Ol' Scratch Posted September 11, 2007 Report Posted September 11, 2007 Ljubav prema jednoj grupaciji prechesto izrodi mrzhnju prema drugoj... A kad smo vecj kod ljubavi i rata: pa tu je sve dozvoljeno... A priche o vechitom miru, chistoj zemlji, carstvu bozhijem isl pod takvim okolnostima padaju u vodu...
Guest IN THE NAME OF GUUUZ Posted September 11, 2007 Report Posted September 11, 2007 koliko često gordost obuzme smrtnika, a kamoli one koji to smatraju grehom
Ol' Scratch Posted September 11, 2007 Report Posted September 11, 2007 Za njih je to i simptomachnije jer tol'ko bezhe od toga...
C.A_R.I.A. Posted September 11, 2007 Report Posted September 11, 2007 Браћо, немојте да мислите олако о таквим стварима као што је Амфилохије урадио.Имам дуг језик и много лајем, и због тога сам имао неспоразума и у манастиру, и у црквама, у разговорима са духовницима.Мени није јасно како свештено лице, дакле неко ко је Богу заветован и ширењу Његове поруке, која је Љубав, да благосиља оружје и људе који то носе, и који су са његовим балгословом убијали.Убијали, браћо, убијали. Ево и Филарет-владика који је одбио да се подвргне послушању према свом Патријарху, то је мени незамисливо. Ne znam da li si čitao na ovoj temi,imali smo citate o tome da postoje određena pravila,tj u ratu važe druga pravila nego u miru. Opet sa druge strane,i u ratu postoje pravila i konvencije,problem je što ih se slabo ko drži. Praktično rečeno,kada tebi neko napadne ženu/brata/roditelja/sestru/brata,normalno da ćeš ih braniti.Jer šta ako ih taj neko ubije ? Onda ćeš odgovarati jer ih nisi štitio. U ratu takođe,mislim malo je glupo da sad čekaš da neko dođe tebi na prag i da te ubije onako bez problema. Pa čak i u miru imamo neke izuzetke,evo jednog citata Sv vladika Nikolaj Чувај себе од греха, и не буди повод туђем греху. Нећеш се спасти, ако сам себе спасаваш док други због тебе падају у пропаст. Прича се за цара Авенира, великог гонитеља хришћана, како је једном био пошао у лов у планину и како је у планини наишао на два хришћанска монаха. Монаси, видевши и познавши цара гонитеља, нагну бежати. Но војници цареви стигну их и доведу пред цара. После дужег разговора стави цар монасима овакво питање: - Ако се као хришћани смрти не бојите, као што сами тврдите, онда зашто бежите? - Не бежимо ми, одговоре они, зато што се бојимо своје смрти, но зато што се бојимо да будемо узрок твоје душевне смрти.
рогозуб Posted September 12, 2007 Report Posted September 12, 2007 Мени није јасно како свештено лице, дакле неко ко је Богу заветован и ширењу Његове поруке, која је Љубав, да благосиља оружје и људе који то носе, и који су са његовим балгословом убијали.Убијали, браћо, убијали. Zamisi, kako to da u pravoslavnoj Crkvi postoje molitve za blagosliljanje oruzhja. I zamisli, tim oruzhjem se ubija. Ubija, tebra, ubija. Verovatno je Crkva napravila molitve za blagosiljanje oruzhja, jer su ljudi u to vreme koristili macheve, pa je Crkva mislila da cje da ih iskoriste da iseku leba da nahrane gladne.
300 Posted September 14, 2007 Report Posted September 14, 2007 Ako sam svetlost, šta će ti blic? Patrijarh Pavle kakvog (ne)poznajemo Piše Peđa Radosavljević Kad je na jednom prijemu u Beogradu bivši američki ambasador Voren Zimerman pitao patrijarha Pavla šta može da učini za Srpsku pravoslavnu crkvu, patrijarh mu je odgovorio: “Samo nemojte da nam odmažete, na taj način će te nam pomoći” Za ličnost patrijarha srpskog, gospodina Pavla, vezano je mnoštvo anegdota koje svedoče o snazi njegovog duha i bistrini njegove svesti, s obzirom na to da se naš patrijarh nalazi u godinama duboke starosti. Takođe, patrijarh Pavle će ući u istoriju srpskih patrijarha kao jedan od najskromnijih i najnekonvencionalnijih velikodostojnika koji su mnogo učinili za pravoslavlje. Redovi koji slede, sasvim pouzdano, izmamiće osmeh na našim licima, ali će nam, pre svega, otkriti patrijarhovu posebnost kakvu do sada nismo poznavali. Patrijarh i boem S obzirom na to da patrijarh Pavle često prolazi pored čuvene beogradske kafane “Znak pitanja”, prišao mu je jedan boem koji redovno pohađa ovu kafanu, očigledno, malo pripit, i obratio se rečima: “Vaša svetosti, nas dvojica smo najbolji ljudi u Beogradu”, na šta mu je patrijarh odgovorio: “Jesmo, jesmo, al' kad popijemo, onda ništa ne valjamo”. Inače, “Znak pitanja” je kafana koja je, iako zvuči malo apsurdno, vrlo usko vezana za život Saborne crkve, barem prema pisanju Branislava Nušiča. Kako je ovaj najslavniji srpski komediograf, ko bi krenuo na liturgiju ili parastos, pa mu se služba malo odužila, vrlo brzo našao bi se za nekim od stolova “Znaka pitanja”... Postoji i anegdota koja potvrđuje patrijarhovu skromnost i nevezanost za svet materijalnog. Sada već daleke 1962. godine, na zahtev nekih episkopa da im se poveća plata, patrijar Pavle, ondašnji vladika raško – prizrenski, odreagovao je pitanjem: “A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo imali do sada da potrošimo?” Dok je patrijarh razgovarao sa svojim saradnicima, u njegov kabinet nenadano je ušao nepoznat čovek četrdesetih godina, tvrdeći da mu se ukazala Bogorodica. Patrijarh ga je pažljivo saslušao i kazao: “Slušajte, gospodine, ja sam dugogodišnji kaluđer i vladika skoro pedeset godina, svakog dana služim Bogu i ni anđeo mi se još nije javio, a Vama se Bogorodica javila! Nemojte, molim vas.” Svako vidi ono što hoće Kad je fotograf Vican Vicanović poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, obratio mu se rečima: “ Vaša svetlosti (umesto Vaša svetosti), na šta mu je patrijarh vrcavo odgovorio: “Kad sam već svetlost, šta će ti blic”? A za vreme zasedanja Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, kada je došao trenutak večernje službe, patrijarh se uputio prema Sabornoj crkvi. Na putu od Patrijaršije do hrama, bili su jedan do drugog parkirani luksuzni automobili. Svog pratioca, patrijarh je upitao: “Čiji su ovi skupoceni automobili?” i dobio je odgovor da su vlasništvo njihovih episkopa. Patrijarh je na to kazao: “O, Bog ga video, šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?” (Podsetimo se, episkopi se biraju iz monaških redova i, kad stupaju u manastir, po primanju postriga obavezuju se na bezbračnost, poslušnost i siromaštvo (skromnost). Kad je patrijarh sa svojom pratiocem trebalo da krene na Banovo brdo, na službu u crkvu, pratilac ga je upitao hoće li da se odveze automobilom, što je patrijarh odbio, rekavši da će ići autobusom. Da bi ga, ipak, odgovorio od ovog nauma, pratilac ga je podsetio da je leto i da nije zgodno ići gradskim prevozom, jer ljudi idu na Adu Ciganliju, a ženski svet je razgolićen. Patrijarh je kratko odgovorio: “Svako vidi ono što hoće”... Svojevremeno je američki ambasador u Beogradu, Voren Cimerman, na jednom prijemu pitao patrijarha Pavla šta on, kao ambasador, može da učini za Srpsku pravoslavnu crkvu. Patrijarhov odgovor je bio kratak: “Samo nemojte da nam odmažete, na taj način ćete nam pomoći”. U prijatnoj atmosferi, na ručku u Patrijaršijskom dvoru, jedan do drugoga sedeli su patrijarh Pavle i vladika Stefan. Na stolu je bila i činija sa maslinama. Svi prisutni znali su da se patrijarh drži svog načela da je ljudskom organizmu potrebno do šest maslina, ne više. Vladika Stefan je zahvatio osam, te je šaljivo upitao patrijarha: “Vaša svetosti, ja zahvatih dve više, šta da činim”? Patrijarh mu je odgovorio: “Sad uzmi to što si zahvatio, a sutra uzmi dve manje”... “Pežo” kao “varburg” Dok je sadašnji patrijarh bio episkop raško – prizrenski, eparhija na čijem je čelu bio, posedovala je samo jedno vozilo i to skromni “varburg”. Ondašnji episkop je i u taj “varburg” retko sedao, jer je više voleo da ide peške. Jednom prilikom, u svom “pežou” ga je vozio episkop žički Stefan, prijatelj iz dečačkih i zajedničkih dana u Bogosloviji. Osetivši udobnost automobila na koji nije navikao, ondašnji vladika Pavle kazao je: “E, brate Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj “varburg”.
C.A_R.I.A. Posted September 16, 2007 Report Posted September 16, 2007 (edited) Служио Патријарх, и на делу где се каже "Главе своје Господу приклонимо.", сви то учине сем студента богословије. По завршетку службе, пита њега Патријарх "А што ти ниси приклонио главу кад и остали?", а овај ће спремно "Али Владико, ја сам се приклонио срцем, духом..." "Онда духом и вечерај!" рече Патријарх. Познат је и по томе што не воли да се за време богослужења појединци издвајају из масе сабраног народа, па је тако опоменуо једну која се истицала својим гласовним могућностима. "Али, Ваша Светости, свака птица својим гласом слави Господа." "Јесте, али у шуми!!!! био је искључив Павле. *** У време кад је беснео рат у Славонији, негде између Борова Села и Даља, стиже, забринут, Патријарх Павле. Само што је приспео, притрча му наоружан човек до зуба, с укрштеним реденицима преко груди, паде на колена и завапи: - Ваша Светости, благословите ме. Намеравам зло да починим. Патријарх се стресе. Кад се мало прибра, ухвати човека благо за рамена, и гледајући га право у очи, прозбори: - Синко мој, не тражи од српског Патријарха благослов за зла која намераваш да учиниш... - Морам, Ваша Светости, погледајте - рече и из џепа војничке блузе извуче фотографију. - Ово су моја унакажена деца... - Ужас, ужас! - изусти Патријарх загледајући стравичан призор. - Једно зло рађа друго. Хоћеш ли, питам те, светећи се, бити мањи злочинац од онога који је поклао твоју децу?! И ово да ти кажем: кад се оконча овај проклети рат и кад се обелодане сва зла и сви злочинци, биће срећан само онај који ће моћи да каже: ја нисам починио ни један злочин. Даље - пресуди сам... *** Приметили Патријарху Павлу да има лепе ципеле: лаке, удобне, сјаји се кожа... - Јесте - осмехује се он. - Удобне су, могу у њима дуго да пешачим... - Где сте их купили? - Ех, купио! - рекао и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор. А иза ових ципела стоји мало необична прича: ципеле, у ствари, некад биле женске чизме - нашао их Патријарх, бачене, близу куће своје сестре. Загледао их, превртао, видео да су старе и очуване. После неколико дана у својој малој радионици начинио је себи добре ципеле. *** Патријарх има свештеничку пензију, али и то даје сиромашним студентима и убогим људима који пружају длан... Других прихода нема - свету дужност Патријарха обавља, како би се то савременим језиком рекло - волонтерски. Није шкртица, напротив, даје све што има, али не подноси расипништво: тражи од свештеника и монаха да сами поправљају, крече и уређују храмове у којима служе. Старешина храма у Пећи, прота Станко, људина од два метра, договарао се са братијом да реновирају цркву. Сачинили спецификацију: колико материјала набавити и колико платити мајсторима. Све то, уз писмо, послали тадашњем владици Павлу, очекујући благослов. Отуда убрзо стигао отпоздрав: владика навео имена људи који ће бесплатно дати песак, креч, цемент, мешалицу... Што се радова тиче, рекао им да то могу сами, али ако не знају - ето њега да им покаже. Послушали свештеници, али делимично: набавили материјал, дали добри људи, али рекли да не знају да малтеришу и крече, а опасно је да се пењу под куполу... Одржао и владика обећање: дошао да их подучи... Овде, заправо, почиње онај драматуршки део, пун заплета и необичних дијалога: кад су владику помоћу чекрка и конопца испели под куполу и кад је започео да малтерише, један од свештеника, онај што је држао конопац повика: - Хоћете ли ви, Преосвећени, дати благослов да платимо раднике или да ја испустим овај конопац?! - Нема плаћања за оно што можете сами да урадите. Кад ја стар могу на чекрк, можете и ви млади. Али, ако имате пара платите мени! - рекао владика с висине и наставио да малтерише. *** Боравио владика Павле у овчарско-кабларском манастиру Благовештење: позвао га игуман Георгије да се мало одмори и ублажи реуматичне болове бањском водом. Ту се, шалећи се, пожалио потписнику овог текста: - Чудан је овај мој игуман: позвао ме у госте, а после тражи да му гошћење платим. Уместо да он плати мени што сам му порту оплевио и сав маслачак појео као салату... Другом приликом у истом манастиру затекосмо отац Венијамин и ја двојицу владика: Павла и сада блаженопочившег Јована, синовца владике Николаја Велимировића. Велики духовник, Венијамин, игуман манастира Преображење, обукао се свечано за ову прилику - све на њему блиста. Стигосмо некако у доба ручка: владика Јован и игуман Георгије, који се нису заветовали да неће јести месо, сецкају неко печење, владика Павле једе маслачак и барену блитву. У неко доба огласи се Георгије: - Ех, да нам је, владико, мало вина дечанског или љубостињског да ово залијемо... - Ви сада, вероватно, очекујете да вас прогласим великомученицима! - огласи се владика Павле уз осмех. Порта тога дана, пуна народа - чули да је дошао призренски владика и донели дарове: брескве, јабуке, крушке, понеку боцу ракије... Владика прима ове дарове, задржи их мало у рукама, затим их враћа и каже: - Ја сам све ово примио, хвала вам, а сада вам враћам дарове и молим да их дате некоме коме су потребнији. Ја ово не бих могао да поједем ни за годину дана... *** Ученици Призренске богословије, који се, иначе, оскудно хране, пожале се једном владици Павлу: - Зашто нам, Преосвећени, бар једном не спреме гибаницу? - Добро, децо, кажите ми шта све има у гибаници? - Тесто, јаја, сир, кајмак - набрајају ђаци. - А шта сте данас јели? - пита даље владика. - Хлеб, јаја, сир, мало кајмака... - Јели сте, значи, све оно што има у гибаници - закључи владика на општи пљесак младих богослова. *** Док је био владика у Призрену десна рука му је био професор и прота Радич Радичевић. Прота је, међутим, имао доста разлога да измоли прелазак у Приштину, што владици није одговарало: како да се лиши драгоценог сарадника, поготово што у Приштини има доста добрих и способних свештеника. Пролазило време, владика заборавио на молбу, али прота чекао прилику. Једног дана примете да је ветар откинуо парче лима са крова цркве. Владика предложио да се нађу двоје мердевина, да се увежу, а он ће, онако лак, да се испење и поправи. Прота ће, по договору, држати мердевине и бринути о њиховој сигурности. Кад је посао био упола готов, прота запрети: - Владико, или Приштина или ја дрешим мердевине! - О тим ситним земаљским стварима не треба разговарати на овако високом месту! - узврати владика и настави да поправља кров. *** Негдашњи секретар Рашко-призренске епархије прота Зоран Грујић, службовао је својевремено у Вучитрну. Пожелео и он да, попут других, облепи зидове парохијског дома, али ред је да затражи благослов. - Шта ће ти тапети? Окречи! Без тапета се може. - Али, Преосвећени, сви сад стављају тапете. - Како сви, ја их немам! - Владико, ја знам да ће вас једног дана, због вашег начина живота, прогласити свецем, али ја сам далеко од те могућности... *** Пожале се верници владици Павлу на једног свештеника да не одржава порту - све је у њој зарасло у коров. Оде владика и увери се у истинитост притужбе. - Што мало не средиш порту, оче? - пита га благим гласом. - Немам будак! - правда се свештеник. - Овај, како да кажем, имам будак али немам држаљу. Знате како је, село сиромашно, мали приходи... Сутрадан је владика дошао и донео будак и држаљу коју је сам истесао и насадио. - А сад - рече - среди порту и не брукај се пред народом. *** Најавио Патријарх Павле својим сарадницима одлазак на Косово, рекао и време поласка. Сутрадан се сви ужурбали: траже аутомобил, возача, бензин. Све је некако сређено, али нема Патријарха. У неко доба јавише да је Патријарх виђен у возу. *** Патријарх много воли децу. Радостан је кад их онако румену и раздрагану види у храму или их сретне на улици, чешће пред школом близу цркве. И деца воле њега - трче му у сусрет, старија траже благослов и крстиће, млађа слаткише: „Дај чика-Пајо, бомбону...“ Куповао је бомбоне у продавници на углу, на изненађење трговаца који су помислили да воли слаткише. Међутим, кад су приметили да их дели деци, одлучили су да му више не наплаћују. Није на то пристао, па је променио продавницу. *** Кад се Патријарх после једног путовања вратио из Америке донео је необичну играчку: јагње у оригиналном крзну - дар српског фармера. Кроз многе градове носио је ту играчку мислећи како ће обрадовати неко дете. Једног дана дође у Патријаршију прота Маринко, избеглица из Дарувара, који је тада помагао оцу Филарету на пријему и одашиљању хуманитарне помоћи. - Јел ти оно, оче прото, имађаше унука? - упита га Патријарх. - Имам, Ваша Светости - изненади се прота. - Имам нешто за њега! - рече Патријарх и однекуд извади оно „јагње“. Знам да ће се дете обрадовати. *** Једна старија Београђанка, сва усплахирена, просто улетела у зграду Патријаршије тражећи од домара да је одмах упути Патријарху. Портир, Млађо Младеновић, стрпљив и предусретљив, рече јој да је Патријарх заузет, да има госте, па је уљудно замоли да дође други пут. - Ја из ових стопа морам да видим Патријарха! - жена остаје упорна. - Не задржавајте ме и не спречавајте да испуним заповест Свете Петке! Она ми се ноћас јавила и рекла шта треба да урадим. Жена је, ипак, шмугнула кроз отворена врата и некако стигла до Његове Светости. И ту се водио овај разговор: - Дошла сам по заповести Свете Петке! - Ма, немојте, молим вас, - као чуди се Патријарх. - Шта каже Света Петка? - Каже: нађи једне мушке ципеле и чим сване носи Патријарху! Јесте, очију ми! И ево: ја донела... - А кад ти се јавила Света Петка? - Јавила ми се у сну и ја се од неког страха пробудим и погледам на сат: тачно поноћ... - Е, види, мени се Света Петка јавила у два сата после поноћи и рекла ми да не узмем те ципеле. Зато, благо мени, врати те ципеле и дај их некоме коме су потребне... Светачки ореол није око његове главе него око срца и у складу с његовим начином живота, у прожимању мисли и дела. *** Пре неколико година кренем у манастир Благовештење, под Кабларом, да испратим Патријарха: мало освежен топлом бањском водом, после неколико дана проведених код игумана Георгија, враћа се у престоницу. Затекнем га, међутим, на аутобуској станици у Овчар Бањи: спокојно чека аутобус. И ту се окупило мноштво света, неки се нуде да га својим колима превезу до Београда, али Патријарх све понуде одбија са захвалношћу. Затекао се ту и Радован Срећковић из Чачка - он повео своју седмогодишњу ћерку Невену. Она срећна, добила Патријархов благослов, али и даље нетремице гледа у њега. Упитао сам је да ли зна ко је овај човек. А дете овако одговори: „Овај човек зове се Патријарх Српске православне цркве господин Павле будимо људи!“ Сви су се около насмејали, само је мени било нелагодно: може Патријарх помислити да сам навео дете да тако каже. Отуда покушах да објасним: „Ето, Ваша Светости, дете Вас слуша кад кажете да будемо људи па је помислило да је то део Вашег имена...“ Осмехнуо се и Патријарх, помиловао девојчицу по коси и поклонио јој иконицу. А њене речи и данас цитирају поједини наши епископи, мада је нису упознали. Њен отац Радован понудио је Патријарху да га одвезе у Београд, али је Патријарх одбио овим речима: - Прво, то много кошта, а друго, ти би се вратио сам а мене бацио у бригу да ли си жив и здрав стигао својој кући. У тај мах, у очекивању аутобуса, пристиже куварица из оближњег ресторана носећи два замотуљка. Пошто замоли за благослов, куварица рече: - Пајо, много те волимо... Кад ћеш опет да нам дођеш? Много се радујемо твом доласку. Спремила сам ти две лепиње са кајмаком, једну, молим те, поједи, а другу знам да ћеш дати некоме... Ова жена као да је проговорила из душе целог српског народа. А што се девојчице Невене тиче, она завршава основну школу и већ седам година редовно похађа верску наставу у чачанској цркви. И још чува Патријархов дар. Edited September 16, 2007 by -Diamond-
Thule Posted September 17, 2007 Report Posted September 17, 2007 Ako sam svetlost, šta će ti blic? Patrijarh Pavle kakvog (ne)poznajemo Dok je patrijarh razgovarao sa svojim saradnicima, u njegov kabinet nenadano je ušao nepoznat čovek četrdesetih godina, tvrdeći da mu se ukazala Bogorodica. Patrijarh ga je pažljivo saslušao i kazao: “Slušajte, gospodine, ja sam dugogodišnji kaluđer i vladika skoro pedeset godina, svakog dana služim Bogu i ni anđeo mi se još nije javio, a Vama se Bogorodica javila! Nemojte, molim vas.” Čudni su putevi gospodnji
Voyager Posted September 18, 2007 Report Posted September 18, 2007 Da li mislite da je patrijarhu potrebno obezbeđenje? Ako je on zaista svetac-koji-hoda onda bi i najveći zlikovac koji bi pomislio i krenuo da patrijarha fizički povredi ustuknuo u poslednjem trenutku, jer bi ga patrijarh nekako "ozračio" svojim čovekoljubljem, takoreći, pripitomio na keca. To važi i za svakog od nas - ako imamo samo ljubav za drugog čoveka, onda smo potpuno bezbedni, tj. ne moramo čak ni da pribegavamo nasilju u samoodbrani jer nas niko neće ni napasti. Samo, malo je teže dostići taj nivo duhovnosti, da ne kažem da deluje kao čist sf.
рогозуб Posted September 18, 2007 Report Posted September 18, 2007 chak suprotno, shto vishe napredujesh duhovno, demoni te vishe napadaju. a mogu te napadati i preko ljudi koji im se predaju.... kako lepo kazhe stara poslovica- najvishe vetrova bije najvishe planine...
Voyager Posted September 18, 2007 Report Posted September 18, 2007 chak suprotno, shto vishe napredujesh duhovno, demoni te vishe napadaju. a mogu te napadati i preko ljudi koji im se predaju.... drugo je ako te napadaju demoni iznutra, tvoji lični demoni. da li misliš da je Pavle odvratio demone sa te unutrašnje strane, ili se i dalje sa njima bori, dokle god je živ? ja sam mislio na situaciju kada te napadaju spolja - ako si savladao strah i mržnju u sebi onda će i onaj ko nasrće na tebe osetiti taj isti smiraj i odustati od svoje zle namere. teško je, rizično je vrlo, ispitati to praktično. npr. to bi značilo da stojiš pred ruljom koja kreće da te ugazi, ali potpuno oslobođen brige, straha da ćeš biti teško povređen ili čak ubijen. to bi značilo da si se duhovno podigao iznad nagona samoodržanja, dakle iznad jednog od ključnih obeležja "ljudske pirode". ali opet, hrišćanstvo i jeste po svom karakteru natrpirodno, zar ne?
gavrosaurus Posted September 18, 2007 Report Posted September 18, 2007 Ако би, по свом карактеру, било натприродно, могло би да се тумачи да је у стварности недостижно а то је потпуно нехришћанско мишљење, можда и јерес. Уколико је човек кадар да не мрзи свог непријатеља, неповредив је, ђаволи изгледа немају снаге да оборе и униште толику љубав, љубав је очигледно јача од непријатељства и мржње, следствено томе, човек који воли и верује је далеко јачи и неповредивији у односу на супротно, биће да је онај одојен мржњом управо страшљивији од оног који воли и прашта.
рогозуб Posted September 18, 2007 Report Posted September 18, 2007 ja sam mislio na situaciju kada te napadaju spolja - ako si savladao strah i mržnju u sebi onda će i onaj ko nasrće na tebe osetiti taj isti smiraj i odustati od svoje zle namere. Da bi neko reagovao na tvoju dobrotu, mora da kod njega proradi dobrota. Retko kada se paganskim dzhelatima zaustavljala ruka jer su osetili svetost Hrishcjanina koga cje da ubiju. teško je, rizično je vrlo, ispitati to praktično. npr. to bi značilo da stojiš pred ruljom koja kreće da te ugazi, ali potpuno oslobođen brige, straha da ćeš biti teško povređen ili čak ubijen. to bi značilo da si se duhovno podigao iznad nagona samoodržanja, dakle iznad jednog od ključnih obeležja "ljudske pirode". ali opet, hrišćanstvo i jeste po svom karakteru natrpirodno, zar ne? Upravo si opisao polovinu zhitija pravoslavnih muchenika. Prochitaj npr o svetom Kirpijanu Kartaginskom. Kada mu je prishao dzhelat, on je kleknuo, prekrstio se, i dok je izgovarao neku njemu i Bogu poznatu molitvu, gomila njegovih uchenika je pochela da izlazi iz oqpljene mase i vikala- i ja sam Hrishcjanin, ubijte i mene... i sve su ih ubili... To su hrishcjani koji su se usinovili (5. stepen blagodati- stepen sina), i koji imaju sve 4 hrishcjanske vrline- hrabrost, razboritost, pravednost i celomudrenost, pa poshto znaju da su doshli do takvog stepena, ne samo da se ne plashe smrti, vecj je i prizheljkuju. Neki svetitelji su npr posle godina i decnija isposnishtva i chishcjenja dushe namerno ishli kod jeretika i neznabozhaca, pa ih "chikali", tj. zapochinjali su rasprave o veri, da bi ih ovi na kraju ubijali... Ако би, по свом карактеру, било натприродно, могло би да се тумачи да је у стварности недостижно а то је потпуно нехришћанско мишљење, можда и јерес. Natprirodno je prava rech. Kada se kazhe priroda, misli se na palu prirodu. Kada se kazhe natpriroda, misli na prvu chovekovu prirodu, ono savrshentvo, koje svaki Hrishcjanin tezhi da dostigne.
C.A_R.I.A. Posted September 18, 2007 Report Posted September 18, 2007 teško je, rizično je vrlo, ispitati to praktično. npr. to bi značilo da stojiš pred ruljom koja kreće da te ugazi, ali potpuno oslobođen brige, straha da ćeš biti teško povređen ili čak ubijen. to bi značilo da si se duhovno podigao iznad nagona samoodržanja, dakle iznad jednog od ključnih obeležja "ljudske pirode". ali opet, hrišćanstvo i jeste po svom karakteru natrpirodno, zar ne? To bi nekako značilo da si borbom pobedio svoju palu prirodu,što nije tako nemoguće kako izgleda.Ili što se ono kaže,"sve je moguće ako veruješ". Tu nema rizika,primer koji si rekao predstavlja da se čovek u potpunosti preda Bogu.Mada ne tako drastično,ceo život jednog pravoslavca i treba da bude to,"lomljenje" sopstvene volje i onda sledi govorenje molitve Gospodnje bez osude.
Voyager Posted September 18, 2007 Report Posted September 18, 2007 (edited) Upravo si opisao polovinu zhitija pravoslavnih muchenika. ako ti kažeš da ti verujem, jer ta žitija nisam čitao. nije bilo prilike a ni želje, jer nisam pravoslavni vernik, niti vernik koje druge vere - mogao bih da kažem za sebe da sam humanista verujem da kvarni mogu da se poprave a pravi pokvare, samo je pitanje vremena. međutim, postoje situacije kada se sve brzo dešava, kada nema vremena za milosrdne reči, za propovedi. ima vremena samo za jedan pogled i za osećanje. kažeš "Retko kada se paganskim dzhelatima zaustavljala ruka..." - da li ono "retko" znači da ima i suprotnih primera? šta je sa Isusom u koloniji leproznih, koji jednim pogledom punim čiste ljubavi i milosrđa zaustavi rimskog stražara koji na njega nasrće korbačem jer je zatvorenicima dao vode? (primer je iz filma Ben Hur, ne znam da li nešto slično je opisano u Bibliji). ali Isus je bogo-čovek, može mu se, a mi smo samo ljudi. stvarno, kako to njemu polazi za rukom? po meni, tako što se on u sebi ne obraća i ne moli svevišnjem Bogu, jer on sam jeste Bog i sam sebi Otac (i Sveti Duh, naravno, kojim je je sam sebe oplodio u telu device). Dakle, verujući u Boga on zapravo veruje u sebe, što mu omogućava da se neposredno okrene čoveku ispred sebe, da svoju ljubav usredsredi ka nasilniku koji hoće da ga povredi. možemo li se onda i mi ugledati na Isusa, bogočoveka? pa sad, ako je u svakom od nas klica božanskog, onda možemo. greška je, po mom skromnom mišljenju, u tome što se u odsudnom trenutku obraćamo Bogu kao posredniku, očekujući bilo da "interveniše" i umiri nasilnike, bilo da nas uzme sebi, pošto smo se odrekli života. ne, nije rešenje u pasivnom, da ne kažem, mazohističkom samoodricanju i olakom prepuštanju života, već upravo u pokušaju svesnog i neposrednog voljenja onog koji ti želi zlo, koji želi da te rastrgne i uništi. treba da pomislim ovo bez i trunke sumnje: ja volim što sam živ i želim da živim. ljudi ja vas volim i znam da ste dobri - i pritom blago se osmehnem i oni će zastati, i svi ćemo zajedno, zbratimljeni, otići do dragstora da cirkamo đačko pivo Edited September 18, 2007 by Voyager
рогозуб Posted September 19, 2007 Report Posted September 19, 2007 da, ima suprotnih primera, kada je vera Hrishcjana uticala na one koji su planirali da ih ubiju. chini mi se da je to sluchaj sa svetim Mojsejom Etiopljaninom, on je bio razbojnik i ubica, pa postao Hrishcjanin i svetac... nema tih magichkih trenutaka u Bibliji.. greška je, po mom skromnom mišljenju, u tome što se u odsudnom trenutku obraćamo Bogu kao posredniku, očekujući bilo da "interveniše" i umiri nasilnike imash pogreshno vidjenje "procesa" obracjenja. nije Bog taj koji menja zlog, niti bilo koji svetac, onaj koji je zao se sam menja, "budi" se iz sna u kojem je do tad bio, jer vidi dobrotu. ta dobrota ne utiche na njega na nekakav mistichni nachin, chisto filozofski (thauma)... tako sam ja shvatio pravoslavno uchenje..
gavrosaurus Posted September 19, 2007 Report Posted September 19, 2007 možemo li se onda i mi ugledati na Isusa, bogočoveka? Да, наравно да можемо, то је једна од ствари која представља суштину Хришћанства. Христос је био Бого-човек, дакле он је и људске природе, он се на Голготи и обраћа Оцу, молећи да опрости Његовим мучитељима и убицама али је Он сам, заправо већ опростио тј. оно божанско у Њему. Проблем је у томе што смо ми, данас, учени да гледамо само своје гузице и да мислимо само како да тим истим гузицама буде удобно, заборављамо и да волимо и да праштамо а то су основне вредности Хришћанства, сматрамо да нама треба да буде опроштено и да нас треба волети док смо ми "исувише вредни" да икога волимо и нико није заслужио да опростимо јер смо "дубоко повређени". Христос је другима опростио сопствено уморство, сопствену смрт. Наравно да можемо и требамо да се угледамо на Њега.
Guest Григорије Posted September 20, 2007 Report Posted September 20, 2007 imash pogreshno vidjenje "procesa" obracjenja. nije Bog taj koji menja zlog, niti bilo koji svetac, onaj koji je zao se sam menja, "budi" se iz sna u kojem je do tad bio, jer vidi dobrotu. ta dobrota ne utiche na njega na nekakav mistichni nachin, chisto filozofski (thauma)... tako sam ja shvatio pravoslavno uchenje.. Објасни, брате, не мени, већ себи, шта си мислио с овиме, јер ово је, сачувај Боже, јерес.
C.A_R.I.A. Posted September 20, 2007 Report Posted September 20, 2007 ne, nije rešenje u pasivnom, da ne kažem, mazohističkom samoodricanju i olakom prepuštanju života Ne,ne prijatelju.To nema nikakve veze sa mazohizmom.Generalno pošto smo konstatovali da je Bog ljubav,kad čovek teži da sam sebe očisti od strasti ide i ka tome da se prepusti Bogu.Iz razloga što bolje on zna šta je dobro za nas nego mi sami.Sad da ne detaljišemo previše tu priču,ali mislim da Bog ne može nikada da bude u svojstvu "posrednika" niti to može da ima smisla.Bog je svedržitelj.Znači život nije bajka i film,gde se neko pun Duha Svetog osmehne,i rulja postane kao jagnjad. Imaš i takođe puno primera dece mučenika.Znači kad dete od 7,10 ili 15 godina ispoveda hrišćansku veru,ne odustaje od toga i biva mučeno i ubijeno od strane neznabožaca. Kada ti govoriš o preobraćanju,da jeste,postojali su ti slučajevi kada zatvoreni pravednik preobrati svoje čuvare i sl. Inače ima više slučajeva gde su ljudi koji su bili npr razbojnici,kasnije postali monasi i isticali se u vrlinama. možemo li se onda i mi ugledati na Isusa, bogočoveka? Možemo,ali ne da sami sebi postavljamo ciljeve (da pogledom preobraćamo masu) već da se predamo volji Gospodnjoj,da se učimo krotošću Isusovom.Što reče sveti Vladika Nikolaj,kako se Isus samo unizio jer je postao u telu,savršeni Bog i savršeni čovek,što se ono kaže,isti po svemu sa čovekom,osim po grehu. Jer on je bio bestelesan,a tada je ušao u potpuno drugu "dimenziju",svet stvorenog.I naravno trpeo je maloverne ljude,pogledajte samo dok se Duh Sveti nije spustio na apostole,i oni su bili preplašeni,i ponekad uplašeni i maloverni.I to nas uči da imamo poverenja i nadu u Boga,bez obzira na subjektivni osećaj koji nam govori loše.
People before Profits Posted September 20, 2007 Report Posted September 20, 2007 Imaš i takođe puno primera dece mučenika.Znači kad dete od 7,10 ili 15 godina ispoveda hrišćansku veru,ne odustaje od toga i biva mučeno i ubijeno od strane neznabožaca. to se ceni, tebra. zna se sta su prave vrednosti. deca mucenici. dzibus sejvs.
gavrosaurus Posted September 21, 2007 Report Posted September 21, 2007 Немаш права да омаловажаваш било чије убеђење. Можеш да га не уважаваш али не и да омаловажаваш.
Guest IN THE NAME OF GUUUZ Posted September 21, 2007 Report Posted September 21, 2007 kako prepoznati istripovanog friškog verskog fanatika? počinje da govori tipa - volja božija, mudrost spasiteljeva, gresi čovekovi... kako se to desi - što ne kaže ljudski gresi, božija volja???
gavrosaurus Posted September 21, 2007 Report Posted September 21, 2007 Прво треба дефинисати појам "верски фанатик" пошто он, очигледно варира од случаја до случаја и од вере до вере. Бомбаш самоубица је верски фанатик, не може да се подразумева исти појам за некога ко своју опредељеност показује очигледније или страственије са таквим неким примером. Где је постављена граница, уопште? Како би неверник могао па постави границу верујућима и оптужи их за фанатизам? Значи: ја једем једну коцку чоколаде, он једе 2 коцке чоколаде - он је луд, он је фанатик! Интетнзивно, као појам и екстремно не треба мешати.
Guest IN THE NAME OF GUUUZ Posted September 21, 2007 Report Posted September 21, 2007 mislio sam na lika koji odjednom počne da popuje svima unaokolo kao da je svetac, a do juče je bio sve, samo ne vernik
рогозуб Posted September 21, 2007 Report Posted September 21, 2007 Објасни, брате, не мени, већ себи, шта си мислио с овиме, јер ово је, сачувај Боже, јерес. shta je ovde jeres, "Grigorije" "kaludjeru", objasni mi...
Recommended Posts