^TK^ Posted September 13, 2010 Report Posted September 13, 2010 (edited) Besmrtna pesma i Posmrtni Mars Klovnova Miroslava Antica nikad nece prestati da me fasciniraju. Edited September 13, 2010 by ^TK^ 1
Novaliis Posted September 17, 2010 Report Posted September 17, 2010 The youth thou art who ages long hast stood Upon our graves, so deeply lost in thought; A sign of comfort in the dusky gloom For high humanity, a joyful start. What dropped us all into abyssmal woe, Pulls us forward with sweet yearning now. In everlasting life death found its goal, For thou art Death who at last makes us whole. ... Have courage, for life is striding To endless life along; Stretched by inner fire, Our sense becomes transfigured. One day the stars above Shall flow in golden wine, We will enjoy it all, And as stars we will shine. Novalis Hymns to the Night 1
PanicAttack Posted September 30, 2010 Report Posted September 30, 2010 Dis - Utopljene duše Još jednom samo, o, da mi je dići Ispod života svet umrlih nada; Još jednom samo, o, da mi je ići Prostorom snova pod vidikom jada. Potajna slabost i žudnja ka sreći, Skrivene misli u boji ljubavi, Njen pogled nekad sve što znade reći, Još jednom samo da je da se javi. U harmoniji svetlosti i tame, Lik duše trajno gde se od nas krije, Gde svesti nema vec ideje same, Otkud bol sleće, da osećaj svije. U meni o njoj, o lepoti, cveću I o mladosti - o još jednom samo, Da mi je da se moje misli kreću, Da mi je da sam još jedanput tamo. Da mi je da sam predelima onim, Gde su mi mladost, san i uspomene, Kod negda svojih da je da se sklonim S lepotom njenom što k'o miris vene. Il' da je groblja, senki, vetra, zvuka I igre mrtvih, avetinja kolo, Da je bolova, sećanja, jauka - Znamenja, da sam nekad i ja vol'o. Al' nije. Ja znam svi ti dani stari, I želje, njena tuga i lepota, I nežne veze osmeha i čari Nemaju više za mene života. Nemaju više života ni za nju Sva njena ljubav i moja stradanja: Dremež i suton i noću i danju. Nama se spava. Nama se ne sanja. Gube se redom, trunu pod životom Aleje bola i podneblja plava, I moja lira sa njenom lepotom, Tugom i srećom...Da je da se spava. I samo katkad, al' to retko biva, Nju kada vidim posred ovih zala, Prilazi meni neka magla siva, Nagovest bleda dalekih obala. Gledeći dugo taj magleni veo, Kamo se dani moji razasuše, Širi se pokrov velik, prostran, beo, Pod kojim leže utopljene duše. 2
PanicAttack Posted October 3, 2010 Report Posted October 3, 2010 Da ovo je inače Disovo najveće otkrovenje u njegovom poetičnom opus sa još par pesmica gdje su nijanse u pitanju.Kao pesnik nije se odlikovao nekom poetičnom genijalnošću,ali je svojim pesimizmom iznad svih pesnika koje sam čitao.
Novaliis Posted October 3, 2010 Report Posted October 3, 2010 Mogao bi The stone da je iskoristi. 'When I was a boy' When I was a boy A god often rescued me From the shouts and the rods of men And I played among trees and flowers Secure in their kindness And the breezes of heaven Were playing there too. And as you delight The hearts of plants When they stretch towards you With little strength So you delighted the heart in me Father Helios, and like Endymion I was your favourite, Moon. 0 all You friendly And faithful gods I wish you could know How my soul has loved you. Even though when I called to you then It was not yet with names, and you Never named me as people do As though they knew one another I knew you better Than I have ever known them. I understood the stillness above the sky But never the words of men. Trees were my teachers Melodious trees And I learned to love Among flowers. I grew up in the arms of the gods.
Dioklecijan Posted November 13, 2010 Report Posted November 13, 2010 NOĆ SKUPLJA VIJEKA Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče, siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi, te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi. Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode, pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode; na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje, mušice se ognjevite ka komete male roje. Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim. Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile; krasota mi ova boža razvijala umne sile. Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje, al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje; pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi, O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije, te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije! Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze! Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka – sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka; zatrepte li tice krila u busenju guste trave, strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave. Trenuć mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide; sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide. Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti – zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti! Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće, od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće; zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine, ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine. Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile, kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile. Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli, uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji. Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju. Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju! Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati. Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože, ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može! Malena joj usta slatka, a angelski obraščići – od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći! Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom, dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom; crna kosa na valove niz rajske s igra grudi... O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi! B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim, kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim. Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe, k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže; znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave... Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave. Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele! Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele; svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom, kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom. Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu, tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu! 2
Vresište Posted December 31, 2010 Report Posted December 31, 2010 Long ago I heard footsteps come to the door, and a man knocking. We’ve had an accident up on the road, can you help he pled at the unanswered door, and kept knocking. He might have been a thief but soon enough a woman’s howl lit up the night, and I put a knife in my belt. Around dawn I figured their fortunes might be worth change. [MIRIAM BIRD GREENBERG] Istinski fenomenalno.
Novaliis Posted January 25, 2011 Report Posted January 25, 2011 Some say the world will end in fire, Some say in ice. From what I've tasted of desire I hold with those who favor fire. But if it had to perish twice, I think I know enough of hate To say that for destruction ice Is also great And would suffice. i I shall be telling this with a sigh Somewhere ages and ages hence: Two roads diverged in a wood, and I — I took the one less traveled by, And that has made all the difference. Robert Frost
Vresište Posted January 25, 2011 Report Posted January 25, 2011 Mogao si gospodinu "pisanje pesama bez rime je kao igranje tenisa bez mrezhe" da ukazhesh zasluzhenu chast time shto ga nesh' secirati. Il' i ti imash promises to keep and miles to before you sleep?
Mord'Sith Posted February 18, 2011 Report Posted February 18, 2011 Miroslav Antić, Dis, Aleksa Šantić, Majakovski.
B@K@ Posted February 18, 2011 Report Posted February 18, 2011 Evo da uguram citat na temu... jutros, u sitne sate po ponoći, naleteh na neki neznani mi film na TV-u. Nisam ga ni gledao, ali me je počastio sledećim citatom: "Ljubav je lepa, ali nije stvarna." poezija... 1
The Riddler Posted April 14, 2011 Report Posted April 14, 2011 Charles Bukowski TRKA to je ovako kada sklizneš kao igla sa oštećenog gramofona i odeš u centar grada i gledaš kako boksuju ali zgodne plavuše sede s nekim drugim a ti si ostario tip kao u filmu: cigara u lobanji, stomačina, ali bez love, bez mudrosti, bez elokvencije; kao i obično mečevi su uglavnom loši, i posle toga na parkingu sediš i gledaš kako odlaze pripališ poslednju cigaru, a onda pokreneš stari automobil, stari automobil i ne više mlad čovek voze ulicom staju na crveno svetlo kao da vreme nije problem, i oni ti prilaze: kola puna mladih koji se smeju i gledaš kako prolaze dok neko iza tebe ne zatrubi i ti se vratiš natrag u ono što je ostalo od tvog života, milosrdan, samosažaljiv, i noga ti pritiska gas sustižeš mlade prolaziš ih i držeći volan kao svu nestalu ljubav trkaš se do plaže s njima izazivajući svojom cigarom i čelikom, smejući se vodiš ih do okeana do poslednje sirene, morske trave i ajkule, do kraja mesa i sata i užasa, i oni najzad staju a ti voziš dalje prema okeanu, dok ti cigara peče usne kao što je to činila ljubav. 2
Lou Posted April 20, 2011 Report Posted April 20, 2011 Pluščina za rošavog nosonju, čovek je umeo da završi pesmu i da te sjebe jednom rečenicom. Ova će mi oduvek biti jedna od omiljenih kada je on u pitanju: o, da ima gorih stvari od usamljenosti ali često prođu decenije dok se to shvati i najčešće kada shvatiš već je prekasno a nema ničeg goreg od tog prekasno 1
SixStepsOnTheMoon Posted June 15, 2011 Report Posted June 15, 2011 (edited) Огден Неш у преводу Драгослава Андрића ШТИХОВИ и смешна смеша БИГЗ Београд 1977. КАКВУ ГЊАВЕТИНУ ЖЕЛИТЕ: НЕПЕЧЕНИЈУ ИЛИ СРЕДЊЕ ПЕЧЕНУ? Две ствари никад нисам схватао: прво, зашто се неки цареви зову цареви а други императори, И друго, зашто неки људи који би морали да буду гњаватори – нису то, а други који не би требало то да буду – баш јесу гњаватори. Знам једног човека који не зна зашто је у рулету једна боја црна а друга црвена, И који није прочитао никакву књигу још откако се саплео о неку мало дужу реч у другом поглављу ТОМА СОЈЕРА од Марка Твена. Његов најузбудљивији доживљај био је онај кад је нашао значку са Светске изложбе у некој канти за смеће, А једино мишљење о себи самом до кога је икад дошао било је то да боље изгледа без бркова, па их зато и неће. Интелектуално гледано, он нема уши да чује, нити очи- да гледа очима тим, Па ипак, задовољство је бити с њим. Знам једног другог човека који је упућен у све од мађија и демонологије до елизабетанске драме, Који је провео недељу дана код Далај Ламе, И замењивао мунгоса у борби с кобром, и под водом извео успешну операцију слепог црева, А ето, док он то прича, немам речи да вам опишем колико ми се зева. Ја сам лично срећан утолико што бих многе интересант- не мисли могао да изразим на сликовити начин који би морао свима да се свиди. И нема сумње да бих успешно забављао своје пријате- ље кад само не би увек морали некуд да оду чим ме ко од њих види. Огден Неш на Википедији Edited June 15, 2011 by SixStepsOnTheMoon
temper Posted July 21, 2011 Report Posted July 21, 2011 moraš upoznati nekog od preminulih ko je još za života bio lišen vrline hodanja govora pogleda i ko se i u smrti ne oslanja sa pouzdanjem na svoja čula ili nekog mrtvog mladića koji uporno ostaje van razuma i zdrave svesti njihova iskustva dragocena su za nas neumrle i dok mir ne napusti sve što možeš da vidiš čuješ ili dodirneš svako uzdizanje života ništavno je pred njihovim slavljenjem smrti kao u kakvoj šali o invalidima oni istrajavaju u svojoj izdržljivosti dokazujući da za sreću nisu potrebni ni telo ni razum ni sam život Jedno od otkrica iz najsavremenije poezije. Goran Korunovic
Morpheus Posted December 5, 2011 Report Posted December 5, 2011 O ubogom B. B. Ja, Bertolt Brecht, dolazim iz crnih šuma. Moja me majka unijela u gradove Dok sam ležao u njenu krilu. I hladnoća šuma Ostat će u meni dok ne odumrem. U asfaltnom sam gradu kod kuće. Od sama početka Snabdjeven posmrtnim sakramentom: Novinama. I duhan. I rakija: Nepovjerljiv i lijen i zadovoljan na kraju. Prijazan sam s ljudima. Stavljam na glavu Krut šešir po njihovu običaju. Kažem: to su životinje što sasma posebno mirišu I kažem: ne mari, ja sam takva životinja. U svoje prazne stolice – ljuljačke Posadim s vremena na vrijeme prije podne nekoliko žena I promatram ih nehatno i tiho im velim: U meni imate nekoga na koga ne možete računati. Navečer okupljam oko sebe muškarce. Oslovljavamo se tada sa „džentlmen“ i spominjemo rad. Oni drže noge na mom stolu I kažu: ide nabolje. A ja ih ne pitam: kad? Pred jutro, u sivu zoru, pišaju borovi I njihova gamad, ptice, počinju vikati. U to vrijeme ispijam svoju čašu u gradu i bacam Od sebe opušak od cigarete i smireno zaspim. Mi smo sjedali, lakoumni naraštaj, U kućama za koje se smatralo da su nerazorive (Tako smo gradili dugačka zdanja otoka Manhattan I tanke atene koje zabavljaju Atlantsko more.) Od ovih gradova ostat će: onaj koji je kroz njih prošao, vjetar! Kuća veseli onoga ko jede: prazni je žedno. Mi znamo da smo privremeni I nakon nas će doći: ništa što je vrijedno spomena. Pri potresima što će doći valjda neću Dopustiti da mi se ”virdžinija” ugasi u gorčini, Ja, Bertolt Brecht, bačen u asfaltne gradove Iz crnih šuma u rano doba moje majke. 1
Morpheus Posted December 5, 2011 Report Posted December 5, 2011 Endre Adi (1877-1919) Rođak smrti Ja sam rođak smrti. Volim ljubavi koje ginu I da poljubim svakog ko odlazi U daljinu. Volim bolesne ruže, Žene kad od čežnje venu, Volim sumornu, tmurnu Maglu jesenju. Volim kucanje tužnih satova, Njihov samrtni, preteći krik: Velike Smrti, svete Smrti Nestalni lik. Volim one koji putuju, Koji plaču i bude se bez volje, U hladnoj zori, pod injem Sleđeno polje. Volim umorno odricanje, Plač bez suza, mir i odmorišta, Mudraca, pesnika i bolesnika Utočišta. Volim onog ko se obmanuo, Ko je posrnuo, pao i kleo, Koji ne veruje, koji je tužan: Svet ovaj ceo. Ja sam rođak smrti. Volim ljubavi koje ginu I da poljubim svakog ko odlazi U daljinu. (1907) JUDA I ISUS Ritam svog srca bez dobrote Uklesacu u Bazat Golgote: Hriste, svetoscu nagizdan, Tebe cu da izdam. Voleo sam tvoj san, tvoj lik, Bio sam tvoj vojnik, tvoj dvojnik, Na glavu sam ti venac stavio, Voleo te, slavio. Gospodaru, prodao sam te, Jer za zivotom oci mi plamte, Jer i moji snovi su nebesni: Pesnik sam, pesnik. Ne slusam tvoje zlatouste psalme Nisu mi potrebne rajsje palme: Svilu i novac iste zena neka I ceka me, ceka. Gad sam? Ali i zivot zicari, I zasto slovo nema vise cari? Zasto me mame bez kraja i konca Cari, drazi novca? Bacicu u more kamen ispovesti, zemlja ce se vekovima tresti. I nekih gresnih ociju plam Shvatice me, znam. Naricati, naricati, naricati Čekati, dok ponoćni zvon tinja, Da se donese crna škrinja. Ne pitati zbog kog je patnja, Zvoniti dok ne mine pratnja. Pod baldahinom i crnim velom Nositi raspelo belo, pred opelom. Pod teškim srebrom pognuti pleća, Daviti se u dimu sveća. S tamnim senama u boj stati I tihe psalme zapevati. Slušati orgulje pečalne I zvona posmrtnih ječanje. Kročiti preko zeva grobova U pratnji slugu, božjih robova. Mrznuti u začaranoj noći, Gledati tuđeg mrtvaca u oči. Drhtati na mesečini kobnoj, Uzdisati na humci grobnoj. Poreći prošlost, jecajući, Zamađijano, klecajući. Oprostiti svakom. Pokajnički Grliti sanduk, očajnički. Testament strašni sricati, i naricati, naricati, naricati. ...Svako svoju tamu ima Branko Miljkovic Svaka je zudnja uzaludna,osim zudnje za smrcu V.B. Jejts Mislim ipak da sam danas zavrsio izvjesce o svom paklu. Artur Rembo 2
Morpheus Posted December 8, 2011 Report Posted December 8, 2011 MAJAKOVSKI Pa Ipak Ulica se provalila ko noć sifilistika. Reka- sladostrašće, rasplinuta u slini. Odbacivši rublje do poslednjeg listića, parkovi se sramno steru u junskoj vrućini. Izadjoh na trg, kraj osvetljen gusto pade mi na glavu ko ridja perika. I plaše se ljudi- iz mojih se usta koprcaju noge nesvarenog krika. Ali osuditi me neće i neće dići graju ko proroku pred noge staviće do cveta cvet. Svi ti razvaljenih noseva znaju, ja njihov sam poet. Ko krčma plaši me vaš strašni sud! Mene će jedinog kroz goruće zdanje prostitutke poneti ko svetinju svud i Bogu pokazati kao opravdanje. I Bog će nad knjigom mojom da pusti suze! To nisu reči, već grčevi- gomila zbita‚! I nebom potrčaće , pod mišku ih uzev, znacima svojim, zadihan, da ih čita. Rajner Marija Rilke Ozbiljan Cas Ko sada plače negde u svetu, ko bez razloga plače u svetu, zbog mene plače. Ko se sad smeje negde u noći, ko se bez razloga smeje u noći, meni se smeje. Ko sada ide negde po svetu, ko bez razloga ide po svetu, k meni ide. Ko sad umire negde u svetu, ko bez razloga mre u svetu: mene gleda. Nevinosti i ljepoti,neprijatelj moze biti samo vrijeme.... V.B.Jejts
Morpheus Posted December 9, 2011 Report Posted December 9, 2011 Clément Marot (1496 - 1544) Privukao Roben jednom Margo k sebi, Pokazav joj alat malo ga zaklati, I namah on htede da ga upotrebi, Ali Margo reče: To će me zaklati. Suviše je golem i dugačak da bi... Dobro, reče Roben, da ne bude bola Neću stavit celog, a onda je zgrabi I gurnu joj alat, al samo do pola. Jaoj reče Margo, ja sam vaša žrtva, Stavite ga celog, i tako sam mrtva. Šarl Bodler - UVEK - "Koliko će naša ljubav trajati?" Pita devica na mesečini Zaljubljeni kaže: "Meni se čini Uvek, uvek". Naokolo kad san svakog svlada, Hortenzija počne da zadnjicom suče. "Želim da me jebeš", nežno mi guguće, "Uvek, uvek". A ja kažem da začaram dane I da zatreperi mojih patnji struna: Muda moja, zašto niste puna, Uvek, uvek. Al ljubav makar najčednija bila I jebač makar i najveća droca, Troše se i prazne kao boca, Uvek, uvek. prepjevao Danilo Kiš 2 1
temper Posted December 18, 2011 Report Posted December 18, 2011 ^ prekrasno, zaista Ernst Štadler OSLOVLJAVANJE Ja sam samo plamen, žeđ i krik i požar. Kroz tesne jaruge moje duše probija se vreme Kao tamna voda, silovito, brzo i neprepoznato. Na mome telu tinja belega: prolaznost. No ti si ogledalo u kome Protiču nabujali potoci svakog života I iza zlatnog tla Blistavo vaskrsavaju mrtve stvari. Ono najbolje u meni gori i gasi se - zalutala zvezda Koja pada u ponor plavi letnjih noći - No slika tvojih dana je visoka i daleka, Večiti znak kao da štiti od tvoje sudbine. 1904. 2
Morpheus Posted December 19, 2011 Report Posted December 19, 2011 Harry Kemp (1883–1960) THE CRY OF YOUTH I heard Youth crying in the night: "Gone is my former world-delight; For there is naught my feet may stay; The morn suffuses into day, It dare not stand a moment still But must the world with light fulfil. More evanescent than the rose, My sudden rainbow comes and goes Plunging bright ends across the sky Yea, I am Youth because I die!
Novaliis Posted December 20, 2011 Report Posted December 20, 2011 Himna Mora li se uvijek jutro vratiti? Ne prestaje li nikad sila zemaljska? Nesretna djelatnost troši Nebesku rumen noći? Hoće li ikada tajna žrtva ljubavi Vječito goreti? Odmjereno bješe Svijetlu njegovo vrijeme I bdijenju. Ali moć je noći izvan vremena, Vječito je trajanje sna. Sveti snu! Ne usrećuj previše rijetko One koji su noći posvećeni U svagdanjem zemaljskom radu. Samo te luđaci ne prepoznaju I ne znadu ni za kakav san Osim u sjeni, Koju na nas bacaš, sažalno U onom sumračju Istinske noći. Oni te ni ne osjećaju U zlatnoj bujici grožđa, U čudesnom ulju Bademova stabla I smeđem soku maka. Oni ne znaju Da si to ti, Koji oblijetaš grudi Nježne djevojčice I od krila njenog stvaraš nebesa. Ne slute, Da iz starih priča, Otvarajuć nebo, ti se približavaš I nosiš ključ Za stanove blaženih, Šutljivi vjesniče Beskrajnih tajna. Novalis
Mali zir Posted December 21, 2011 Report Posted December 21, 2011 Večernjaca (E. A. Po) Beše sredinom leta, i u noćni čas taj, kad zvezde,s putâ svojih, sjahu bledo,kroz sjaj svetlije,hladne lune: sama je s neba sjala vladarka svih planeta, lijuć zrak iznad valâ. Posmatrah za tren Ledni osmeh njen: Leden-leden mi bî! Kad,kao crn trak, Skri ga oblak lak, Tad zasijala si ti, Večernjaco časna, čija zraka jasna Blagošću sja i zri; što do mog srca S drskošću zrca Nebom,dok noci traju, kad odvajam sâm tvoj daleki plam, od lednog,dragi sjaju! CAS IZ PESNISTVA (Vasko Popa) Sedimo na beloj klupi Ispod Lenauovog poprsja Ljubimo se I onako uzgred govorimo O stihovima Govorimo o stihovima I onako se uzgred ljubimo pesnik gleda nekud kroz nas Kroz belu klupu Kroz sljunak na stazi I tako lepo cuti Lepim bakarnim usnama U Gradskoj basti u Vrscu Ja polako ucim Sta je u pesmi glavna stvar NEZNOST VUKOVA (Vasko Popa) Lezimo u travi Na Vucjoj poljani iznad Vrsca Prica se Da su ovde pobijeni Svi vukovi do poslednjeg Ostalo je zivo Samo njihovo ime Zverska neka neznost dopire do nas Ispod nakostresene trave I pokrece nam usne I udove i krv Volimo se bez ijedne reci Mlada moja vucica i ja Crv pobednik (Edgar Alan Po) Gle! noć svečana i vesela nakon svih leta čemera! Roj krilatih plačnih andjela u velovima silazi s večera do pozorišta gde na sceni igraju Nada i Nevera, dok orkestar gudi skriveni pokatkad muziku sfera. U obliku Boga lakrdijaši mrmljaju, šuškaju, šeću, jedan se baca,drugi jaši- prâve lutke što se kreću po zapovesti grdnih sprava što scenu čine manju-veću, čije krilo kondorsko sprečava nevidljivu nesreću! Ta šarena drama-oh,sigurno ostaće u sećanju sveta! Narod je zavek Avet gurn’o, ne sčepavsi je usred léta, kroz krug koji sâm se vrne do svoga prvotnog mesta, a Ludost,Greh i Strave crne predstavljaju bît zapleta. Al’ gle,dok luda rulja vrvi, nekakve gmizave sene, vije se kao sva u krvi nasred samotne scene! Vije se!- vije! jez shrva lutke što su žrtve njene, andjeli plaču ispred crva čiji se zubi krvlju pene. Gasnu-sva svetla gasnu! Dok preko tela se lednih uz grmljavinu gromoglasnu Pokrov spušta ispred njih; i andjeli,odsad i dovek, potvrdiše,obraza bledih, da to bî tragedija ”Čovek” a njen junak Crv Pobednik. 2
Recommended Posts