Православље

[SixStepsOnTheMoon]

 

"По својој природи духовно знање долази тек након стицања врлина.И једном и другом претходе страх и љубав.А опет - љубави претходи страх.Свако ко без стида говори да је ово последње могуће стећи без чињења првога (то јест стећи знање пре задобијања врлина или љубав пре страха),без сумње полаже први темељ за погибао своје душе.Такав је пут Господњи,да се последњи рађају из првих" - Свети Исак Сирин

[C.A_R.I.A.]

<br />Код нас у Црној Гори нема вјеронауке у школе,нема ни грађанског.Брутал.Не кажем да је то нешто баш неопходно,али је добро што се нуди као изборни предмет и што човјек из знатижеље може да оде,чује и пита нешто везано за ту тему,барем док је у оквиру основне/средње школе.Овдје већина људи из Црне Горе,млади нараштаји,рецимо моја генерација `87,који нису имали прилику да кроз своје родитеље или ближње приђу Литургији,је потпуно незнавена,а таквих је огроман проценат.Веома је тешко и заиста поражавајуће слушати те људе када крену да омаловажавају Цркву,њено свештенство и уопште хришћански живот без иоле икаквог додира и елементарног познавања рецимо историје цркве,катихизиса и сличних ствари.Буздован умјесто мозга,и то онај тврди ко крш црногорски.Него,и камен се да смекшати.<br />

Овде у Србији је почело мало да се раздањује,али 10 година веронауке је тек почетак,много људи није никада ишло на веронауку,рецимо у БГ је најмањи проценат деце на веронауци,мада на периферији Београда није тако. Опет у мањим местима је већи број деце на веронауци али се врши тихи притисак да деца иду на грађанско. Ваљда је то највидљивије у Београду где неко не жели да да своје дете на веронауку,а неког убеде да је то боље за њега.<br /> Него кад помену ЦГ није узалуд толико велика светиња Василије Острошки у Црној Гори. Јесте да су људи удаљени од вере у Бога и да имају неке нове облике побожности (као што је то и у Србији случај),али ипак је ту свети Василије. Хвала милостивом Богу на томе! Edited August 27, 2011 by C.A_R.I.A.

[Berliner]

Овде у Србији је почело мало да се раздањује,али 10 година веронауке је тек почетак,много људи није никада ишло на веронауку,рецимо у БГ је најмањи проценат деце на веронауци,мада на периферији Београда није тако.

 

ah blagoslovena bila ta periferija beograda

[SixStepsOnTheMoon]

http://www.youtube.com/watch?v=L4TGIU0cbmQ&feature=player_embedded

 

Nevreme nečujno u daljini

Suze pale niz obraz

Neokrnjene lepote iz srca

Tvog probodenog tugom

U tamu mog pada dubokog

Bola dubok smisao vidim

Bola dubok smisao vidim

U mraku tvoj Prečista pokvašen obraz

Koja uvek plačeš da te ne vide

Isto svedoče svi koji te vide

U mraku skrivenu svetlost poznanja

Ljubav kvasi pigment boja i obnavlja

Oblik od zemlje i lik u meni

Sina tvog i Boga mog

Duboko skriven

Njemu slava sa Ocem i Duhom

[Lou]

[SixStepsOnTheMoon]

Разговор са др Петром Јевремовићем, клиничким психологом

Трагати за недореченим

Аутор: Славица Лазић, Број 1062, Рубрика Разговор

Професор Петар Јевремовић предаје на Одељењу за психологију на Филозофском факултету у Београду. Од недавно је професор по позиву на Богословском факултету. Др Јевремовић је објавио бројне радове, између осталих и превод Гностичких стослова Св. Максим Исповедника, Психоанализа и онтологија, Лакан и психоанализа, Тело, фантазам, симбол, а у припреми је књига Патрологија у огледалу херменеутике.

 

Професори Јеротић и Корнаракис су се активно бавили односом психологије и православне теологије. Какав је Ваш став по том питању?

 

— О односу између, условно речено, савремене теологије и савремене психологије се често говори са скепсом, која није безразложна. То је старо питање о коме постоје искључива становишта. Оно што је данас остало од психологије садржи јако мало изворног „psihe“, и тако посматрано може се рећи да између православне теологије и академске емпиријске психологије нема много поља за сусретање. Тешко је замислити хришћанску теологију без озбиљног узимања у обзир структуре, динамизма, онтологије поменутог „psihe“, смртничког „psihe“, и у том смислу ја психологију видим као један од конститутивних елемената теолошког виђења.

 

Ускоро излази из штампе Ваша књига Патрологија у огледалу херменеутике, у којој су сабрани огледи у којима се бавите светоотачким наслеђем. Који је то приступ отачкој баштини који би, по Вашем мишљењу, био адекватан савременом добу? Георгије Флоровски је предложио спровођење „неопатристичке“ синтезе. Да ли и Ви сматрате да је синтеза најадекватнији метод креирања отачког мишљења?

 

— Признајем да нисам сигуран да до краја разумем шта је Флоровски под тим подразумевао. Он је респектабилна личност, али чини ми се да је његова интуиција која се налази иза те синтагме можда мало у раскораку са временом у коме живимо.Синтезу видим као нешто прилично далеко и нисам сигуран колико је она могућа, али исто тако нисам убеђен колико је она потребна. Нама је потребно успостављање проблематизације отачког наслеђа, кроз читање, рецепцију и мишљење. Мислим да је опасно уверење тврдити да су оци фиксни еталон знања и умећа од којег смо се ми отуђили, којима је неопходно вратити се. Верујем да је много боље, много упутније оце сагледати као саговорнике који су много тога оставили и недомишљеног. Јалово је веровање да ћемо наћи одговор на сва могућа питања која нас тиште у отачком залеђу. С друге стране, корпус отачке литературе је далеко од тога да је хомоген. Има ту много идеолошке склоности да се прича угрудва, да се направи неко фамилијарно залеђе наших предака које функционише као монолитни хор. То није тачно.

 

Можда је последњих деценија превише форсирано хеленско, као што је некада било руско у нашем схватању хришћанског. Протеклих деценија смо открили хеленско залеђе и не без фасцинација утонули у њега. Важно је имати у виду да постоје и друге традиције. У последње време сам заокупљен Сиријом, цео тај корпус представља потенцијално огроман извор ресурса за будуће бављење мишљењем и промишљањем ових проблема. Треба тражити оно што је живо, а то је недоречено. Доречена изреченост је заправо мртво слово, записано или стално понављано у говору.

 

Када је реч о Цркви и савременој цивилизацији, сложићемо се да модерна, условно речено, „западна“ цивилизација преживљава својеврсну кризу идентитета. Да ли Црква може да помогне да се из те кризе изађе, и на који начин би то евентуално могло да се реализује?

 

— То питање задире у еклесиологију и у аксиологију, али бојим се и у политику. Оно имплицира да је Црква макар једним својим делом измештена из света и да има Архимедову тачку којом јој се гарантује статус неспорности. Мислим да је Црква у приличној мери контаминирана временом, да тешко успоставља корак са својом мисијом да оцкрвљује време. Мислим на протекле две деценије када је Црква након великог и бесмисленог страдања наступила као вероносна оглашеност оптимизма и наде. Црква је престала да буде субверзивна, у добром значењу те речи, и добила је своје место. У тој својој смештености, потрошена је чињеницом да је бирократски прихваћена. Самим тим је много бирократског метастазирало и унутар Цркве. Одговор на Ваше питање је да Црква може да помогне свету ако помогне самој себи. Ако се морал, који је нека врста мистичке соли, озбиљно не уведе у једну етичко-онтолошку саморефлексију, бојим се да ће се прича све више трошити и урушавати и да ће право питање бити – колико ће Црква моћи себе да одржава благодарећи свету који је толерише као некакву врсту обичајног реликта.

 

Бавили сте се питањем девијација у религиозном животу. Зашто је разговор на ову тему некада био много лакши?

 

— Религијско је у хришћанству богочовечанско, а људскост је врло непредвидива и нужно присутна. Кад год говоримо о верском, религиозном, неопходно је да имамо у виду ту присутност људског која је увек проклизавајућа. Ми живимо на таласу заборава. На фону тог онтолошког заборава се касније реартикулише врло често виртуелно и неретко идеолошки профилисано сећање. Патолошког је увек било и увек ће бити у свету људскости. Таква смо природа од Књиге Постања до данас. Зашто људи о томе не воле да говоре? Зато што то многе онеспокојава. С једне стране, сасвим је једноставно отписати религију као пуки атавизам. У исто време, као томе комплементарни хибрид можемо сматрати фантазију о томе да је Црква некаква врста онтолошког Дизниленда, где се по дефиницији све разрешава самом чињеницом да сте у Цркви. По томе се и разликује оно у традицији Цркве обичајно, оно у традицији Цркве идеолошко, од оног што је у традицији Цркве подвиг. Људска ситуација није учланити се и спасити се баш због тог скупог залога који је уплаћен у виду ни мање, ни више него крвљу другог лица Св. Тројице. Не можемо се баш због тога тако јефтино извући, тако што ћемо понеки пут климнути главом, понеки пут се прекрстити и понеки пут узети учешће у понечему. Ствар је много озбиљнија него што било чија теистичка или атеистичка површна пропаганда проглашава.

 

Ако у сваком човеку, како тврдите, постоји иманентно празно место за Бога, на који начин ћемо доћи до есхатолошке пунине и упослити то нешто чиме не владамо?

 

— Тако што ћемо се потрудити да што је могуће више добром Богу сметамо у покушајима да нас спасе од нас самих. Тако што ћемо разборито и критички, са вером и опрезом, промотрити сопствене могућности и немогућности и могућности свих „светих крава“ које нам се нуде као осмислитељи нашег живота. Треба нам разборитост и целомудреност коју смо изгубили.

 

Које детерминанте одређују структуру субјекта религијског искуства и динамику унутар те структуре?

 

— Многе детерминанте. Религија није само мистичко. Зачудили бисте се колико људи с једне стране прижељкује мистичко, а колико с друге стране од тога беже. Колико им је потребна устројеност, чак милитантна, колико им је чак потребно оно у религијском поретку ствари осујећујуће, ригидно, тврдо, суво. Прочитајте старе трагове о опсесивној потреби монаха да уреде свој живот – постоје с једне стране у најчистијем смислу речи анархични односи према реду и поретку, упоредо са тим наћи ћете регуле које су изречене језиком касарне. И за једно и за друго постоје интересенти. Многи људи од религије траже осујећење, границу која ће бити у тој својој осујећености амортизована егзотичним и која ће их довести у близину мноштва истих таквих. У секташком смислу – цео свет пропада, само ће се они спасити. У мање секташком смислу – цео свет је у заблуди, али они су ближи Богу и важнија су полуга Богу у овом свету од других људи. Моћ је често детерминанта групе у религијском животу. Моћ некога ко има било функцију, било харизму. Људи воле да се подају и то је велики изазов за оне који се стицајем околности налазе на месту које индукује и провоцира моћ. Јако је тешко хијерархију спасити од удвориштва, јер и то су људи. У залеђу групне динамике се налазе психотични механизми, не неуротични како је мислио Фројд, и то је много опасније јер собом контаминира однос према стварности. Најважнија детерминанта религијске групе је однос према моћи – до које мере је инстанца моћи у стању да себе релативизује, у којој мери ће се примити. То су Оци јако добро препознавали, има много њиховог инсистирања на лаксирању моћи, на лаксирању омнисциенције, омнипотенције било кога ко упражњава било какву, па макар то била и харизматска сила над било ким. То је та пакост људске слободе – да је човеку, између осталог, дато да себе преозбиљно схвати.

 

Говорити о религијском не значи нужно говорити о Богу, са становишта психопатологије. Шта је икона тренутка у коме живимо?

 

— Човек може много тога обожити. Новац је обожен. Мој утисак је да су једине, стварно „живе Цркве“ у Србији шопинг-молови. То је фасцинираност да екстатички можете више него што можете ако имате дозвољени минус, па се тамо ширите и протежете преко граница куповне моћи. Наравно, то је псеудо-сакрална мешавина малограђанштине и нихилизма која баштини у основи један религијски сентимент. То је кућа среће којом подмићујете децу, где се доживљава опште чулно узбуђење. Производ може имати примесу божанског, што је лоше јер сакрални симбол чини по себи сувим. Колико год се ми заклињали у верност гуслама и светосавском духу, то је у кризи. Није довољна егзотична одежда и исихастички стајлинг, није довољна заводљива реторика и хеленска патина, да би се одговорило духу времена. Многим младим људима који су у кризи Црква мора стално да се бави, а не накратко. Деси им се нешто као екстатичка љубав између човека и симбола на почетку, а после се деси клизање у лоше, али не ван Цркве, него у самој Цркви.

 

Како ћемо разликовати патолошко од непатолошког у религијском поретку, где се од човека тражи да верује?

 

— Запитаћемо се о плодовима, при чему плодове нећемо мерити кроз призму усрећујућег тренутка. Исто тако ћемо се запитати какви мотиви стоје иза тога. Главно питање је – шта је доиста ко за кога у стању да уради и шта га томе гони?!

 

Бавили сте се и српским песништвом, посебно Момчилом Настасијевићем. У којој мери је поезија данас пријемчива за изражавање теолошке мисли?

 

— Ја бих се запитао: до које је мере теологија спремна да себе огледа у поезији?! Мало је добрих песника, мало је правих речи, све је прилично празњикаво. Има манира, реторике, успешних идиома, али нема праве, добре поезије. Поезију видим као нешто што је теолошко у бити, осољеније животом од саме доктринарне теологије. Имали смо мало, тако изванредних песника, као што је Настасијевић. Он је један од највећих свештеника и чудотвораца српског језика. Његов језик је мистички ватромет инвенције, док с друге стране он има у себи један канал штедње који недостаје његовом алхемичарском приступу језику. Мало је теолога који могу да и близу добаце не само Настасијевићевом језику, него и његовом изразу. Његов израз је дубок и искрен и у тој дубини и искрености је стваран. Никога није копирао. Невоља са теологијом је што је она стицајем историјских околности много више дискурс, много мање поезија и због тога у њој има много манира, цитата и парафраза. Било би добро да је теологија више поетична, не у патетичном смислу, већ у том изворном смислу. Теологија би требало да буде отворенија за реч. Све то има своју потенцијалну онеспокојавајућу страну – докле год владате идиомима и прописаним језичким, доктринарним, догматским регулама, налазите се на сигурном. Понављате, парафразирате, враћате исто, налазите оно што сте већ пронашли. Поезија има у себи тај додир неизвесног, тај тренутак проблеска нечега што није ваше обраћање било коме, него обраћање вама. Шта ће вам Он у датом тренутку рећи је увек упитна ствар.

 

Можемо ли говорити о психи, или о свету, као нечему што је априори религиозно или атеистичко?

 

— Мислим да не можемо. Патетично је рећи да је душа по себи религиозна. Мислим да је још патетичније рећи да је хришћански или будистички или другачије религиозна. Исто тако је неумесно тврдити да је човек по дефиницији безбожно биће, коме је накнадно злом вољом попова и владара наметнута та превара звана религија. Човек јесте екстатичко биће и ту престаје свака даља романтизујућа спекулација. Све је свет. Чак је и вера свет. Вера није бесловесна, непосредна, чистом интуицијом опосредована датост искуства. Вера је прича, између осталог и прича, која у модалитету Логоса повезује, сакупља, прикупља. Не бих супротстављао свет и веру, нити бих на тај начин оптерећивао душу тиме да је по дефиницији теистичка, односно атеистичка. Она је екстатичка, у себи обједињује обе потенцијалности а која ће се остварити је резултантна укрштања историје и личне слободе.

 

Данас се често чује „религија је мој доживљај“, или „не ваља се“, или „треба се“ – може ли се говорити само о религијски индивидуалном или религијски социјалном?

 

— Не може се говорити о једном без другога. Религијско је с једне стране, феномен групе која баштини одређени пут, credo, симбол вере. Она нас увек затиче у свету – била је ту и када ми нисмо били ту. Истовремено, баш зато што је људска ствар, религија неминовно у себи прелама оно индивидуално, људско, тако да су обе димензије виђења ствари неминовне. Не можемо религију утерати у пуку самовољу, индивидуалну ексцентричност. Колико год религија била ствар групе и традиције, мора да се чува да не обожи ту своју традиционалност зарад задобијања веће кохезивности групе. Када им се живот компликује, људи осете потребу за неким триком, „зецом из шешира“, за џокером. Неретко је то муљавина харизме, магије и идеологије.

 

Да ли смо по рођењу религиозни? Како људи постају заиста религиозни или заиста атеистични?

 

— Нисмо по рођењу религиозни. По рођењу нисмо чак ни људска бића. То постајемо ако по рођењу будемо на адекватан начин прихваћени и неговани од људи. Када се роди људско биће је полуфабрикат, незавршено. Развој нашег нервног система и свега што ће се надовезати на њега је тековина интеракције са другима. Однос са другима је формативан. Неопрезно је тврдити да је биће само по себи религиозно. Исто је тако неопрезно тврдити да је оно нерелигиозно. Рађамо се врло податни свету у коме живимо и у великој мери ће са нама бити онако како се тај свет нама буде бавио. Ако је окружење религиозно, атеистичко или антитеистичко то ће у великој мери утицати на формирање вредности и светоназора. Веровати да постоји у самом телу религиозност је исто толико погрешно колико тврдити да у телу постоји нерелигиозност. Чему онда оваплоћење?

 

Цркву устројава Свевишњи а живу Цркву осмишљава и динамика групе. Зашто нам је тешко да прихватимо да свет поретка у Цркви одређује група?

 

— Зато што је људима потребна фикција. Потребно им је уверење да постоји нешто што није људско и што не подлеже динамици и неизвесности људског, а што је опет у њиховој власти. Како упослити стварност, како упослити живот и како на крају верификовати ауторитет? Како некога убедити да нешто уради, односно да не уради када присуство Свевишњег није тако очигледно? Хришћански Бог је дискретни Бог, а то људима пружа могућност да не буду марионете. У таквом виђењу ствари фикција има статус полуге која у недостатку нечег јачег, може покретати људе на одређене акције, или чинити да се уздрже од акција. Наивно је веровати у магијску заокупљеност Бога нашим свакодневним мизерлуцима. Треба моћи оделити оно трансцедентно од оног нечег што је наше. Опасно је иза мистичког и еклесијалног скривати атавизме моћи и ауторитет који се базира на сили убеђивања која није с оне, него с ове стране некакве небеске баријере. Онда чујете много бунцања, хабања и кварења симболичког у име дневне политике и нечије осионе моћи, чак и неретко нечије личне психопатологије. Тешко је бавити се тешим питањима, много је лакше утонути у тај бескрајни сплет комбинаторике улога, маски, етикеције, бирократије, кулоарштине.

 

KРИЗА СНАГЕ СИМБОЛИЧКОГ

 

Ово је век у коме су људи и симболи потрошени. Да ли смо изградили критичку спремност која ће узети у обзир патолошку срж унутар групе, у којој се људско смешта у трансцедентно?

 

— Нисмо. Ми живимо у вакууму истрошених симбола које доживљавамо као декор. Мноштво симбола трансцеденције има статус пуког декора – од сиротих бројаница које су ни криве ни дужне постале накит, преко икона које су постале обичајно залеђе за једногодишње гозбе на српским трпезама. Хришћанство на тај начин посматрано јесте у кризи снаге симболичког. Невоља је што се често када се догоде овакве ствари, прича поштапа демагогијом и интересом, што је врло делотворно, али дубоко деструктивно, и што се врло брзо покажу деструктивни плодови. То нисмо ми измислили, тако је било одувек. Врло је важно истини погледати у очи.

 

КОЛИКО СВЕТОСТИ ИМАМО ДАНАС?

 

— Исто онолико мало колико је тога било и пре, у траговима. Зато је светост вредна. Увек је било мало светости, зато смо толико чезнули и за светим људима и за искуством светости.

[oʞɾoƃ]

Ništa mi nema mrže od religioznih naučnika. Kao da su time obezvredili sav svoj rad.

[рогозуб]

nauka je religija za sebe.

[temper]

http://youtu.be/GqvhqaIk-QM

[C.A_R.I.A.]

Svitak sa Mrtvog mora dostupan na internetu

 

 

Svitak sa Mrtvog mora (najstarija poznata kopija jevrejske Biblije), koji je toliko star i osjetljiv da svjetlost direktno ne smije biti usmjerena prema njemu, od sada je dostupan za pretraživanje na internetu. Svitak je objavljen danas u okviru projekta Izraelskog muzeja i Googlea.

 

"Misija Googlea prikupila je i učinila dostupnim i korisnim svjetske informacije", rekao je Josi Matias, direktor Googleovog centra "R&D" u Izraelu.

 

Ljudi koji su pisali svitke sakrili su ih u pećinama duž obale Mrtvog mora, vjerovatno u doba kada su Rimljani uništili hram u Jerusalemu, oko 70. godine, te se obično pripisuju izolovanoj jevrejskoj sekti - esenskoj sekti - koja se naselila u Kumranu u pustinji. Rukopise su otkrili beduini između 1947. i 1956. godine.

 

Dijelovi svitaka izloženi su u Izraelskom muzeju i rotiraju se svaka tri do četiri mjeseca kako bi minimalno bili izloženi svjetlosti.

 

Rukopisi su jedno od najvažnijih arheoloških otkrića, a stari su više od dvije hiljade godina. Uvid u njih imao je mali broj naučnika, a dijelove svitaka nevidljive okom dešifrovali su pomoću najsavremenijih tehnika.

 

Njihovo digitalno fotografisanje trajalo je dvije godine.

 

Proverite zašto je ovo najveće arheološko otkriće 20 veka...

 

Извор

 

http://www.portalana...-internetu.html

 

Списи

 

http://dss.collections.imj.org.il/

Edited September 27, 2011 by C.A_R.I.A.

[SixStepsOnTheMoon]

http://www.youtube.com/watch?v=Z37VMLRxfOw&feature=related Edited October 6, 2011 by SixStepsOnTheMoon

[SixStepsOnTheMoon]

Православље и рокенрол

 

 

 

 

Разговор са Зораном Костићем – Цанетом, фронтменом групе „Партибрејкерс“

Морамо стално да се мењамо да бисмо остали исти, да не бисмо појели себе, да се не бисмо рециклирали… Људи себе не изненађују, живе у равној линији кардиограма… А ствар је само у томе да следимо свако искуство које је надахнуто Богом, као укус нашег живота.

 

Три деценије трајања једне од најзначајнијих српских рок група, најава осмог албума и излазак монографије су довољан разлог да разговарамо са фронтменом групе „Партибрејкерс“, харизматичним Зораном Костићем-Цанетом.Генерације су одрастале на њиховој правој, искреној рокенрол енергији која је неуморно критиковала друштво, свакодневицу лишену искрених емоција и слободе. Њихов мото „Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој“ је својеврсна химна генерација које су презирале јавно мњење и волеле бритак језик на граници провокације и замерања лидера групе који је урбана легенда екс Југославије. Концерти у Сплиту, Дубровнику, Загребу, Косовској Митровици или у корист изградње Ђурђевих Ступова су увек распродати.

 

И данас има оних који постављају питање: Хришћанство или рокенрол, и хришћанство и рокенрол. Какав је Ваш одговор?

 

– То су лажне дилеме. Рођен сам у време рокенрола и оглашавао сам се кроз ту врсту музике. Наше приватне склоности нису важне, битно је шта дајемо јер је то наше искупљење за све оно што радимо. Та музика и наша уметност нас представљају у најбољем светлу. То је оно најбоље из нас. Даје нам гас да не потонемо у себи самима. Исто као и одлазак у Цркву. Нисам довољно духовно узрастао али се надам да ћу наћи вертикалу за своју хоризонталу, јер – што зарадиш доле, бодује се горе.

 

Да ли рок генерација са лакоћом носи Православље? Ви сте у веру ушли у својим тридесетим годинама, колико је то било лако?

 

– Одрасли смо у времену у коме ништа нисмо знали о Православљу. Осећали смо да постоји Бог. Видели смо преко панк рока какав је свет у коме живимо. Наша глава је била наша брига. Нисмо дали да је гласноговорници система пуне својим глупостима. Тај систем није био добар за суштину човековог бића, онеспособио га је тиме што му је однео хигијену душе. А мене је интересовало – да ли сам у коресподенцији са самим собом, какав сам човек, куда идем и шта радим, има ли бесмртности душе?! Таква размишљања су ме довела у Цркву. Узмеш духовну литературу, прочиташ пасус и то ти је довољно. Можеш о њему да размишљаш цео дан. Тај пасус може да откључа твој случај, да ти омогући да избациш из себе своја размишљања. Од људи се сакрива њихов живот. Потчињени су и служе нечему о чему не размишљају, узимају ту датост здраво за готово и тако им пролази живот. Читава моја генерација је имала песме у којима трага за личном и друштвеном истином. Ја се мучим настојећи да нађем доброг човека у себи. Да нађем небо на земљи, да нађем мудрог међу људима, човека међу људима. Стално се трудим. Цитирао сам песму која ће се појавити на нашој следећој плочи „Сиротињско царство“. Имам мало дете и видим у његовом животу почетак искуства које сам ја прошао. То ме чини забринутим. На Земљи је паклено а не би требало, јер нас је Бог створио и дао нам шта нам треба. Али, човеку није било довољно. Почео је самог себе да дорађује.

 

Када нађеш сродну душу, када нађеш човека на свом путу који ће са тобом да подели твој пут до краја, вероватно до Раја, то је пут који даје слободу. Овде је слобода једнака дивљаштву, животу без одговорности, уништавање лепог у естетској борби где ружно хоће да седне на место лепог и узме круну Његову.

Познати београдски рокери урадили су плочу „Изнад Истока и Запада“ , на стихове Владике Николаја. Ваш бенд је био део пројекта са песмом „Кога ћу да хвалим“. Да ли је ова плоча помогла да се оцркове данашње генерације?

 

– Не верујем, или јеси или ниси. Људи су радо чули стихове у новом тону и своје бендове у другој тематици. Када сам узео у руке „Духовну лиру“ стр. 21 знао сам да метрика одговара рокенрол сажимању, песма је лепа за све вероисповести, за све који верују у Бога. Сама се појавила и рекла – „Ајде,“ и све је било супер, баш као кад тече вода.

Остало је упамћено да сте изјавили „Нисам мислио да ћу дуго да живим. Мислили смо да ће живот да буде једна песма и кад она престане, неће бити ни нас. И преживиш ту фамозну 27. годину“. Када сте спознали да је музика слављење живота и пожелели Вечност?

 

– Човек прво сретне ђавола, па га ђаво одведе до Бога. После животних ломова увек нам се укаже та права страна. Ја сам са деветнаест година написао „Хиљаду година…“ То су несвесне ствари, то су шифре које су у нама записане, носи их сваки човек. Али нас збуњује огромна глупост коју нам намеће потрошачко друштво. Диктатори моде, диктатори тренутка… Тренутак често не занима Вечност. Тренуци су пролазни, мада могу да имају честицу Вечности. Жао ми је што ме ка Богу није довела срећа. Боље живети од Божије милости, него од милостиње малих „богића“ на Земљи. Ствари без духовног смисла које им додају праву вредност су исто што и новац који се штампа а ништа не вреди, јер у себи нема златну нит. За мене је вера раздраганост, озарење, откривање своје праве природе доброг човека, детета у себи. Не морамо да тражимо комбинације за своје ситуације, да се лажемо и глумимо оно што у бити нисмо. Људи се понашају као да имају резервни живот, и проведу га а да не знају да су га живели. Не прате унутрашњи Христов глас у себи, не размишљају шта је то, не виде да је хлеб који једу комад Неба. Можда људи и немају времена да размишљају о Смислу јер су у егзистенцијалним проблемима. Увек је било тешко живети. Морамо да се определимо. Када се добровољно определиш, лакше носиш своју рану коју време непрестано ствара.

Ако је музика својеврсно богословље народа у једном времену, каква је наша музика данас и где видите своје место?

 

– Такви смо. Тражимо мир, правећи буку. Тражимо правду, а изгледа као да тражимо кавгу. Такво је време. Нисам рођен уз звуке славуја, ја сам дечко из бетона, из неког блока са Новог Београда. Када сам почео да се хладим, нешто ми је загрејало срце. Чинимо задовољство неком и после дведесетдевет година свирке. Ја сам почео да свирам не да бих имао своје социјално место. За мене је бављење музиком нужда. Као да пијем воду. Морам да искористим шансу која ми је дата – да нешто људима кажем, да им помогнем, да будем од користи. Ако си другом од користи – бићеш и себи. Нахраниш неког из срца – и тебе ће неко да нахрани када дође гладно време. Све је као један мозаик, лепим комаде своје стварности и правим слику своје реалности. „Да ли је ово прави живот, или можда варка нека? Да ли је ово живот достојан човека?“ – то су стихови са наше будуће плоче. Живот је победа над самим собом. Не угушити своју природу, али не дати да те она угуши, да не изгубиш вертикалу која ће ти помоћи да се издигнеш, да победиш самог себе. Стално смо у неким жељама и страстима, што нас не сломи то нас подигне. А ствар је само у томе да следимо свако искуство које је надахнуто Богом, као укус нашег живота. Не сме човек да бежи из свог огледала, од Божијег лика. Обично се човек горди када су у питању грехови, а онда стари живот шапне – шта је, фолираш се, мислиш да си бољи?! Треба истрпети критику старог живота ако хоћеш да будеш приватник свог живота. Јер твој живот је једина неотуђива имовина коју поседујеш. Твоје је духовно право да пазиш на свој живот. И да дајеш пример, као и да следиш добре примере.

 

Људи себе не изненађују, живе у равној линији кардиограма. Често загледам људе на улици. Кад пролазимо – делимо информације један другом, људи су забринути јер нису добили ништа од живота, а мисле да су му дали самим тим што неће да краду, неће да псују, неће да пожеле зло другима. Свима нама помоћ треба. Одакле стиже – дал са Земље, или с Неба?!

 

А покајање?

 

– Рок покајања је неограничен. Као што је наш рок трајања ограничен. Људи погрешно тумаче покајање. Стресем се када се сетим разних ствари које сам радио. Какав сам у односу према другим људима, према својој деци?! Колико сам дете према њима, а они моји родитељи?! Стално падамо. Није ствар у падању, него у устајању! Многи не устају, него се ваљају у свом паду. Моје су бриге велике, јер у породици депонујемо све што можемо. Излаз у свет је виша сила. Одговоран је онај чији је живот у питању – колико ће да има интелигенције, духовне кондиције, колико ће распознати разлику између добра и зла?! Људи не узимају одговорност за свој живот, него одговорност предају другом и чекају да он направи решење за њих.

„Уметност је трагање за истином, бележи крст времена, жели да назре бољу стварност…“, говорио си запањеним критичарима који су тешко разумевали твој пут срцем Богу у сусрет.

– То је непрестана игра посматрања. „Ко су ови људи поред нас, ко смо ми поред њих, има ли кога овде, има ли Бога овде?!“ Ми се посматрамо док наш живот пролази. А оно што прође тешко може да се надокнади. Ту је и питање – како да се охладиш од страсти, увек куља природа, а ти тражиш мир правећи буку, тражиш неку руку да те уведе у луку. И одеш у Цркву. У мир. Тишину. Гледају нас свети са олтара. Запалимо свеће за живе и мртве, за пријатеље и непријатеље, за нашу душу, за нашу природу да поштеди оне који живе са нама, да моја жена издржи самном, да моја деца знају с ким живе а да их то не умори. Волим када је цика и вика код куће, стално се чује музика, померање, сви смо слободни, кућа је довољна за све који ту живе – за моју ћерку, за моју мачку, за мог пса. Мој син живи на другом месту, али је у срцу, он је увек са нама. Још нико није успео да се сакрије од смрти. А док она не дође по нас у само њој познати час, хоћемо да урадимо нешто за то драгоцено време које је само сада и више никад.

У огледу „О музици и васпитању“ Владика Јован Ћулибрк је написао: „Тренутак када је извршен најопсежнији удар на хришћанско устројство космоса српског народа био је осамдесетих година са новокомпонованом народном музиком на једном полу, и Бијелим дугметом на другом“. Јесте ли спасавали образ нације у годинама самоурушавања нације, да ли је музика добро оружје у борби за слободу?

 

– Борба за слободу је да имаш право да кажеш шта мислиш и да стојиш иза тога. Рокерска недоследност је направила турбо фолк. Многи истакнути музичари који су се бавили рокенролом су се показали као Тројански коњи. Не може се седети на две столице. Све последице чињења и нечињења долазе као стари рачун који мора да се плати. Постоји рок култура, али и рок некултура. Фаворизоване су неке групе да би се направила вештачка музика. Ја никад нисам својој публици излазио у сусрет са најнижим инстиктима, да их тетошим, а да видим да је то њихова пропаст. Ценим све људе који се баве овим послом – ово је тежак посао, велико одрицање, доживиш све. Али, нема кокетирања са злом. Сва обраћања према Богу иду кроз музику. И речи носе музику у себи. Музика је живот, виталитет, да будеш раздраган и тужан, да те наведе на размишљање. Музика је велика могућност да се попнеш на сцену и нешто кажеш људима. Ја ништа не одлучујем, мене нешто носи. „Опрости нам сва сагрешења, вољна и невољна и даруј нам Царство Небеско!“ То је важна порука. Човек у Богу може да буде миран. Богу хвала на музици.

 

Савремена електронска музика је уклонила глас из музике, шта она казује?

 

– То је ропски рад, као Галиоти – неко стоји и даје одређени ритам, а Галиоти царске галије својим веслима померају галију док се Газда башкари како му воља, а други раде за њега. Што више раде, њему је боље. То је ствар укуса – људи воле да их боли. Што више знам, мање се себи допадам. Свако време има своју музику. Лоша музика – лош народ. Добра музика – добар народ.

Објављена је монографија „Срце куца ту је“, која обухвата три деценије постојања бенда Партибрејкерс. Јесте ли током свих ових година били прави одраз времена?

 

– Како није одраз времена? „Оно што покушавам сад, ти нећеш за цео свој живот“. Не можеш да будеш другачији. Не правим компромисе који ће да ме унизе као човека и ствараоца. Морамо стално да се мењамо да бисмо остали исти, да не бисмо појели себе, да се не бисмо рециклирали. Као Божији закони – ништа спутавајуће, ограничавајуће, али знаш, ако не радиш како Бог заповеда шта ће ти се десити. Било је потребно да се деси и дрога, и алкохол и ноћни живот, јер другачије нисмо знали како да дођемо до нечег стварног. Све је то живот споља, али се споља и потроши и онда схватиш да све што ти треба је унутар тебе. И мораш да сиђеш у подрум и видиш. А тамо је мрачно.

 

Па се преселите из Београда у Зрењанин. Зашто у Вашем граду више није било места за Вас?

 

– Цео живот сам желео да будем поред неког од ког бих могао нешто да научим. Жена је била из тог града. Њено срце. Чекала је свог човека, и сазнала да сам то ја. Некад морамо мало да будемо романтични, да маштамо. Уметност нам помаже да видимо даље, даје нам шансу. А када направиш цео круг, видиш да ни уметност не може да парира животу.

 

Најавите нови албум, осми по реду, шта нас очекује?

 

– Добра свирка, добро расположење, тишина при приповедању. Важно је да са неким поделимо емоцију, мишљење, осећања, да људи осете да нису сами. Да има још неко ко мисли на њих. Као што има још Неко ко мисли на нас. Бог најгорима даје шансу да се поправе. Спасава се појединац који идеју о Спасењу даље предаје као нешто јако важно, као велику духовну вредност. Гледајте у Небо, не само на Земљу. Са Неба стиже све што нас у Небо диже. Што више вере и не очајавајте!

 

***

 

Не желим да живим хиљаду година

 

Такви смо – тражимо мир правећи буку. Тражимо правду а изгледа као да тражимо кавгу. Такво је време. Нисам рођен уз звуке славуја, ја сам дечко из бетона, из неког блока са Новог Београда. Када сам почео да се хладим, нешто ми је загрејало срце. Тражим мир правећи буку, тражим неку руку да ме уведе у луку. И одем у Цркву. У мир. Тишину. Гледају нас свети са олтара. Запалимо свеће за живе и мртве, за пријатеље и непријатеље, за нашу душу, за нашу природу да поштеди оне који живе са нама, да моја жена издржи самном, да моја деца знају с ким живе а да их то не умори.

 

Извор: Православље

Edited October 7, 2011 by SixStepsOnTheMoon

[Jabba the Hutt]

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/281772/Pahomije-od-SPC-dobio-orden-Beli-andjeo

[SixStepsOnTheMoon]

 

1. Влада Србије је у последњем тренутку повукла из скупштине предлог о изменама и допунама Закона о враћању имовине Црквама и верским заједницама. Шта је довело до тога − добра воља или притисак?

 

Као верници, сви смо Богу благодарни, а као грађани задовољни исходом скупштинске расправе о „изменама и допунама” закона о реституцији црквене имовине, а незадовољни, па и шокирани, чињеницом да су народни посланици, у већини, више држали до партијске дисциплине и директива „одозго” него до апелâ Цркава и верских заједница или до истинског исправљања историјске неправде и изгласали – уз некакве козметичке или бар небитне – амандмане противуставни, морално неприхватљиви и крајње антиевропски Ђелићев предлог закона о општој реституцији.

 

2. Шта их је на то мотивисало?

 

Што се тиче мотивâ, добра воља је била присутна код једног, и то мањег броја људи из Владе и управо захваљујући рачуници да тај број, помножен са бројем посланикâ из опозиционих странака, значи извесност неуспеха у Скупштини, имамо резултат који имамо. Ту треба додати и непопуларност фронталног сукоба са Црквама и верским заједницама у предизборном периоду, као и више него вероватну претпоставку да су до тврдих ушију неких наших политичара ових дана ипак допрле и неке поруке или мишљења из „великог света”, притом вероватно не само „евроатланског”.

 

Кроз ове и друге људске чиниоце ја ипак видим – или бар назирем – Божји захват. Јер, нема добра иза којега не стоји Једини Добри, као што, уосталом, нема ни зла које не извире, на крају свих крајева, из злог духа, у нашем народу познатог под апотропејским називом нечастиви или непоменик.

3. Било је и коментара да Црквама не треба враћати имовину?

 

Неки кажу: Црквама и верским заједницама, иако им је отето оно што је легално било стечено током векова, не треба ништа ни враћати. Забога, шта ће им? Још нас понеки атеиста и незван поучава да ни Исус Христос није имао ништа. То би било тако, одговарам, кад бисмо ми били маргинална самозадовољна сектица која се из позиције свог наводног богоизбраништва и своје тобожње моралне чистоте бави само и искључиво бацањем духовног камења на „зли и покварени свет”, на „невернике” и „Божје непријатеље”. Али ми се осећамо позванима – и од Бога призванима – да, уместо кукања и пренемагања, учинимо нешто, онолико колико можемо, да у друштву ипак буде што мање зла и порока, а више добра, правде и врлине, како бисмо постепено, заједно са свима који прихватају нашу пружену руку (а пружамо је и атеистима), изграђивали цивилизацију љубави.

 

То је једини разлог што се боримо за враћање имовине која нам је својевремено отета, а коју ми ни од кога нисмо отели. Она нам је потребна ради наше духовне мисије у друштву. Тешко нама докле год наша мисија зависи од милостиње коју ће нам додељивати неки надобудни бирократа или пак „контроверзни бизнисмен”!

 

4. Чини се да се у другим земљама овом питању приступа на другачији начин?

 

Ово схватају власти у многим земљама које сада враћају имовину Црквама и верским заједницама, као што су Чешка, Русија и, однедавно, Турска. Ваљда ће доћи до тога схватања и код нас у Србији. Не мислим да треба чекати да будемо последњи у низу (као што је испало да смо били последњи бастион комунизма!) или да треба на нечем радити тек када је то нови „услов за придруживање”, уз толике друге претходне услове, праведне и неправедне…

5. Тим поводом, у Саопштењу за јавност које сте Ви потписали, апелујете на Владу и на свест свих посланика у Скупштини да у предстојећој завршници одлучивања не дозволи да се Јеврејској заједници Србије, жртви холокауста, не нанесе завршни ударац, „ намерно или из невероватне глупости, тиме што би јој били оспорено право на враћање имовине отете за време нацистичке окупације”. Да ли би то ико одговоран могао и смео да уради у име српског народа?

 

Нажалост, показало се да има људи који су могли и смели да изгласају закон који и не спомиње двоструку неправду коју су доживели наши Јевреји – ону из времена окупације и холокауста и ону познију, послератну, када су преживели још и опљачкани, често до голе коже. Актери ове нечасне работе сасвим сигурно нису од српског народа добили мандат за њу.

 

Новију историју Србије и српског народа красе многи дивни ликови домаћих Јевреја (један од њих је, примера ради, најзаслужнији за то што је Мирослављево Јеванђеље сачувано од пропасти), а у Србији и у српском народу има доста праведника који су, излажући себе крајњој опасности, спасавали прогоњене Јевреје од нацистâ. Уосталом, нацисти су, а не Срби, и спроводили план уништења Јевреја у Србији. У духу традиције заједништва и узајамности, као и у духу начелâ вере и савести, сви искрени верници у овој земљи – православни, католици, остали хришћани, муслимани – залагаће се и убудуће да се Јеврејској заједници колико-толико надокнаде ненадокнадиви губици, о којима је зналачки сведочио г. Александар Нећак у свом недавном разговору са Вама, објављеном у Актеру.

6. Такође сте навели да се историјска неправда према грађанима Србије, жртвама конфискације, национализације, експропријације и других облика отимачине у ери титоизма, „исправља“ на ђелићевски начин, супротно европској демократској традицији. Мислите ли да ће им то Европа допустити?

 

Надам се да Европа неће допустити да прође овако скандалозан закон, закон који довршава и овековечује отимачину, претварајући процес реституције у провидну фарсу, тачније у реституцију неправде и безакоња, по оној и после Тита Тито.

 

Сви позвани – организације оштећених грађана, задужбине, Београдски универзитет, Матица српска, аутентични интелектуалци, савесни правници, демократи, родољуби, као и одговорни представници Цркава и верских заједница, што се подразумева – треба да се ангажују по овом вапијућем питању, и на домаћој јавној сцени и пред међународним институцијама.

7. Власт овим законом, како сте навели, без заменске реституције, а уместо адекватног обештећења, уствари нуди „понижавајуће мрвице са трпезе државне имовине, коју ваљда тек треба да очерупа невидљива, а тако очигледна коалиција тајкуна и једног броја корумпираних људи из света политике“. Шта то говори о стању у нашем друштву и владавини права, не само у овој области него уопште?

 

Што казах, казах. Жалим што је наша стварност таква каква јесте и како сам је оцртао у реченици коју наводите. Један од наших главних проблема и јесте одсуство владавине права у држави и друштву. Још увек смо „бесудна земља”.

8. Изгледа да код нас и тајкуни и политичари често остају безимени. Зашто?

 

Јасно је зашто. У Јеванђељу пише: „Свако ко чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла” (Јов. 3, 20).

9. Понекад зло може произвести веће добро него што обичан смртник може да замисли. Тако је Влада својим деловањем око Закона о реституцији имовине Црквама и грађанима, ујединила све традиционалне Цркве, верске заједнице и грађане који потражују имовину у Србији, што се код нас није одавно десило. У чему се састоји сарадња и шта је досад урађено на том плану?

Тешко да зло може произвести добро. Можда је тачнија грчка народна изрека да нема зла без имало добра, што значи да у људима нема апсолутнога зла.

 

Исто тако бих рекао да није влада својим деловањем ујединила традиционалне Цркве и верске заједнице. У погледу одговорног односа према друштву, оне су одавно јединствене и сарадња међу њима није од јуче, при чему, наравно, свака има свој идентитет и интегритет, своју веру, традицију и унутрашње устројство. Сарадња на пољу верске наставе, присуства у војсци, социјалне правде, етичких вредности у друштву, добротворне делатности и других сличних области живота јесте нешто што се међу нама сâмо по себи разуме. Својевремено је један наш универзитетски професор, налазећи се на дужности министра просвете, поштено изјавио да у нашој средини нигде није уочио такав однос међусобног уважавања и искрене сарадње какав је констатовао на примеру Цркава и верских заједница.

 

Сасвим је природна и спонтана наша солидарност са оштећеним грађанима, као и њихова са нама. Зар би могло бити друкчије?

10. Како Ви видите проблеме Црногорске митрополије и ту промену „српске Спарте“ у негирање свега српског?

Проблеми те древне и знамените епархије Српске Православне Цркве и осталих њених епархија на тлу Црне Горе потичу искључиво отуда што тамошње власти, од другог светског рата па наовамо, а са посебном жестином после проглашења независне државе, покушавају да укину њихову слободу и да по својим идејама „реформишу” – боље рећи деформишу – њихов канонски статус и њихово устројство, а све то чине са једним циљем, колико безумним толико и анахроним у савременој демократској и секуларној Европи: да и Цркву упрегну у свој пројект наметања новопеченог антисрпског црногорства (традиционално црногорство, подсећам, уопште није спорно) не би ли свугде, па и у случају Цркве, вековног и истинског чувара народног памћења и самосазнања, избрисали српске трагове и корене и прекинули природну, историјску и егзистенцијалну везу између Црне Горе и Србије.

 

Данашњи црногорски главари, међу којима „мнозина” с поносом истиче своје безбоштво, не увиђају да је Црква простор живота и радионица спасења за све људе, а не слушкиња црногорства, или српства, или било које нације, идеологије, политике, пропаганде…

11. Откуда долази аутокефалност црногорске Цркве, споља или изнутра?

 

Не долази ниоткуда. Кад би дошла, дошла би само изнутра, из Српске Православне Цркве, уз пристанак свих помесних Православних Цркава, а тако нешто би било могуће само онда кад би то изискивали реални духовни и пастирски разлози. Таквих разлога нема, међутим, ни у најмањим назнакама.

 

Да је то могло да се постигне споља, па још притисцима и уценама, ваљда би то био постигао покојни друг Блажо Јовановић већ у првим годинама после другог светског рата, а не би читава ствар чекала да сване „свијетла зора” доласком Мила, Ранка, Мишка и иних див-јунака на историјско позорје.

12. Актуелна политичка ситуација на Косову и какав је став о томе Српске Православне Цркве?

 

Ситуација је очајна, али, хвала Богу, Срби на Косову и Метохији нису очајници већ зрео народ, своји на своме. Србија не може и не сме да се одрекне њих, односно себе, нити да прихвати диктат грубе силе и неправде. По мом скромном мишљењу, Србија која би се одрекла своје исконске области, – уз то историјског језгра Српске Православне Цркве и зборног места њених највећих светиња, као и живих центара културе, а не неких мртвих „споменика културе”, – заслужила би и да нестане са мапе Европе. Сматрам, штавише, да за таквом Србијом не би требало жалити.

 

Многи велики народи и њихове државе имају пуно разумевање за наш став о Косову и Метохији и подржавају га. Они пак који раде на одвајању Косова и Метохије од Србије и признају лажну независност покрајине, имали би сасвим другачију политику кад би у питању биле њихове сопствене територије, па макар и не биле историјске, нити чиниле интегрални део њиховог идентитета, него само нека далека острва и острвца, остаци негдашњих колонија, што ће рећи освојених туђих територија.

 

Све речено ни у ком случају не значи да Српска Православна Црква – или ја лично као један од њених епископа – заступа гледиште да Срби треба да владају над косовско-метохијским Арбанасима. Напротив, и они су наша браћа, можда несрећнија и од нас самих, и ми се морамо залагати за њихову пуну слободу и достојанство у оквиру Србије, и то не мање него за слободу и достојанство сопственог народа. Мимо тог услова немамо морално право на суверенитет над Косовом и Метохијом, без обзира на наш негдашњи статус већинског народа у покрајини и на наше присуство у њој у току од хиљаду и по година.

13. Пред очима целог света догађају се покушаји албанизације српских светиња на Косову и Метохији. Колико и шта ту може да уради Српска Православна Црква и од кога помоћ може да очекује?

 

Српска Православна Црква је једини носилац и гарант идентитета тих светиња и културних добара која оне сачињавају или пак чувају. То признаје и УНЕСКО, упркос притисцима са разних страна. Црква може много и, хвала Богу, чини много за очување самих светиња и њиховог правог имена (или идентитета, како се то данас обично каже).

 

Помоћ очекујемо од свих народа који и сами баштине и стварају културне вредности. У те народе спадају и Турци. Албанизација, односно порицање идентитета, прети, уосталом, и живим споменицима њиховог сакралног и културног стваралаштва на Косову и Метохији.

14. Каква је сарадња Српске Православне Цркве и актуелне власти данас?

 

У неким доменима одлична, у неким другим осредња, у трећим – рудиментарна, а у четвртим – никаква.

15. Ако овакав нацрт закона о натуралној реституцији и обештећењу прође, у чему ће се конкретно огледати ваша помоћ старим власницима у борби за њихова права?

 

Духовно и молитвено – а потом и правно, медијски и на сваки други морално заснован и законит начин – бићемо са њима солидарни и подржаваћемо их у њиховим настојањима, заиста оправданим и праведним. То нећемо чинити само из осећања дужности него првенствено по савести, овереној и провереној вером у Бога, а самим тим и вером у човека.

[SixStepsOnTheMoon]

http://www.youtube.com/watch?v=4wr4sP6A2Tw

 

Tvoja je Krv tvoj put do mene

 

Tvoje je Telo tvoj put do mene

Edited October 9, 2011 by SixStepsOnTheMoon

[SixStepsOnTheMoon]

[Nezgodhar]

hahahahaha, sve je to JEVREJSKA SEKTA , sve religije imaju istog tvorca i samo budale im se pokoravaju...

[C.A_R.I.A.]

Да ли ти уопште знаш шта значи појам "секта" ? И колико имаш година ?

[Novaliis]

Danas nije svakako, ali je na pocetku hriscanstvo itekako bila sekta, po svim definicijama.

[C.A_R.I.A.]

Била је секта само за оне људе који нису имали појма о хришћанству.

[Mali zir]

Била је секта само за оне људе који нису имали појма о хришћанству.

 

Da li je religija vredna ovolike rasprave? To je IIIIZBOOOOOR! Ne realnost. Besposlen pop i jarice krsti.

[C.A_R.I.A.]

Наравно да је вредна. Прелистај мало тему

Свакако да је реалност,Исус Христос је итекако био реалан,баш као ти и ја,од крви и меса.

[Mali zir]

Наравно да је вредна. Прелистај мало тему

Свакако да је реалност,Исус Христос је итекако био реалан,баш као ти и ја,од крви и меса.

 

Ne kazem ja da nije bio realan. Mozda je bio zrtva propagande. Dajte,ljudi,ko bi bio lud da toliko podmece sopstvena ledja za buljuk primitivnih ljudi?

[sale 3sm Larry Flynt]

Била је секта само за оне људе који нису имали појма о хришћанству.

 

A?Znaci hriscanstvo je do 313. bila full time religija a ne sekta?hmmm...Tako isto moze i za crnu ruzu ili mormone ili za bilo koju skupinu koju nazivaju sektom,da se kaze-da je to sekta samo za one koji nemaju pijma o crnoj ruzi ili mormonima ili toj skupini koju nazivaju sektom.

[C.A_R.I.A.]

Ne kazem ja da nije bio realan. Mozda je bio zrtva propagande. Dajte,ljudi,ko bi bio lud da toliko podmece sopstvena ledja za buljuk primitivnih ljudi?

У то време није постојао појам пропаганде какав га ми данас замишљамо. Замисли свет пре 100 година где нема радија,ни телевизије,па то окрени још пар стотина година у назад...

Зар мислиш да би неко пристао да положи свој живот за нешто што не вреди ?