Jump to content

Recommended Posts

Posted

Idem...

Od jedne ruke do druge...

Gde si...?

Zagrlio bih te...

Grlim tvoju odsutnost...

Poljubio bih ti glas...

Čujem smeh daljina...

Usne mi lice rastrgle...

Iz presahlih dlanova

blistava mi se pojavi...

Hteo bih da te vidim, pa, oči zaklapam...

Idem...

Od jedne slepoočnice do druge...

Gde si...?

 

(Vasko Popa)

 

 

 

 

H. Hese

 

Nedostojan ja sam, nedostojan svake ljubavi,

Od nje izgaram, ali za nju ne znam.

Ja sam blesak, munja, vatra iz oblaka,

Ja sam vetar, oluja, ja sam melodija…

 

Ja samo uzimam ljubav

I upijam njenu slast,

Suze me večno prate,

Jer veran nisam nikom, nit ikom pripadam.

 

Odan sam samo svojoj zvezni

Koja me na uništenje priziva,

Koja moj užitak u mučenje pretvara

A koju moje srce ipak voli i slavi.

 

Čarobnjak i zavodnik, to je moja sudbina!

Sejem gorka zadovoljstva što traju tek tren,

Gospod moj i vođa je smrt.

 

Posted

Zašto se ugasi žižak?

Zaogrnuh ga svojom kabanicom da ga sačuvam od vetra,

zato se ugasi žižak.

 

Zašto uvenu cvet?

Pritisnuh ga na srce svoje strepeći od ljubavi,

zato uvenu cvet.

 

Zašto usahnu reka?

Podigoh nasip da bih je sačuvao samo za sebe,

zato usahnu reka.

 

Zašto puče struna na harfi?

Htedoh da izmamim ton koji prevazilazi njenu snagu,

zato prepuče struna.

 

R. Tagore

Njegova poezija je nenadmasno nezna a ostra, topla i filosofska.

Posted

Federiko Garsija Lorka

 

NEVERNA SUPRUGA

 

I odvedoh je na reku

misleći da je devojka,

a imala je muža.

Bilo je to u noći svetoga Jaga

i kao po dogovoru -

pogasili su se fenjeri

i zapalili svici.

Na poslednjem uglu ulice

dodirnuh njene zaspale dojke

i odjednom mi se otvoriše

kao grane zumbula.

Njena uštirkana suknja

zvonila mi je u ušima

kao komadić svile

rezan sa deset noževa.

Bez svetlosti u svojim krošnjama

drveće je poraslo

I horizont pasa

lajao daleko od reke.

Posted

Eto.. lepo da ima istinskih ljubitelja pisane reci :pivopije:

 

NEgo, ima vise prevoda ove pesme.. evo jos jednog.. mozda boljeg..

 

A tice se upravo toga - nevernih zena :da::)

 

 

NEVERNA ZENA

 

Povedoh je do reke

misleci da devojka je,

al’ udata ona bese.

 

To bi nocu Svetog Jaga,

i skoro po dogovoru,

fenjeri su gasili se,

cvrcci poceli da svetle.

Iza zadnjih gradskih kuca

dotakoh joj grudi snene,

i one se rascvetase

kao zumbul grane nezne.

Sustanje sam ja slusao

ustirkane suknje njene,

kao kad komad svile

deset ostrih kama sece.

Krosnje drveca bez sjaja

postajale su sve vece.

Vidik pasa lajao je

u daljini iznad reke.

 

I prodjosmo kraj kupina,

trnja i trske zelene.

Ispod njene pundje na tlu

tad napravih udubljenje.

Ja odvezah svoju masnu.

Ona skide veo sa sebe.

Ja opasac s revolverom.

Ona jeleke svilene.

Nit’ smilje nit’ puzevi

nisu koze tako lepe,

ni kristali mesecevi

takvim sjajem ne trepere.

Noge njene bezahu mi

kao ribe uplasene,

do pola jos uvek hladne

a od pola sasvim vrele.

Najlepsom sam od putanja

jezdio te noci cele,

na zdrebici sedefastoj

bez dizgina i opreme.

Ja ne mogu ponoviti

stvari koje ona rece,

da obazriv budem

pamet nalaze mi i postenje.

Prljava od poljubaca

i od peska, podje s reke.

A na vetar ljiljani su

potezali sablje bele.

Kao pravi Ciganin sam

vladao se celo vece.

Najzad sam joj poklonio

kosaru od svile meke.

Al’ u nju se ne zaljubih

jer udata ona bese,

a rece da devojka je

kad povedoh je do reke.

Posted

Фино, ево још једне:

 

Paris at Night

 

Три шибице упаљене једна за другом у ноћи

Прва да ти видим лице

Друга да ти видим очи

Последња да ти видим уста

И читава тама ноћи да бих се сетио свега тога

Стежући те у загрљају.

 

Жак Превер, наравно ...

Posted (edited)
The Island of Feelings

by unknown

 

 

Once upon a time, there was an island where all feelings lived: Happiness, Sadness, Knowledge, and all of the others including Love.

 

 

 

One day it was announced to the feelings that the island would sink, so all repaired their boats and left. Love was the only one who stayed.

 

 

Love wanted to persevere until the last possible moment. When the island was most sinking, Love decided to ask for help.

 

 

Richness was passing by Love in a grand boat. Love said, “Richness, can you take me with you?” Richness answers, “No I can’t. There is a lot of gold and silver in my boat. There is no place here for you.”

 

 

Love decided to ask Vanity who was also passing by in a beautiful vessel. “Vanity, please help me!” “I can’t help you Love. You are all wet and might damage my boat” Vanity answered.

 

 

 

Sadness was close by so Love asked for help. “Sadness, let me go with you.” “Oh Love, I am so sad that I need to be by myself!”

 

 

 

Happiness passed by Love, too, but she was so happy that she did not even hear when Love called her!

 

 

 

Suddenly, there was a voice. “Come, Love. I will take you.” It was an elder. Love felt so blessed and overjoyed that he even forgot to ask the elder her name. When they arrived at dry land, the elder went her own way.

 

 

Love, realizing how much he owed the elder asked Knowledge, another elder. “Who helped me?” “It was Time” Knowledge answered. “Time?” asked Love. “But why did Time help me?” Knowledge smiled with deep Wisdom and answered, “Because only Time is capable of understanding how great Love is.”

Edited by J0N B0N J0\/1
Posted

haha, ne verujem

bas sam dosla na ovu temu s namerom da postujem Lorku

 

 

Gitara

 

Pocinje plač

gitare.

Lome se jutarnje

čaše.

Počinje plač

gitare.

Ne treba da stane.

Nemogućno je da

stane.

Plače jednolična,

kao voda što plače,

kao vetar što plače

iznad poljane.

Nemogućno je da

stane.

Oplakuje stvari

nedohvatne.

Pesak vrelog juga

gde bele kamelije traže.

Plače strelu bez cilja,

veče bez zore rane,

i prvu mrtvu pticu

ispod grane.

O gitaro!

Srce s pet kama

rastrgano.

 

 

 

Da mi se ruke olistaju

 

Izgovaram tvoje ime

u noćnoj pomrčini,

kada se zvezde spuste

da piju na mesečini

i kada spavaju grane

sa listovima skritim.

Tad osetim da tonem

u strasti i muzici.

Sat suludi što peva

časovi koji su bili.

 

Izgovaram tvoje ime

u ovoj noćnoj tmini,

i ime mi se tad tvoje

dalje neg' ikad čini.

Dalje od svih blistavih zvezda,

bolnije od blage kiše što kiši.

 

Da li ću da te volim

kao i onda? Šta skrivi

žalosno srce moje?

Kad oblak mre u visini

kakav me zanos čeka?

Čist, miran da l' će biti?

Da mi se ruke olistaju

na sjajnoj mesečini!

 

 

Federiko Garsija Lorka

 

 

 

Prelepo mi je sto stalno pominje mesec i cigane... :wub: savrseno...

Posted (edited)

NE VJERUJ...

 

Ne vjeruj u moje stihove i rime

Kad ti kažu, draga, da te silno volim,

U trenutku svakom da se za te molim

I da ti u stabla urezujem ime-

 

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi

I prelije srmom vrh modrijeh krša,

Tamo gdje u grmu proljeće leprša

I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

 

Dođi, čekaću te! U časima tijem,

Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,

Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,

I da silno gorim ognjevima svijem,

 

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!

Jer istinska ljubav za riječi ne zna;

Ona samo plamti, silna, neoprezna,

Niti mari, draga, da stihove piše!

 

 

1905.

 

ALEKSA ŠANTIĆ

Edited by J0N B0N J0\/1
Posted

"Pristanište"

 

Krpe su vode pod trbuhom bile.

Cepali ih beli na talase zubi

I krik sirena - ko da su se lile

pohota i ljubav bakrom koji trubi.

Kolevkom ulaza barke su gušile,

pripile se uz dojke gvozdenih matera.

Ogluvelih brodova u ušima

gorele su minđuše lengera.

 

Majakovski

Posted

Bukovski je nenadjebiv. :da:

 

 

PONEŠTO ZA PREVARANTE, OPATICE, PILJARE I TEBE

 

 

 

Mi imamo sve i mi nemamo ništa

 

A neki ljudi to rade u crkvi

 

A neki ljudi to rade kidajući leptire na pola

 

A neki ljudi to rade u Palm Springsu

 

Uvaljujući ga nespretnim plavušama sa “kadilak"-dušama

 

"Kadilaci" i leptiri

 

ništa i sve

 

to lice koje se rastapa do poslednjeg daha u podrumu u

 

Korpus Kristiju

 

Ima tu ponešto za prevarante, opatice, piljare, i tebe…

 

 

 

Nešto u 8 izjutra

 

Nešto u biblioteci

 

Nešto u reci

 

Sve i ništaa

 

U klanici to dolazi klizeći duž tavanice na kuki

 

I ti ga njišeš

 

Jedan

 

Dva

 

Tri

 

I onda ga imaš

 

Mrtvo meso u vrednosti od 200$

 

Njegove kosti uz tvoje kosti

 

Nešto i ništa

 

Uvek je isuviše rano da se umre i uvek je isuviše kasno

 

Brazda krvi u bazenskom belilu, to baš nista ne govori

 

A grobari igraju poker nad kafom u 5 izjutra

 

Čekajući na gras da bi se spasli od mraza…

 

Oni ti ništa ne govore

 

Mi imamo sve i nemamo ništa

 

Dani sa staklenim ivicama i nepodnošljivim smradom

 

Rečne mahovine

 

Gorim od onog od govana

 

Dani poput šahovske table sačinjeni od pokreta i

 

Protiv pokreta

 

Nabubana interesovanja u porazu kao i pobedi

 

Dani spori poput mazge koja vuče teret na leđima

 

Ljutita, mrzovoljna i zaslepljena suncem

 

Putem na kome neki ludak sedi čekajući

 

Među plavim sojkama i carićima upetljanim u mreže

 

I nagutanim ljuskavog sivila

 

Dani vina i vikanja

 

Tuča po sokacima

 

Debelih nogu žena koje se takmiče oko tvojih creva

 

Pokopanih u jaucima

 

Znakova u arenama za borbu s bikovima poput dijamanata

 

Koji urlaju od bola

 

Majko Kapri!

 

Ljubičica koja izlazi iz zemlje govoreći ti da zaboraviš

 

Mrtve armije i svoje ljubavi koje su te opljačkale

 

Dani kada deca govore smešne i genijalne stvari

 

Poput divljaka koji pokušavaju da ti prenesu poruku kroz

 

Svoja tela

 

Dok su im tela još dovoljno živa da prenose i

 

Osećaju, i trče gore-dole

 

Bez katanca, i plata, i ideala, i imovine, i

 

Bubama-nalik-uverenja

 

Dani kada možeš po ceo dan da plačeš u nekoj zelenoj sobi

 

Sa zaključanim vratima

 

Kada možeš da se smeješ svom pekaru jer su mu noge

 

Isuviše duge

 

Dani posmatranja žive ograde…

 

I ništa, i nista

 

Dani šefova, žutih ljudi sa zadahom iz usta i velikim

 

Stopalima

 

Ljudi koji liče na žabe, hijene

 

Ljudi koji hodaju kao da meldija nije nikada izmišljena

 

Ljudi koji smatraju da je mudro unajmljivati i otpuštati i

 

Profitirati

 

Ljudi sa skupim ženama koje poseduju po 60 jutara zemlje

 

Koju treba izbušiti ili se njome razmetati

 

Ili koju zidom treba odvojiti od nekompetentnih

 

Ljudi koji bi te ubili zbog toga što su ludi

 

I onda to opravdali jer je takav zakon

 

Ljudi koji stoje ispod prozora od 12 metara i ništa ne

 

Vide

 

Ljudi sa luksuznim jahtama koje plove oko sveta

 

A ipak ne izlaze iz džepova na svojoj odeći

 

Ljudi nalik puževima, ljudi nalik jeguljama, ljudi nalik

 

Puževima balavcima

 

I još gori

 

I ništa

 

Dobijanje poslednje plate u luci, u bolnici, u fabrici

 

Aviona,

 

U zabavnom salonu, u berbernici, na poslu koji ionako nisi

 

Želeo

 

Porez na prihod, bolest, servilnost, slomljene ruke,

 

Slomljene glave

 

Sav nadev ispada napolje poput perja iz starog jastuka

 

Mi imamo sve i nemamo ništa

 

Neki to rade dobro jedno vreme a onda popuštaju

 

Slava ih dokrajčuje ili gađenja ili starost ili nedostatak

 

Odgovarajuće ishrane

 

Ili crnilo preko očiju ili deca u koledžu ili novi

 

Automobili ili kičma slomljena na skijanju u

 

Švajcarskoj

 

Ili nova politika ili nove žene ili same prirodne

 

Promene i raspadanje

 

Čovek koga si do juše poznavao

 

S kojim si zajedno rasturio 10. turu

 

Ili pio 3 dana I 3 noći u podnožju planina Sotut

 

Koji je sada samo nešto pod carsavom ili krstom ili kamenom

 

Kako samo odlaze

 

Kako samo odlaze oni za koje si mislio da nikad neće doći

 

Dani kao ovaj

 

Kao tvoj tadašnji dan

 

Možda kiša pada po prozoru, pokušava da se probije

 

Do tebe?

 

Šta vidis danas?

 

Šta je to?

 

Gde se nalaziš?

 

Najbolji dani su ponekad oni prvi, ponekad oni srednji,

 

A nekad čak i oni poslednji

 

Prazni komadi zemlje nisu loši

 

Crkve u Evropi na razglednicama nisu loše

 

Ljudi u muzejima voštanih figura zamrznuti u svojoj

 

Najboljoj sterilnosti nisu loši

 

Užasni su ali nisu loši

 

Karambol u bilijaru, razmisli o karambolu u bilijaru

 

I tostu za doručkom, i kafi koja je dovoljno vrela da znaš

 

Da ti je jezik još uvek tu

 

Tri germanijuma ispred prozora pokušavaju da budu crveni

 

I pokušavaju da budu ružičasti

 

I pokušavaju da budu germanijumi

 

Nije čudo da žene ponekad plaču

 

Nije čudo da mazge ne žele da idu uzbrdo

 

Da li si sada u hotelskoj sobi u Detroitu tragaš za

 

Cigaretom?

 

Još jedan dobar dan

 

Jedan njegov mali deo

 

I dok bolničarke izlaze sa različitim imenima i različitim

 

Mestima na koja idu – prelaze preko travnjaka

 

Neke od njih žele kakao i novine

 

Neke od njih žele topao tuš

 

Neke od njih žele muškarca

 

Neke od njih jedva da uopšte i razmišljaju

 

Dovoljno i nedovoljno

 

Svodovi i hodočasnici, pomorandže, slivnici, paprat

 

Anti-tela, kutije s maramicama…

 

 

 

U najčednijem negdašnjem suncu postoji osećaj nežnog

 

Dima iz urni

 

I konzervisanog zvuka starih ratnih aviona

 

I ako uđeš unutra i pređeš prstom preko nadboja prozora

 

Pronaći ćeš prljavštinu

 

Možda čak i zemlju

 

A ako pogledaš koz prozor

 

Biće opet neki dan

 

I kako stariš i dalje ćeš gledati

 

I gledati

 

Usisavajući pomalo svoj jezik

 

Aaa-aaa

 

Nee-nee

 

Možda

 

Neki to rade prirodno

 

Neki opcesno

 

SVUDA.

Posted

random....blake, keats, byron, frost, dylan thomas, t.s.eliot, milton, majakovski, pessoa, lorca, cummings i bukowski.

 

meni najdraža ljubavna pjesma...

 

 

 

some dogs who sleep at night

must dream of bones

and I remember your bones

in flesh

and best

in that dark green dress

and those high-heeled bright

black shoes,

you always cursed when you drank,

your hair coimng down you

wanted to explode out of

what was holding you:

rotten memories of a

rotten

past, and

you finally got

out

by dying,

leaving me with the

rotten

present;

you've been dead

28 years

yet I remember you

better than any of

the rest;

you were the only one

who understood

the futility of the

arrangement of

life;

all the others were only

displeased with

trivial segments,

carped

nonsensically about

nonsense;

Jane, you were

killed by

knowing too much.

here's a drink

to your bones

that

this dog

still

dreams about.

 

[buk]

 

 

i jedna by e.e. cummings

 

1(a

 

le

af

fa

ll

 

s)

one

l

 

iness

Guest 10 dinara
Posted

pokusavaju da me ubiju po 3i put

a ja sam shmeker, 'ladan - uopste nisam ljut

imam blindirani auto, imam blindiranu kucu

imam cz, uzi, 357 - kalasnjikov pusku

ne treba mi osecaj da bi bio faca

imam dobru zenu koja u nesvest baca

refren samo cujem, preskace mi mozak

extaze cepam k'o Ameri prozak

antidepresivi, razni opijati

uz'o sam na ler - ko ce to da plati ?

Moskri izvrce dzepove, Mikri gleda belo

dok lerdi shteluje kundakom moje celo

verovatno sam poceo da trnem

extazija flash - jednu buxnu grunem

majstorski odradjena finta

s' lerdijem u 5, a u 4 stize kinta

Posted

MiljkowiTj:

 

 

UZALUD JE BUDIM

 

 

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama

zbog neba razapetog između prstiju

budim je zbog reči koje peku grlo

volim je ušima

treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi

budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde

zbog ljudi koji bez čela i imena prelaze ulicom

zbog anonimnih reči trgova budim je

zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova

budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu

zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke

kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom

moja ljubav puna drugih je deo zore

budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih

budim je mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu zauvek sletelu

sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema

ta žena sa rukama deteta koju volim

to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim

uzalud uzalud uzalud

uzalud je budim

jer će se probuditi drukčija i nova

uzalud je budim

Jer njena usta neće moći da je kažu

uzalud je budim

ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa

uzalud je budim

treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku

ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen

 

*********

 

u ovom izobličenom prostoru čija smo polomljena rebra

iz čijeg kamena čudovišne ptice vire

Ruko ispružena prema drugoj obali kloni

Ako smo pali bili smo padu skloni

(DIS)

 

*********

 

Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli

Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voli

Neka niče cveće iz prokletog tla

(TIN)

 

*********

 

O nežna maglo koja me izdvajaš,

evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.

Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš

hoćeš li primiti to telo ukleto,

koje nastanjujem poslednji i prvi

zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.

(MOMČILO NASTASIJEVIĆ)

 

*********

 

AKO KAŽEMO

 

Ako kažemo

rekli smo što nismo hteli reći

Ako ćutimo nismo ništa rekli

Ali smo mnogo prećutali.

 

Svaka reč znači ono

što znači njeno ćutanje.

 

*********

 

SPAVAČI

 

Budan ja kradem ono što oni sanjaju

 

*********

 

EPITAF

 

Ubi me prejaka reč

 

*********

 

LJUBAV POEZIJE

 

Ja volim sreću koja nije srećna

Pesmu koja miri zavađene reči

Slobodu koja ima svoje robove

I usnu koja se kupuje za poljubac

 

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike

I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra

Cvetove koji se prepiru sa vremenom

U ime budućih plodova i prolećne časti

 

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće

Kreće se po zakonima mirovanja i smrti

Volim sve istine koje nisu obavezne

Jer prava istina je stidljiva kao miris

 

Ja volim jučerašnje nežnosti

Da kažem svome telu „dosta“ i da sanjam bilje

Prste oči sluh drugačije raspoređene

U šumi negoli u telu

 

Bukovski je nenadjebiv. :da:

 

u to ime:

 

 

 

FUSNOTA O STVARANJU MASA

 

 

neki ljudi su mladi i ništa

više a

neki ljudi su stari i ništa

više

a neki ljudi ni stari ni mladi

i samo to.

 

i da muve nose

odeću

i sve zgrade izgore u

zlatnoj vatri,

da se nebo zaljulja kao trbuh

striptizete

i sve atomske bombe

zaplaču,

neki bi ljudi bili mladi i ništa

više a

neki ljudi stari i ništa

više

a ostali bi bili isti

ostali bi bili isti.

 

ono nekoliko drukČijih

dovoljno brzo uklanja

policija, ili njihova majke,

njihova braća, ostali; i

oni sami.

 

sve što ostaje ono je što

vidiš.

 

teško je.

 

 

 

NE ONAJ KOJI JE OVDE ŽIVEO

 

 

već onaj koji je ovde umro;

i ne kada

već kako;

to nije

poznati genije

već onaj koji je umro nepoznat;

to nije

istorija sržava

već život ljudi.

 

bajke su snovi,

nisu laži,

a istina se menja

kao

što se ljudi menjaju

i kad se istina ustali

ljudi

će postati

mrtvi

a

insekti

vatra

poplava

postaće

istina.

SVE

 

 

mrtvima ne treba

aspirin ili

žalost,

pretpostavljam.

 

ali možda im treba

kiša.

 

ne trebaju im cipele

već mesto za

hodanje.

 

ne cigarete,

govore nam,

već mesto da

izgore.

 

ili su prostor i mesto za

letenje

mozda isto.

 

mrtvi ne trebaju

mene

 

niti me trebaju

živi.

 

ali mrtvi možda trebaju

jedni

druge.

 

u stvari,

mrtvima možda treba

sve što i nama

treba

a treba nam tako puno,

kad bismo samo znali

šta je to.

 

to je

verovatno

sve

 

i svi ćemo

verovatno umreti

pokušavajući da

dođemo do

toga

 

ili umreti

 

zato što

nismo došli do toga.

 

nadam se

shvatićete da sam

kad umrem

 

dobio

najviše

moguće.

 

 

 

 

PRIJATELJSKI SAVET MNOGIM MLADIM LJUDIMA

 

 

Idi na Tibet.

Jaši kamilu.

Čitaj bibliju.

Oboj cipele u plavo.

Puti bradu.

Obiđi svet u papirnoj barki.

Pretplati se na Saturday Evening Post.

Žvaći samo levom stranom vilice.

Oženi se jednonogom ženom i brij se pravim brijačem.

Ureži svoje ime na njenu ruku.

 

Peri zube benzinom.

Spavaj ceo dan a noću se veri po drveću.

Budi monah i pij rakiju i pivo.

Drži glavu pod vodom i sviraj violinu.

Igraj trbušnjak pod ružičastim svećama.

Ubij svoga psa.

Kandiduj se za gradonačelnika.

Živi u buretu.

Razbij sebi glavu tomahavkom.

Sadi lale na kiši.

 

Ali nemoj da pišeš poeziju.

 

 

 

 

AKO UZMEMO

 

 

ako uzmemo ono što vidimo -

mašine koje nas izluđuju,

ljubavnike koji se na kraju mrze,

tu ribu na pijaci

što zuri naviše u nas,

cveće kje trune, muve u paukovoj mreži,

ulične nerede, urlike lavova u kavezu,

klovnove zaljubljene u novčanice,

nacije što pomeraju ljude kao pione,

dnevne lopove s prelepim

noćnim ženama i vinom,

pretrpane zatvore,

uobičajeno nezaposlene,

anemičnu travu,

ljude dovoljno stare da vole grob.

 

te stvari, i druge, pokazuju

kako se život klati na istruleloj osovini.

 

ali ostavili su nam malo muzike

i govornički šou na uglu,

čašicu viskija, plavu kravatu,

džepno izdanje Remboovih pesama,

konja koji juri kao da mu đavo uvrće rep,

i onda je tu ponovo ljubav

kao tramvaj koji na vreme stiže

iza ćoška,

grad koji čeka,

vino i cveće,

voda što šeta preko jezera

i leto i zima i leto i leto

i opet zima.

 

 

 

 

PUT

 

 

usrćeni u sporednim ulicama sveta

promrzli pod zastavama

taoci svojih žena

 

odgajani u mraku za mrak

 

rigamo u zapušene šolje

u bednim sobama punim bubašvaba i miševa

 

nije čudo što retko pevamo

danju ili u podne ili noću

 

besmisleni ratovi

besmislene godine

besmislene ljubavi

 

i pitaju nas:

zašto pijete toliko?

 

eto, izgleda da su dani

stvoreni da

budu srećni

godine i ljubavi stvorene su da

budu srećne

 

ne možemo da plačemo, i to pomaže

smejanju -

to je kao izbacivanje

snova, ideala,

otrova.

 

ne tražite od nas da pevamo,

smejanje je naša pesma

jer sve je samo užasna šala.

Isus bolje da se smejao na krstu,

to bi okamenilo njegove ubice.

 

sada ima više ubica nego ikad

i ja pišem pesme za njih.

 

 

 

O, DA

 

 

ima gorih stvari od

usamljenosti

ali često prođu decenije

dok se to shvati

i najčešće

kada shvatiš

već je prekasno

a nema ničeg goreg

od tog

prekasno.

Posted

*********

 

AKO KAŽEMO

 

Ako kažemo

rekli smo što nismo hteli reći

Ako ćutimo nismo ništa rekli

Ali smo mnogo prećutali.

 

Svaka reč znači ono

što znači njeno ćutanje.

 

*********

 

Ova mi se najvise svidja.

Posted (edited)

Rastanak

 

Između mene i moje ljubavi treba podići

tri stotine noći kao tri stotine zidova

a more će biti čarolija među nama

Ostat će mi tek uspomena

Oh, večeri mukom zaslužene

noći provedene s nadom da te ugledam

polja mojega prolaska, nebeski svode

što ga upravo promatram i gubim...

Konačna poput mramora

tvoja će odsutnost ispunjavati tugom

i druga kasna popodneva

 

H.L. Borhes

 

 

Moje boemstvo fantazija

 

Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;

Imao sam cak i kaput idealni;

U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni

Zatocnik što u snu cvet ljubavi skuplja.

Rupom su zjapile hlace mi jedine.

- Bejah Palcic-sanjar što slikove ište.

Velika mi Kola behu konacište,

A moja sazvežda šuštahu iz tmine,

Te, uz put sedeci u jesenje vece,

Ja ih osluškivah, pustivši da tece

Mojim celom rosa - sok što snagom vrca,

Pa, slažuci rime sred carobne tmice,

Ja sam prebirao, ko na liri, žice

Ranjenih mi cipela - stopu pored srca!

 

ARTUR REMBO

 

 

 

NE

 

Noc te unistava da bih te trazio

kao ludak, u tami, u snu, u smrti.

Moje srce izgara kao osamljena ptica.

Tvoja me odsutnost rusi, zivot se zatvorio.

 

Kakva samoca i mrak, kakav suh mesec na nebu,

kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima

pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca,

za tvoju neocekivanu odsutnost u noci koja raste.

 

Moje ruke te ne stezu i moje oci te ne poznaju.

Moje su reci uspravne trazeci te utaman.

Spokojna noc u meni, horizontalna i duga,

pruzena kao reka sa samostalnim obalama.

 

Ali idem da te trazim, otimam te i cupam

iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje secanje.

Tisina gradi tvoju neobjasnjivu istinu.

Svet se zatvorio. Sa mnom ostajes...

 

 

 

 

 

 

Jose Luis Hidalgo (1919-1947)

 

 

 

 

 

 

Mesečeva balada

 

Hajde da plivamo do meseca,

da se vinemo uz plimu,

da prodremo do noći koju grad skriva svojim snom.

Ljubavi, zaplivajmo večeras, jer naš je red da plačemo

u kolima kraj okeana na našoj stazi mesečevog zraka.

 

Hajde da plivamo do meseca,

da se vinemo uz plimu, da se predamo svetovima koji nas čekaju i zapljuskuju.

Nema više sumnji ni vremena za premišljanje,

mi smo već kročili u reku mesečevog zraka.

 

Hajde da plivamo do meseca,

da se vinemo uz plimu,

pružaš mi ruku ali ja ne mogu da te vodim;

lako je voleti te dok tako kliziš

toneš u vlažne šume na našoj stazi

mesečevog zraka.

 

Jim Morrison

Edited by Vilhelmina
Posted

ALONE

Edgar Allan Poe

 

 

From childhood’s hour I have not been

As other were; I have not seen

As other saw; I could not bring

My passions from a common spring.

From the same source I have not taken

My sorrow; I could not awaken

My heart to joy at the same tone;

And all I loved, I loved alone.

Then – in my childhood, in the dawn

Of a most stormy life – was drawn

From every depth of good and ill

The mystery which binds me still:

From the torrent, or the fountain,

From the red cliff of the mountain,

From the sun that rounds me rolled

In its autumn tint of gold,

From the lightning in the sky

As it passed me flying by,

From the thunder and the storm,

And the cloud that took the form

(When the rest of Heaven was blue)

Of a demon in my view.

  • 3 months later...
Posted

Lenore

by Edgar Allan Poe

 

 

 

 

 

 

Ah, broken is the golden bowl! the spirit flown forever!

Let the bell toll!- a saintly soul floats on the Stygian river;

And, Guy de Vere, hast thou no tear?- weep now or nevermore!

See! on yon drear and rigid bier low lies thy love, Lenore!

Come! let the burial rite be read- the funeral song be sung!-

An anthem for the queenliest dead that ever died so young-

A dirge for her the doubly dead in that she died so young.

 

"Wretches! ye loved her for her wealth and hated her for her pride,

And when she fell in feeble health, ye blessed her- that she died!

How shall the ritual, then, be read?- the requiem how be sung

By you- by yours, the evil eye,- by yours, the slanderous tongue

That did to death the innocence that died, and died so young?"

 

Peccavimus; but rave not thus! and let a Sabbath song

Go up to God so solemnly the dead may feel no wrong.

The sweet Lenore hath "gone before," with Hope, that flew beside,

Leaving thee wild for the dear child that should have been thy

bride.

For her, the fair and debonair, that now so lowly lies,

The life upon her yellow hair but not within her eyes

The life still there, upon her hair- the death upon her eyes.

 

"Avaunt! avaunt! from fiends below, the indignant ghost is riven-

From Hell unto a high estate far up within the Heaven-

From grief and groan, to a golden throne, beside the King of

Heaven!

Let no bell toll, then,- lest her soul, amid its hallowed mirth,

Should catch the note as it doth float up from the damned Earth!

And I!- to-night my heart is light!- no dirge will I upraise,

But waft the angel on her flight with a Paean of old days!"

 

 

Retrieved from "http://en.wikisource.org/wiki/Lenore"

 

Posted (edited)

Ah, upravo napravih mali "pesnicki kutak" na sajtu mojih drugova, te cu i ovde da prenesem najlepse pesme po mom izboru... (ima ih malo vise :rolleyes: )

 

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Vladislav Petkovic - Dis

 

Himna

 

"Odmani rukom i zagazi baru,

sto milil, tece, kao zivot meka,

sarani razum, i udisi paru

s podneblja gliba sto te svuda ceka.

 

I pusti trulez neka slepo gazi

ljubav i dusu, i natapa strunu;

zadah nek na te svoju senku plazi

visoku, krupnu, kao zloba punu.

 

Odmani rukom i zatvori oko,

crvljivo doba nek naglo tiska

spomene, slavu, u blato duboko,

gde porok cveta i razvratnost niska.

 

Za lice tvoje ogledala nije.

Zivi medj ljudima u muzici bluda.

Zivi! I nek ti vlaga srce pije.

Zivi u zemlji sramote i luda"

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Njeno ime

 

"Kad sklopim oci - i to jednom bice-

nestace svesti gde su moje bile

ideje, misli; i pokrov od svile,

poklopac, zemlja moje telo sakrice.

 

Videti necu zoru kad svice,

molitvu, suze onih koji cvile,

ni vlagu, crve sto po meni mile,

u oblik idu cas dublje, cas plice.

 

Sve mi se cini da pre nego veo

na misli, snove i ideje sidje,

u svesti ona javice se tada.

 

Bojim se da ce lica izraz ceo

odti lik joj svetu, kad mi pridje,

i ime koje ne rekoh nikada."

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Utopljene duse - odlomak

 

"Još jednom samo, o, da mi je dići

Ispod života svet umrlih nada,

Još jednom samo, o, da mi je ići

Prostorom snova pod vidikom jada."

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Grobnica lepote - odlomak

 

"... Ali jedne zore, prve zore potom,

Zaspale su blago njene oci dana,

Njene oci cveca, sred zivih obmana,

U jeseni tuznoj, sa njenom lepotom.

 

Zaspale su potom. Ona, bez zivota

I mladosti, spava na krilima tuge;

Mesto crvi - mrtvo cvece, mrtve duge

Po njoj: ona spava, s njom njena lepota."

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Plave misli - odlomci

 

"Oh, ove suze, krvi moje pune,

procice i pasti po pokrovu ledenom,

na lice tvoje sto pobozno trune,

uneti izraz u linije, boje,

rastocit samrt i spojiti uze zivota sa dusom...

--

Padaj,zivote, s jaucima mojim.

Cepaj se, vreme. Nek vetar i vece

pokupe bole i duh sto me pece,

nek nose do nje, do plavoga neba:

ona je tamo, angeli je dvore,

ona je divna oko nje su nade...

--

Smrt ce oprati tragove od rana.

Odmor i meni tad ce da se javi.

Bicu izmiren sa tajnama dalekim.

Rodjenje svoje zavolecu grobom.

S osmehom mozda, il's uzdahom mekim

bacicu pogled poslednji za sobom."

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nirvana - odlomak

 

"Noćas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari;

Prilazili k meni kao žrtvi,

Kao boji prozalnosti stvari."

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Mozda spava - odlomak

 

"Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;

Ne znam mesto na kom živi ili počiva;

Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;

Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

 

Možda spava sa očima izvan svakog zla,

Izvan stvari, iluzija, izvan života,

I s njom spava, nevidjena, njena lepota;

Možda živi i doći će posle ovog sna.

Možda spava sa očima izvan svakog zla."

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Medju svojima

 

"U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja

Mis'o da još živiš, moj predele mladi.

Moja lepa zvezda, majka i robinja,

Bože! šta li danas u Srbiji radi? Kod vas je proleće. Došle su vam laste.

Oživele vode, đurđevak i ruže.

I miriše zemlja koja stalno raste

U grob i tišinu, moj daleki druže. Jedno tvoje veče. Ideš kući sporo

Ulicama straha, i duša ti jeca.

Tvoje gladne oči, moja divna zoro,

Hrani ljubav majke: "Neka žive deca". Ulaziš u sobu. Suze te već guše.

A dva naša cveta iz četiri rata

U tvome su krilu, obraze ti suše:

"Mama, zašto plačeš? Je l' pisao tata?" U velike patnje nevino pitanje

Dubi dublju ranu: plač ti trese grudi...

Napolju je vidno, kao pred svitanje.

K'o da će se dići grobovi i ljudi. Skupila si suze u kose detinje.

Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.

Lice ti se vedri: to duša svetinje

Ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote."

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Iv Bonfoa

 

Pozoriste - I

 

"Gledao sam te kako brzas niz blago nagnute zaravni,

Gledao sam te kako se boris sa vetrom,

Studen ti je krvarila na usnama...

I video sam te kako se razbijas i uzivas sto si mrtva, o, lepsa

Od munje, kad prlja bela stakla tvoje krvi."

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Pozoriste - XII

 

"Lice ti je veceras obasjano zemljom,

ali vidim tvoje oci kako se kvare

i rec lice vise nema smisla.

Unutarnje more obasjano orlovima sto kruze,

to je slika.

Drzim te hladnu na dubini gde slike vise ne uspevaju."

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Pozoriste - XV

 

"O obdarena profilom na kome se zemlja iskaljuje,

vidim kako iscezavas.

Naga trava na tvojim usnama i sjaj belutka

izmisljaju tvoj poslednji osmeh.

Duboka nauka u kojoj sagoreva

stari mozdani zverinjak."

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Pravo ime

 

"Nazvacu pustinjom taj dvorac koji si bila,

dacu ime noci tom glasu, odsustva - tvom licu,

i kad budes pala u jalovu zemlju

nazvacu nistavilom munju koja te je odnela.

 

Umirati, predeo koji si volela.Dolazim,

ali vecno tvojim tavnim putima.

Razaram tvoju ceznju, tvoj oblik, tvoje secanje,

Tvoj sam neprijatelj koji nece imati milosti.

 

Nazvacu te ratom i kao u ratu

postupacu surovo sa tobomi drzacu

u sakama tvoje lice mracno i probodeno,

a u srcu ovaj predeo obasjan olujom."

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Prebivaliste mrtvih

 

"Prebivaliste mrtvih,

to je mozda nabor crvene tkanine.

Mozda padaju oni

u njene hrapave ruke; umnozavaju se

u bokore u moru crvene boje;

Imaju, mozda, kao ogledalo

sivo telo mlade slepice; posezu, kad ogladne,

za pevom ptica rukama utopljenice.

 

Ili su okupljeni ispod sikomore ili javora?

Nikakav zvuk ne uznemirava vise njihov skup.

Boginja je na vrhu drveta,

naginje ka njima zlatni vrc.

 

A jedina ponekad bozanska ruka blista u drvetu

i ptice cute, druge ptice."

 

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Branko Miljkovic

 

Tin

 

"S druge strane groba živa zvezda kuca

I zapaljeni vetar na početku dana sniva

Noć u mome glasu više ne doziva

prostore izgubljene koje poseduju sunca

 

Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca

zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa

Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva

Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca

 

O zašto smo tako sami i slabi i krti

Dok se zemlja okreće oko svoje smrti

negde ispod zemlje zri tišina zla

 

Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli

Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se

voli

 

Neka niče cveće iz prokletog tla!"

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Triptihon za Euridiku - odlomak

 

"Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji

svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,

gorki sam ukus tvoga odsustva osetio

u ustima. Još mi smrt u ušima zuji

 

Noć s ove strane meseca često ogrezne

u nepotrebne istine i oduševljena klanja.

O, ispod kože mlaz krvi moje čezne

noć s one strane meseca, noć višanja.

 

Al sva su zatvorena vrata. Svi su

odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.

Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.

 

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.

Nikad da se završi taj kameni san

Probuditi te moram Euridiko mrtva."

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Hronika

 

"Prvoga dana pomreše ptice i zmije nastaniše

gnezda i vetrove

Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče

prazna

Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada

nigde

Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja

i škrguta

Petoga dana šuma je skupljala kraj reke

obezglavljene leševe

Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na

sunce

Sedmoga dana ne zapevaše anđeli

Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica

od pepela i zid progovori."

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Antun Gustav Matos

 

Utjeha kose

 

"Gledao sam te sinoc. U snu. Tuznu. Mrtvu.

U dvorani kobnoj, u idili cvijeca,

Na visokom odru, agoniji svijeca,

Gotov da ti predam zivot kao zrtvu.

Nisam plakao. Nisam. Zapanjen sam stao,

U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,

Sumnjajuci, da su tamne oci jasne,

Odakle mi nekad bolji zivot sjao.

Sve bas, sve je mrtvo: oci, dah i ruke,

Sve sto okajanjem htedoh da ozivim,

U slijepoj stravi i u strasti muke,

U dvorani kobnoj, mislima u sivim.

Samo kosa tvoja jos je bila ziva,

Pa mi rece: Miruj, u smrti se sniva!

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Alexandar Blok

 

Nepovratno si otisla u polja - odlomak

 

"Nepovratno si otisal u polja.

Na veki nek je sveto Ime Tvoje.

Opet su zalaska crvena koplja

Pruzila k meni ostrice svoje.

 

Samo Tvoje od zlata svirale

Tog crnog dana usnama cu taci.

Ako su molitve u nepovrat pale,

Da skrhan zaspim u polje cu zaci.

 

Ti ces proci u zlatnoj porfiri-

No ja oci otvoriti necu.

U svetu sna daj mi da se smirim,

Da ljubim put obasjan i srecu ...

 

O, iscupaj dusu punu more!

Sa svetima upokoji mene.

Ti sto rukom svojom bez promene

Nepomicno drzis kopno i more."

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Sharl Bodler

 

Je t'adore à l'égal de la voûte nocturne

 

"Je t'adore à l'égal de la voûte nocturne,

Ô vase de tristesse, ô grande taciturne,

Et t'aime d'autant plus, belle, que tu me fuis,

Et que tu me parais, ornement de mes nuits,

Plus ironiquement accumuler les lieues

Qui séparent mes bras des immensités bleues.

Je m'avance à l'attaque, et je grimpe aux assauts,

Comme après un cadavre un choeur de vermisseaux,

Et je chéris, ô bête implacable et cruelle!

Jusqu'à cette froideur par où tu m'es plus belle!"

 

(izvinjavam se sto je na francuskom, ali toliko fantasticno zvuci!)

Edited by Lhabia
Posted

Baš sam pre neki dan čitao Remboa, faza Iluminacije i Sezona u paklu. Odlično je, iako nije klasična poezija toplo preporučujem.

  • Recently Browsing   0 members

    • No registered users viewing this page.
×
×
  • Create New...