Wise Owl

bajkeri (samo da ne pocnu da pevaju - Motori, motori, motooooriiii. Onda bih umrla u mukama ) Slonovom kljovom, dugackom po metra mogu razne gadosti Meri da ti radim, po prirodi dobra, necu da se svetim, odlucih se samo srce da ti vadim. bumerangom

Evo upravo pustih posle puno vremena pomenutu pesmu, pa mi pade na pamet postoji li tema...kad ja pogledo' - 50 strana. Nisam nesto u toku - ali moj stari favorit gde momci zaista pokazuju vrhunsko muzicko umece je - Wolf & Raven. A i spot mi se dopada

Ajde kad volite Dzonijeve anegdote, evo njegove vrhunske izjave. Pre par godina ga pita neki hrvatski novinar - Da li planirate da se vratite da zivite u Hrvatskoj. Dzoni odgovori - Na Madagaskaru postoji odredjena vrsta majmuna (rekao je i koja, ali se, na zalost ne secam), koji pre no sto pojedu neki tropski orah, stave ga u zadnjicu da vide moze li da prodje. Sto se tice mog povratka u Hrvatsku, mislim da to ne bi proslo...

Upravo tako. Poseban respekt za muziku u filmu

Ma jok. To i nije predvidjeno za kupanje. To je obicno gaciste. A Strahinja prikriva egzibicionizam blamom. I mnogi drugi koji potezu slicnu tematiku. Vrh je bre onaj Grobov blam sa neupucenoscu

Pobesnelog hrcka pusticu na tebe, da te ujeda, cerupa i greba. Ti liciti neces na sadasnju sliku, strasna smrt dolazi u hrckovom liku. probijanjem zvucnog zida

Potpuno nezasluzeno

12. 07. je Srpska Slava Sveti Apostoli Petar i Pavle Свети апостол Петар био је родом из палестинског градића Витсаиде, крај Генизаретског језера. Име му је било Симон, а по занимању је био рибар. Имао је и брата Андрију, који је први пошао за Христом, зато је назван Андрија Првозвани. Он је и привео свога брата Симона за ученика Христу, а Христос је Симону дао име Петар, што значи камен, стена. У једном разговору са својим ученицима Христос их је запитао: "Шта мислите: ко сам ја?" А Симон одговори и рече: "Ти си Христос, син Бога живога?" И, одговарајући Исус рече му: благо теби, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв нијесу то теби јавили, него отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем: ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати" (Мт. 16, 13-18). Црква је Петра назвала првоапостолним. Свети Петар је био човек живахног темперамента, па је често мењао и своја расположења. Тако, на пример, кад су слуге тадашњег јеврејског првосвештеника Кајафе дошле у врт Гетсимански где је Христос био са својим учениицима, да ухвате Христа, Петар је, да би одбранио Христа, потегао нож и одсекао уво једном од слугу Кајафиних.... а већ, те исте ноћи Петар се трипут одрекао Христа, из страха да не би и њега осудили као Христовог ученика. А, био је одмах довољан само један Христов поглед упућен Петру да овај заплаче што га се одрицао (Мт. гл. 26, 69 - 75). Зато је Господ Исус, после свога васкрсења, приликом свог трећег јављања апостолима и имао онај дирљиви разговор - дијалог са апостолом Петром, рекавши му: "Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови?" Петар му рече: "да Господе! ти знаш да те љубим". Рече му Исус: паси јагањце моје! Тако и други, па и трећи пут рече му Исус: Симоне Јонин љубиш ли ме? а Петар се ражалости што му Исус и по трећи пут рече "љубиш ли ме?" и рече: "Господе ти све знаш, ти знаш да те љубим". Рече му Исус: "Паси овце моје". (Јн. 21, 15 - 17). Трипут га пита Господ Исус зато што се Петар оне ноћи беше трипут одрекао Исуса па га Исус, такорећи, поново уводи у апостолство, да не би неко помислио да је Петар сасвим напустио Исуса оне ноћи кад га се трипут одрекао. Не, није Петар напустио Христа! Напротив, он је најревноснији међу ученицима Христовим, и од тада неће напустити проповед Еванђеља све до своје смрти. Одмах, чим су апостоли примили дарове Светога Духа, у недељу, педесети дан после Христовог васкрсења, први је апостол Петар одржао народу проповед о васкрслом Христу, и том приликом примило је Христову веру око 3.000 душа у Јерусалиму. То је почетак, може се чак рећи рођендан Цркве Христове, као организоване установе на земљи, па га Црква зато и назива првоапостолним. После тога, све до своје смрти неустрашиво је проповедао Христово Јеванђеље: по Палестини и Малој Азији, и напослетку у Риму. Сачуване су и две његове посланице хришћанима и налазе се у броју књига које чине Нови завет. Крај живота затекао га је у Риму, када је у исто време тамо био и апостол Павле. Кад је римски Цар Нерон отпочео гоњење хришћана у Риму погубљени су том приликом и свети апостоли Петар и Павле. Павлу, који је имао "права римског грађансгва" одсекли су главу мачем. а Петра су стрмоглавце распели на крсту. То је било 68. године од рођења Христова. Апостол Павле сахрањен је "крај Остијског пута", недалеко од града Рима, а Петар на данашњем Ватиканском брегу, где се сада налази и храм посвећен њему у част. То је садашња црква Светог Петра у Риму. Успомена на свете апостоле Петра и Павла славила се у првим хришћанским временима одмах после Божића, четврти дан, а касније пренета је на 29. јун. У целом хришћанском свету славе се као први по части међу апостолима. Црква их је наградила нежним и светим поштовањем, поштовањем које има истиниту и трајну вредност, а не вредност пролазне моде у једној генерацији, или једном периоду људске историје. Кад су погубљени за веру Нерон је мислио да је уништио и њихово дело. Међутим, свет је већ био њихов, они су га већ били освојили за ова времена, па ни успомена на њих не може се више избрисати из историје човечанства јер су њихова имена, и ликови написани у свим књигама и културним споменицима, не само хришћанског, него, у многоме и нехришћанског света. Црквена песма, у богослужењу на њихов дан, каже: Цео свет сте прешли као на крилима и проповедајући Христово јеванђеље свима нараштајима и народима и земљама, све сте привукли вери, Петре блажени, и дивни Павле, апостоле! И још каже песма: Ко ће исказати, славни апостоле Павле, све муке твоје, тамновање и увреде, труд, муке и болести које си поднео, гладан и жедан? Све си претрпео да свет задобијеш за Христа! И, завршава песма, па и ја ову беседу, речима: каквим похвалним венцима да овенчамо Петра и Павла: Петра као стену вере, а Павла као похвалу васељене, кад их је уистину достојне овенчао бесмртном славом Христос Бог наш тиме што њиховим молитвама спасава душе наше! Амин. Svima koji slave, od srca cestitam

Kako da te dotucem bejah znati rada, cime da te davim namrtvo ja sada. Pertlom iz martinki, jer je ponajduza, lako cu te uhvatiti, spor si poput puza. Sirom

Kasicicom moze svasta da se radi i desno i levo oko da se vadi. Tako i usmrtih Meri ovog trena ispunjena bese zadnja zelja njena. prackom

Poisonblack nije otrov, vec lek. Ali i lek ubiti moze kad se implantira ispod koze, usmrtih Meri, oprosti mi Boze. glavom

Mozda se neko prepozna... Kakva je razlika izmedu gordosti i samosvesti? Evo kako bi na to odgovorio Dr. Vladeta Jerotic Samosvest se u psihologiji definiše kao "svest o samom sebi, o svojoj egzistenciji". Covek je jedino živo bice koje je svesno i samosvesno. On do svoje samosvesti dolazi relativno rano, u decijem uzrastu, vec negde oko trece godine, onim poznatim radosnim poklicem koji ne dolazi spolja, vec iznutra, iz njega samog, iz same suštine njegovog bogolikog bica: Ja sam ja! – poklic koji tako mnogo podseca na Jahveovo javljanje Mojsiju: Ja sam onaj koji jesam! Ovo Božije otkrivenje Mojsiju na Sinaju oznacilo je pocetak trajanja najlicnije religije u covecanstvu, judeo-hrišcanske religije, i, zatim, hrišcanske religije triju Licnosti – Oca, Sina i Svetoga Duha. Ova religija je tako postala putokaz i škola svakog moguceg razvoja ljudske individue, na njenom putu do L(l)icnosti. Samosvest je onda neophodan stupanj u ovome razvoju jer ona oznacava izlazak individue iz "roda, krvi i mase", iz anonimnosti kolektiva i paganstva, put osvešcivanja sebe kao bogolikog bica, kao dela Božije zajednice (Crkve), kao osvešcenog bica sa odredenim smislom i ciljem u životu. Bog želi i podstice u nama samosvest, kao uvidanje i prihvatanje u coveku Oca, koji ga je stvorio, Sina, koji se za njega žrtvovao, i Duha Svetog, koji ga nadahnjuje i prati na njegovoj kracoj ili dužoj životnoj stazi. Bez razvijene samosvesti nema ni pristupa slobodi, pa ni slobodi biranja, ali onda je i covekov prilaz Bogu (ako Mu uopšte pristupa) opterecen strahom i ropskom pokornošcu. Nedovoljno razvijenu samosvest kod coveka koristili su oduvek svi vlastodršci sveta (nažalost i oni u instituciji crkve), kako bi narod (i hrišcanski narod) držali u strahu, ali ne u strahu pred Bogom, vec pred njegovim lošim zamenicima na zemlji, koji sebe uzdižu na stepen božanstva. Tako smo se približili drugom pojmu u Vašem pitanju – gordosti. Šta je ljudska gordost? Najjednostavnije bi bilo reci, polazeci od tradicije Starog, a onda i Novog zaveta, da je gordost – pragreh, dok je neposlušnost Adama i Eve prema Bogu praroditeljski greh, izvedeni, posledicni greh. Zavodenje prvih ljudi došlo je spolja, od vrhunskog zavodnika, palog andela Lucifera (inace, doslovno, "nosioca svetlosti") koji treba da je rekao: "Ucinicu sebe jednakim Svevišnjem", i povukao za sobom (u propast i smrt) kolebljive prve ljude. Nagoveštaj o padu Lucifera imamo, zacudo, samo na dva mesta u Starom zavetu, i to kod proroka Jezekilja (28, 12–16) i proroka Isaije (14, 12–14) a onda je velicanstveno literarno prikazan kod Miltona (Izgubljeni raj) i kod Njegoša (Luca mikrokozma). Zašto se Lucifer pobunio protiv Boga? Kaže se, iz zavisti. Tako je oduvek bilo. Tako je i ostalo! Gordost je ostala u prisnoj vezi sa zavišcu, a zavisti nema bez gordosti. I zavist i gordost predstavljaju osnovno preljudsko, vanljudsko i ljudsko Zlo. Josif Brodski je, jasno i ubedljivo, ovako objasnio: "Zlo je vulgarno. Koren svih zala je teorija da si ti bolji od nekog drugog. Ljudi misle da su bolji od drugih i da im pripada više nego drugima. Tu pocinje zlo." U više mahova, u mojim ranijim spisima, pominjao sam, za mene dosta ubedljivu pretpostavku dubinske psihološke škole Melanije Klajn, koja tvrdi da dete veoma rano pocinje da oseca zavist. Ovo ne mora da znaci da ce svaki odrasli covek biti celog života zavidljiv, ali teško je osporiti cinjenicu da su svi ljudi, više puta u toku života, pokazivali jasne znake zavidljivosti. O zavisti su, uostalom, pisali i sveti Oci hrišcanske Crkve, sveti Vasilije Veliki, na primer. Šta želim time da kažem? Jednostavno to da su u osnovi svakog covekovog sagrešenja prisutni zavist i gordost, jer zavist i gordost su "jednojajcani blizanci". Treba li da podsecam da je gordost izmedu sedam glavnih (smrtnih) hrišcanskih grehova, stavljena na prvo mesto! I to s punim pravom. Najpre, jer je to najstariji ljudski i preljudski (luciferski) greh, a onda i zato što svi ostali gresi stoje u vezi, primetnoj ili manje primetnoj (ali prisutnoj), sa ovim prvim grehom. Svaka naša borba sa gresima (ako smo se u borbu uopšte upustili, bilo u okviru procesa individuacije ili, mnogo bliže hrišcanskom pojmu spasenja, procesu oboženja) mora da pocne, a nekad i da se završi, sa prepoznavanjem korena svih naših grehova: gordosti i zavisti. Ukazao bih još na neiscrpnost sinonima u srpskom jeziku za pojam gordost. Pomenucu nekoliko: oholost, bahatost, uobraženost, samoljubivost, nadmenost, razmetljivost, obest, itd. Ne ukazuje li ova mnogobrojnost sinonima na dubinu i starost, raznolikost ispoljavanja, upornost trajanja i tvrdokornost održavanja gordosti kao pragreha i praroditeljskog greha! Samosvest, dakle, kao Božija blagodet i dostojanstvo dato coveku kako bi koracao sigurnom stazom i sigurnim korakom ka Bogu i – gordost, izopacena samosvest, koja gura coveka sa Božije na lucifersku stazu, uvek sa mogucnošcu da se (prepoznavanjem greha i kajanjem) covek vrati na pravu stazu. Cesto izgleda da nam ceo život prodje u kolebanju i nedoumici. Nismo li vec cesto s mukom dostupne Božije samosvesti (svesti o Bogu, dakle), skliznuli u iskušenje kada zamišljamo da smo bolji od drugih ljudi! Cesto je ovakva borba izmedu samosvesti i gordosti (izmedu kojih je granica jedva primetna) zbilja, doživotna; odlucan znak u ovoj borbi je njeno osmišljavanje.

Zasto je Bal Sagoth na drugoj strani Necemo tako kolege.

Umrla od strasti, pa mi nije zao, iz groba gledam, srecno trljam ruke, od debljine nasa plava Meri ce da pukne, jer pekmez iz tegle zdere, ne zna da ustukne. tvrdo ukoricenom slikovnicom

Kada sam prvi put cula Nevermore kod jednog prijatelja, prvo sam zanemela par minuta, pa zapanjeno pitala - Sta je ovo covece? Odgovorio je - Ma neki death Oces da ti srezem.

"Gotovi" su skotovi, mozda nisi znala, ni najgorem dusmanu ne bih takvog dala... Ali bas kad hoces, evo ti ga na ti Pa nek te dosadom posteno umlati. Blekerom

Tako bi ti meni, nekog brku dala da od njega skapam, ko zadnja budala? Sastanci na slepo, opasna su igra, u tvom oku labello se, vrti kao cigra. zvonom

Isekla sam Mary Joe i samlela celu, napunila tikvice, radujem se jelu. Pozvala na rucak omiljene ljude, al' pola zaledila, da za sutra bude. brkovima

Meri mi se opet namestila mlada, od bombe u igracki, ona ce da strada. Dadoh joj pikacu, sto ume da peva, kada pukne bomba, ispasce joj creva. lubenicom

Skini ga sa klerikovog linka, pa kao veliki decko prosudi sam, pa nam javi

Kakav bih ja bila kad ne bih otkrila i sama. Dao si mi sasvim dovoljno podataka... http://i76.photobucket.com/albums/j5/Mudra...a/Spijunbre.jpg Otisli smo u opasan

Pola ti je oprosteno

Sto je mnogo, mnogo je. Jes, bas se razbacujemo dederima, pa da pola godine niko ne svrne na temu Heretical Guilt.

Cekic i sekira, otrcane fore i umeju inventivnog ubicu da smore. Al' posto si imo pravo na poslednju zelju, cekicem te umlatih u proslu nedelju. stafelaj

Dal' na zvake mislis kada Orbit trazis? (zvaka ti je dobra, nije neka tajna), ali nedovoljno i zato te derem, a preziveo bi, da je bila sjajna. nosorogom ( vise se mucim da izaberem sledece oruzje, nego da te ubijem)