Lepo, Drought me perfektno vozi, obožavam sve rifove i The Crackled Book of Life mi je u top 5 DSO momenata. Dillinger nikad nisam slušao, tako da ne me tangira preterano to poređenje sa DSO.
S druge strane, SMRC nije album bez mane, koliko god bitan i uticajan bio. Neki delovi su previše razvučeni, kao npr. prayers ili srednji deo u Carnal Malefactor koji potpuno ubija flow inače savršene pesme. Drink the Devil's Blood i Malign Paradigm se takođe stilski uopšte ne uklapaju u album i ostavljaju jako čudan utisak kad se stigne do kraja. Po meni je u pitanju tranzicioni album između BM faze i ovoga što je došlo posle, pa je samim tim i najslabiji deo trilogije.
Meshuggah je svoje najbitnije radove izbacila pre 00-ih. Ovo posle je kul, ali nije revolucionarno.