Dobri bože bolje da ne počinjem...kad si pomenuo tramvaj...
Vans apon ej tajm, kad su se gimnazijalci solidarisali sa studentarijom, 96a il 7a beše, protagonista ove priče je bio s nekim pozamašnije gradje. Jedne večeri u opštoj anarhiji ode kod nje prespava i upusti se po ko zna koji put u bludne radnje s prikladnim oralnim predmaršem. Pošto se prethodnih dana nije javljao (čitaj šnjuarao okolo) izabranica te večeri se odlučila da ga ne obavesti o svim procesima koji su se odvijali u njenom uterusu.
Negde oko 5 ujutro probudi se u polusvesnom magnovenju i shvati da ima i poreklo i kuću i odluči se da uhvati prvi prevoz kući. Tramvaj...s dna senjaka, kul, samo jedan vrlo pripit covek i moja smežurana dlakava presona u prikladnoj uniformi (duboke kožne nike uyane lone i jaša isprišivana s Entomedtom). Izraz lica tog pripitog gospodina je bio zaprepašten otprilike kao Fapril u ženama s dedinaj, ali sudionik u svoj metalnoj uniformi je to pripisivao svom fenomenalno modnom stilu i nakitu. Ai bogami jesam yajeban ' i treba da blene...mislio se on.
Tako pun sebe pri povratku kući slučajno u odbljesku stakla kola u njegovoj ulici primeti neke mrlje na svom licu. Nekoliko trenutaka potom iskoristio je retrovizor i shvatio da ipak nisu bile njegove jezičke sposobnosti ono što je izazvalo salvu fluida već vreme u mesecu.
Plima i oseka takoreći.
Pomisao na taj perfidni smešak koji je uputila pred rastanak objasnio je da...
Ne potcenjujete nikoga.
I ne shvatate sebe preoybiljno.
Uzgred ova stvar se vretla celu noć
http://www.youtube.com/watch?v=WcbjWwjAf3I