Mjaua Posted December 30, 2005 Report Posted December 30, 2005 Daj mi trash svrhu, britney, after all, U R noT that innocent il' kako vec kaze.... HomoPoz.... Vau, mislim da si i ti Britnicin fan samo jos uvek to ne znas... datju ti trash za pamtjenje...
Mjaua Posted December 30, 2005 Report Posted December 30, 2005 E da, bon Jovi, pesma je vrlo lepa, inace sam Preverov fan...svaka cast na izboru
Archibald Reiss Posted December 31, 2005 Report Posted December 31, 2005 Evo jos nesto od Zaka... ako nije postovano do sada. Najveci hit njegov. Barbara Seti se Barbara, bez prestanka je kišilo nad brestom toga dana, a ti si hodala nasmejana prokisla, radosna, očarana, pod kišom seti se Barbara, bez prestanka je kišilo nad brestom a ja sam te sreo u ulici Sijama smešila si se, i ja sam se smešio ti koju nisam poznavao, ti koja me nisi poznavala seti se seti se toga dana ne zaboravi neki čovek je stajao u tremu i viknuo tvoje ime, Barbara a ti si po kiši k njemu potrčala radosna, prokisla, očarana u njegov zagrljaj pala seti se toga Barbara, ne ljuti se što ti govorim ti ja kažem ti svima koje volim čak i onima koje sam jednom video ja kažem ti onima koji se vole čak i onima koje nisam upoznao. seti se Barbara i ne zaboravi tu kišu mudru i sretnu, na svome licu sretnom nad ovim gradom sretnim tu kišu iznad mora i iznad arsenala tu kisu sto je pala na brod iz Cezana oh, Barbara rat je je svinjarija velika i šta je sa sobom sada pod kišom kanonada ognja, krvi i čelika a onaj koji te je grlio, zaljubljeno je li umro, nestao, ili još uvek živi..... oh, Barbara bez prestanka kiši nad Brestom jednako kao i tada ali to nije isto, i sve je srušeno to su porotne kiše, strašne i neutešne to nije oluja više od ognja, krvi i čelika to su naprosto oblaci što kao pseta crkavaju kao pseta što nestaju u mlazu vode nad brestom da trunu negde daleko, daleko, daleko od bresta od koga ništa ne osta... (Zak Prever) Evo i kako to Rade Serbedzija recituje.. http://sverceri.pointclark.net/download/bl...-%20Barbara.mp3
Archibald Reiss Posted December 31, 2005 Report Posted December 31, 2005 (edited) Jos jedna legendarna pesma... Miljkovic - Uzalud je budim. Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama Zbog neba razapetog između prstiju Budim je zbog reči koje peku grlo Volim je ušima.... Treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi... Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde... Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom Zbog anonimnih reči trgova Budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova Budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom! Moja ljubav puna drugih je deo zore koju budim Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih... Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema Ta žena sa rukama deteta koju volim To dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim... Uzalud uzalud uzalud... Uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova Uzalud je budim jer njena usta neće moći da je kažu uzalud je budim Ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa........ Uzalud je budim Treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku Ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen! Download recitovanje pesme, ponovo Serbedzija. Edited December 31, 2005 by J0N B0N J0\/1
Blacksunray Verb Delikvent Posted December 31, 2005 Report Posted December 31, 2005 (edited) Vau, mislim da si i ti Britnicin fan samo jos uvek to ne znas... datju ti trash za pamtjenje... britney i prever - kakva nepatvorena romantika od strane oba autora.... give it, give it.... EDIT:miljkovic respect, zanimljiva hermetika..... Edited December 31, 2005 by Blacksunray Verb Delikvent
VeronikaJeOdluchilaDaUmre Posted December 31, 2005 Author Report Posted December 31, 2005 Da, Miljkovica zaista cenim A, "UZalud je budim" -
negative creep Posted December 31, 2005 Report Posted December 31, 2005 Uzalud je budim je klasika! Ima jos mnogo dobrih: Requiem I Moja je krv moj put do tebe preludijum To je zemlja avaj ponekad često ponekad isuviše, baština vetrova i onih što imaju manje nego ništa velika urna sa pepelom jedne i zajedničke smrti koja se ponavlja ali ne pregoreva sa vremenom nikad zemlja na koju ćete pasti čelom vi i ja i moje čelo moj obračun sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje svetlosti, to su predeli preslikani sa očiju mrtvaca čije reči zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje sve smo zaboravili osim svoje vlastite smrti koju živimo molitva treba se moliti smrti za svoj život a tišina će sačuvati skamenjene lobanje za kišu lica i neba za vrata od peska i crne će ruže procvetati duž puteva otvorenih za sve vetrove kojim odlaze nerođeni po svoju smrt II Gledali smo kako umiru stojeći oni koje volimo sada vidimo mrak koji ne vide slepi sklopite oči da vidite one koji su dali večnoj noći dan svojih očiju oni drže zemlju na leđima i nepokretne nikada iz stići nećemo o nikada nikada se neće izjednačiti vreme naše smrti i njihove večito bićemo razdvojeni i mrtvi post scriptum Crvene ptice piće nam s usana videti ih nećemo vrištaće trave u oblacima kržljavim čuti nećemo III Krv otkucava korake i smrt i jedne večeri posle života krv prestane da bude ptica postane zmija u travi pa svu noć deca plaču mrtvi su na levoj strani uzalud upaljene vatre čekaju njihov povratak njihova noć sa našim danom meša se ne zaboravite da to deci kažete uspavanka To više dan nije niti noć snom treba dočekati razbojnike ptice su nebo na jug odnele spavaj oni neće doći njihovi koraci su teški spavaj ljubav ide gradom na štakama spavaj al im glas ne sanjaj IV Noć je puna mračnih anđela ukleta lađa nosi teret izgubljenog vremena i naše mrtve prijatelje u šumu bez ptica trebalo je preći more vreme i prostor koji su se pomešali sada su za jednu smrt daleko od svake obale svetlost i senka igraju na vodi igru života i smrti daleko protiče reka večita i uzaludna ptice lete za vetrom i žene plaču na obali čovek pada na svoju senku oni su bez senke sišli u dubinu i bez imena za istoriju od slepog lica brodoloma u njihovim poslednjim očima stvorena je istorija pouka za ostale ljudi su mrtvi a ne smrtni sunce će proći i kroz naše oči neizmenjeno V Uzidali vas u zid nevidljivi i svi ste bili spremni da umrete jedni u drugima i bilo je tako zdravo čudna reko spasa tražili vas zalud u mračnome spletu onesvešćenih čula na granici vas i iznenađenja nisu vas našli zbogom grade gde se prekida moje sećanje sada ste mrtvi i vaše je telo neopipljivo sećanje i topla pregršt zemlje pregršt Srbije i nas refren: Usta su bila ispunjena peskom i svi su ćutali zbogom grade gde se prekida moje sećanje zdravo čudna reko spasa VI Zvezdo crvena rano oblaka maramico krvi u noći zaključanoj crnim ključevima gde su mrtvaci sahranjeni jedni drugima pod čelom smrti pomnožena sa hiljadu grobova joj na kordunu oblaci su uzeli cvet vatre iz njihovih ruku koje su poslednjim pokretom podelile predeo na dve tišine gde plaču ptice od pepela post scriptum U zemlji gde se poštuju suncokreti pali su licem prema istoku čini mi se da sam i ja pao s njima različit od onoga što ću reći VII Zelengoro hoću da izgovorim tvoje ime zelengoro začeta u trbuhu vetra zelena goro neba i zvezdo moje krvi strane sveta su se otimale za njihovu smrt koja je bila početak a ne kraj putevi su ih tražili po celom svetu nema ih profil njihovog odsustva čuva noć zelengore njihove su smrti najdivnija sazvežđa na jugu neba zemlja miriše na mrtve zelengoro čujem te ušima svoga srca i njih tu niko nije umro ko je umro zvezdo moje krvi i njihove zelengore VIII Za one koji su iskoristili smelo mogućnost umiranja za one koji su prekoračili preko svoga leša za njihovu smrt tako potrebnu protiv smrti za one koji su sada jedno jer svet je podeljen ljudskom možom na dva dela a dva i dva su jedan kad padne poslednja noć za one koji su se utopili u vodama večitog sna kao što umre sunce udunu dalekih pejzaža zakopano za one čije su reči nikle iz zemlje ko lek i buna neka pognu glave daleki suncokreti
Anarki StarScream Posted December 31, 2005 Report Posted December 31, 2005 Ja ipak mislim da je Georg Trakl bolji od svih Samotnog zvona zvuci jos krstare - u crnoj sobi ljubavnik se budi, prislanja obraz zvezdama i studi. Na reci vidis jedra, palamare. Sjakte se suknje, zveckaju gitare. Kaludjer, trudna zena, tiska ljudi. Pod zlatnim sjajem krzlja kesten hudi; crno i tuzno strce crkve stare. Kroz blede maske duh zla gleda sada. Grozno i tmurno suton na trg pada; pred vece ade od saputanja trepere. Citaju mutne znake pticijeg leta gubavci koji trule. Parkom seta sestra sa bratom, gledaju se cepte.
Blacksunray Verb Delikvent Posted December 31, 2005 Report Posted December 31, 2005 kakav kombo - nirvana i miljkovic, volimo stvari koje se medjusobno negiraju....
Denethor Posted January 1, 2006 Report Posted January 1, 2006 Obozavam Miljkovica, Miodrag Pavlovic je fenomenalan.. ... i Dis naravno. Rekvijem mi je jedna od najlepsih pesama koje sam procitao.
VeronikaJeOdluchilaDaUmre Posted January 2, 2006 Author Report Posted January 2, 2006 Ovo je meni isto poezija, jer lik pogadja Rekli su mi da je dosla iz provincije, strpavsi u kofer snove i ambicije. Drug je studirao sa njom, pa smo se najzad sreli ona i ja. Shvatih, Boze, ovo je sazvezdje za nju provincija. Srce stade kao dete da se otima, trazili smo se po prethodnim zivotima. Ostavih iza sebe sve, zablude, promasaje koji tiste, prosto, lako, k'o neko beznacajno pristaniste. O, da mi je da se jos jednom zaljubim, opet bih uzeo kostim vecnog decaka. I opet bih smislio kako da prodangubim dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka. Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih. Usamljeni galeb iznad mora osrednjih. Reci bi sve pokvarile, samo se cutke pokraj mene stisla. Sami, svoji, izbeglice iz besmisla. O, da mi je da se jos jednom zaljubim. Opet bih gledao niz kej kao niz prugu. I opet bih znao da se u oblak zadubim i cekao bih samo nju, nijednu drugu. Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti. Reci jesu moje igracke, cakle mi se u glavi kao oni sareni staklici kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u ocima kad zazmurim. Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam... Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li cu umeti. Voleo sam je tako lako, i tako sam tesko to znao da pokazem. I onda, odjednom, na rasporedu mladeza na njenim ledjima, kao tajnu mapu, pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam... I tako, eto ti pesma, ludo jedna...
Archibald Reiss Posted January 7, 2006 Report Posted January 7, 2006 veronika.... dje me nadje sa tom pesmom! Neverovatno, slusam je ovih dana konstantno..... iz opravdanih razloga...
Милица Posted January 7, 2006 Report Posted January 7, 2006 Ja ipak mislim da je Georg Trakl bolji od svih Jako je dobra pesma..Prvi put cujem za tog pesnika..Ajde stavi jos nesto njegovo...
VeronikaJeOdluchilaDaUmre Posted January 7, 2006 Author Report Posted January 7, 2006 (edited) veronika.... dje me nadje sa tom pesmom! Neverovatno, slusam je ovih dana konstantno..... iz opravdanih razloga... Evo i josh jedne pesmice, koja je jako lepa, izmedju ostalog cu je mozhda pripremati za upis na FDU> Poljubi me To je bilo u jednoj cetvrti u Gradu Svetlosti U kojoj je uvek mrak i uvek zagusljivo I zimi i leti tamo je uvek zima Stajala je u stepenistu On kraj nje a ona kraj njega Govorila mu je Bozja zvezda ne svraca u nasu ulicu Mora da ima preca posla u bogatijim delovima grada ... Zagrli me cvrsto Ljubi me Ljubi me dugo Ljubi me Kasnije bice kasno Nas zivot to je sada Ovde se umire od svega Od toplote od zime Ili se smrzavas ili se gusis Ovde vazduha nema Ako prestanes da me ljubis Cini mi se umrecu ugusena Imas petnaest godina imam petnaest godina Oboje trideset Sa trideset godina vise nismo deca To su godine kad treba da se radi To su godine kada se ljubi Kasnije bice kasno Nas zivot to je sada Ljubi me. Prever Edited January 7, 2006 by VeronikaJeOdluchilaDaUmre
DramatisPersonae Posted January 8, 2006 Report Posted January 8, 2006 The Garden There's an ancient, ancient garden that I see sometimes in dreams, Where the very Maytime sunlight plays and glows with spectral gleams; Where the gaudy-tinted blossoms seem to wither into grey, And the crumbling walls and pillars waken thoughts of yesterday. There are vines in nooks and crannies, and there's moss about the pool, And the tangled weedy thicket chokes the arbour dark and cool: In the silent sunken pathways springs a herbage sparse and spare, Where the musty scent of dead things dulls the fragrance of the air. There is not a living creature in the lonely space arouna, And the hedge~encompass'd d quiet never echoes to a sound. As I walk, and wait, and listen, I will often seek to find When it was I knew that garden in an age long left behind; I will oft conjure a vision of a day that is no more, As I gaze upon the grey, grey scenes I feel I knew before. Then a sadness settles o'er me, and a tremor seems to start - For I know the flow'rs are shrivell'd hopes - the garden is my heart.
:Dea Posted January 9, 2006 Report Posted January 9, 2006 Ta ljubav Tako silna Tako drhtava Tako nežna Tako očajna Ta ljubav Lepa kao dan I ružna kao vreme Ta ljubav tako stvarna Ta ljubav tako divna Tako srećna Tako vesela I tako jadno Drhteći od straha ko dete u mraku A tako sigurna u sebe Ko neki spokojni čovek u sred noći Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih Gonila ih da govore I primoravala da blede Ta ljubav vrebana Jer te druge mi smo vrebali Ganjani ranjavani gaženi, dotucavani, poricani, zaboravljeni Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali gazili dotucavali, poricali, zaboravljali Ta ljubav cela celcata Još toliko živa A sva ozarena To je tvoja lljubav To je moja ljubav Ona koja je bila To osećanje je uvek novo I nije se izmenilo Toliko stvarno kao neka biljka Toliko drhtavo kao neka ptica Toliko toplo i živo kao leto Možemo oboje Otići i vratiti se Možemo oboje Otići i vratiti se Možemo zaboraviti A zatim ponovo zaspati Pa probuditi se patiti bditi Pa ponovo zaspati Sanjati i smrt Zatim probuditi se, osmehnuti se, smejati se I podmladiti se Naša ljubav zastaje tu Tvrdoglava ko magare Živa ko želja Svirepa kao sećanje Hladna kao kajanje Nežna kao uspomena Hladna kao mermer Lepa kao dan Nežna kao dete Gleda nas smešeći se I kazuje mnogo ne govoreći ništa A ja je slušam drhteći I vičem Vičem za tebe Vičem za sebe I preklinjem te Za tebe za sebe i za sve one koji se vole I koji su se voleli Da ja im vičem Za tebe za sebe i sve druge Da ne znam Ostani tu Tu gde si Gde bila si nekad Ostani tu Tu gde si Gde si bila nekad Ostani tu Ne pomiči se Ne idi Mi koji smo voleli Mi smo te zaboravili Ali ti nas ne zaboravi Jer nemamo drugog do tebe na zemlji Ne dopusti nam da postanemo hladni Da se udaljavamo sve više Odemo gde bilo Daj nam znak da si živa A mnogo docnije na ivici nekog šipražja U šumi uspomena Iskrsni odjednom Pruži nam ruku i spasi nas ! (Jacques Prévert) aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa Stavio si moju omiljenu pesmu! @bon jovi - to je divna pesma dea bi se odushevila Dea se odusevila!
:Dea Posted January 9, 2006 Report Posted January 9, 2006 (edited) Zagrli me cvrsto Ljubi me Ljubi me dugo Ljubi me Kasnije bice kasno Nas zivot to je sada Ovde se umire od svega Od toplote od zime Ili se smrzavas ili se gusis Ovde vazduha nema Ako prestanes da me ljubis Moj omiljeni deo! obozavam Prevera! Bas sam pre neko vece citala Antica i ostade mi ova u secanju... Usne Usne jedino zato postoje da s nekim podelis nesto svoje. I da ti sapatom sapat vrate. Usne postoje da se pozlate. Usne su vulkan tvog tela. Usne su izvor tvojih reka. Usne su pupoljak gde se srela pcela od vetra s pcelom od mleka. Usne postoje da se procveta u vatromet neba i sveta. Usne su da se u dahu zgusne krilatost zvezda i kometa. I nikad nikom nemoj ih dati ako ne ume da ti ih vrati toplije, mekse, mladje i sladje. Jer usne samo zato postoje da osmeh po tvome osmehu skroje. Edited January 9, 2006 by dea
Elizabeth Posted January 11, 2006 Report Posted January 11, 2006 Thomas Mann – Smrt u Veneciji «... I ako je lično shvatimo, umetnost je povišen život. Ona usrećava dublje, ona troši brže. U lice svoga sluge ona reže tragove umišljenih i duhovnih doživljaja, i vremenom, čak i kada mu je spoljni život manastirski miran, stvara kod njega toliku razneženost, prefinjenost, zamor i radoznalost živaca da bi to jedva mogao stvoriti život pun razuzdanih strasti i uživanja.» «Posmatranja i doživljaji nemog usamljenika ujedno su i nejasniji i prodorniji nego u čoveka društvenog, njegove misli su teže, čudnovatije, i svagda malo osenčene tugom. Više no što bi trebalo zanimaju ga slike i opažanja kojih bi se inače olako oslobodio jednim pogledom, osmehom, izmenom mišljenja; oni se produbljuju u ćutanju, bivaju značajni, postaju doživljaj, avantura, osećanje. U samoći sazreva ono što je originalno, lepota smela i neočekivana, pesma. No u samoći sazreva i ono što je naopako, nesrazmerno, apsurdno i nedopušteno...» «... I srce mu je ispunjavala i uzbuđivala očinska milošta, ganuta naklonost onoga koji u duhu stvara lepotu žrtvujući sebe, prema onome koji sam ima lepotu.» «... Veoma je nežan, bolešljiv je, mislio je Ašenbah. Bez sumnje neće ostariti. A nije se dalje trudio da da sebi računa o osećanju zadovoljenja i umirenja koje je propratilo ovu misao.» «... Bila je prirodna, i nametala mu se želja, jednostavna misao da iskoristi priliku i da sklopi lako, vedro poznanstvo sa onim koji mu je pričinio toliko uzletanja i uzbuđenja, da ga oslovi, da se raduje njegovom odgovoru, njegovom pogledu. Lepi dečko išao je ne hitajući, mogao ga je stići, i Ašenbah ubrza korake. Stiže ga na daščanom mostiću iza koliba, hoće da mu stavi ruku na glavu, na rame, na usnama mu lebdi ljubazna francuska fraza: tada oseti da mu srce lupa kao čekić, možda i zbog brzoga hoda, oseti da će, ovako zadihan, moći da govori samo prigušeno i drhtavo; on okleva, hoće da se savlada, odjednom se uplaši da odveć dugo ide već tik za lepim dečakom, boji se da će probuditi njegovu pažnju, da će se ovaj obazreti kao pitajući, još jednom pohita, zatim ga snaga izda, on se odreče i prođe oborene glave.» «... To je odista bog koji tako skrši našu hrabrost kad nam se ukaže ljubljeni, koji potpuno ponizi naš gordi duh... On se igrao, zanosio se, i bio suviše ponosan da se boji osećanja.» « Nema ničega čudnovatijeg ni tugaljivijeg no što je odnošaj ljudi koji se poznaju samo očima – koji se sretaju svakog dana, čak svakog sata, posmatraju jedno drugo, a pri tom su primorani, običajima ili rođenom ćudi, da se i dalje ponašaju kao ravnodušni tuđini, da se ne pozdravljaju i da ne progovore. Između njih je nemir i prenadražena radoznalost, histerija jedne nezadovoljene potrebe za saznanjem i izmenom misli, a povrh svega neka vrsta radoznalog zainteresovanog poštovanja. Jer čovek voli i poštuje čoveka dok god ne može da o njemu prosudi, i čežnja je proizvod oskudnog saznanja.» « On se nije nadao dragoj pojavi, došla mu je neočekivano, nije imao vremena da izraz svoga lica pribere u mir i dostojanstvo. Radost, oduševljenje, divljenje, bez sumnje se na njemu otvoreno ocrtavahu – i toga časka se zbilo da se Tađo nasmešio: nasmešio se na njega, rečito, blisko, umilno i otvoremo, usnama koje se tek polako u osmejku otvarahu. Bio je to osmeh Narcisa koji se naginje nad vodeno ogledalo, onaj duboki očarani, privučeni osmeh sa kojim on pruža ruke prema odsevu rođene lepote – jedan sasvim malo grčeviti osmeh, grčevit zbog beznadnosti svoje težnje da poljubi dražesne usne svoje senke, koketan, radoznao, i nešto malo izmučen, zaluđen i zaluđujući. Onaj koji je primio taj osmeh pohitao je sa njime kao sa sudbonosnim darom. Bio je toliko potresen da je morao da beži sa svetlosti terase i vrata pred hotelom, i žurnim koracima je potražio mrak parka pozadi hotela. Iz grudi mu se otimahu prekori čudnovatog, nežnog negodovanja: 'Ti se ne smeš tako smešiti! Čuj, tako se nikome ne smeš nasmešiti!' Bacio se na jednu klupu, i van sebe udisao je noćni miris bilja. I naslonjen leđima, opuštenih ruku, savladan, dok ga je prožimala jeza, šaputao je osvećenu formulu čežnje – nemogućnu ovde, apsurdnu, nedostojnu, pokvarenu, smešnu, a ipak svetu, još i ovde časnu: 'Ja te volim!' » « I tako pometen drugo ništa nije ni znao ni hteo no da bez prestanka ide za predmetom koji ga je rasplamteo, da o njemu sanja kad je daleko, i po običaju onih koji vole, da govori nežne reči samoj njegovoj senci. Samoća, tuđina, i sreća poznog i dubokog zanosa hrabrile su ga, i nagovarale da dopusti sebi i ono što je čudnovato, ne stideći se i ne rumeneći; i tako se zbilo, kad se pozno večerom vraćao iz Venecije, da se zadržao na prvom spratu hotela, pred vratima lepoga dečka, da je naslonio čelo na šarku, i dugo se nije mogao odvojiti, izlažući se opasnosti da ga zateknu i nađu u tako bezumnom položaju.» Znam da nije poezija, ali u ovome ima vise poetike nego u mnogim pesmama.
negative creep Posted January 11, 2006 Report Posted January 11, 2006 Elizabeth, ti si moja srodna dusa! Svaka cast za ovo gore...vecina toga mi je odaaaaavno u dnevniku.
Elizabeth Posted January 11, 2006 Report Posted January 11, 2006 (edited) @nirvana girl : Ne, ja sam BILA tvoja srodna dusa. Mozda sam jos i sada, ali to je duga prica, mozda i ne toliko vredna pricanja. To sam ja, Marta. edit: spam. Edited January 11, 2006 by Elizabeth
negative creep Posted January 11, 2006 Report Posted January 11, 2006 Aaaaaaa...nisam znala da si ti. Anyway, poz!
VeronikaJeOdluchilaDaUmre Posted January 11, 2006 Author Report Posted January 11, 2006 @nirvana girl : Ne, ja sam BILA tvoja srodna dusa. Mozda sam jos i sada, ali to je duga prica, mozda i ne toliko vredna pricanja. To sam ja, Marta. edit: spam. Kako ovo tuzhno zvuchi....ja se izvinjavam, morala sam da ostavim komentar Sad, vratimo se na temu.
Elizabeth Posted January 11, 2006 Report Posted January 11, 2006 Ma, opusteno Veronika. No hard feelings. elem, da se vratimo na temu: DRUGI PROSTOR Ko god smatra normalnim poretkom stvari, u kome jaki trijumfuju, slabi propadaju a zivot se zavrsava smrcu, miri se sa djavolskom vlascu. Prolazenje ljudi i stvari nisu jedina tajna vremena koje poziva da pobedimo iskusenje svog podanstva. I na samoj ivici bezdana postavimo sto, na njemu casu, bokal i dve jabuke. da bismo proslavili nedostizno sada. GRANICA Sanjao sam granicu, tesku da se predje, a presao sam mnoge, uprkos strazarima drzava i imperija. Ovaj san je bio besmislen, jer je u stvari bio o tome da je sve dobro dok na prelazenje granice nismo primorani. Na ovoj strani zeleni mek cilim, a to su vrhovi drveca tropske sume, prelecemo brzo nad njima mi, ptice. Na drugoj strani ni jedna stvar koju bismo mogli da vidimo, dotaknemo, cujemo, okusimo. Spremamo se tamo, oklevajuci, kao emigranti koji se nadaju sreci u dalekim zemljama izgnanstva. PA DA, TREBA UMIRATI Pa da, treba umirati. Smrt je ogromna i neshvatljiva Uzalud na zadusnice hocemo da cujemo glasove iz mracnih podzemnih predela Eola, Hada. Mi smo kunici koji se igraju, nesvesni da ce otici pod noz. Kad se zaustavi srce, postaje nista, kazu mnogi savremenici, slezuci ramenima. Hriscani su izgubili veru u strogog Sudiju, koji osudjuje gresnike na kotlove s kljucalom smolom. Ja sam imao koristi od citanja Svedenborga, Kod koga ni jedna presuda ne pada s visine, I duse umrlih vuce kao magnet dusama slicnim Njihova karma, kao kod budista Osecam u sebi toliko neispoljenog zla da ne iskljucujem svoj odlazak u Pakao. Bio bi to sigurno Pakao umetnika, To znaci ljudi koji su savrsenstvo dela Stavljali iznad svojih obaveza muzeva, oceva, brace i sugradjana. Napisao Česlav Milos
Recommended Posts