Ah, dakle, tebi zaista nikada neće dosaditi.
Nema veze, svejedno ću se objasniti, opet.
Kada sam pričao te stvari, od tih bendova sam slušao isključivo prvi materijal koji su ikada izbacili. Kreatorov Endless Pain mi je i dalje sranje, Sodomov In The Sign of Evil mi je i dalje sranje, kapiraš? Slayer me i dalje smara, ima svojih momenata, ali me u većini slučajeva smara. Ja slušam bend otpočetka do kraja, hronološki i pratim njegov razvoj. I kod Megadetha sam tek stigao do So Far So Good So What... Što se tiče Vičhanterovog bubnjarenja, mislio sam na ono sa Agent Orangea, jer je to najbolji Sodom koji sam ja čuo, i to mi je do jaja. Jedino sam se kod Destructiona prevario mnogo, jer moje uho nije bilo naviknuto na onako užasan zvuk i nisam mogao da razaznam šta ljudi sviraju, kad sam uspeo da uopšte čujem rifove, shvatio sam kako su do jaja.
Ako ti još nešto u vezi sa mnom nije jasno, slobodno pitaj, pošto kapiram da sam ti zanimljiv...