Slušam Nemesis Divinu (ovo remasterovano reizdanje) posle X godina i mogu slobodno da kažem da album nimalo nije izgubio od svoje žestine, originalnosti i energije, za razliku od nekih drugih kultnih albuma drugog talasa koji sa ove distance deluju pomalo naivno i iza kojih je ostao više uticaj nego kvalitet. Nikad nisam bio veliki fan prva dva albuma, i tačno se vidi da je na ovom došlo do kreativne eksplozije, kada se bend oslobodio stega i snimio ono što mu se snimalo, što se vidi i po vizuelnom identitetu benda u to vreme. Takođe mi je interesantno da tek sad primećujem koliko je ovaj album spona između ranog perioda i kasnijih industrial momenata, i to često u istoj pesmi (Forhekset, Immortality Passion, Transcendental Requiem Of Slaves). S tim u vidu, iako i dalje tvrdim da je Rebel Extravaganza najbolji Satyricon album, ostaje žal što ovaj srednji period nije izrodio bar još jedan album. Apsolutna lektira svim današnjim blekerima koji misle da je Deathspell Omega jedini obrazac za kvalitetan black metal.