Poezija

[Џонсон ph 5.5]

Branko Miljkovic

 

ne znam da li je bilo, mrzi me da gledam celu temu

jedan od nasih najvecih pesnika

[Minerva_SD]

Imaš negde, ne znam tačno gde 'Uzalud je budim'

[Minerva_SD]

MOJA PESEM

 

 

Moja pesem je eksplozija

divja raztrganost. Disharmonija.

Moja pesem noče do vas,

ki ste po božji previdnosti, volji

mrtvi esteti, muzejski molji,

moja pesem je moj obraz.

 

S. Kosovel

[Natasha!]

ne znam dal je bila ova pesma.

sad sam se nešto setila ove pesme...

 

 

 

 

Znas, bilo je jako dobro.

Bilo je bolje nego bilo sta.

 

Bilo je kao nesto

Sto mozemo podignuti,

Drzati, gledati

i onda se smejemo

Zbog toga.

 

Bili smo na Mesecu,

Bili smo na jebenom Mesecu,

Imali smo ga.

 

Bili smo u ratu,

bili smo u beskrajnom ponoru.

Nigde nema takvog mesta.

 

Bilo je duboko,

I svetlo,

I visoko.

 

Primaklo se tako blizu ludila,

Smejali smo se bezumno.

 

Tvoj smeh i moj.

 

Pamtim kad su tvoje oci,

Glasno rekle: VOLIM.

Sada, dok se ovi zidovi,

Tako necujno, ljuljaju

[Lakšmi]

Šta li te to spreči

da postaneš pesma?

[ket]

Jedan od najboljih stihova koje sam pročitala:

,,Tražeći po bespuću Pana,

ja, putnik purpurnih galija,

našao sam samo neminovnost dana...''

Endre Adi

 

Ima ih još mnogo... Nije mi ovde Bukovski, ali njegova pesma ,,Čovek sa lepim očima''... Tako sam se navukla na njega...

 

,,Smrtonosan je život, al smrti odoleva.

Jedna stračna bolest po meni će se zvati.

Mnogo smo patili. I, evo, sada peva

Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.

Isto je pevati i umirati.''

Branko Miljković (ima još gomila njegovih fenomenalnih stihova)

 

Majakovski mi je, takođe, jedan od omiljenih pesnika, ali me mrzi sad da ga tražim...

[negative creep]

Treba mi pomoc oko simbola u pesmi "Tamnica" (Dis). Narocito simboli koji se mogu povezati sa mitologijom/religijom. U toku dana..ako ima neko

[AstralliS]

Ne mogu da nađem pesmu... A znam da naslov pesme se dopunjuje prvim stihom... "Tamnica, to je ono mesto gde sam pao i ja...", ako me sećanje dobro služi.

[negative creep]

da, to je to

 

TAMNICA

 

To je onaj život gde sam pao i ja

s nevinih daljina, sa očima zvezda

i sa suzom mojom to nesvesno sija

i žali, ko ptica oborena gnezda.

To je onaj život gde sam pao i ja.

 

Sa nimalo znanja i bez moje volje,

nepoznat govoru i nevolji ružnoj

i ja plakah tada. Ne beše mi bolje

I ostadoh tako u kolevci tužnoj

sa nimalo znanja i bez moje volje.

 

I ne znadoh da mi krv struji i teče,

i da nosim oblik što se mirno menja;

i da nosim oblik, san lepote, veče

i tišinu blagu ko dah otkrovenja.

I ne znadoh da mi krv struji i teče.

 

I da beže zvezde iz mojih očiju,

da se stvara nebo i svod ovaj sada

i prostor, trajanje za red stvari sviju,

i da moja glava vraća sav svet jada,

i da beže zvezde iz mojih očiju.

 

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje

mesta i daljine i vezuju jave;

i sad tako žive kao biće moje,

nevino vezane za san moje glave.

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje.

 

Pri beganju zvezda zemlja je ostala

za hod mojih nogu i za život reži;

i tako je snaga u meni postala

snaga koja boli, snaga koja leži.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

 

I tu zemlju danas poznao sam i ja

sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda.

I sa suzom mojom, to mi i sad sija

i žali ko ptica oborena gnezda.

I tu zemlju danas poznao sam i ja.

 

Kao stara tajna ja počeh da živim.

zakovan na zemlju to životu služi,

da okrećem oči daljinama sivim,

dok mi venac snova moju glavu kruži.

Kao stara tajna ja počeh da živim.

 

Da osećam sebe u pogledu trava.

I noći, i voda i da slušam biće

i duh moj u svemu kako moćno spava.

ko jedina pesma, jedino otkriće;

Da osećam sebe u pogledu trava.

 

I očiju, to ih vidi moja snaga,

očiju to zovu kao glas tišina,

kao govor uma, kao divna draga

izgubljenih snova, zaspalih visina,

I očiju, to ih vidi moja snaga.

[VeronikaJeOdluchilaDaUmre]

@bojana- Evo ti ovako,

"To je onaj zivot, gde sam pao i ja

S nevinih daljina (tudjom voljom), sa ocima zvezda ( svetlost radjanja)

I sa suzom mojom sto nesvesno sija

I zali, k'o tica oborena gnezda.

To je onaj zivot, gde sam pao i ja.

 

Sa nimalo znanja i bez moje volje,

Nepoznat govoru i nevoji ruznoj.

I j aplakah tadea.NE besem mi bolje

i ostadoh tako u kolevci tuznoj---------------

Sa nimalo znanja i bez moje volje.----------- ova dva stiha da bice ostaje bespomocno, zemlja se ne menja

 

*ove dve strofe govore o radjanju*

 

I da beze zvezde iz mojih ociju,

Da se stvara nebo i svod ovaj sada

I prostor, trajanje za red stvari sviju,

I da moja glava radja sav svet jada,

I da beze zvezde iz mojih ociju

 

*ovo ti govori o radjanju cula*

 

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje

Mesta i daljine i viziju jae

Isad tako zive kao bice moje

Nevino vezane za san moje glave

Al' begaju zvezde, ostavljajju boje

 

Pri beganju zvezda zemlja je ostala

Za hod mojih nogu i za zivot reci;

I tako je snaga u meni postala,

Snaga koja boli, snaga koja leci

Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

 

I tu zemlju poznao sam ja---------- spoznaja zivota

I sa nevinim srcem, al'bez mojih zvezda - u zivotu ipak nema svetlosti

I zali k'o tica oborena gnezda.

I tu zemlju danas pznao sam ja.

 

Ove tri strofe su o saznavanju sveta.

 

 

Poslednje tri strode su budjenje sesti o sebi i o drugima

Javljaju se motivi konkretni - ljubav, ispunjenost, 'oci' ali u konkretnom smislu.

 

Dakle - DIs je ovde da o poentu o covekovom dolasku na zemlju, pad u zuvot.To je kao neka kosmogonija, koja se bavi epizodom coveka, i time smislja kao mit o covekovoj egzistenciji, i dolasku na zivot.

Dakle, pocinej fizikom genezom, evorcira budjenje svesti i cula, i na kraju uocavanje istina koje su bile potisnute radjanjem ili unistene.

 

'Zvezde pobegle iz ociju' - Tim cinom Dis daje poetsku formulu radjanja, koja se nadozvezuje na telesne odredbe cula.

CUla koja su nekaf bila u simbiozi zsa svetom, sada su od sveta odvojene.

I u poslednjim strofama se donekle vidi da se DIs okrece sebi, do tada je govorio UOPSTE, a onda iz nekih motiva se vidi da se misticno okrece samom sebi....

 

Valjda ce ti bar nesto znaciti :/

[negative creep]

valjda? bar nesto? salis se

imam vec iskucanu stranu, treba mi jos jedna..pa cu taman ovo tvoje da ubacim i razradim, i eto taman!!

hvala ti puno, puno, puno

*love*

[VeronikaJeOdluchilaDaUmre]

Nema na cemu

[Archibald Reiss]

Đura Jakšić - Božji dan

 

Ta zar se jedan nado od ljudi?

Jednog je kletva stizala, zar?

Mnoge su teret nosile grudi,

Kletva je, srce, božiji dar.

 

Ne očajavaj, strpljivo samo

Suđenju svome stupaj u kob!

Budućnost?... Mi je ne gledamo.

Možda spasenja donosi... Grob.

 

Vi'š kako potok, raskidan, žuri

Kroz hladnu goru, kamen i dol;

Smeje se gromu, prkosi buri,

Pa gorom mirno pronosi bol.

 

Često nad njime orlovi sami

Okreću tiho lagani let,

Pa tamo gore u višnjoj tami

Preziru davno prezreni svet...

 

Ne očajavaj, strpljivo samo

Suđenju svome stupaj u kob!

Ta i ja i ti - mi jedno znamo:

Da nam spasenja donosi - grob...

[salebghouse]

GNEZDO PARANOJE

Nepoznati covek

Ja se plasim,

ali ne znam cega,

ne znam ni zasto,

ne znam otkud

dolazi moj strah.

Mislim da u tom strahu

ima necega,

mislim da se sa tim,

necim,

jednoga dana

moram suociti.

Plasim se tog susreta.

Svet je pun duhova,

dahova,

nesto oko mene stalno zapomaze,

tuzi se,

drhti i strepi,

ocajava.

Svud okolo je nesreca.

Ja sam neko

ko mora da se bori

protiv toga.

Vidim dete u tami.

Cini mi se da vidim to dete,

tamo negde u tami,

dete koje zapomaze,

dete koje se mene

ne boji.

Ja sam taj koji zivi u strahu,

koji zatvara oci pred prizorima,

pred senkama,

koji zatiskuje usi pred glasovima

iz tame.

Osecam da sam kriv sto vidim dete,

zato sto je to stvorenje dete,

zato sto ne verujem da je dete.

Ono je nesto drugo,

nesto pretece

i ja sam toga „drugog”,

sto ono jeste

(ali sto mi se nikada nece otkriti)

samo senka.

Neka davna,

sumracna staza,

poziva me.

Staza koju sam zaboravio.

Staza zarasla u strah i dodire

neceg nevidqivog,

koje nije celina,

nije telo slicno mojem,

vec pramen nejasne beline

iz koje bije

ledeni dah.

Ta noc u meni,

te senke,

to zapomaganje,

nisam li to ja,

utekao sa dnevne svetlosti,

iz vidljivog sveta koji je,

citav,

jedna sveobuhvatna

sablast?

Plasim se noza

i njegove senke,

ljudske ruke.

Plasim se ruku koje grle

i ruku kojih nema.

Plasim se oka koje gleda

i plasim se ociju

koje ne vide.

Plasim se vode koja tece

i plasim se vode

koja stoji.

Plasim se onog sto je visoko.

Plasim se niskog.

Plasim se trave koja raste

i trave koja vise ne raste.

Plasim se lica koje se osmehuje

i lica koje nema osmeh.

Plasim se hleba.

Plasim se mleka.

Plasim se mesa.

Plasim se cipele na nozi

i cipele bez noge.

Plasim se ptice koja peva

i ptice koja cuti.

Plasim se kise i suse.

Plasim se planine

i ravnice.

Plasim se puteva i bespuca.

Plasim se kad stojim

i kad lezim.

Plasim se tela koje dise

i tela koje ne dise.

Plasim se kad me vide

i kad me ne vide.

Plasim se poboznih

i onih bez Boga.

Plasim se Pakla,

plasim se Raja.

Plasim se istine

i plasim lazi.

Plasim se coveka sa zubima

i coveka bez zuba.

Plasim se jednog

i plasim dvojice.

Ja sam gnezdo,

gnezdo paranoje,

koje svetluca i lebdi

u svim nocima sveta.

Gnezdo sa bezbroj ociju,

usiju,

ruku i nogu.

Gnezdo koje nikad ne spava.

Gnezdo puno duhova

i gnezdo

u kojem duhova nema.

Gnezdo s upaljenim svecama

u svim uglovima.

Samo strah moze izleciti

moj strah.

Gnezdo se moralo pojaviti.

Nepoznati covek

dahce mi u lice,

dodiruje me,

sapuce i nestaje u tami.

Ja sam necije dete

koje se plasi

necijeg deteta.

Dete,

senka u noci,

koje strepi od senke

deteta u noci.

Nepoznati covek

koji se plasi

nepoznatog coveka.

O, raduj se ti

koji zivis

u neprestanom

strahu!

Plasi se matere

koja te je rodila

i plasi se oca.

Plasi se prijateqa.

Plasi se ljubavi

i mrznje.

Plasi se uma

i bezumlja.

Plasi se prolaznosti

i vecnosti.

Budi cisti strah

koji hoda.

Samo tako

voleces samoga sebe.

Bices sopstveni uzas iz tame.

Bices sopstvena ruka iz tame.

Prepoznaces to dete

koje si video.

U sveopstem strahu

ti ces mu se pribliziti

i stopiti se

sa njim.

Ono te ceka u svakoj sledecoj noci.

Nemoj ga izneveriti.

Ono i nije dete.

Kao sto ni ti nisi vise covek.

VUJICA RESIN TUCIC

U okviru umetničkog ciklusa "Nezaboravljeni" na Sceni "Peta", Pete beogradske gimnazije, u Ulici Ilije Garašanina 24 održaće se u sredu, 30. aprila 2008. sa početkom od 20:30, Veče posvećeno poeziji Vujice Rešin Tucića. U programu učestvuju: Mira Stupica, Sonja Damjanović, Pavle Pekić, Tamara Tijanić, Jadranka Jovanović i Miodrag Janoski. Ulaz besplatan.

www.belef.org/srpski/index.html

[NećuDisplejNejm]

Prever.Svidele su mi se njegov pesme.

Ali ipak, proza je bolja (barem meni).

[negative creep]

Antic je genije! Uzela sam od drugarice 6 knjiga njegove poezije i toliko me odusevljava.

[Џрк]

John Keats

[BraniSlava-Nazi sponzorusa]

ne znam da li postoji tema,mislim da nema.

 

Znachi,kao shto u opisu stoji.

 

Omiljene pesme,zashto? Pesnici? Mozhemo i o njima diskutovati.

Citati. Da li preferirate poeziju? Tematika u poeziji.

Shta god. eto.

 

Ja lichno ,obozhavam pesmu "Besmrtna pesma" - Antic.

i ,tako te okrepljujuce pesme ,koje te onako vracaju u zhivot.

 

Pa od nasih pesnika definitivno V.Popa...Nacin na koji se on poigrava sa simbolima je prosto fascinantan...A od 'stranih' Bodler...

Edited June 28, 2008 by demonical

[VeronikaJeOdluchilaDaUmre]

Saglasna sam za Popu, taj covek je...ah, posebno ciklus Daleko u nama

[gavrosaurus]

За даном дан, за даном дан

а ветра нити трун,

ко укопан нам стоји брод -

ко посред слике чун.

 

А вода свуд, а вода свуд

ал' суша траје век,

а вода свуд, а вода свуд

ал' питке ни за лек!

 

--

 

При тој светлости момчад сва

(а лик им бола сплет)

на мене сврну поглед свој

сав леден, крут и клет.

 

И тад одреда двеста њих

не изустив' ни глас

на лађин руб, ко тежак стуб

у тили паде час.

 

Семјуел Тејлор Колриџ

"Стари морнар" илити "Rime of the Ancient Mariner" те су ови стихови, следствено, управо они из истоимене Iron Maiden песме.

 

 

[Daemon's Smile]

Oбожавам нашу поезију! Антић, Десанка Максимовић, и још много, песника.

Ево и једна песма Милоша Црњанског која ми је јако лепа и емотивна:

 

Милош Црњански - Прича

 

Сећам се само да је била

невина и танка

и да јој је коса била

топла, ко црна свила

у недрима голим.

 

И да је у нама пре уранка

замирисао багрем бео.

 

Случајно се сетих невесео,

јер волим

да склопим очи и ћутим.

 

Кад багрем до године замирише,

ко зна где ћу бити.

 

У тишини слутим

да јој се имена не могу сетити

никад више.

 

Све речено у пар реченица!

 

Али најбоља песма, по мени је "Гавран" од Поа.

 

Once upon a midnight dreary, while I pondered weak and weary,

Over many a quaint and curious volume of forgotten lore,

While I nodded, nearly napping, suddenly there came a tapping,

As of some one gently rapping, rapping at my chamber door.

`'Tis some visitor,' I muttered, `tapping at my chamber door -

Only this, and nothing more.'

 

Ah, distinctly I remember it was in the bleak December,

And each separate dying ember wrought its ghost upon the floor.

Eagerly I wished the morrow; - vainly I had sought to borrow

From my books surcease of sorrow - sorrow for the lost Lenore -

For the rare and radiant maiden whom the angels named Lenore -

Nameless here for evermore.

 

And the silken sad uncertain rustling of each purple curtain

Thrilled me - filled me with fantastic terrors never felt before;

So that now, to still the beating of my heart, I stood repeating

`'Tis some visitor entreating entrance at my chamber door -

Some late visitor entreating entrance at my chamber door; -

This it is, and nothing more,'

 

Presently my soul grew stronger; hesitating then no longer,

`Sir,' said I, `or Madam, truly your forgiveness I implore;

But the fact is I was napping, and so gently you came rapping,

And so faintly you came tapping, tapping at my chamber door,

That I scarce was sure I heard you' - here I opened wide the door; -

Darkness there, and nothing more.

 

Deep into that darkness peering, long I stood there wondering, fearing,

Doubting, dreaming dreams no mortal ever dared to dream before

But the silence was unbroken, and the darkness gave no token,

And the only word there spoken was the whispered word, `Lenore!'

This I whispered, and an echo murmured back the word, `Lenore!'

Merely this and nothing more.

 

Back into the chamber turning, all my soul within me burning,

Soon again I heard a tapping somewhat louder than before.

`Surely,' said I, `surely that is something at my window lattice;

Let me see then, what thereat is, and this mystery explore -

Let my heart be still a moment and this mystery explore; -

'Tis the wind and nothing more!'

 

Open here I flung the shutter, when, with many a flirt and flutter,

In there stepped a stately raven of the saintly days of yore.

Not the least obeisance made he; not a minute stopped or stayed he;

But, with mien of lord or lady, perched above my chamber door -

Perched upon a bust of Pallas just above my chamber door -

Perched, and sat, and nothing more.

 

Then this ebony bird beguiling my sad fancy into smiling,

By the grave and stern decorum of the countenance it wore,

`Though thy crest be shorn and shaven, thou,' I said, `art sure no craven.

Ghastly grim and ancient raven wandering from the nightly shore -

Tell me what thy lordly name is on the Night's Plutonian shore!'

Quoth the raven, `Nevermore.'

 

Much I marvelled this ungainly fowl to hear discourse so plainly,

Though its answer little meaning - little relevancy bore;

For we cannot help agreeing that no living human being

Ever yet was blessed with seeing bird above his chamber door -

Bird or beast above the sculptured bust above his chamber door,

With such name as `Nevermore.'

 

But the raven, sitting lonely on the placid bust, spoke only,

That one word, as if his soul in that one word he did outpour.

Nothing further then he uttered - not a feather then he fluttered -

Till I scarcely more than muttered `Other friends have flown before -

On the morrow he will leave me, as my hopes have flown before.'

Then the bird said, `Nevermore.'

 

Startled at the stillness broken by reply so aptly spoken,

`Doubtless,' said I, `what it utters is its only stock and store,

Caught from some unhappy master whom unmerciful disaster

Followed fast and followed faster till his songs one burden bore -

Till the dirges of his hope that melancholy burden bore

Of "Never-nevermore."'

 

But the raven still beguiling all my sad soul into smiling,

Straight I wheeled a cushioned seat in front of bird and bust and door;

Then, upon the velvet sinking, I betook myself to linking

Fancy unto fancy, thinking what this ominous bird of yore -

What this grim, ungainly, ghastly, gaunt, and ominous bird of yore

Meant in croaking `Nevermore.'

 

This I sat engaged in guessing, but no syllable expressing

To the fowl whose fiery eyes now burned into my bosom's core;

This and more I sat divining, with my head at ease reclining

On the cushion's velvet lining that the lamp-light gloated o'er,

But whose velvet violet lining with the lamp-light gloating o'er,

She shall press, ah, nevermore!

 

Then, methought, the air grew denser, perfumed from an unseen censer

Swung by Seraphim whose foot-falls tinkled on the tufted floor.

`Wretch,' I cried, `thy God hath lent thee - by these angels he has sent thee

Respite - respite and nepenthe from thy memories of Lenore!

Quaff, oh quaff this kind nepenthe, and forget this lost Lenore!'

Quoth the raven, `Nevermore.'

 

`Prophet!' said I, `thing of evil! - prophet still, if bird or devil! -

Whether tempter sent, or whether tempest tossed thee here ashore,

Desolate yet all undaunted, on this desert land enchanted -

On this home by horror haunted - tell me truly, I implore -

Is there - is there balm in Gilead? - tell me - tell me, I implore!'

Quoth the raven, `Nevermore.'

 

`Prophet!' said I, `thing of evil! - prophet still, if bird or devil!

By that Heaven that bends above us - by that God we both adore -

Tell this soul with sorrow laden if, within the distant Aidenn,

It shall clasp a sainted maiden whom the angels named Lenore -

Clasp a rare and radiant maiden, whom the angels named Lenore?'

Quoth the raven, `Nevermore.'

 

`Be that word our sign of parting, bird or fiend!' I shrieked upstarting -

`Get thee back into the tempest and the Night's Plutonian shore!

Leave no black plume as a token of that lie thy soul hath spoken!

Leave my loneliness unbroken! - quit the bust above my door!

Take thy beak from out my heart, and take thy form from off my door!'

Quoth the raven, `Nevermore.'

 

And the raven, never flitting, still is sitting, still is sitting

On the pallid bust of Pallas just above my chamber door;

And his eyes have all the seeming of a demon's that is dreaming,

And the lamp-light o'er him streaming throws his shadow on the floor;

And my soul from out that shadow that lies floating on the floor

Shall be lifted - nevermore!

 

 

 

 

[Brynhildr]

Nisam neki preveliki ljubitelj poezije, ali Bodler, Miljkovic, Po i jos pojedini me uvek dirnu.

[VeronikaJeOdluchilaDaUmre]

Da aktiviram malo temu, gde su ljudi sanjari sad u ove zimske dane koji citaju poeziju, BRE?

 

KAD DODJES U BILO KOJI GRAD

 

Kad dođes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad

Ako taj grad slučajno bude Valjevo

Gde sam i ja došao

Doći ćeš putem kojim si morao doći

Koji pre tebe nije postojao

Nego se s tobom rodio

Da ideš svojim putem

I sretneš onu koju moraš sresti

Na putu kojim moras ići

Koja je bila tvoj život

I pre nego što si je sreo

I znao da postoji

I ona i grad u koji si došao.

* * * * *

Dok dođe u tvoj zivot

I tu se zauvek zaustavi

Ona koja je prema tebi krenula

Iz velike daljine

Odnekud iz Ruskog Jerusalima

Sa Kavkaza iz Pjatigorska

U kome nikad nije bila

I zvala se kako se zvala

Recimo Vera Pavladoljska

I izgledala kako je izgledala

Kako više niko na svetu ne izgleda.

* * * * *

Biće to jedini grad

U kome si oduvek bio

I čim si čuo njeno ime

I pre nego što si je sreo

Oduvek si je znao

I voleo već vekovima.

Kad dođes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad

Ako taj grad slučajno bude Valjevo

Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje

Tvojim i batom još nekoga

Ko s tobom putuje

I glas mu ide po vetru

U dan neobičan za to doba godine

Da ni sam nećeš biti siguran

Ni koji je to grad

Ni koji su tvoji koraci

Samo ćeš poznati onaj glas

Koji ne ide po vetru

Nego se javlja u tebi

* * * * *

Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad

Svet će postati uspomena na nju

I neće biti ni jednog mesta na zemlji

Gde te neće sačekivati

Ni ogledala u kojem je nećeš videti

Ni plave kose koja nije njena

Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha

Zapamtio je prostor

Gora i voda

Onakvu kakvu si je prvi put video

U bilo kojem gradu

* * * * *

I ništa ne bi bilo kao što jeste

Da je moglo biti kao što nije

Jer postoji samo jedan grad

I samo jedan dolazak

I samo jedan susret

I svaki je prvi i jedini

I nikad pre ni posle nije se dogodio

I svi gradovi su jedan

Delovi jednog jedinoga grada

Grada nad gradovima

Grada koji si ti

Prema kome svi idu

* * * * *

I čim si je video

Oduvek si je voleo

I unapred oplakivao rastanak

Koji se zbio

Pre nego što si je sreo

Jer postoji samo jedan grad

I samo jedna žena

I jedan jedini dan

I jedna pesma nad pesmama

I jedna jedina reč

I jedan grad u kome si je čuo

I jedna usta koja su je rekla

A po svemu kako su je izgovorila

Znao si da je izgovaraju prvi put

I da možeš mirno sklopiti oči

Jer si već umro i već vaskrsnuo

I ponovilo se ono što nikad nije bilo.

 

 

Matija Beckovic

[VeronikaJeOdluchilaDaUmre]

Evo to je to nepozvano

Strano prisustvo svoga

Jeza je na pučini čaja u šolji

Rđa što se hvata

Na rubovima našeg smeha

Zmija sklupčana u dnu ogledala

Da li ću moći da te sklonim

Iz tvoga lica u moje

Evo ga treća je senka

U našoj izmišljenoj šetnji

Neočekivani ponor

Između naših reči

Kopita što tutnje

Pod svodovima naših nepca

Da li ću moći

Na ovom nepočin-polju

Da ti podignem šator od svojih dlanova?

[Sugar Overdose]

 

Da li ću moći

Na ovom nepočin-polju

Da ti podignem šator od svojih dlanova?