Jedna od mojih najgorih ispala datira josh iz Gimnazije. Naime na sahrani nasheg voljenog profesora srpskog (stvarno je bio fin, shto ispalu chini samo josh gorom) negde na centralnom groblju stoji gomila uplakanih gimnazijalaca i gimnazijalki po cichi zimi u sred Novembra. Ja okruzhen ortacima (sve go kreten i budala) i komentarishemo ortake koji plachu kako su mnogo gej. Nakon prochitanih srceparajuchih oproshtajnih govora nekolicine talentovanijih djaka, pop krene da drzhi opelo. Ja u jeku puberteta, sa koncentracijom prosechnog kolibrija odlutam negde u mislima. U tenutku kada je pop rekao 'Slava mu!', chitava uplakana skupina odgovori 'Slava mu!', i ja tu shvatim da sam se prekasno ukljuchio. Da ne bi ostao uskrachen za oproshtaj od choveka koga sam zaista gotivio, u trenutku kada je kompletna skupina zamukla, pozhurim se i naravno, odvalim prvu stvar koja mi je pala napamet:
'Zhiv bio!'