristi naučne metode, kao što su posmatranje ili eksperiment, da bi došli do proročanstava. Verovanja astrologa zasnovana su na tradicionalnoj religiji a ne na naučnim podacima o kosmosu. Astrološka tradicija tvrdi da su Sunce i Mesec planete, što je netačno. Astrologija uključuje u proračune samo 7 planeta koje poznaje, uključujući tu Sunce i Mesec koji nisu planete. Vaviloncima su bili poznati samo Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn. Ostale danas poznate planete nisu uključene u proračune. Kako ti proračuni mogu da budu tačni ako ne uzimaju u obzir uticaj Urana, Neptuna i Plutona? Astrolozi su izmislili i nepostojeće nebesko telo Keti. Za astrologa nije bitna ni masa planete (Jupiter je ogroman, Mars je mnogo manji), ni njeno rastojanje od nas (Jupiter je daleko, Mars je mnogo bliže), ni njena orbita, ni sjaj, već samo njena jedna jedina koordinata. Delovanje Sunca je jače na Merkuru nego na Zemlji, a različito je i na polovima u odnosu na ekvator, pa bi i horoskopi trebalo da budu različiti za Eskime u odnosu na Afrikance, ali to nije slučaj. Niko ne pravi takve horoskope. Osim toga, mnogi asteroidi koji prolaze pored Zemlje imali bi veći uticaj na nas nego planete. Na novorođenče babica ima veći gravitacioni uticaj nego Saturn! Nijedan astrolog ne objašnjava kakve je prirode navodni uticaj koji nebeska tela imaju na nas. Da li su to talasi, zračenje, svetlost, magnetni uticaj, gravitacija? Kad bi to bila neka prirodna sila, ona ne bi mogla da deluje samo na neke ljude, nego bi delovala na sve ljude jednako. Astrologija je zasnovana na verovanju da se Sunce okreće oko Zemlje (geocentrični sistem), mada je opšte poznato da se Zemlja okreće oko Sunca (heliocentrični sistem). Astrolozi znaju da je to pogrešno, ali im očigledno nije važno da horoskop bude zasnovan na naučnim činjenicama, jer je izvor njihovog proricanja okultne prirode. Prema astronomskim podacima, astrologija je bliža vradžbinama nego nauci. Međutim, pošto astrolozi koriste komplikovanu terminologiju, stiče se utisak velikog “znanja” koje je pristupačno samo određenim ljudima. Čini se da je astrologija namerno zakomplikovana i nejasna da bi prosečan čovek umesto zdravog razuma prepustio da ga vodi “natprirodna sila”. Po astrolozima, kosmosom upravlja inteligentna energija. Pojam energija u prirodi je vezan za telo koje koristi energiju po određenom automatizmu, zakonu. Ne postoji mogućnost da energija sama sebe da usmeri, nego postoji zakonitost po kojoj će se energija ponašati uvek na isti način. Energiju su sposobni da usmeravaju na inteligentni način jedino ličnosti. Po astrolozima, najbitniji je trenutak rođenja, prema kome je određena sudbina čoveka. Opšte je poznata stvar da su još prilikom začeća formirane sve urođene osobine sa kojim se beba rađa. Tada je formiran genotip (skup svih gena nasleđenih od roditelja) buduće jedinke. Beba je živa još u materici. Trenutak rađanja deteta ni po čemu nije važniji od trenutka začeća. Uostalom, na osnovu čega je dato tvrđenje da čas rođenja određuje budućnost deteta? Ne na osnovu naučnog tvrđenja, nego na osnovu proizvoljne ideje da tada na nebu “vlada” određena planeta. Po verovanju astrologa, blizanci bi trebalo da imaju iste osobine, navike i sudbine. Međutim, vidimo da su blizanci veoma različiti po ponašanju i osobinama, iako su rođeni u par minuta razlike, što znači u istom znaku i u istoj “kući”. Kako to da ni blizancima ne odgovara isti horoskop? Astrologija na testiranju: Paul Conderc je ispitao datume rođenja 2817 muzičara i zaključio da se muzičari rađaju u toku cele godine bez nekog pravila. Istraženi su i horoskopi 623 zloglasnih kriminalaca poznatih u analima pravosuđa po strahoti njihovih zločina. Astrolozi smatraju da je Mars dominantan u horoskopu kriminalaca, ali to nije bio slučaj. Njihovi datumi rođenja nasumično su razbacani po svim znakovima horoskopa. Nijedan zodijački znak ne okuplja ljude iste struke ili osobina više nego ostali znakovi. Za zadnjih 2000 godina sazvežđa su se u odnosu na nas pomerila za 30o geografske širine. To znači da se sazvežđe Device sada nalazi tamo gde je bila Vaga, Vaga se nalazi tamo gde je bila Škorpija, itd. Ni ovaj podatak astrolozi ne uzimaju u svoje proračune. Situacija na nebu je drugačija od situacije na kartama astrologa. Zvezde u sazvežđima ne nalaze se u jednoj ravni, nego su raspoređene u dubinu. Sazvežđa izgledaju tako samo iz ugla posmatrača sa Zemlje, inače one u kosmosu nisu celina. Sa druge tačke u svemiru ona izgledaju sasvim drugačije. Zvezde u istom sazvežđu veoma su daleko jedna od druge, pa se nameće pitanje kako zajedno mogu da imaju uticaj na jednu dvanaestinu čovečanstva? Svemir ima 3 dimenzije, a astrolozi vide samo 2 dimenzije. Kako uopšte planete mogu da deluju na ljude? Da je to neka vrsta zračenja, elektromagnetno na primer, onda delovanje na ljude ne bi moglo da bude selektivno, to jest ne bi delovalo samo na ljude koji su određeni u nekom astro znaku, nego bi delovalo na sve ljude. Kakvo je to zračenje planeta koje uspeva da izabere samo ljude koji imaju približne datume rođenja, dok na druge ljude ne deluje? Kako je moguće da jedna dvanaestina stanovništva ima svakog dana istu sudbinu? Ako verujemo u nešto što je pogrešno, kad tad suočićemo se sa svojim promašajem. Zato je bolje odmah priznati grešku i verovati u ono što je istina. KOJI STE ZNAK U HOROSKOPU? : “Proročanstva” astrologa veoma često su neodređena, pa mogu da se “ostvare” u više životnih situacija. Na primer: “Pazite na kola” može da znači da ćete imati udes, ili će pauk da vam odnese auto, ili ćete da ih pozajmite neopreznom prijatelju, ili će da se pokvare, ili. Naravno, sa kolima se uvek nešto događa. Kao kad vam neko u šolji za kafu vidi slovo “N”, to može da znači: neće ti se ispuniti želja, ili srešćeš Nikolu, ili nadaj se, ili postaćeš nadzornik, ili. Dakle, proročanstva astrologa su uopštena i neprecizna. Kako onda neki astrolozi imaju veliki procenat pogađanja budućnosti? Iza astrologa koji uspevaju da “pogode” budućnost stoji tajni izvor informacija, sila koja poznaje vašu intimnu životnu situaciju, želje i probleme, toj sili neće biti teško da ispuni proročanstvo koje vam je dala. Na taj način steći će vaše poverenje, pa će sledeći korak biti da postajete poslušni vernik te sile. Mnogi državnici i njihove supruge, političari, biznismeni, muzičari, i drugi, izjavljuju kako za sve bitne odluke konsultuju ličnog astrologa. To nas već navodi na zaključak: “Ako želiš da budeš uspešan i bogat, obrati se astrologu”. Poznate ličnosti često kažu da svoj uspeh duguju savetima astrologa, pa tako upućuju lakome ljude da i oni tamo potraže savet. Često mi se dešava da me pitaju koji sam znak u horoskopu. Više puta sam testirao svoje prijatelje koji se bave astrologijom na ovaj način: “Ti me poznaješ, znaš moje osobine. Na osnovu tih podataka biće ti lako da saznaš koji sam znak u horoskopu.” Većina njih se dvoumila da li da pogađa. Oni koji su iskreno verovali da je astrologija istinita odlučili su da mi to dokažu i, uporedivši moje osobine sa određenim znacima u horoskopu, krenuli su da pogađaju. Niko nije nikad pogodio ni iz tri pokušaja u kom sam znaku rođen. To dovoljno govori o istinitosti i naučnosti astrologije. Jedna devojka je bila uporna da pogodi u kom znaku sam rođen. Tri promašaja, četri, pet, šest promašaja! Verovatnoća istinitosti horoskopa je drastično pala, ali je ona i sedmi put pokušala da pogodi. Pitao sam je: - Zar ti još uvek veruješ u horoskop posle 7 promašaja od 12 mogućnosti? Međutim, kada bi moj horoskopski znak pogađao pravi medijum sila koje stoje iza astrologije, siguran sam da bi pogodio iz prve, ali ne na osnovu astroloških hipoteza. Kako onda astrolozi pogađaju? KAKO ASTROLOZI POGAĐAJU Pošto astrologija nije zasnovana na naučnim podacima nego na naučno netačnoj religijskoj tradiciji, kako onda astrolog uspeva da pogodi prošlost, sadašnjost a donekle i budućnost? Neki astrolozi otvoreno tvrde da im je za proricanje važnija intuicija nego raspored planeta. U svakom slučaju, pošto uprkos netačnim podacima o nebeskim telima astrolozi uspevaju da pogode u većoj meri nego što bi slučajnim nagađanjem, možemo da zaključimo da je izvor znanja astrologa natprirodan. Nauka daje odgovore na pojave koje se u prirodi ponavljaju po određenim zakonitostima. Jedinstveni događaji (čuda) koji su vanredne pojave i ne dešavaju se po uobičajenom sledu stvari, predstavljaju polje u kojem religija ima logične odgovore. POREKLO ASTROLOGIJE: Astrologija se pojavila kod naroda koji su verovali u mnoštvo bogova. Verovali su da je sudbina ljudi predodređena po volji bogova - zvezda. U astrologiju nisu verovala naivna plemena polu divljih ljudi. Naprotiv, astrologija je nastala u naprednim civilizacijama drevnih naroda. U Vavilonu pre oko 2400 godina, astrologija je bila način za “određivanje volje bogova”. Sve planete i zvezde imale su imena vavilonskih bogova (Šamaš - sunce; Nanar - sin Mesec, Ištar - Venera, itd). Čak je i astronomija kao nauka usvojila imena “bogova” za imena planeta i zvezda, što govori o uticaju mnogoboštva i da- nas. Kako to da su Vavilonjani, koji nisu bili ni najmanje primitivan narod, verovali u mnoštvo bogova? U Bibliji je zapisano da se Lucifer, anđeo koji je imao najviši položaj od svih stvorenih bića, pobunio protiv Boga i poželeo da se izjednači sa Njim. Na žalost, Lucifer je poželeo Božji položaj, a ne Njegov karakter ljubavi. Želeo je da mu drugi služe, da vlada umom i životom drugih bića. Pobunjenički duh preneo je i na mnoge druge anđele, koji su kasnije kao demoni navodili ljude da ih obožavaju kao “bogove”. Lažno obećanje „Postaćete kao bogovi” navelo je mnoge anđele i ljude da odbace Boga. Anđeli imaju veće sposobnosti nego ljudi. Zato Sotoni i demonima nije bilo teško da čineći nešto što je za anđele normalno, a za ljude predstavlja čudo, zadobiju poverenje veoma naprednih civilizacija koje se nisu oslanjale na pravog Boga, kao što su Vavilon, Egipat, Asirija, Grčka, Rim. Anđeli koji su odbacili Boga deluju kroz lažne religije i okultne pravce, od naizgled bezazlenih, kao što su astrologija, gatanje, bioenergija, telepatija, do još opasnijih, kao što su spiritizam (prizivanje mrtvih), magija (crna, bela, vudu.), transcendentalna meditacija, satanizam, itd. Ljudi koji veruju u ove pojave nisu praznoverni, već su prevareni. Današnji način delovanja demona je samo dobio novi, ateistički oblik, ali je suština ostala ista. ŠTA BOG KAŽE O ASTROLOGIJI : “Neka se ne nađe u tebe” (među vama) “koji bi vodio sina svojega ili kćer svoju kroz oganj” (spaljivanje dece), “ni vračar, ni koji gata po zvezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, ni bajač, ni koji se dogovara sa zlim duhovima, ni opsenar, ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini. Drži se sasvim Gospoda Boga svojeg.” 5.Mojsijeva 18.10-13 Bog je tražio da se iz naroda uklone svi koji su se bavili astrologijom, spiritizmom, vračanjem, bajanjem, urocima, i sl. Bog se ovako obratio Vavilonjanima kada je učinio da Vavilon bude osvojen: “Neka stanu sada zvezdari koji gledaju zvezde, koji proriču svakog meseca, i neka te čuvaju od onoga što će doći na te. Gle, oni su kao pleva, oganj će ih spaliti, ni sami sebe neće izbaviti iz plamena.” Isaija 47.13,14 Astrolozi daju savete ljudima kako da prevare “sudbinu”, a ni sami sebi ne mogu da pomognu da izbegnu nevolje, Božji sud i smrt. Bog kaže: “A ko se obrati k vračarima i gatarima da čini preljubu za njima, okrenuću lice svoje nasuprot njemu i istrebiću ga iz naroda njegovog.” 3.Mojsijeva 20.6 Dakle, Bog nije izvor astrologije nego Božji protivnici. U Bibliji je opisan i susret astrologa (zvezdara) sa Božjim prorokom Danilom. Car Nabukodonosor sanjao je san koji ga je uznemirio, ali je zaboravio šta je sanjao. Pošto su carevi vračari, zvezdari i gatari tvrdili da komuniciraju sa “bogovima” (Danilo 2.10,11), car je (kao i mnogi današnji političari) tražio da mu otkriju sadržaj i značenje sna. Takozvani “bogovi”, to jest demoni, lako su caru pogađali prošlost i sadašnjost, i nagađali budućnost. Budućost su uspevali da pogode samo ako proriču osobi koja ne traži Božje vođstvo, pa su nesmetano mogli da isceniraju ispunjenje prorečenog (npr. pomogli bi mu da uspe na poslu, ili da ima saobraćajnu nesreću). Ali car je u određenoj meri verovao Bogu, pa Bog nije dopustio da mu astolozi i vračari “proreknu” sudbinu. Bilo je očigledno da je Bog dao san caru i učinio da ga zaboravi. Bog mu je dao ovaj san da bi za sva vremena osvedočio ljude da On ne deluje preko vračara, gatara i astrologa, i da poverenje u njih donosi prevaru i smrt. Astrolozi i vračari su pokušali da prevare cara. Tražili su vreme da bi se dogovorili šta da mu ispričaju i da svi daju isto tumačenje. Car je prozreo lukavstvo, pa su astrolozi priznali svoju nemoć. Nabukodonosor je impulsivno zapretio smrću ne samo astrolozima, nego i mnogim službenicima na dvoru, a među njima i Božjem proroku Danilu. Danilo se povukao sa trojicom prijatelja da u molitvi zatraže od Boga da im otkrije san. Bog je dao odgovor, pa “progovori Danilo i reče: Da je blagosloveno ime Gospodnje od veka do veka; jer je njegova mudrost i sila; i on menja vremena i čase; smeće careve, i postavlja careve; daje mudrost mudrima i razum razumnima. On otkriva što je duboko i sakriveno, zna što je u mraku, i svetlost kod Njega stanuje. Tebe, Bože otaca mojih, hvalim i slavim, što si mi dao mudrost i silu, i što si mi objavio za što te molismo objavivši nam stvar carevu. Odgovori Danilo caru i reče: tajne koju car ište ne mogu kazati caru mudraci ni zvezdari ni vrači ni gatari. Nego ima Bog na nebu koji otkriva tajne i javlja caru Navukodonosoru što će biti do posletka.” Danilo 2.20- 23,27,28 Kakav je bio rezultat Božjeg delovanja? Kada je Danilo ispričao san i tumačenje sna koje mu je dao Bog, carev zaključak je bio: “Car progovori Danilu i reče: Doista, vaš je Bog Bog nad bogovima i gospodar nad carevima, i koji objavljuje tajne, kad si mogao otkriti ovu tajnu.” Danilo 2.47 (vidi 1.Mojsijeva 41.8,15,16; Danilo 4.7,24; 5.Mojsijeva 4.16,19) Svi su mogli da vide da budućnost nije zapisana u astrološkim kartama. Bog zna budućnost i objavljuje da će se ispuniti plan koji je On zamislio: spasiće sve ljude koji se odluče da mu se vrate. Postoji velika razlika između Božjih i astroloških proročanstava. Kada Bog da proročanstvo o tome šta će da se dogodi, Bog nudi i rešenje kako se sačuvati od zla koje dolazi zbog greha. Bog ne kaže samo: “Dogodiće ti se nesreća”, nego kaže: “Ako budeš živeo po mojim zapovestima, ja ću ti pomoći.” Bog nam je u Svetom Pismu jasno objavio da On ne inspiriše astrologe da proriču sudbinu. Bog u Bibliji govori da naša sudbina zavisi od našeg izbora, da li verujemo Njemu ili više verujemo bilo kome drugome, pa makar i sebi. Izvor znanja astrologa koji najbolje pogađaju budućnost su demoni, đavo i pali anđeli. Današnji astrolozi su svesno ili nesvesno sveštenici stare astrološke okultne religije. Možemo da kažemo da je astrologija oblik satanizma, jer je poverenje u Boga zamenjeno poverenjem u autore astroloških proročanstava - u demone. Čovek kao biće manjih sposobnosti od palih anđela (demona) nema načina da izbegne njihovu mrežu prevara, a astrologija je samo jedna od njih. Samo ako verujete Bogu koji je istinu otkrio u Bibliji, i molite mu se, možete biti sačuvani od tih prevara. Astrologija je prikriveni kult sunca koji je danas dobio ateistički oblik. Sunce, vrhovni “bog” ovog kulta predstavlja Lucifera (reč Luciferos znači “nosilac svetla, svetlonoša”), koji je sebe proglasio za “svetlost ovog sveta”. Astrologiju praktikuju sledbenici “Nju Ejdž” pokreta. Masoni takođe obožavaju sunce. Interesantno je da prilikom stvaranja Bog nije dao ime Suncu i Mesecu jer je znao da će ljudi biti nagovarani da obožavaju nebeska tela. Prilikom stvaranja Bog nije ni spomenuo imena sunce i mesec. Zašto se ne spominju njihova imena? Zato što, po starim verovanjima, spomenuti ime nečega značilo je dati mu određenu vrednost. Bog to nije želeo, nego je rekao: “I stvori Bog dva videla, videlo veće da upravlja danom i videlo manje da upravlja noću, i zvezde.” 1. Mojsijeva 1.16 Bog ih je nazvao samo “videlo veće i videlo manje” (1.Mojsijeva 1.16). Bog je Suncu i Mesecu dao samo tehničku funkciju, da obezbeđuju svetlost i da služe za merenje vremena, a ne da prisiljavaju ljude na određeno ponašanje. Zašto je Bog stvorio Sunce, Mesec i zvezde tek četvrtog dana, a ne prvog? (1.Mojsijeva 1.14-19) Za stare narode, nebeska tela su bila božanstva, ili mesta gde su “bogovi” stanovali. Sunce je bilo vrhovni bog. U Egiptu se zvao Amon Ra, u Vavilonu Šamaš, u Persiji Mitra. I Mesec je smatran božanstvom ali manjim od Sunca, dok su zvezde smatrane za skloništa za nečiste duhove. I Božji narod je bio u opasnosti da sledi kult sunca i nebeskih tela. Zato je Bog nadahnuo Mojsija da napiše da su Sunce, Mesec i zvezde stvoreni tek četvrtoga dana. Sunce, mesec i zvezde su lampice koje imaju samo mehaničku funkciju. Bog je demitologizovao Sunce, Mesec i zvezde. To su samo lampe koje je Bog stvorio, to nisu bogovi. Time je Bog pokazao da je besmisleno obožavanje nebeskih tela. ASTROLOGIJA I MORAL Cilj astrologa očigledno je da ljude usmeri da žive na određeni način. Oni utiču na brak, ljubav, izbor prijatelja, posao. Saveti astrologa često su puni otvorenih poziva na nemoral. Oni savetuju: “promenite partnera”, “doživećete ljubavnu avanturu.”. nasuprot Božje zapovesti: “Ne čini preljube.” U astrologiji ne postoje kriterijumi za dobro i zlo. Astrolozi pozivaju na postupke koji odgovaraju telesnom, neduhovnom čoveku, na zadovoljstva koja imaju kratak vek, a večne posledice. S druge strane, Bog nudi ljudima zadovoljstva koja traju večno, a donose blagoslov i nama i ljudima oko nas. Svaki čovek je odgovoran za svoje ponašanje. Mi to znamo ali nismo u stanju da rešimo svoje moralne probleme. Astrologija je pokušaj da se krivica prebaci sa pravog krivca na nešto drugo, u ovom slučaju na kosmos. “Ja činim zlo, ali to je zato što sam predodređen da tako živim.” Čovek koji veruje da mu je sudbina zacrtana nema nadu u promenu. Zvezde su krive, a time je optužen Bog koji je stvorio zvezde. Sada je jasno da pravi krivac - đavo stvara religije i ideologije koje Boga prikazuju izopačeno i optužuju ga za zlo koje on, đavo čini. Bog koji čini sve da spase čoveka prikazan je kao Bog koji jedva čeka da kazni čoveka. Zamislite čoveka koji je napravio udes i pokušava na suđenju da se opravda time što mu zvezde tog dana nisu bile naklonjene. Zamislite društvo u kome bi vladali astrološki zakoni. Ne biste smeli da se oženite devojkom koja vam se sviđa, jer nije odgovarajući astrološki partner; ne bi vas primili na posao jer ste rođeni u pogrešnom znaku; bili biste diskriminisani ili favorizovani samo zbog datuma i vremena rođenja. U životnim situacijama postaje očigledno da čovek za svoje pogreške ne može da se sakrije iza astrologije. Ali astrologija je baš zato popularna što nudi ljudima izgovor za zlo koje čine drugim ljudima, sebi i Bogu. Ako hoćemo da varamo sebe verovaćemo astrolozima da nismo krivi. Ako hoćemo istinu, priznaćemo svoju krivicu, shvatićemo da je Isus Hristos umro baš radi te naše krivice, i molićemo se Bogu da nam da snagu da živimo pravedan i posvećen život. Čovek ima unutrašnju potrebu da veruje. Ako ne zadovolji tu potrebu za poverenjem u više biće tako što će verovati svom Stvoritelju, čovek će onda da traži nešto drugo u šta bi imao poverenje - na primer verovaće astrologu. ZAKLJUČAK: Astrologija je poverenje u demone. Ateisti kažu da je poverenje u Boga za lakoverne, ali i oni sami vrlo lako poveruju astrolozima, jer ih to moralno ne obavezuje. Ljudi odbacuju Boga mada im On u svojoj dobroti daje savete kako da se sačuvaju od prevara svih vrsta, i kako da imaju zdrav i ispravan izbor. Ima mnogo lekara koji znaju da je nikotin veoma štetan ali ipak puše. Za svaku dobru odluku nije dovoljno samo znanje. Potrebna je sila koju može da da samo Bog. Nemojte da svoju slobodnu volju zarobite time verujući ljudima preko kojih vam Sotona proriče sudbinu. Radije koristite svoju slobodnu volju da upoznate i izaberete Boga. Tada ćete uvek ostati slobodni. __________________

Znam. Ti voliš nešto drugo, nešto divlje.

Ma, ima tu još štošta da se doda, ali ko sad na to da gubi vreme. Od početka šezdesetih do kraja osamdesetih, bilo je najplodonosnije doba za horore. Bili oni cheesy ili naivni, imali su atmosferu, šok momente i praktično nasilje nije bilo tako preterano i direktno kao što je danas, gde se igra na tu gore formu, dok se sve ostalo gura u drugi plan. Poslednji horor koji se meni svideo je bio ''Silent Hill'', očekivao sam shitinu zato što se oslanjao na igricu, a ustvari, ispostavilo se kao sasvim solidno hororče.

Night of the Living Dead Nightmare on Elm Street The Exorcist The Fog Poltergeist The Omen Escalofrío Demoni Profondo rosso ...

Da se ne nadovezujem na Elfa i bojenje, pored toga, obrati pažnju na anatomiju i proporcije, imaš dosta grešaka. Drugo, ako ne znaš nešto da nacrtaš pogledaj odnekud, ili se slikaj u pozi koja ti treba, nije greh. I ne zbrzavaj, jer tačno se vidi razlika između radova na kojima si se zaista potrudio i onih koje si vidno otaljavao.

Danas se u mnogome pogrešno shvata žanr horora. Horori su nekad imali jasnu definiciju, borba ili slučajevi u kojima se pojavljuju zombiji, vukodlaci, čudovišta, magija, zaposednuti ljudi... Onda su nastupili slasher thrilleri, prvenstveno ''Texas Chainsaw Massacre'', koji su zbog pojedinih scena trpani u horor žanr, a da nisu imali veze sa tom vrstom filma. I ova lista, ima gomilu gluposti, Alien je sf, a i našli su treći deo, koji je bio najgori...pfff...''Misery'' je drama sa elementima psiho trilera, Hostel je sranje, Scream neću da komentarišem...I koje sklapao ovu listu uopšte? Ves Krejeven wannabe?

Slabo će ovo ići, prvenstveno što taj alternativni pristup nije više toliko in, a i mnogo kvalitetniji i jači strip albumi u ediciji ''Belog puta'' se slabije prodaju, tako da ne sumnjam da će ovo biti ispala. Da su pametniji, reizdali bi priče sa ''Divljeg Zapada'', a i ne bi bilo loše da su otkupili pravo od italijana da se re-izdaju oba strip albuma ''Traper Kerija'' ili ih beše ima četiri, ne mogu sad da se setim. Ali to je bio sjajan strip, koji je Di Vittove i Bijankinija izbacio u prvi plan za crtače Mister Noa skraja osamdesetih. A naravno kreator Keri je Sklavi, tako da...

Citiran sam... emocije naviru.

Da li si ti ikad gledao turske verzije betmena, supermena i ostalih? Aj da ne bude off topic, mogu ti poslati neke klipove preko pp-a... to je tek koma... Rambo Brus Li sve u turskom miljeu

Samo da izlaze do tad.

Zalosno je sto je dobar broj crtaca nestao, mislim na one kvalitetnije...Binjoti umro, Diso otaljava, jedino braća Di vitto rade nešto...ostali su marginala. Scenario je petparački...shvatam što je 379 brojeva bio plafon. Jedino se nadam da će onaj Azijski serijal biti malo jači, ali proći će par godina do tad.

Meni na Laneta Gutovića.

Nije Koja bio toliko popularan da bude mangformisan.

Mogu da zamislim scenu, Kiki Lesandrić zatvara bf i Mladja s njim na ritam gitari.

Kako je mene razocarao ovaj poslednji ciklus mr.noa...uzas...

A Immortal se zbog toga još više zajebava...zabole Abbatha, određeni ekstremitet za te prozivke.

Mislim da nisu imali više šta i da forsiraju. mislim da su izbacili sve epizode koje su postojale. Beli strelac ima svega dva strip albuma, podeljenih na 10 epizoda ili tako nesto, ko crtać.

Prošle godine, imao sam prilike da vidim manga verzije Batmana, Supermana i još gomile super heroja, s tim što je pokupljen vajb izu šezdesetih. I deluje totalno obsceno. Da ne pominjem igračke u tim verzijama i figurice junaka.

Nije Lajbač, nego Lajbah... System of a down je plitak u poredjenju sa njima, plus komercijalan, i prilagodjen ekstaziranju širokih masa, što nije slučaj sa Laibachom. A što se ideologije tiče: Pokret NSK (Neue Slowenische Kunst, rane 80-e) ukazuje se kao sistem različitih grupa ili prividno konstituisanih modela-institucija unutar slovenačke umetnosti i kulture(1) 80-ih i 90-ih godina. Pokret NSK se može identifikovati kao para-institucionalno širenje koncepata i ideologije Laibacha (muzika) na različite sektore borbe u kulturi: likovne umetnosti (Irwin), teatar (Gledališče Sester Scipion Nasice, Rdeči Pilot, individualne produkcije Dragana Živadinova), dizajn (Novi kolek­tivizam), video i TV (Retrovizija), teoriju (Oddelek za čisto in praktično filozofijo pri NSK), itd… Rad sa ’mikrodruštvenim sistemom’ ili modelima institucija je jedna od specifičnih karakterizacija slovenačke umetnosti nakon grupe OHO(2). U pitanju su pristupi koji se zasnivaju na okretu od stvaranja umetničkog dela kao fenomena (predmet, situacija, događaj) ka produkovanju i funkcionisanju umetničkog dela kao institucionalnog sistema. Umetničkim delom ili sasvim različitim oblicima organizovanja, delovanja i ponašanja unutar sveta umetnosti i kulture se tematizuju, predočavaju ili zastupaju u ravni Imaginarnog, kroz registre Simbolnog ili funkcijama Realnog institucionalne mogućnosti mikro- ili makro- kulture (individualne egzistencije i bihevioralnosti kolektiva, intersubjektivnih odnosa, politike, etike, religije, seksualnosti, itd). Umetničko delo je karakteristični izvadak iz kulture koji funkciniše kao: (i) model, (ii) trag, i (iii) simptom. Drugim rečima, delo (produkt) pripadnika ili kolektiva NSK nije samo određeni predmet (slika), situacija (instalacija), događaj (performance, teatarska predstava) ili stvarna (ili fikcionalna) institucija, već i sama praksa ili familija izvođenih praksi (od egzistencije do bihevioralnosti) unutar pokreta i u odnosima između pokreta i zadatosti poznosocijalističke kulture i društva. Njihovo delo je uzorak koji reprezentuje ideologiju i zato se pokazuje kao strukturacija fikcije koja zastupa individualni i kolektivni subjekt na način fantazma.(3) Simptom se u teorijskoj psihoanalizi naziva ’defektom simbolizacije’, to je centar neprozirnosti u subjektu jer nije verbalizovan, jer nije prenesen u reč, jer bi nestao onog trenutka kada bi se pretvorio u reč. Po Slavoju Žižeku(4), simptom je element koji izdaje zadato, zapravo i to je bitno za produktivni okvir pokreta NSK – simptom je tačka na kojoj se totalnost oklizne (posrne) i pokaže naličije svoje moći. Interpretacija simptoma, u psihoanalizi, ima zadatak da ga razreši tako da mu dodeli smisao, da ga locira u simboličku mrežu i time mu oduzme njegov besmisleni i traumatični značaj. Produkcija simptoma u umetnosti ima za cilj da izazove konfliktnu situaciju ponude simptoma kao očigledne otvorenosti besmislenog i traumatičnog poretka umetnosti, kulture ili društva i odgovora glasa društva, kulture i umetnosti na nastali nerazrešivi uzorak. Drugim rečima, dok je u avangardama provokacija želja za otkrićem novog ili obrtom iz jednog u drugo, u delo­vanju pokreta NSK je umesto provokacije reč o konstruisanom simptomu koji ne ostvaruje dijalektički obrt, već pokazuje sam konflikt (negativitet) kao stanje stvari. NSK je prošao mnoštvo prividno neuporedivih evolucija od: (i) ekscesne tamne ili traumatične pojave unutar radničke klase i radničkog urbaniteta rudarskih gradova Slovenije(5), preko (ii) politizovane, erotizovane i nasilne alternative(6) u kretanjima punka, do (iii) sofisticirane visoke retro-umetnosti koja arheologizuje ideologiju savremenog društva, i do (iv) konačnog obrta iz statusa umetnika postmoderne u dendije postso­cijalizma ili nastajućeg građanskog društva u kome umetnik ima egzotičnu ulogu ciničkog zabavljača ili inteligentnog šarmantnog provokatora(7). NSK ovim još jednom pokazuje da pojedinačna dela po sebi nisu određujuće bitna, da je ključna situacija mogućih ili nemogućih feed­backova između umetnika-simptoma (kolektiva-simptoma) i društva (fikcionalnih struktura identiteta). S druge strane, njihov put od negativaca do pozitivnog zastupnika nacionalne kulture jeste, paradoksalno, put kojim je išla istorijska moderna umetnost preobražavajući drugu scenu u prvu scenu, odnosno, buntovnika sa ili bez razloga u uspešnog građanina civilnog društva. Ali, to je bitan paradoks, kod NSK nije moguće sasvim jasno i vrednosno razlikovati prvu od druge ’scene’. Zato, ako se NSK prihvati kao interpretativna referentna tačka gledanja na slovenačku modernu, tada ne postoji suštinska razlika između utilitarnosti socijalističkog realizma u odnosu na revolucionarnu vlast i funkcija autonomije umerenog ili visokog modernizma u odnosu na tehnobirokratsku vlast – odnosno, nema razlike između apologetske slike Gojmira Antona Kosa ”Prvi kongres KP Slovenije” (1952) i bilo koje estetske slike Gabrijela Stupice na kojoj su bele devojčice i mlade, na primer ”Devojčica za stolom” (1967). To znači da se umetnost, kao i želja, nalazi u nestabilnom, otvorenom, relativnom i promenljivom polju Drugog. Jedna digresija: Slavoj Žižek i Neue Slowenische Kunst Slavoj Žižek (1949) nije filozof koji bi se bavio estetikom ili u, neodređenom smislu, teorijom umetnosti. Sasvim rani Žižek, iz sredine 60-ih godina, formiran je u međuprostorima filozofskog situiranja između istorijskog materijalizma (marksizma), hajdegerovske fenomenologije ili upliva egzistencijalizma i nastajućeg strukturalizma.(8) Rani Žižek, iz druge polovine 60-ih, bio je blizak kretanjima unutar tekstualnog eksperimenta pokreta OHO-Katalog i usmeren ka pitanjima materijalističkog strukturalizma.(9) On nije bio umetnik ili teoretičar umetnosti mada se u teorijskom bavljenju nije odricao neizvesnih estetskih i umetničkih (anti-estetskih i anti-umetničkih) postupaka, efekata ili, tek, anticipacija. Srednji Žižek je u 70-im godinama zasnivao diskurzivnu instituciju slovenačke lakanovske teorijske psihoanalize. U Sloveniji je lakanovska teorijska psihoanaliza(10) dobila paradigmatski karakter koji je okarakterisao slovenačku kulturu u širokom domenu od filozofije preko teorije i umetnosti do atmosfere u kulturi od kasnih 60­ih pa sve do 90-ih godina. Sintagma slovenačka teorijska psihoanaliza ne znači još jednu nacionalnu varijantnu školu unutar slovenstva, već jedan izuzetan trenutak i modus realizacije psihoanalitičkog rada. Lakanovska teorijska psihoanaliza u Sloveniji je istorijski anticipirana u kasnim 60-im godinama preobražajem hajdegerovskih filozofskih diskursa u poststrukturalističke materijalističke diskurse koji su sproveli kritiku, tada dominantnog i metafizičkog, strukturalizma. Na jugoslovenskom planu, lakanovska teorijska psihoanaliza je nastala kroz distanciranje od akademskog filozofskog izučavanja Heideggera u Zagrebu, Ljubljani i Beogradu, zatim u nadilaženju i zaobilaženju problematike praksisovske filozofije kao istovremeno disidentske i integrišuće u dominantnu ideologiju samoupravnog marksizma. Zato se za slovenačko lakanovstvo, da ponovim, može reći da je proisteklo iz brisanih tragova Heideggera, jasne distance od tehnokratskog čistunstva varijantnog strukturalizma i eklektičkog povezivanja zamisli nove levice, kritičke teorije i antipsihijatrije sa materijalističkim postaltiserovskim i lakanovskim učenjima. Slavoj Žižek je teorijski bio nezainteresovan za umetnost kao umetnost. Poklanjao je pažnju problemima umetnosti kao kulture, društva i ideologije (politički kontekst proze, trivijalna književnost i film, a pre svega, Hitchcockovi filmovi). Pozni srednji Žižek je na prelazu 70-ih u 80-e godine anticipirao izvesna mesta koja su sasvim posredno omogućila reformulaciju i reinterpretaciju slovenačke punk alternative u retroavantagardu visoke umetnosti.(11) Grubo govoreći, on je omogućio da se u hardveru ili mesu samoubilačkih životnih aktivnosti i izraza neo-post-itd-anarhističke alternative (Laibach ili Borghesia) očigledno i estetizovano pojavi razred simboličkih formulacija razumljivih na Zapadu. Politička drugost je postala sistem prikazivanja i dominacije stila unutar slovenačkih postmodernih strategija 80-ih i 90­ih. Povodom Hitchcocka, Žižek je jednom zapisao: ”Fantazija vlada realnošću pa nikada ne možemo nositi maske, a da to ne platimo pravom krvlju i kožom.”(12) Cinični um koji u odnosu na totalitarnu ideologiju ili njene brisane tragove karakteriše drugost nije samo cinični um te ideologije. On jeste anatomski cinični um koji sebe tematizuje (predočava) u odnosu na pravu krv i kožu u trenutku kada se maska ukazuje ne kao ono što skriva, već kao ono što otkriva ili ogleda cinizam totalitarne dijalektike moći (igre gospodarenja, služenja, uživanja). Žižek u odnosu na Laibach tu tezu sasvim jasno zapisuje kada ukazuje da Laibach nastupa kao opscena subverzija totalitarnog rituala, jer jasno i očigledno pokazuje da se ima posla sa subverzijom(13). U ovom kontekstu subverzija nije avangardistički ili modernistički zahtev za promenom koja treba da donese po sebi razumljivo pozitivno novo, već umnoženi (metastazirani) cinizam. Žižekovo učenje ima u jezičkom izrazu dijalektički karakter (teza+antiteza = sinteza) nije pozitivna kritička teorija popravljanja sveta, već kritička teorija koja u nestabilnoj otvorenosti pokazuje svoje prljave ruke(14). Njegova, neadornovska već lakanovska, negativna dijalektika ima formulu: totalitarna teza + kritička antiteza = anatoms­ka označiteljska sinteza necelih mogućnosti. To znači: i. svaka teza na kojoj se gradi diskurs teži da bude zahvat celine (totaliteta) u društvenom smislu norme i u metafizičkom smislu istine, ii. antiteza nije binarna suprotnost (inverzija, ili prosta negacija) teze, već njeno kritičko (u smislu da nema metajezika) i kritično (u smislu da teorija, govor i ponašanje jesu simptom) autorefleksivno pokazivanje, i iii. sinteza nije ciljno objedinjavanje razrešenja suočenja teze i antiteze u novu celinu (filozofski Gesamtkunstwerk), već anatomski rad sa kanceroznim tkivima diskursa modernosti koji pokazuju svoja odumiranja ili ’maligna umnožavanja’ filozofskog ili društvenog tkiva. Na ovaj način postavljena zamisao sinteze je negativna ali ontološka, jer je pokazna kao primer ili na primeru(15). U Žižekovom pisanju i, pogotovu, govoru postoji jasna teorijska funkcija primera koji prodire (metafora označitelja) u prisutnost filozofskog diskursa pokazujući taktički raspored Simbolnog, Imaginarnog i Realnog u konstituisanju diskursa unutar strategija kulture. Ovako postavljena Žižekova filozofija ima karakter lakanovskog prodora u telo klasične nemačke filozofije i njenih dijalektičkih projekata sa svim nužnim ukazivanjima na restlove, ne celo, fikcionalno, totalizujuće, itd. Pozni Žižek, a možda i ’svaki Žižek’ u retrospekciji, odriče se izvesnosti i izvornosti istine unutar nekakve suštinske dubine, jer se u njoj, zapravo, nalazi primordijalna laž(16). Dubina jeste iluzionistički efekat taktičkih pozicioniranja Imaginarnog, Simboličkog i Realnog koje postaje za nas ’realno’ u svakodnevici preživljavanja. Prirodno stanje, zato, ljudske životinje jeste život u laži. Veseli i stari reditelj Fritz Lang, koji je glumio u filmu ”Prezir” Jeana-Luca Godarda, izgovorio je u jednom trenutko nešto slično ovome ”Svako jutro kada ustanem odlazim na pijacu laži i sa poverenjem gledam u prodavce.” I Žižek, i Lacan, i Hitchcock, i Godard i Lang suočavaju se sa pokaznošću laži koja izgleda kao istina. Drugim rečima, ne postoji Herrschaft koji nije podržan nekim fantazmatičnim uživanjem. Uživanje u laži se odigrava tako što laž omogućava da uživalac bude uživan u svojoj izgubljenosti(17)#17. Ovim se želi reći da prava opasnost za Oca ili Gospodara nije ona koja Istini Oca/Gospodara nudi svoju drugu Istinu (što je bila svakako utopija modernističke avangarde – setite se reči Franza Marca u kojima on kaže da glavni put čovečanstva jeste onaj sada prividno sporedni put kojim on korača), već je učinkovita opasnost koja cinički oponaša cinizam lažne Istine Oca ili Gospodara pokazujući ih kao strukturu fikcije. Istina ima, tada, strukturu fikcije. Struktura fikcije se kroz primere otkriva i istovremeno skriva unutar lavine nužnog blebetanja. U takvom kontekstu razmišljanja, umetnost jeste uzorak unutar kulture i umetnost postaje opasna za društvenu moć kada demaskira i prozre fikciju na kojoj se zasniva društveno povezivanje postojeće strukture moći. To se odigrava, svakako, u polju vladajuće fikcije. Ali, kako legitimnog metajezika nema, demaskiranje mora biti izvedeno na sopstvenoj maski (retoričkoj figuri poze). Žižekova teorija koja nije o umetnosti ukazuje se kao teorija koja deluje na umetnosti pošto omogućava da se umetnost, odnosno, određene istorijske produkcije umetnosti i modusi pojavljivanja umetničke scene rekôdiraju u materijalnim registrima kulture i kroz institucije umetnosti pokažu (razotkriju) kao poludeli Zakon politike i njenih konsekvenci na svakodnevicu. Videti, na primer, jedan od manifesta Laibacha: Umetnost i totalitarizam se ne isključuju. Totalitarni režimi ukidaju iluziju revolucionarne umetničke slobode. LAIBACH KUNST je princip svesnog odricanja ličnog ukusa, sudova, priznanja (…); slobodne depersonalizacije, dobrovoljnog prihvatanja uloge ideologije, demaskiranja i rekapitulacije režimskog, ‘ultramodernizma’…. Onaj koji ima materijalnu moć, ima spiritualnu moć, i sva umetnost je podložna političkoj manipualciji, osim one koja govori jezikom te manipulacije.(18) I zato je potrebno uporediti pozno-i-post-socijalističku produkciju umetnosti u Sloveniji i pozno-i-post-socijalističku produkciju umetnosti u nestajućem SSSR-u. Gledano prema kriterijumima uspešnosti slovenačka i ruska poznosocijalistička i postsocijalistička umetnost su postigle sličan uspeh na zapadnom intelektualnom i umetničkom tržištu. Talas ciničke subverzivne (Soc art, perestrojka umetnost) i autodestruktivne (novi akcionizam) umetnosti je u Sovjetskom savezu nastao kao dvostruko osporavanje: I. vladajućeg socijalističkog realizma sa svim njegovim umereno modernističkim ublažavanjima ili supstitucijama, i II. potisnutog, ali preko Zapada u kontratransferu, povraćenog fetišizma avangarde sa početka veka kao jednog od fundamenta samog hegemonog Zapadnog modernizma. U odnosu na umetnost poznog socijalizma u SSSR-u postojala je višestrukost Zapadne želje (želja jeste uvek želja drugog), a to je da se sa Istoka dobije umetnost koja je prizor ili predodžba sopstvenog užasa (uživanja u sopstvenom užasu): (a) cinička slika sopstvenog poraza i nemoći dovedena do robnog fetiša pop kulture, što može biti i autoterapija (Soc art) i dobar biznis (perestrojka umetnost) i samo destrukcija (novi akcionizam), ( dobra egzotična roba u mekom i inflatornom postmodernizmu koji je postao središnja produkcija u rasponu od neoekspresionizma do neokonceptualizma, i © simulacija ponovnog istorijskog obrta i otvaranja kulture imperije (Rusije) koja daje svežu krv daljem stvarnom, ili prividnom ’razvoju’ umetnosti na Zapadu. Time što je raspad SSSR-a bio raspad Imperije (sa velikim I) ta umetnost je postala imperijalni upliv (kontratransfer Zapadnom transferu pluralizma). Time su druge Istočnoevropske umetnosti većim delom, osim nekih individualnih primera, marginalizovane. Slučaj slovenačke kulture se ukazao kao redak izuzetak sa pojavom pokreta NSK i Žižekovom teorijom kulture. Pokret NSK nije imao odlike imperijalne tradicije ruske umetnosti, ali je dobio dramatično tempirani okvir (atmosferu) specifičnog diskursa slovenačke teorijske psihoanalize i time izvesnu sistemsku čvrstinu (interpretativnu posebnost drastične negativne dijalektike koja prerasta u sam supstrat cinizma) koja je mogla da se nosi sa imperijalnim modelima ruske, kubanske ili kineske pozno-ili-post-socijalističke umetnosti. Uspostavljanje teorijske psihoanalize, a to je pre svega učinio Slavoj Žižek, kao kritike totalitarnih sistema u 70­im godinama i kao interpretativne teorije kultura postsocijalizma i poznog kapitalizma tokom 80-ih i 90-ih godina otvorilo je mogućnost da se razvije niz bliskih kôdova koji se izražavaju terminima simptom, ideologija i retroavangarda i kojima se identifikuje simulacijska praksa pokreta NSK. Žižek je zapisao: ”U svetlu ove konstitutivne tenzije Zakona između javnog/pisanog Zakona i superega treba shvatiti neobičan kritičko-ideološki uticaj Neue Slowenische Kunst-a, naročito grupe Laibach. U procesu dezintegracije socijalizma u Sloveniji oni su prikazali na sceni agresivnu nedoslednu mešavinu staljinizma, nacizma i Bult und Boden ideologije. Prva reakcija prosvećenih kritičara levičara bila je shvatanje Laibacha kao ironične imitacije totalitarnih rituala; međutim njihova podrška Laibachu uvek je bila propraćena nelagodnim osećanjem: ’Šta ako Laibach precenjuje svoju publiku? Šta ako publika ozbiljno shvati ono što Laibach s podsmehom imitira, tako da Laibach zapravo jača ono što namerava da podriva?’ Ovaj nelagodni osećaj počiva na pretpostravci da je ironična distanca automatski subverzivan stav. Šta ako je, naprotiv, dominantan stav savremenog ’postideološkog’ univerzuma upravo ta ironična distanca prema javnim vrednostima? Šta ako ta distanca, koja ne predstavlja nekakvu pretnju za sistem, označava najviši oblik konformizma, pošto normalna funkcija sistema zahteva ciničnu distancu? U tom smislu strategija Laibacha pojavljuje se u novoj svetlosti: ona frustrira sistem (vladajuću ideologiju) upravo u toliko što nije njegova ironična imitacija, već preterana identifikacija s njim - iznoseći na svetlo opsceno superego naličje sistema, preterana identifikacija suspenduje njegovu efikasnost.”(19) Time pokret NSK, blizinom kompleksu fenomena koje tematizuje teorijska psihoanaliza, dobija izvesni traumatični karakter izraza. On nije, metaforično rečeno, samo plošni sjajni ekran postmodernih eklektičnih kombincija, već neizvesna i nekontrolisana ili, tačnije, nemotivisana mogućnost ulančavanja označitelja i njihovih anticipacija i bolnih ili provocirajućih efekata u kulturi. Njihova traumatična strana je ponuda hladnog simulacionizma u prividu otuđene i pomahnitale ekspresivnosti koja kao da cinički zna da je u pitanju simulacionizam unutar igre velikih političkih i ideoloških sistema, a ne izdvojenih i izolovanih izraženih individualnosti. Grupa IRWIN Grupa Irwin (Dušan Mandič /1954/, Miran Mohar /1958/, Andrej Savski /1961/, Roman Uranjek /1961/, Borut Vogelnik /1959/) nastala je u okviru pokreta Neue Slowenische Kunst. Rane irvinovske manirističke i eklektične slike suočavaju ikonografiju nacionalsocija-lističke umet­nosti, socijalističkog realizma i avangarde (pre svega, Maljevič). Oni kontrolisani slikarski gest smeštaju u traumatični procep između velikih totalitarnih projekata XX veka i kriza moderne. Ovi paradoksalni spojevi su slaba mesta (simptomi) političkog prikazivanja realnosti (ideologije kao fantazma), tj. kao znaci na kojima se ruši simbolička moć totalitarnog diskursa (projektovanj realnosti). Njihovo delovanje je vezano za određeni istorijski trenutak realnog i samoupravnog socijalizma u odnosu na surovi komunizam, kao i za specifičnu geografsko-političku reformatorsku poziciju slovenačke levičarske kulture. U odnosu na realni i samoupravni socijalizam njihovo delovanje se pojavljuje kao: (1) eksces/simptom - likovni (slikarski) i deklarativni (manifestni) govor kojim se postojeći sistem političkih i umetničkih vrednosti provocira, a trauma se uvodi u igru kao neinterpretirana ili kao nadinterpretirana, (2) prividna rekcija - pri tome, odgovor ili reakcija institucija samoupravnog socijalizma na eksces je prividno negativna (deklarativna osuda), dok stvarni efekt jeste efekt pristajanja na raskrivanje tabua koji vode od samoupravnog socijalizma ka postsocijalizmu - zato funkcije Irwina nisu disidentske (ponuda novog ili starog društva naspram socijalističkog društva), već simulacijski-postpolitičke: osloboditi želju, detraumatizovati traumatični (neizgovorivi) objekt želje, pokazati kako simptom biva interpretiran, kako nastaju, uvek, pogrešne interpretacije, itd, (3) retrogarda (retro-avant-garda20) - njihova provokacija nije avan­gardna pošto se služe mrtvim jezicima umetnosti i mrtvim jezici­ma kulture i politike (jezicima umetnosti avangarde i totalitarnih sistema), drugim rečima, kao avangardna strategija nije projekt budućeg društva, umetnosti i čoveka, već depo (arhiv) istorijskih tragova umetničkih, etičkih i političkih ekscesa, trauma, simbola, izraza i predstava, (4) para-psihoanaliza - modele prikazivanja, uspostavljene u teorijskoj lakanovskoj psihoanalizi upotrebljava kao poetičke sheme kojima se mapiraju (mapping) i prikazuju (ekraniziraju) kolektivni društveni odnosi u totalitarnom sistemu (realnisocijalizam), kvazi ili para totalitarnom sistemu (samoupravni socijalizam) i postsocijalizmu (predkapitalistička društva posle pada berlinskog zida, raspada SSSR-a i druge Jugoslavije), pri tome, para-sihoanaliza je i osnova za izvođenje ironične, ciničke i povremeno groteskne igre sa funkcijama i efektima ’teorije zavere’, drugim rečima, oni makro-politiku društava i mikro-politiku svetova umetnosti pos­matraju kao pokazne ’igre’ u teoriji zavere. Irwin kao umetnički pokret nije mogao da nastane u pro-sovjetskom realnom socijalizmu (socijalizmu sa strašnim komunističkim likom), već u njegovoj mekoj varijanti (socijalizmu sa ljudskim likom) i to upravo u onom društvenom miljeu koji je omogućavao reformski put iz ili kroz socijalizam. To je bilo moguće upravo zato što je takav reformski sistem tragao za unutrašnjom post-političkom dekonstrukcijom traumatičnih tabua realnog socijalizma, a ne za frontalnim suočenjem kakvo su želeli disidenti ili (neo)avangardisti. S druge strane, jaka i uticajna škola teorijske psihoanalize u Sloveniji je omogućila da Irwin i ceo pokret NSK, pređu put od alternative (kulture punka) u para­sistemsku praksu proizvodnje simptoma ili igara teorije zavere. U pro­gramu grupe Irwin pisanom sredinom 80-ih ukazuje se na tri bitna pristupa njihovom slikarskom radu.(21)Prvo, izvođenje ’retro privncipa’ kao regulativne matrice ili kontekstualizacije samog procesa stvaranja umetničkog dela. Drugo, naglašeni eklekticizam u izboru tema i načina gledanja, odnosno, reinterpretacija likovnih modela prošlosti i sadašnjosti. I, treće, afirmacija nacionalne kulture kroz dijalektiku posebnog i opšteg, pri tome, reaktuelizacija nacionalne klulture je model postsocijalističkog identifikovanja, tj. konstruisanja kolektivnog kontekstualizujućeg identiteta. Sva tri principa se mogu identifikovati kao principi simulacije poznosocijalističkog obrta iz ’klasne’ u ’nacionalnu’ državu i njenu kulturu. Time je učinjen okret zavrtnja ka svesti o pozitivnoj društvenoj realnosti (laži koju projektuje svako društvo da bi kao društvo opstalo), ka negativnoj ili naprsloj društvenoj realnosti koja pokazuje logiku označiteljskog traumatičnog anticipiranja smisla i značenja strukturiranja odnosa individua-kolektiv. Po Slavoju Žižeku: ”Naš svakodnevni, normalni simbolni univerzum može se stabilizirati tako da prema objektu-razlogu želje zauzmemo sigurnu distancu, a jeza je upravo signal činjenice da tu distancu gubimo, da nam preti susret sa das Ding. Bog kao Vrhovno dobro jeste potpuno isto što i ludi, opsceni, zli Bog: razlika je samo u tome što smo mu došli preblizu.”(22) Zato je grupa Irwin ’delotvorna’, ona je simulirala situaciju ukidanja mogućnost projekta i istine u totalitarnom društvu. Na primer, slike iz serije Was ist Kunst nastaju ukidanjem homogenog totalizujućeg projekta označavanja, gledanja i prikazivanja simultanim uvođenjem heterogenih ikonoloških obrazaca od srednjevekovne preko renesansne i barokne umetnosti do slikarstva avangardi i totalitarnih društava. Na primer, na slici ”Enigma revolucije” (1988) ponuđeni su različiti obrasci konstruisanja pikturalnog polja: (a) obrazac socijalističkog realizma sa kopiranom socrealističkom slikom Isaaka Brodskog ”Lenjin u Smolniju” (1930) koja prikazuje Vladimira Iliča Lenjina u privatnoj atmosferi, ( obrazac avangardnog suprematizma sa Maljevičevim crnim krstom na belom iz kasnih desetih, i © obrazac sa vertikalnim trakama sa cvećem koji referiraju nemačkom ekspresionizmu… itd… Ovi izvedeni pikturalno-reprezentativni obrasci kao da udvajaju scene nesvesnog. Grupa Irwin je, zapravo, ponudila ’nesvesno’ kao politički efekat pre nego što je samo nesvesno jednog društva i sistema moglo da se pojavi, uoči. Njihova laž je bila istinita, doslovna, totalna i totalitarna, zato je i delovala kao izazov totalitarnom smistemu i njegovim postsocijalističkim liberalnim evolucijama. Oni nisu izražavali politički stav, želju politike ili mašine realizacije političkog zaposedanja teritorija, već način na koji politika proizvodi predstave (nužnosti) realnosti. Tretirali su sasvim različite probleme od vizuelnog identiteta umetničkog stila(23), preko likovnog konstituisanja nacionalnog identiteta(24) do ’simulakrumskih mikrosistema društva’(25) - na primer, rad sa ’državom u vremenu’ ili ’nacionalnim vojskama’. Njihov jezik je naglašeno površan iako izgleda kao vrlo dubok, njihova ideologija je nemoguća iako izgleda ubedljivo, njihova estetika je potrošna mada se pokazuje kao univerzalna i sublimna produkcija iz evropske metafizičke tradicije. Njihova dela nisu antinacistička, antikomunistička ili antifašistička, ona su načinjena od tragova i upisa nacizma, komunizma i fašizma. Međutim, ona nisu ni nacistička, ni komunistička ni fašistička, mada su načinjena od tragova i upisa nacizma, komunizma i fašizma, pošto su arhivska, površna, ekranska, iluzionistička i premeštajuća. U tome je njihova traumatičnost. Brisani tragovi upravljaju pikturalnim ekranskim poljem njihovog slikarstva. Po Marini Gržinić: Estetika, koju nam predstavlja grupa Irwin, rezultat je recikliranja, spajanja različitih ravni, raskinutih označivalačkih lanaca, brisanih granica i erozije, drugim rečima, u smanjivanju razdaljine između vremenskih i prostornih razlika pojedinih ravni.(26) Ako uporedimo njihovu slikarsku produkciju sa, na primer, produkcijom Cindy Sherman (USA), Anselma Kiefera (SR Nemačka) i umetničkog para Komar i Melamid (SSSR), zapažamo da postoje temeljne geoestetske razlike (nešto nije u redu, ne vidim šta): -produkcija Cindy Sherman je medijska, potrošna i znakovna u onom smislu u kome holivudski film ili fotografija jesu vizuelni tekst upisivanja individualnog horora (užasa, straha, jeze), želje ili ravnodušnosti; drugim rečima, estetika masovne kulture je transgresivno uvedena u oblike prikazivanja visoke kulture, -produkcija Anselma Kiefer je subliman i, čak, u najgrotesknijim delima on stvara visoku umetnost koja produžava i iskupljuje, a ne konvertuje, ekspresionizam i germansku severnjačku estetiku izgubljenog jedinstva, izvora i prisustva, odnosno, on deluje slikarski u zatvorenom pikturalnom prostoru govora o sublimnom otvarajući istovremeno registre jeze, divljenja, paradoksa, bede, itd, -Produkcije Komara i Melamida su postdisidentski cinični, parodijski i groteskni u prikazivanju zabranjenog, nedostupnog, moćnog, velikog i vladajućeg, drugim rečima, oni prikazuju igru sa zabranjenim voćem, -a Irwin je, naprotiv, neprevratnički klizav i neuhvatljiv, on izmiče onom glasu koji kazuje ”Ja vama sada govorim istinu!” i time pokazuje da je svaka istina prikazivanja i izražavanja projekcija (proizvodnja) realnosti na mestu očkivane prirode, društvene prih­vatljivosti, normalnosti, utvrdivih vrednosti, drugim rečima, oni rade sa tragovima totalitarnih sistema poetički aktivirajući psihoanalitičku zamisao simptoma. 1 ”Neue Slowenische Kunst” (temat), Problemi št. 6, Ljubljana, 1985; i Neue Slowenische Kunst, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1991. 2 Grupa OHO je stvorila koncept 'OHO - čoveka', Tadej Pogačar je radio sa konceptima 'parazitskog muzeja', Marko Košnik sa zamislima 'instituta', Marjetica Potrč sa konceptima 'urbanističkog sistema', a pokret NSK sa modelima 'pokreta', simulakrumima 'države', itd… 3 Slavoj Žižek, ”Hegel sa Lakanom”, iz Treći program RB br. 68, Beograd, 1986, str. 174-175. 4 Slavoj Žižek, ”Hegel z Lacanom”, u Žižek, Filozofija skozi psihoanalizo, 1984, str. 23. 5 Alexei Monroe, ”Laibach & NSK: industrijske dijagnoze postsocijalizma”, M'Ars št. 3-4, Ljubljana, 1996, str. 7-15. 6 Aleš Erjavec, Marina Gržinić, Ljubljana, Ljubljana, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1991. 7 Videti fotografiju na naslovnoj strani časopisa Maska 1-2 (”Erotizem”, 2000): Irwin v sodelo­vanju z Marino Abramović Namepickers, 1988. Na fotografiji je prikazana scena u kojoj Marina Abramović u crnom donjem vešu leži na krevetu okružena sa pet polu-svučenih Irwinovaca. 8 Videti intervju Žižek, ”The Sublime Theorist of Slovenia - Peter Cannings interviews Slavoj Žižek”, Artforum, New York, 1993, str. 84-89. 9 Slavoj Žižek, ”The Spy who loved me”, u ”KATALOG” (temat), Problemi br., Ljubljana, 1968, str. 67-68. 122-124; i ”Cartesianische meditationes”, u PERICAREŽERACIREP, Založba Onzorja, Maribor, 1969, str. n.n. 10 Miško Šuvaković, ”Lacanovska teorijska psihoanaliza”, iz Anatomija angelov - Razprave o umetnosti in teoriji v Sloveniji po letu 1960, ZPS, Ljubljana, 2001, str. 129-160. 11 O odnosu prema alternativi čuti izlaganje Slavoja Žižeka u video delu Nevena A. Korde, Zemire Alajbegović, The Old and the New (Produced by Forum Ljubljana VPK & TV Slovenije, VHS, Ljubljana, 1997); kao i S. Žižek, ”Ideologija, cinizem, punk”, u Filozofija skozi psihoanalizo, 1984: 100-129; ”Ljubljanska subkulturna scena”, 1984: 5-10; i Gržinić, 1987. 12 Slavoj Žižek, ”Pravo lice zbilje”, Zarez, br. 11, Zagreb, 1999, str. 27. 13 Slavoj Žižek, ”Ideologija, cinizem, punk” i ”Vprašanja in odgovori”, u Filozofija skozi psihoanalizo, Analecta, Ljubljana, 1984, str. 100-101 i 159. 14 Slavoj Žižek, ”Adorno in označevalec”, Problemi-Razprave št. 173-175, Ljubljana, 1977, str. 13-20. 15 Žižekov pristup shemi ”teza+antiteza=sinteza” videti u ”Teza-antiteza-sinteza”, u ”Jacques Lacan: nezavedno kot označevalec”, iz Hegel in označevalec, Analecta, Ljubljana, 1980, str. 141-144. 16 Slavoj Žižek, ”Uvod”, iz Metastaze uživanja, Biblioteka XX vek, Beograd, 1996, str. 6. 17 Žižek, str. 6. 18 Laibach, ”Umetnost in totalitarizem…”, iz Neue Slowenische Kunst, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1991, str. 21. 19 Slavoj Žižek, ”Zašto Lajbah i NSK nisu Fašisti?”, Transkatalog br. 1, Novi Sad, 1995, str. 36. 20 Marina Gržinić, ”Retro-Avant-Garde, or the Mapping Post-Socialism”, iz Fiction Reconstructed - Eastern Europe, Post-Socialism & The Retro-Avant-Garde, Edition Selene, Vienna, 2000. str. 37-49. 21 ”Program skupine Irwin” (april 1984), iz Neue Slowenische Kunst, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1991, str. 114. 22 Slavoj Žižek, ”Postmodernizam i objekt”, iz ”Postmodernizam” (temat), Republika, br. 10-12, Zagreb, 1985, str. 134-135. 23 Irwin - Interior of the Plant, Moderna galerija, Ljubljana, 1996. 24 Slovenske Atene, Moderna Galerija, Ljubljana, 1991. 25 Eda Čufer (ed), NSK Embassy Moscow, Loža Gallery, Koper, 199?; Nebojša Vilić (ed), State ­Irwin, 359O - Network for Local and Subaltern Hermeneutics, Skopje, 2000; Inke Arns, Neue Slowenische Kunst - NSK: Eine Analyse ihrer kunstlerischen strategien im kontext der 1980er jahre in Jugoslawien, Museum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, 2002. 26 Marina Gržinić, ”Was ist Kunst?”, u ”Irwin: NSK - država u vremenu”, iz Rekonstruirana fik­cija. Novi mediji, (video) umetnost, postsocializem in retroavantgarda - teorija, politika, esteti­ka 1997-1985, Študentska založba, Ljubljana, 1997, str. 172.

Nekad je sredom izlazio ''Mikijev Zabavnik''...Nekad sam imao oko 200 brojeva, danas mi je ostalo svega nekoliko komada, ali mogu se pohvaliti sa par brojeva s kraja šezdesetih. Što se tiče ''Politikinog Zabavnika'', sećam se kada je krajem osamdesetih na dve table izlazio strip ''He-Man'', posle su pojavljivali ''Beli Strelac'', ''Tunga'', ''Asterix'', ''Tin-Tin''...i sećam se jednog stripa, ali sad ne mogu da se setim imena, ali uglavnom neki plavušan u crnoj rolci i helankama, koji radi pri nekoj tajnoj organizaciji...francuski strip, veoma dobar, old school crtež i kolor. Je l' se seća neko?