Search the Community

Претрага каже да нема теме о овом народном хероју рокенрол музике у земљама Источног блока. Дакле, Глен је басиста/пјевач старије до древне генерације који је крајем 1960-их обитавао у бенду Trapeze а онда добио шансу за пут до звијезда у Deep Purple (Mk.III и IV). До звијезда је и стигао уз помоћ разних кокаина и хероина, па се мало сјебао успут. Тад креће некакво недефинисано таворење гдје вриједи издвојити албум сарадње Hughes/Thrall, затим слиједи ангажман код Garyja Moorea, учешће на Seventh Star ("крњави" Black Sabbath)... и након којечега још, преокрет. Глен се "очистио" негдје 1991. године и као уз помоћ више силе биљежи хит са KLF ( ) а наредне године излази његов први "прави" соло албум, Blues (Shrapnel продукција). Почиње суманута дискографска активност којој је малтене немогуће ући у крај, што соло што у сарадњама са мањим или већим ауторским упливом. Што се музичке приче тиче, Глен је базично фанкирокдушеван чоек али обзиром да је доста урадио по наруџби за јапанско тржисте, понегдје је тај фанк скрајнут ("No, no, Mr. Hughes, no funky, you hard rock!"). Ако је потребно нешто за увод предложити, онда би то били албуми Blues (1992) и Addiction (1996) који су релативно - музички - најусмјеренији. Blues као блуз (са хрпом шредера који солирају) и Addiction исповест.ком колекцију од десет брутално искрених хард рок/гранично хеви нумера. Опет, непрегледна је то шума па се случајним лутањем може наћи нешто овако... Значи, деда је напросто фонтаничан.