S obzirom da je novi Misthyrming razočaranje godine, vreme je da se svedu računi:
10) Lahbryce - Sum of R
S obzirom da projekat sadrži Waste of Space Orchestra članove, bilo je jasno od početka da će ovo biti poslastica za ljubitelje mrke finske psihodelije a la Oranssi Pazuzu i Dark Buddha Rising. Naravno, zvuk je nešto eksperimentalniji od toga (ako se taj izraz uopšte može koristiti za ovaj žanr), ali ima dovoljno mesa za fanatike. Svakako jedno od otkrića godine.
9) Darvaza - Ascending Into Perdition
Mnogo se očekivalo od Darvaza debija, i može se reći da su očekivanja generalno ispunjena. Bend se čvrsto drži zvuka utabanog sa prva tri EP-ja, te u tom smislu nema nekog suštinskog iskoraka koji je možda mogao da krasi prvi LP, ali lepo je konačno imati dugosvirajuće Darvaza izdanje.
😎 Sigh - Shiki
Nikad nisam pridavao previše značaja ovim japanskim manijacima jer mi nisu bili dovoljno koherentni i prijemčivi, pa možda upravo sa tog stanovišta ima smisla reći da je ovo najkonkretnije i najbolje Sigh izdanje do sada. Jedan od retkih albuma u koji sam na prvo slušanje ušao sa nula očekivanja, a izašao oduševljen.
7) Mortuus - Diablerie
Čekalo se skoro deceniju na novi album nositelja baklje švedskog mid-tempo black metala. Iako se ne može reći da tek četiri pesme opravdavaju toliko čekanje, u pitanju je svakako dostojan naslednik odličnog "Grape of the Vine". Relativno jednostavne i repetitivne kompozicije su napakovane turobnom atmosferom, tako da definitivno nije u pitanju album za svaki dan.
6) Acherontas - Malocchio
Još jedan projekat koji je (bar meni) uvek bio istaknuti član B lige black metala konačno je napravio iskorak ka zaista odličnom albumu, te ima smisla što su rešili da istom prilikom raskrste sa latinicom i u logou benda. Kao što dolikuje Grcima, ima tu dosta heavy uticaja i melodije, ali vizija je (konačno) kristalno jasna i sročena kako treba.
5) Hadopelagyal - Nereidean Seismic End
Ovim izdanjem su Hadopelagyal definitivno iskoračili iz svojih underground war metal korena i nastavili tragom fantastičnog splita sa Thorybosom, gde su bili apsolutno dominantna polovina. Zvuči komično nazvati ovaj zvuk progresivnim war metalom, ali on to suštinski jeste. Retko koji bend može da iznese bestijalnu pesmu od 5+ minuta, a da ona ima smisla. Hadopelagyal su to uradili čak 6 puta na ovom albumu. Sasvim sigurno underground izdanje godine.
4) Acausal Intrusion - Seeping Evocation
Postoje dve stvari prema kojima sam generalno skeptičan kad je ekstremni metal u pitanju: bendovi čiji članovi učestvuju u milion projekata, kao i bendovi koji svoje kompozicije previše zasnivaju na haotičnosti (npr. Ulcerate). Acausal Intrusion nekako uspeva da prevaziđe obe prepreke apsolutno kolosalnim izdanjem. Prosto je neverovatno da bend koji se sastoji od praktično dva anonimusa može ovoliko da izdominira u polju eksperimentalnog tehničkog death metala, ne samo na polju kompozicije, već i na polju atmosfere.
3) Watain - The Agony and Ecstasy of Watain
Sve sam očekivao u 2022., ali ne da Watain posle 15 godina mediokritetnih izdanja izbaci ovako dobar album. Ne znam da li je COVID odmor od neprestanih turneja doprineo većem fokusu, ali ovo je esencija komercijalnog, melodičnog švedskog black metala koji ih je svojevremeno i učinio popularnim. I dalje ne može da stane rame uz rame sa prva dva kultna izdanja, ali je svejedno album koji sam izvrteo daleko više puta od očekivanog.
2) Doldrum - The Knocking
Amerikanci imaju taj fazon da u moru očajnog metala jednom u deceniji izbace fantastično izdanje, i ovo je upravo takva situacija. Teško je objasniti zvuk ovog benda, ali recimo da kombinuju najbolje od eksperimentalne norveške scene iz druge polovine devedesetih i klasičnog američkog groove metala. Posle skoro 30 godina se prvi put osećam kao da je neko izdanje uspešno popunilo prazninu koja je ostala iza Ved Buens Ende.
1) Deathspell Omega - The Long Defeat
Ono što se za mnoge ispostavilo kao crna ovca 2022. je meni bez premca album godine. Distilat melodično-emotivne strane benda koja je prvi put zasijala na Paracletusu, ovo je album kojim Deathspell Omega preti još od kultnog intervjua iz 2004. - odmak od disonantnog black metala bez gubitka esencije i pokazatelj da je bend neprikosnoveno kompetentan i kada njegov zvuk ne počiva na haotičnosti. Što se mene tiče, ko ne razume ovaj album, ne razume ni suštinu Deathspell Omege. Vrlo sam zainteresovan da vidim kojim putem će krenuti od ove nestabilne i rizične tačke.
Honorable mentions su dva EP-ja koja su mi ozbiljno pomerila dupe, ali ipak ne mogu da se porede sa dugosvirajućim izdanjima:
Qrixkuor - Zoetrope
Iako EP sa jednom jedinom pesmom od 20+ minuta, najambicioznije i najbolje izdanje benda do sada. Ima tu raznih začina preko death metal baze, od heavy do sympho momenata, ali jedinstveni zvuk Qrixkuora nikad nije bio bolje izveden. Što se mene tiče, mogu dve ovakve pesme da stave na sledeći LP, biće sasvim dosta.
Destruction Ritual - Destruction Ritual
Novi projekat relativno anonimnih članova sa relativno poznatim MkM-om na vokalima, u pitanju je klasično i neposredno francusko jebanje Isusove matere u najboljoj Antaeus tradiciji (iako sa nešto manjom dozom agresije). Sjajan cover doprinosi utisku, dok od istog oduzima nepotrebno naporan outro. Sve u svemu, nadajmo se da će projekat imati više uspeha od ostalih MkM-ovih kolaboracija i da neće ostati na ovom demo/EP izdanju (kao nesrećni Martröð).
