Religija Starih Slovena

[Inuria Malkava]

Shadowdream, mislim da je ciljao na razliku u organizaciji i centralizaciji unutar drzave... Posto Sloveni nisu imali drzavu, ni organizovanu crkvu, nisu imali religiju (zvanicno), vec su obredno uzdiali bozanstva...

 

Kad se uloguje, reci ce nam da li je tako.

 

Ja imam svoju predstavu te razlike, ali cu cutati da ne bih izazvala neke bujice (kao sto je tebi poslo za rukom)...

 

[Cuauhtémoc Tonaltzintli]

Колко је мени познато, за религију није битна вештачки створена граница тј. држава, већ човек који себе сматра религиозним бићем, тако да ја сматрам да када се говори о религији не говори се о државама, већ о људима!

 

Да не би више гушили тему, пошто је тема ипак о словенској религији а не о појму религије, ево једног текста везаног за религију којој је посвећена тема, а који је преузет из књиге!

 

Davno prije nego se razvilo vjerovanje u različita poganska božanstva iznikli su kod pranaroda prvi začeci štovanja prirode. Uporedo s kultom vode, ognja, groma i Sunca, razvio se i kult stabla.

Svantomesto tj. sveto mjesto na Romawskoj Poljani (između rijeka Pregole i Ale) je kompleks stare šume, svetište gdje se poštovalo staroslavensko trojstvo Perun- Trebun- Pokola. Tamo su ljudi hodočastili da se poklone bogovima i prinesu žrtve, te da po starom običaju ponesu kući list ili grančicu sa svetih hrastova za očuvanje zdravlja i za dobrobit sebe i svojih članova obitelji. Najveća znamenitost Svantomesta bila su tri hrasta na kojima su bila urezana naličja tri božanstva (Perun, Potrimba, Pokola). Na srednjem hrastu isticao se lik Peruna. Pomeranski Slaveni iz okolice Šćećina (Sczecin, Stettin) pričaju o velikom hrastu pokraj kojeg je bio izvor vode i narod je vjerovao da tu prebiva neko božanstvo koje se štovalo. Kad je biskup Oton Bamberški naredio da se taj hrast posiječe, došao je narod i molio da mu ga ostavi za uspomenu, a obećavali su mu da tamo više neće obavljati nikakav neznabožački čin, nego da će se samo u njegovoj sjeni odmarati. Spaljivanje hrama u Sczecinu je naredio biskup Oton Bamberški, a on je dao i odrubiti tri posrebrene glave boga Triglava i poslao ih papi u Rim.

 

Слава!

 

[Novaliis]

Ne mozete porediti ono i ovo vreme.

Ako cemo tako, onda religija uopste nije postojala u to vreme.

 

Raspravljate se oko banalnih stvari, molim sve one koji iz nekih cudnih razloga maju nesto protiv ove teme ( pa pronalaze i najmanje stvari da bi krenuli pricu "protiv" ), da zaobidju temu.

Svi nasi postovi poticu iz knjiga, iz dela naucnika koji su zivot posvecivali ovoj temi i sumnjam da iko ovde zna nesto vise/bolje od njih.

I sto je najbolje, vecina mojih postova potice od radova starih ucenjaka stranog porekla, te ne vidim razlog zbog cega bi oni nesto preuvelicavali/sminkali tudju religiju/kult.

 

Da li je religija ili kult..pa zar je toliko i bitno?koliko ima razlike izmedju ta dva pojma?

Mislim da oni ljudi koji zivese tada, o tome nisu razmisljali nesto puno.Imali su svoja verovanja, svoje obicaje i konacno, svoje bogove.

Nas cilj je da pricamo o tome.A ne da pametujemo, vodjeni "modernim" saznanjima izmesanim sa stotinu spoljasnjih razlicitih uticaja.

Tako da, nemojte komplikovati kada to nije potrebno.

Opusteno.

Mislim da smo zavrsili sa diskusijom oko Crnoboga/Beloboga i da smo okncali pitanje religije/kulta.

Svaka druga primedba koja se tice direktno ove teme je na mestu, naravno.

[Cuauhtémoc Tonaltzintli]

Управо тако Варже...

 

Слава!

[Novaliis]

Shadowdream-

 

Весна – Девана – Сива (Жива) – Морана

 

Чудно и посве неприродно би било, кад Словени, који су имали толико богова, не би знали ни за једну богињу; ово би у осталом била и једна реткост у историји развоја појединих религија. Да је култус богињама уистину постојао, потврђују нам и разни писани спомени. Неку богињу спомиње нам Титмар (VIII 64) и вели да се њен лик налазио на застави. А кад је један немачки војник ову заставу пробушио бацивши се каменом добише Љутићи, који су се цару били потужили, дванаест талената одштете. Љутићи изгубише заставу још једне богиње прелазећи преко реке Милде, која је јако била набујала, вели Титмар. И Хелмолд нам спомиње једну богињу Полабљана, која се зове Сива.

 

Богиња, која би се са неком сигурношћу могла ставити у Пантеон словенских богова и богиња, јесте Весна. /Vl. Nazor: Slavonske legende, Zadar, 1900./ Весна је богиња која представља ведро годишње доба, а ово својство њезино даје и објашњава нам и само њено име.

 

Етимологију имена богиње Весне даје нам Крек на тај начин, што име њезино доводи у везу са староиндијском речју – вас – што значи бити јасан, светао, светлост. Весна тј. "светло или годишње доба, које доноси светлост (ведрину)," може се упоредити и са ст. инд. – Vasanta – које у авести гласи: vanri; у ст. перс: vahara; у новоперс: bahar; у грчком йар; у лат: ver место verer, veser пролеће; у ст. норд: vбr, у лит: vasarа што значи лето. Називи пролећа код разних народа и у разним језицима налазе своје јединство у корену: – vas. – Према свему овоме, изгледа да је Весна била богиња пролећа.

 

Лада, која је врло често спомињана као богиња словенска, у опће и не спада у Пантеон словенских богова и богиње.

 

И Девана је богиња пролећа, а уз то још и богиња плодности. Длугош је Девану нашао код старих Пољака под именом Dzevane, и упоредио ју је са Дијаном. Длугош нам спомиње и богињу Зизилелију (Dzidzilelya), која бди над судбином детињства, и исто је што и Венус. /Л. Леже: op. cit. пг. 160./

 

И ако су неки митолози примили Сиву као словенску богињу ипак зато њена егзистенција као богиње није доказана. Премда њу и Хелмолд наводи уз Проба и Радгоста, а Mater verborum ју назива dea frumenti, изгледа да она ипак не спада у Пантеон словенских богова, и да је све ово о њој измишљотина.

 

Зло божанство Морана јесте богиња зиме и смрти. Сећање на Морану или Мору очувало се до данас у нашем народу.

 

Мором се код нас сматра вештица која се покајала и зарекла да неће више људи јести, него их само ноћу притискује и дихање им зауставља. Гдекоји опет мисле да је девојка која ће постати вештица, док се уда. Кога притискује мора, треба да стави за врата оне собе где ће спавати метлу наопако кад пође спавати. /Вуков Речник под речју: "мора"./ Можда је име Мора постала народном етимологијом од морити.

 

И Лада и Морана припадају традиционалној књижевности.

[Cuauhtémoc Tonaltzintli]

Вукодлак

 

Различите животиње (бик, коњ, змија и разне птице) су врло често предмети обожавања у историји религија. Кроз фазу обожавања животиња, у својој религијској еволуцији, прошао је скоро сваки народ, па и наш. Веровање у животиње као облик, у који се утеловљују различити, већином, зли духови, или пак поједина божанства, је јако, нарочито, у нашем народу; а и код осталих Словена није ни до данас по све престало, него се одржава с том разликом, што сада места словенских богова заузимају хришћански светитељи. Неретка је ствар да се понеко божанство (анђео или светитељ) јавља у облику просјака, путника или чак и понеке животиње.

Душе умрлих људи, нарочито ако су били зли, претварају се, по веровању нашег народа, у поједине животиње (повампире се).

Епифанија предака у домаће животиње, као на пр. у змију покућарку која се нарочито пази, па затим у петла и у живину уопште, позната је код Срба и Руса (Чајкановић). Па и веровање да душа може привремено отићи из човека, обично док он спава, и претворити се у други какав облик (змаја), позната је код Словена уопште. /Др В. Чајкановић: Студије из Религије и Фолклора. Етнографски Зборник, Београд, 1924./

Једна од злих душа уселила се и у вука те је тако постао вукодлак. Веровање у вукодлака, датира из врло далеке прошлости словенске. Још нам Херодот (ИВ. 105) вели о Неурима (за које се мисли да су Словени) да се сваки од њих годишње једанпут на неко кратко време претварао у вука, али је после добијао опет људско обличје. Уз ову забелешку Херодотову интересантно је и то, да наш народ верује, да Србин потиче од вука.

Вукодлаком се сматра и онај човек, који има вучје обличје; неко који се може да претвори у вука. Веровање у овог вукодлака распрострањено је код свих Словена. Вукодлака чије име на словенски гласи: – вл´´колак´´ (н. слов. волкодлак), познају и Бугари под именом: вл´´колак´´; Срби и Хрвати: вукодлак; Руси: волкодлак; Чеси: влкодлак; а Пољаци wилколак. /Г. Крек: оп. цит./ Вукодлака знају не само сви Словени него и суседи словенски. Тако вукодлака налазимо код Грка у речима: буркиолакас, бруколакаси и брyколакас: код Турака:вурколак; код Албанаца:вуврвулак; а код Румуна: в´´рколбк.((Г. Крек: оп. цит./ Вукодлаком постаје и некрштено умрло дете или дете закопано с мајком у њезиној утроби које после 7 година нарасте велико као вук, али је окрутније од вука. /Архив. за Повј. Југ. књ. ВИИ, Загреб, 1863./

Вук нам у свом Речнику под речју "Вукодлак – вампир, тенац (тењац)" даје опширан опис његов, онакав каквим га наш народ сматра.

Вукодлак се зове човек, вели Вук, у кога (по приповеткама народним) после смрти 40 дана уђе неки ђаволски дух, и оживи га (повампири се). Потом вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову. Поштен се човек не може повампирити, већ ако преко њега мртва прелети каква тица, или друго какво живинче пређе. Вукодлаци се највише појављују зими (од Божића тамо до Спасова дне). Како почну људи много умирати по селу, онда почну говорити да је вукодлак у гробљу (а гдекоји почну казивати да су га где ноћу видели с покровом на рамену) и стану погађати ко се повампирио. Кадшто узму врана ждрепца без биљеге, па га одведу на гробље и преводе преко гробова у којима се боје да није вукодлак: јер кажу да такови ждребац неће, нити сме, прећи преко вукодлака. Ако се о ком увере и догоди се да га ископавају, онда се искупе сви сељаци с глоговим кољем (јер се он само глогова коца боји: зато говоре кад га спомену у кући: "на путу му броћ и глогово трње" – јер су бротњаци покривени глоговим трњем), па раскопају гроб, и ако у њему нађу човека да се није распао, а они га избоду оним кољем, па га баце на ватру те изгори. Кажу да таковога вукодлака нађу у гробу, а он се угојио надуо, и поцрвенео од људске крви ("црвен као вампир"). Вукодлак долази кадшто и својој жени (а особито ако му је лепа и млада) те спава с њоме; и кажу да оно дете нема костију, које се роди с вукодлаком. А у време глади често га привиђају око воденица, око амбара житних и око чардака и кошева кукурузних. Кажу да све иде са својим покровом преко рамена. Он се може провући и кроз најмању рупицу; зато не помаже од њега врата затварати као ни од вештица.

Сем вукодлака имађаху Стари Словени и друга нижа божанства или демоне као што су бес или бесомар (за кога Леже мисли да је исто што и Пизамар). Бес или бесомар биће да је био бог грозоте, одвратности као што би то етимол. речи бес казивала: бěдс´´: у литваском баиса – страх, гроза; баисус – грозан, одвратан; у лат. фоедус – гнусан, гадан; у грчком питхекос – мајмун.

Осим тога демон трас, и вед (вěд´´) кога су Словени сматрали за демона који помрачује Сунце и Месец (Крек).

Наш народ верује да се и данас, док трају "некрштени дани", а то је од Божића до Крстова дне, јављају људима вампири, ђаволи, караконџуле, па затим змајеви, који се најчешће појављују у виду огњевит крилате змије, а кад иду пред облаке да се бију са алама, онда су као орлови, или дуга која тица (Чајкановић).

Вук под речју "ала" вели: "за змаја... се мисли да је као огњевити јунак од кога у лећењу огањ одскаче и светли."

 

Слава!

 

[Novaliis]

He, a bas sam ja hteo da nabacim tekst o vukodlaku..

Odlicno je.

Nasa mitologija je jedna od najmracnijih..barem mi se tako cini.

[Ol' Scratch]

Ако култ и религија нису исто, објасни ми онда ти, пошто учени људи коју су писали о овоме нису добро написали, а текстови нису ни адекватни за објашњавање људима са мало мозга, онда ми ти објасни зашто религија и култ нису исто?

 

Наглашавам опет необориву чињеницу, коју ћу написати у виду питања: "Шта је религија"? (славаљење богова), "Шта је култ?" (хм... види... слављеље богова)...

 

Дефиниција култа у речницима:

 

1. формално религијско поштовање

2. систем религиозних веровања и ритуала

.

.

.

 

Не треба ти два грама да схватиш то, не траба ти ни мозак да би увидео то...Потребне су ти само очи...

 

Слава!

Kult je pojam podredjen pojmu religije...

 

 

Tol'ko prosto...

[Cuauhtémoc Tonaltzintli]

Вођаној

У словенској митологији зао водени дух, који живи у језерима, барама и вировитим рекама, и то најчешће покрај воденица. Појављује се у различитим видовима: као човек са канџама и дугим репом, покривен травом и маховином, као старац зелене косе и браде или као риба покривена муљем. Дању се одмара у раскошној палати испод воде, а свечери излази и напада купаче који се затекну на реци после заласка сунца. Непријатељски је расположен према људима, посебно мушкарцима, које одвлачи у воду да би их оженио својим кћерима или да би их учинио својим слугама. Често оштећује воденице, рибарске мреже и мостове. Да би га умилостивили, воденичари и рибари приносе му различите жртве - петла, кокошку или овцу. Жртвован му је и ухрањени коњ, који је с каменом око врата бацан у воду.

 

Слава!

 

[Cuauhtémoc Tonaltzintli]

Прорицање

Вештина упознавања воље богова на основу различитих врста, знакова. Намере богова могу људима бити наговештене или спољашњим знацима или непосредно, преко снова или надахнућа. У прву групу прорицања сврстава се предсказивање воље богова на основу лета или гласова птица (орнитомантија), инстинктивних поступака (нпр. нехотично изговорене речи), бацања коцки или других врста објеката (клеромантика, астрагаломантика), а посебно на основу посматрања утробе жртвованих животиња, ватре на олтару (епиромантика), небеских тела (астрологија) или воде (хидромантика). Другу групу прорицања чини откривање божанске воље преко снова (ониромантика), најчешће оних који траже оздрављење у Асклепијевим светилиштима (инкубација, ијатромантика), приказивањем сени покојника (некроматика) и откровењима добијеним преко надахнућа (ентхоусиасмос).

У најранијим историјским епохама, пророковања су обављали надахнути појединци који су оглашавали вољу или жеље богова. Касније та врста прорицања није имала значајнију улогу јер је слободно пророковање надахнутих појединаца било замењено пророштвима добијеним од различитих свештеничких редова или званичних пророчишта, нарочито делфског (в. Пророчишта). Тек после смрти Александра Великог, кад је грчко-римски свет ступио у непосредни контакт с Оријентом, нагло су постале омиљене све врсте прорицања, пре свега астрологија. У Риму су званично признавана једино пророковања која су обављали државни магистрати или свештенство, али мере које су предузимане ради спречавања прорицања незваничних лица показују да су све врсте прорицања биле омиљене. Већ од времена Тиберија незванична пророковања сматрана су злочином и кажњавана су протеривањем и одузимањем имовине. Упркос тој забрани, а и каснијим забранама, у Риму су постојали и професионалци, најчешће странци с Оријента, који су се бавили искључиво астрологијом. Диоклецијан је најстроже забрањивао арс математица, тј. астрологију, али су тек доласком на власт хришћанских императора коначно угушене све врсте пророковања.

 

Слава!

[Wise Owl]

 

 

SVETA PETKA - kao naslednica starih slovenskih bozanstava

 

Pravoslavna crkva poznaje tri svete Petke (Paraskeve): Paraskevu Rimljanku iz II veka, Paraskevu iz Ikonije, koja je poginula u vreme Dioklecijana i slavi se 28.oktobra i svetu Petku Trnovsku, koja se slavi 14. oktobra. Narodni naziv za sve ove svetice je Petka, što je, zapravo, samo prevedeno njihovo ime, koje su dobile po tome što su rođene u petak.

Najpoznatija i najviše poštovana svetiteljka ovog imena kod nas je sv. Petka Trnovska, čije su mošti od XIV do XVI veka bile u Beogradu.

 

Narod i ne razlikuje ove tri mučenice - poznaje samo jednu sv. Petku (Trnovsku), koju slavi 2 puta godišnje - 26. jula letnji i 14. oktobra jesenji praznik.

 

Sveta Petka se u svim krajevima slavi kao izrazito ženski praznik, pa po značaju odgovara bogorodičinim praznicima, koji su u narodu takođe shvaćeni kao isključivo ženski praznici. Ponegde na svetu Petku ide i litija, ili se mesi kolač i priprema žito za zdravlje stoke, te je u tim, ređim slučajevima, ona jesenji opšti praznik zdravlja stoke i napretka seoske zajednice.

 

Žene Petkovicu slave kao svoj praznik - uoči tog dana i na sam praznik zabranjeno je predenje i tkanje, pa se pretpostavlja da su na sv. Petku prenete funkcije neke starije boginje, koja je bila zaštitnica ženskih poslova. Tome u prilog ide i vezivanje crvenog pletiva oko ruke, koje treba ženu da zaštiti od bolova u rukama, uobičnajene posledice dugotrajnog predenja ili tkanja, dakle izrazito ženskih poslova.

 

Zabrana ove vrste poslova postoji i za svaki petak, dan koji je, verovatno, u staroj slovenskoj religiji bio posvećen odgovarajućoj boginji, kao što je u svim evropskim prethrišćanksim religijama petak bio posvećen ženskim božanstvima (recimo Freji ili Frigi u nordijskoj mitologiji, po kojima je petak dobio ime u germanskim zemljama).

 

Iako danas sv. Petka nije izrazito veliki praznik, njen značaj je još tokom prošlog veka bio nesumnjiv, jer se u narodnoj poeziji zabeleženoj tokom XIX veka ona stavlja u isti red sa Gromovnikom Ilijom i Ognjenom Marijom, koji su takođe naslednici starih slovenskih božanstava, a čiji je značaj, i pored dugih vekova hrišćanstva, ostao neumanjen.

 

 

 

 

Edited June 5, 2006 by Wise Owl

[Wise Owl]

Jos malo o Svetovidu

 

U našoj tradiciji sačuvana je uspomena na belog Vida, ratnika i konjanika, čiji je atribut svetlost. Njegove izlečiteljske moći uglavnom su prenete su sv. Vrače, ali se zadržalo uverenje da sv. Vid leči očne bolesti. Elementi Svetovidovog kulta vezani za plodnost preneti su na Božić, jer se okretanje i lomljenje česnice može direktno povezati sa ritualom koji je obavljan na Svetovidov praznik. Zadržalo se i uverenje da je gatanje na dan sv. Vida veoma uspešno, pa su devojke verovale da će se udati za mladića koga sanjaju na Vidovdan.

 

U srpskoj narodnoj tradiciji Vidovdan se vezuje za legende iz ciklusa o Kosovskoj bici, pa se zbog toga ovoga dana ne peva, ne igra i ne veseli.

 

 

[Death rider]

СТАРА СЛОВЕНСКА РЕЛИГИЈА

 

 

ПОРЕКЛО

Словени се појављују у Европи око 800 г.п.н.е. Из нама непознатог разлога пред крај старе ере долази до сеобе из тзв. прасловенске заједнице (околина Карпата и Дона, руске степе) у области источне, средње и југозападне Европе.

Око VI века н.е. прото-словенска језичка заједница се распада на три групе

-источну групу где спадају Руси, Белоруси и Украјинци

-западну групу (негде се назива и балтичко-полапском) где спадају Пољаци, Чеси, Словаци, Венди(нестали), Лужички Срби

-јужну групу где спадају Словенци, Срби, Хрвати, Македонци, Бугари

Између VIII и IX века долази до христијанизације Словена, а у X веку насељавају територију између Русије и Грчке, Лабе и Волге.

 

ИЗВОРИ

Не постоји ниједан писани словенски документ из незнабожачког доба.

Изворе за проучавање словенске религије можемо поделити на:

-историјске

Први писани податак нам даје у VI веку Прокопије из Цезарије. Најважнији писани извори о словенској религији су Кијевска хроника (XII в.н.е.) која говори о покрштавању Руса за време Владимира I, и хроника Хелмoлда Холда, Словаријум. Битне су латинске, немачке и данске хронике (Титмарова, Адама Бременског, Сакса Граматика, биографија Ота Бамбершког), византијске хронике (споменута Прокопијева, хроника Константина Порфирогенита), арапски писани споменици, средњовековни теолошки списи који забрањују незанбожачке обреде итд.

-археолошке

Ту спада неколико храмова и кипова/идола, али су до VI века непоуздани.

-фолклорне

У фолклору је сачувано сећање на паганска веровања.

 

ОПШТЕ ЦРТЕ СЛОВЕНСКЕ РЕЛИГИЈЕ

Стара словенска религија, као и друге индоевропске религије, била је „природна религија“ или „природно-митолошка религија“. Изражавала је однос људи према природи у оквиру њихових слабо развијених друштава, поготово у процесу материјалне производње. Најбитнија основа словенске религије су веровања аграрног комплекса, која представља општу основу старе паганске религије.

 

Најстарија веровања потичу из сакупљачко-ловачких заједница. И та веровања изражавају анимизацију шуме (у виду шумских демона) и култ појединих шумских животиња. Веровања у којима се говори о женским шумским демонима („вучја богородица“, култ медведице код балканских Словена) говоре нам о првобитној матријархалној основи. На крају, паганске богове замењују хришћански светитељи као заштитници звери и ова шумско

-ловачка веровања добијају хришћански обрис. Нека веровања садрже тотемистичке елементе, а неке имају хтонско-лунарни карактер.

Са развојем земљорадње и сточарства долази до промене првобитног култа животиња, израженог у сточарској или аграрној жртви или у обредима са животињским маскама и симболичним жртвама за житни род и општу плодност. Касније су у овим обредима дивље животиње замењене домаћим.

 

Култ дрвећа, биљака, извора и река је популаран и упражњаван од најстаријих времена па све до данас. Дрвећу и биљу су приписивана одређена плодотворна, заштитна и лековита својства. Поштовање светих гајева и појединачних стабала имало је за циљ преношење њихове мистичне снаге на усеве, стоку и људе. И поред неких разлика у облицима, овај култ је заједнички свим словенским народима.

Највећа подударност словенских веровања огледа се у аграрним обичајима. Они доследно изражавају анимистичко веровање о плодотворној снази последњег или првог пожњевеног класа, снопа или жетвеног венца и груписани су око јесење или пролећње сетве, жетве и вршидбе. Обичај „божје браде“ од остављеног класа указује на повезивање анимистичко-магијских веровања са обичајима о неком вишем божанству атмосферског неба ( нпр. брада Св. Илије, Спасова брада, Волосова брада, Перунова брада. Она је света и штити нпр. жетву од зала). Негде су од последњег снопа прављене женске фигуре представнице аграрних божанстава (тзв. бабе, младе, кумушке).

Земљорадничка племена са женском мотичном земљорадњом имају исте обичаје што указује на њихово аграрно-матријархално порекло. Момачко обредне дружине коледара, чаројица, кукера, као и девојачке дружине коледарки, краљица, лазарица, љеља указују на њихово порекло из матријархалног рода. На то указује и постојање женских божанстава и бројних женских фигура; обичаји у којима централну улогу има домаћица итд. Са аграрно-матријархалном традицијом је повезана и лунарна митологија. Посебан значај је придаван младом Месецу, од кога зависи сваки напредак а поготово раст усева.

 

Не зна се тачно да ли је код Словена постојао култ огња, поготово у лику божанства, иако су познати подаци о поштовању огња (приликом сушења жита код Руса) тзв. „живи огањ“ и прескакање обредних пролећно-летњих обредних ватри у циљу очишћења и превентиве.

 

 

Словенска сахрана одражава словенска „аграрно-вегетативна“ веровања, у којима се људски живот изједначава са животом биљке (потврду налазимо у култу дрвећа и биљака, аграрном култу са матријархалном основом). Нису имали посебна места за сахрањивање мртвих. Посредством хришћанства се граде гробља.

Словени су имали развијен култ мртвих, поготово култ предака.

Реч рај је пансловенског порекла и означава шумско пребивалиште мртвих. Потврду веровања у загробни живот налазимо у обичају да су заједно са покојником сахрањиване његове ствари, стока, па и жена. Различити историјски и археолошки подаци о начину сахране или спаљивања мртваца , као и разни погребни и подушни обичаји казују о постојању веровања у душу, како везану за тело, тако и слободну.

 

Словени су знали су за безброј натприродних бића, како мушких тако и женских. Познати су домаћи богови (penates), звани дед, дедушка, шумски духови-леши, душе предака-домовој , који се стиче тек када умре први газда. Код Јужних Словена није пронађен траг о култу домаћим боговима.

Гаспарини наводи да је веровање у кућног духа-заштитника пореклом из веровања о духу дрвета на шта упућују називи за кућног духа настали од немачког израза Schratt-шумски дух. Касније долази до мешања са веровањима о покојнику, поготово о претку-домаћину, заштитнику куће. Гаспарини такође, закључује да је обичај српске хришћанске славе , у ствари, преименовани пагански обичај у част претка-оснивача братства, себре, који је формално замењен хришћанским светитељем.

Постоји много документованих споменика о приношењу жртава код

Словена, чак и људских. Идеја приношења жртве је исказана кореном треб–нешто је потребно, нешто се изискује, тј. боговима се даје оно што траже. У многим словенским топонимима налазимо корен треб: Требиње у Херцеговини, Требово у Чешкој.

 

ДЕМОНОЛОГИЈА

Још је Прокопије писао о словенском обичају поштовања демона, а постоје подаци о датом обичају све до 14. века. Писани наводи да је индоевропског порекла, а општи је закључак да је везан за анимизацију природе.

Код Руса, Чеха, Пољака, други назив за демона је био бес, али то је пежоративни израз, за демона који доноси штету, преузет у хришћанству да се извргну руглу словенска божанства. Словени су натприродна бића звали боговима.

Код Чеха, Словака, Пољака, Словенаца, позната је (само под различитим именом) полудница, заштитница усева и поља.

Код Белоруса и Украјинаца њену улогу имају русалке , а код Јужних Словена виле .

Такође, код Руса и Белоруса се налазе русаљке, хомоним за виле. Негде се верује да су то душе умрлих девојака. То име није словенског порекла. Претпоставља се да долази од грчке речи и да означава празник Духове или ружични Ускрс, хришћански празник који се помешао са многобожачким.

Виле, женска митска словенска бића (веровања о вилама као о персонификацији природе-шума, вода, ветрова и облака, и каснија веровања о

душама умрлих девојака), касније су потиснуте именом и ликом русалки.

Према Лежеу, у старим српским споменицима виле се називају самовиле. Такође, у Бугарској се зову самовиле, самодеве, деве, јуде. Дуго се веровало да вила припада само митској традицији Јужних Словена, поготово Срба, али се испоставило да је она била позната свим Словенима, сем балтичким. Виле су се представљале као вечито младе и лепе жене. У њиховој златној, расплетеној коси се налази њихов живот. Понекад имају крила, очи које севају као муње, пријатан глас. Живе у облацима, мору, води и на земљи. Горске виле имају улогу Св. Илије у атмосферским појавама. Скупљају облаке, производе буру итд. Посестриме су многим јунацима. Имају дар пророштва, могу лечити болеснике и васкрсавати умрле. Могу бити и пакосне и свете се људима за увреде.

Код Руса, Лужичана, Чеха, Словака и Срба су се сачувала веровања о воденом духу, господару стихије, сличном шумском духу (нпр. водовик код Руса, водник код Чеха итд.).

Важну улогу у словенској митологији имају бића, обично женска, која одређују судбину људи од њиховог рођења. Код Руса су то Род и рожанице (корен је од глагола род, родити), а код Јужних Словена сојенице, суђаје, суђенице, рожденице, нарешенице, ориснице, уриснице, срећа итд.

Култ неба је постојао још у индоевропској постојбини, али није имао карактер посебног бога. Већини словенских народа је заједничко и веровање о небеском (deus otiostis) и земаљском богу (deus dator-давалац земаљских добара). Лик врховног небеског бога се разликује од општег словенског бога-громовника. Словенски текстови нам не дају доказа који би поткрепили речи Прокопија Цезареца и Хелмолда који су тврдили да Словени верују у једног врховног господара васионе-бога громовника, коме су жртвовали стоку. За небеског бога, који се људском кривицом повукао на небо, везано је сиромаштво култа и недостатак периодичних обреда.

Познат је Белорусима, Украјинацима, Пољацима, Бугарима и Србима. Словенски полаженик је супституција за овог бога, доносиоца богатства, среће и земаљских добара.

 

БОГ ПЕРУН И РУСКИ ПАНТЕОН

Највише података о боговима имамо о кијевској кнежевини X века и о балтичко-полапским кнежевинама, док су подаци о боговима других словенских народа доста оскудни.

У кијевском пантеону није било хијерархије.

Први бог кијевског пантеона је био Перун, али о његовом култу се не зна ништа поуздано. То је бог грома и буре, бог кијевске и новгородске Русије. Перун се спомиње у руским писаним документима XIV и XV века. Иначе, реч „перун, пиорун, парон“ на руском, пољском и словачком значи гром, док се у том значењу не спомиње код Срба и Бугара. Пер на старословенском значи ударам. Перун је онда онај који удара, туче. То је одлика која краси бога грома. Код Срба и Бугара не постоји ниједан историјски споменик о Перуну, али се спомиње у једној непоузданој народној песми.

Незнабожачки Перун је замењен хришћанским Св. Илијом, старозаветним пророком који се јавља као господар свих природних елемената. И код Руса, Словенаца, Бугара и Срба Св. Илија је светитељ грома, господар киша, ветрова и бура. Леже претпоставља да је његов култ заменио култ словенског Зевса и Перуна (наводи пример да је храст био свето дрво и Зевса и Перуна). Док Ловмјањски сматра да су Перун и Сварог, различите трансформације истог првобитног индоевропског божанства неба.

Волос је према Кулишићевом тумачењу бог стада и стоке тачније „бог обиља и богатсва“, а Леже га слично назива богом стада старих Руса. Све до данас се у руској фолклористици задржало ово име Волос-Велес изједначавајући се са именом и атрибутима Св. Власија, заштитника стада. Мада Ловмјањски наводи, да је Велес, највероватније, руски демон, који нема никакве везе са Волосом, богом стада и стоке.

У чешким документима XV и XVI века се појављује реч Велес за сатану. Иначе култ Велеса није пронађен ни у Пољској ни код Јужних Словена.

У Несторовој хроници се говори да је 980. Владимир подигао на брегу у Кијеву идоле боговима: Перуну, Хорзу, Дажбогу, Стрибогу, Сморглу/Симарглу и богињи Мокош.

О кијевском Хорзу немамо поузданих сведочанстава. Раније се погрешно претпостављало да је Хорз био бог сунца. Ватрослав Јагић изједначава Дажбога са Хорзом.

Дажбог се идентификује са Сунцем и сматра се наводно Свароговим сином. То се етимолошки потврђује тумачењем речи Дажбог-бог који даје, плодан бог, бог који даје богатство. И поред критика, неки сматрају да је култ Сунца оличеног у „ Сварожићу-Дажбогу“ основна концепција старе словенске религије. У српској народној књижености се спомиње Дајбог-Дабог, господар земље. Српски Дабог се изједначава са злим духом.

Симаргла неки руски хроничари спомињу под именом Сима или Ргла. Све у свему, претпоставља се да је ово божанство страног порекла јер у словенској етимологији нема никакво значење.

Владимир је подигао кип у Кијеву и једном женском божанству, богињи Мокош. У северној Русији и данас је очувана традиција на Мокушу, жену која се јавља у време великог поста надгледајући преље. Мокуша је заштитница женских радова, најпре предења, којој се и данас приликом стрижбе оваца жртвује прамен вуне.

Стрибог је, по Лежеовом тумачењу, бог мраза, док се Кулишић и Милин слажу да је то бога ветра.

Сварожић, наводни син Сварогов, према Милину је бог огња . Леже наводи да је Сварожић био бог рата Словена око Лабе и да је био сродан са руским Сварожићем.

СВЕТОВИД И БАЛТИЧКИ СЛОВЕНИ

Световид-Свантовид/т је био велики четвороглави бог балтичких Словена на острву Рујну. „То је онај бог, чија су прорицања најизвеснија. Други богови су поред њега тек полубогови. Да би му и нарочиту пошту указали, приносе му, по обичају, на жртву сваке године по једног хришћанина, кога одређују коцком. ...Нарочито обожавају и поштују храм овога бога...Са свију страна области долазе ту Словени, да им се прориче, и шаљу штогод за жртву.“ Храм у Аркони, где се налазила статуа Световида разорио је дански краљ Валдемар 1168. на дан Св. Вида, да би запрепастио незнабошце.

Хелмолд и Сакс Граматик закључују да су Рујани окренули име Св. Вида Корвејског (Sanctus Vitus) кога су им наметнули хришћански калуђери и да је Световид у ствари заменио хришанског светитеља. А можда су калуђери заменили светитељем Световидов култ, који су пронашли. Мада, невероватно је и да су Словени дефинитивно прихватили име Св. Вида као свог народног бога као и да су то име давали и другим боговима. Такође, позната је мржња балтичких Словена према хришћанству, коју су распиривали незнабожачки жреци. Тако да је сасвим могуће, да су рујански Словени пародирали име Sanctus Vitus. Префикс Свент је добио значење свет највероватније под хришћанским утицајем, а можда је пре тога значио јак, известан, сигуран. Леже сматра најприхватљивијим оно тумачење где се –вит, вид преводи са прорицање, савет.

Као и у кијевском пантеону, такође и код балтичко-полапских Словена, култ се развија више формирањем држава. Неки од њихових богова су били коњаници, а неки су полицефални.

После Световида најглавнији је Триглав, бог са три главе, чији култ налазимо у Штетину, Волину. Неки аутори га доводе у везу са деформацијом хришћанске Св. Тројице. Култ Јуле и њеног копља у граду Волину/Јулину спомиње се код биографа Отона Бамбершког. Не зна се да ли се овде ради о једном градском богу, по чијем имену се зове и град. Радигаст/Радгост има високо место у словенском пантеону. Радигаст је име града, који је у стара времена био опкољен светом шумом. „...је Редигост или Редигаст било словенско име града, који су Немци можда звали Rethra. У том случају Радгост би био просто бог, који је своје име дао граду у коме је обожаван“ . Хелмолд наводи бога Подага, а то име не значи ништа. Ако је Погода (време?) био би бог/богиња атмосферских појава. Претпоставља се да је Припегала, етимолошки гледано, бог коме припада сва хвала и слава. Према постојању Црнобога (црни бог), закључено је да постоји и један бели, добар бог, али о словенском дуализму не постоје аутентични подаци. У Коренцији су постојала три идола: Ринвид (истоветан са Световидом?), Турупид(бог ратник?), Пурувид (Провен?). Богиња Сива, највероватније-богиња живота и плодности. Давала је богатство. Такође се спомињу и Лада, богиња лепоте, Морана, богиња смрти или зиме. Али на њих наилазимо тек у традиционалној књижевности.

Поред Световида, Леже наводи још неке богове који се завршавају на -вит/вид. У варошици Карентини су обожавани седмоглави Руђевид (рујански Вид), петоглави Поревит. Писани полицефалију објашњава не као особину појединачног божанства вћ као форму којом се изражава моћ божанства. Хаволини су поштовали Херовита/Геровита/Геровида. Врло је мало вероватно да су сва ова божанства тако различитих атрибута и изгледа само хомоними Св. Вида Корвјеског.

Балтички Словени су имали организован култ са свештеницима, жртвама, понудама и хаџилуком.

 

 

 

 

 

РЕЛИГИЈА ДРУГИХ СЛОВЕНСКИХ НАРОДА

О религији других словенских народа имамо оскудне податке.

Перун је био промењени бог неба и код источних и код јужних Словена.

Поставља се питање како је Трајан-Тројан постао бог или сатана код Источних и Јужних Словена.

У Далмацији постоје рушевине Трајановог замка, у Бугарској се употребљава деминутив за властито име-Трајко, позната је наша народна приповетка, У цара Тројана козије уши. Најважније рушевине у дунавским земљама носе Трајаново име. Народ све те рушевине насељава вештицама и сотонама и временом Трајан постаје бог. Такође, можда је успомена на велика дела Трајанова, пренета Словенима кад су дошли у нову постојбину, повезана са идејом о Богу коју су они сачували и раширили. То је једини пример код незнабожачких Словена, да човек постаје бог.

 

КРАТАК УВИД У НОДИЛОВА ИСТРАЖИВАЊА СРПСКО-ХРВАТСКЕ НАРОДНЕ РЕЛИГИЈЕ

Натко Нодило оповргава уврежену тезу да су словенски богови штури и једноставни. Такође, он жели да исправи парадоксалну неправду, пошто је српско-хрватско „пучко празновање“ најобилније, а од свих Словена најмање познато.

Он трага за српско-хрватским митом кроз богато штиво народне књижевности. Такође, савесно одржавање паганских ритуала је опстало захваљујући „нашој најмањој напредности“ међу осталим Словенима. Паганизам већ у XII веку губи своју снагу и значај због утицаја хришћанства-дoдуше касног, као и ислама, али део старе вере је нашао заклон у богумилству. „Богумилство без муке се уцијепи на још зелено стабло српског незнабоштва, а поштеди стару религију много више, него свијесно и ревно христијанство “.

Говори да српски и хрватски богови воле да обитавају на земљи и да je религија Срба и Хрвата најближа итало-хеленској. Утврђује (доста смело?) да је њихов врховни бог Свети, јаки Вид, и прави паралелу са врховним балтичким богом, Световидом. Вид долази од видети, знати. У народним песмама се он називао „великим“ и „вишњим “. Тако да изрази „цар небесни“ и „царица небесна“ нису хришћанског порекла већ се првобитно односе на Вида и његову жену. У епским песмама се Вид појављује као Јакша, Воин, Страхин, Страхиња, Страхило, Страхињић, Бановић Страхиња... Св. Никола из народних песама је остарели Вид.

На култ бога Перуна развијеног код нас, указује и „планина Перун“ (Далматински Мосор), под којом су се по предању људи некада клањали Перуну. Он је приликом христијанизације, замењен Св. Илијом. „На Громовника Илију Громовник Перун напрти све тешко бреме свога поганства“ . Громовник Илија управља громом, пушта и ускраћује летње пљускове, гозбује усред софре чак громом гађа и ђаволе. Jарац живодерац, познат и руским скаскама, припада Громовнику.

Његова сестра је Огњена Марија тј. Огњена Муња. То није Богородица већ стара богиња пореклом из Индије. Њено митско својство је муња. А њима помаже и Свети Пантелија, бог ветра. У индоевропским делима је могуће наћи сличне паралеле где гром и ветрови иду заједно, при сили олује. Крес, представља свети огањ, што се ложи у пољу уочи Ђурђевдана, Ивањдана, Петровдана и Видовдана. Он се доводи такође у везу са огњем бога Громовника (култ прескакања ватре).

Живи Огањ може бити двојак- у Огњене Марије, који је старији и силази на земљу где постаје Огањ Креса. Са Огњем на земљу силази и неко свето пиће. Нодило претпоставља да се то свето пиће код нас зове мед.. И да смисао изреке „Пала му је секира у мед“ треба ту тражити. У нашим песмама се појављује митска крчмарица Јана/Јања која помаже јунацима. Она представља несумњиво Огњену Муњу, а планина где је њена крчма је огњени олујни облак. Самим тим, Ањ, Јањ прелази у Анко и Јанко (Сибињанин Јанко), те они предсатављају Огњана. Змија код Литвана и Словена, поготово код Срба и Хрвата је бог огња . Змај се ноћу претвара у лепог јунака (Змај-Огњен Вук). Различите наше приповетке говоре о змији младожењи који је у ствари млади бог Огањ који се жени.

Гореспоменуте виле у облаку седе, спавају, шетају, певају, воде коло. Вили је облак заклон, стан и игралиште. Такође, вила може да збија облаке. Вила је дух која управља облаком. Оне су златокосе и лакокриле. Вила се појављује често и са ветром. Израз“бела вила“ потиче од њене беле одеће. Црне виле се не спомињу у песмама, али их народ спомиње као пандан белим, и оне су зле. Могу бити непријатне према ономе ко их узнемири. Оне кажњавају узимањем очију, засењују очи (ноћу су виле опасне, а ове радње имају за циљ успостављања „ноћи“). У нашим народним песмама се појављује вила бродарица, ноћна вила Равијојла, биљарице итд.

 

 

 

 

 

 

Врховни бог Остали богови Верски служитељи трагови

Источни Словени Перун-бог громовник Волос-„бог обиља и богатсва“, Дажбог-наводни синСварогов, означен као Сунце. Стрибог- наводни бог ветра, необјашњени Симаргил, Мокош-заштитница женских радова, Хорс Нема помена о свештенству. Али су зато постојали врачари, гатари и мађионичари. Приношене су људск е жртве. Не зна се да ли је у Русији било храмова. Али је познато да је Владимир подигао у Кијеву незнабожачке кипове

Западни Словени СветовидНема заједничкпг пантеона Свантевит, Рујевит и Геровит су ратничка божанства, а Прове, највероватније атмосферско божанство. Богиња Сива,највероватније-богиња живота и плодностиМорана, Лада-женска божанства. Постојали су свештеници, гатари, мађионичари. Прорицање и приношење дарова. Људске жртве? Светилишта су археолошки доказана. Садрже идоле и ризнице.

Јужни Словени ? Перун-громовник-његове митолошке особине прелазе на Св. Илију Сварог, Велес-заштитник стоке, богиња Макош/Мокоши. Дабог-хромо, хтонско божанство, заштитник стада и вукова, фукције пренете на Св. Саву, Св. Јована, Св. Николу, окарактерисан као хришћански ђаво. Вид-божански видар, цар Трајан. не спомиње се свештенство, ритуали и култови, јер су брзо прешли у хришћанство. Најмање података. Светилишта нису потврђена.Трагови се налазе у топонимима јужно од Дунава

 

 

Многи научници одбацују значења митова као поетизованих историја. Како год, ја ипак верујем да се у митовима крије прошлост једног народа али сувише крхки и танани да бисмо их могли тако лако разумети и протумачити.

Ја сам мислила да ће ми ово кратко изучавање словенске религије помоћи да себи осветлим неке неразјашњене ствари и појмове, али уместо тога указано ми је само на још многе проблеме и неразјашњене одговоре.

Али и поред збрке коју је изазвало ова брдо информација, увиђам да су сви народи уметници, величанствени градитељи својих сневања и страховања. И да кад год хоћем(о) да се згрозим(о) над неким обичајем или навиком неког народа, треба да се сетим(о) да су сви они (као и ми) творци, рефлексија Свевишњег и да нас све повезује хумана жеља за стварањем и осмишљавањем.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

литература:

 

1. Шпиро Кулишић, Стара словенска религија у светлу нових истраживања посебно балканолошких, Центар за балканолошка испитивања књ.3, Сарајево, 1979.

2. Натко Нодило, Стара вјера Срба и Хрвата, Сплит, 1981.

3. Луј Леже, Словенска митологија, ГРАФОС, Београд, 1984.

4. Хенрик Ловмјањски, Религија Совена и њен распад, XX век, Београд, 1995.

5. Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Београд, 1994.

6. Лазар Милин, Научно оправдање религије, Апологетика, књ. 2, ГРАФОСРЕМ, Шид,1997.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[schabanoti]

 

Баба Јага- Иван Билибин

[schabanoti]

Rod, sometimes referred to simply as god (Div, Diy; in the Veda Slovena Diy or Dia), is probably the most ancient deity in the Slavic pantheon. It is likely that several other gods, most notably Svarog, were initially epithets or incarnations of Rod. Svarog Rod meant Heavenly Rod. Later on these incarnations separated from Rod and were worshipped as separate entities. Very little is known about actual worship of Rod.

 

In Slavic mythology Rod is the first god—progenitor of deities, creator of the Universe and its manager. He is the supreme universal principle, which established the divine law Pravda (Prav). He is a protector of blood-ties and clan relations, a patron of kinship and clan unions. At the beginning of Time, at the very beginning of the Cosmos, only Rod existed and there was nothing around him. According to some believers, he later created the Universe and the three worlds Jav, Prav and Nav, and arranged everything inside them. Rod also introduced the superior principle of balance between elements and enforced the highest law Pravda, which every creature and power (physical or metaphysical, material or energy) must obey.

 

The Slavic word rod has several meanings, including kin, tribe, and giving birth.

 

His divine consort is known as Rodzanica or Rodenica, co-creatrix of the universe.

 

[schabanoti]

http://humnauke.blogger.ba/

 

Мишљен- први пагански блог у Босни а и Херцеговини....

[Novaliis]

http://humnauke.blogger.ba/

 

Мишљен- први пагански блог у Босни а и Херцеговини....

Veoma zanimljivo izgleda, procitacu sto pre.

[VANDALICUM]

http://humnauke.blogger.ba/

 

Мишљен- први пагански блог у Босни а и Херцеговини....

Veoma dobar sajt...

 

SLAVA!!!

[DIABOLIC]

Slovenska religija

Podrazumeva religijska shvatanja, kultove i rituale najmnogoljudnijeg ogranka indoevropske populacije koja je već u prvoj polovini I milenijuma pre n. e. naseljavala teritoriju između Dona i Karpata. U poslednjim stolećima pre n. e. Sloveni su se uključili u migracije podstaknute kretanjima raznih azijskih plemena i brzo zaposeli prostrane teritorije istočne, srednje i jugoistočne Evrope. Između 6. i 10. veka diferenciraju se u jezičkim i kulturnom smislu i razvrstavaju u tri velike grupe plemena, iz kojih su se razvili današnji Istočni Sloveni (Rusi, Ukrajinci, Belorusi), Zapadni Sloveni (Poljaci, Česi, Slovaci, Lužički Srbi, Baltički Sloveni) i Južni Sloveni (Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Bugari).

Izvori za slovensku religiju su veoma oskudni i fragmentarni. Plinije Stariji i Tacit prvi pominju Slovene pod imenom Venedi, i to kao susede Germana, ali oni ne govore i o njihovoj religiji. Podatke o religiji Slovena najpre daje Prokopije, vizantijski istoričar iz 6. veka, koji saopštava da su slovenska plemena Anta i Sklavena "verovala da je jedan od bogova, tvorac munje, jedini gospodar sveta, kome su žrtvovali goveda i ostale životinje da obožavaju i reke i druga neka niža božanstva i svima njima prinose žrtve i po njima vračaju". Kasniji pisani izvori odnose se uglavnom na verovanja Baltičkih Slovena i Rusa, dok se o religiji ostalih Slovena - Čeha, Poljaka i Južnih Slovena - može suditi jedino na osnovu lingvističkih ostataka i folklorne građe.

Religija Baltičkih Slovena rekonstruiše se na osnovu istorijskih spisa i hronika 11. i 12. veka, i to hronika Titmara od Merseburga (oko 1012-1018. g.), u Gesta Hammburgensis Ecclesiae Adama iz Bremena (oko 1074-1076. g.) i Chronika Slavarum, spisa koji je između 1167. i 1186. godine napisao nemački istoričar Helmhold. Još su pouzdaniji podaci o religiji Zapadnih Slovena koji se nalaze u biografijama bamberškog biskupa Otona, a koje su u 12. veku napisali Monachus Prifligensis, Ebbo i Herbord. U njima su podrobno opisani pohodi bamberškog biskupa protiv Slovena na Baltiku, a posebno njihovi hramovi. Pouzdani su i podaci sadržani i u nordijskoj Knytlingsaga, koja je pisana između 950. i 1190. godine, kao i u delu Saxa Grammaticusa, u kome su opisani pohodi danskog kralja Valdemara protiv Slovena.

Za religiju Istočnih Slovena najznačajniji i najstariji izvor jeste takozvana Nestorova hronika, nastala u prvoj polovini 12. veka, u kojoj se navode imena bogova poštovanih u Kijevu. Manje su pouzdani podaci sadržani u spevu Slovo o polku Igorovu (kraj 12. veka), kao i u homelijama i polemičkim spisima nastalim između 11. i 17. veka. Podaci arapskih putopisaca ne samo da su odveć fantastični već je neizvesno da li se odnose na Slovene ili Normane. Isto vredi i za poljske istoričare i putopisce iz 16 - 17. veka, čije su konstrukcije o slovenskom panteonu bez ikakve stvarne osnove.

Za rekonstrukciju slovenske religije arheološka građa se može koristiti samo u ograničenoj meri. Kako još nije pouzdano utvrđeno poreklo Slovena, odnosno vreme njihovog formiranja, to se arheološka građa ne može smatrati pouzdanim dokumentom sve do vremena kad Slovene sagledavamo u istorijskim uslovima, tj. do 6. veka. Najdragoceniji su podaci do kojih se došlo arheološkim istraživanjima svetilišta Baltičkih Slovena, a u kojima su nađeni i kipovi pojedinih božanstava.

U svim oblastima naseljenim Slovenima folklorna građa je izuzetno bogata. Iako je hristijanizacija Slovena obavljena između sredine 9. i kraja 10. veka (osim Polapskih Slovena, koji su hrišćanstvo primili tek u 12. veku), pitanje je da li su njome bili zahvaćeni svi društveni slojevi, jer podaci iz kasnijeg vremena pokazuju da je sveštenstvo moralo da uloži mnogo napora kako bi iskorenilo paganska verovanja, posebno na selu. Ta paganska verovanja duže su se održala u istočnim nego u zapadnim slovenskim oblastima, gde je delovanje katoličke crkve bilo veoma uspešno. Zbog toga su u folklornoj građi i narodnim umotvorinama Južnih i Istočnih Slovena sadržani mnogi elementi stare slovenske religije. U ruskim bilinama, a i u srpskim narodnim pesmama i dugim usmenim narodnim umotvorinama, sačuvane su uspomene na stare slovenske bogove i heroje, a verovatno i nešto od prvobitne slovenske mitologije. Elementi stare religije održali su se i u likovima i kultovima pojedinih hrišćanskih svetaca, na primer, sv. Đorđa, sv. Nikole, sv. Ilije, a kod Srba - i sv. Save.

O religiji Slovena pre njihovog razdvajanja na Istočne, Zapadne i Južne Slovene ne može se ništa određeno reći. Postavlja se pitanje da li je ikada i postojala religija zajednička svim Slovenima, jer Titmar iz Merseburga u 11. veku saopštava da svako slovensko pleme ima svoje hramove, odnosno posebna božanstva. Panteon Istočnih Slovena može se rekonstruisati na osnovu podataka koji su sadržani u ugovorima između Vizantije i Rusije iz 945. i 971. godine, odnosno u takozvanoj Prvobitnoj hronici, kompiliranoj oko 1111. godine. Najpre se pominju bogovi Perun i Volos. Knez Vladimir je 980. godine obeležio početak svoje vladavine u Kijevu na taj način što je na jednom brežuljku postavio drveni idol Peruna sa srebrnom glavom, a uz njega i idole Horsa, Dažboga, Striboga, Simargla i Mokoš, da bi ispred njih sa svojim narodom prinosio žrtve. Istovremeno je i Vladimirov ujak u Novgorodu postavio Perunov idol. Iz navedenih podataka je izvesno da je vrhovni bog ruskog panteona bio Perun. Ostala božanstva, posebno Hors i Simargl, verovatno ne pripadaju slovenskom panteonu. Jedino je autentična boginja Mokoš, jer se pominje i u kasnijim homelijama.

Perun je poštovan ne samo kao bog gromovnik već i kao veliki zaštitnik ruskih vladara. Ruski kneževi normanskog porekla poistovećivali su ga sa Torom, a posle prihvatanja hrišćanstva njegove osobine prešle su na sv. Iliju. Volos je verovatno božanstvo izobilja i stada, koji je posle prihvatanja hrišćanstva preobražen u đavola. S druge strane, neke njegove odlike prenesene su na sv. Vlaha i sv. Nikolu. Kult Peruna i Volosa bio je rasprostranjen i kod Južnih Slovena, na šta ukazuju nazivi pojedinih mesta. Dažbog je zagonetno božanstvo koje je u jednoj Malalinoj glosi povezano sa Suncem, a koje se na osnovu imena može objasniti kao bog koji daruje, odnosno bog izobilja i plodnosti. Njemu je vrlo blizak Svarog, koji se ne pominje među bogovima kojima je Vladimir postavio idole, ali koga su svakako istočni Sloveni poštovali zajedno sa njegovim sinom Svarožićem, i to kao boga svetlosti, odnosno nebeske i zemaljske vatre.

U pisanim izvorima nije pomenuto nijedno svetilište kod Istočnih Slovena. Arheološkim istraživanjima otkriveni su, međutim, na lokalitetu Perin u blizini Novgoroda, ostaci drvene konstrukcije sa osnovom u obliku oktogonalne rozete, koja je protumačena kao Perunov hram. U središtu konstrukcije nađeno je ugljenisano drvo, koje ukazuje da se tu nalazio idol i mesto na kome je gorela vatra, dok je jedan ravan kamen u blizini protumačen kao žrtvenik. U staroj Ladogi otkriven je fragmentovan drveni idol bradatog božanstva iz 9. ili 10. veka, sa koničnim šlemom na glavi.

Istočnoslovenski panteon nije zasnovan ni na hijerarhijskim niti na rodbinskim odnosima. Idoli najznačajnijih božanstava postavljeni su na vrhovima brežuljaka, pod vedrim nebom. Neizvesno je kako su izgledala mesta žrtvovanja, kao i mesta žrtvi. Sveštenstvo nije pomenuto ni u jednom istorijskom izvoru, a nema ni podataka o proricanju i vračanju.

Religija Zapadnih Slovena poznata je samo fragmentarno jer se raspolaže uglavnom podacima koji se odnose na svetilišta i božanstva Baltičkih Slovena. Izvesno je samo da nije postojao panteon zajednički svim Zapadnim Slovenima, jer se u istorijskim izvorima uvek ističu božanstva pojedinih oblasti za koja se vezuju lokalni kultovi. Vrhovni bog baltičkih Slovena bio je verovatno Svantovid, opisan kao bog bogova, kao božanstvo koje obezbeđuje pobede u ratu. Kao najviši bogovi označavaju se i Triglav i Svarožić. Sva ta božanstva povezana su sa ratnim funkcijama i sa magijom, a ratnički karakter imala su i ostala božanstva Baltičkih Slovena, kao što su Rujevit ili Jarovit, koji je izjednačavan sa Marsom. Karakteristična je veza pomenutih božanstava sa pojedinim vrstama oružja (štit, koplje) i sa konjima, kao i njihova polikefalija. Tako Svantovid ima četiri glave, raspoređene prema glavnim pravcima sveta, Triglav je troglav, a Rujevit je predstavljan sa sedam glava. Polikefalija karakteriše i Porevita i Porenuta. Tom polikefalijom verovatno su izražene mnoge funkcije božanstava. Ostala božanstva poznata su uglavnom samo po imenu. Za Provena se može pretpostaviti da je bio povezan sa hrastovima jer je njemu bio posvećen sveti gaj između Oldenburga i Libeka. Za Podaga, kome je bio posvećen hram sa idolom u Pluni, pretpostavlja se da je bio povezan sa godišnjim dobima i vatrom. Bog Pripegala, kome je posebno godila hrišćanska krv, verovatno je bio itifalično božanstvo, nalik na Prijapa. O Živi, verovatno glavnom ženskom božanstvu, ništa se određeno ne zna. Sloveni koji su živeli između Labe i Odre poštovali su jednu bezimenu boginju, čiju su sliku nosili na svojoj zastavi. Polapski Sloveni su na svojim gozbama nazdravljali dobrom bogu i zlom bogu, izjavljujući da svaka sreća dolazi od dobrog boga, a nesreća od zlog. Tog zlog boga, koji je nazivan Crnobog, hrišćanski misionari su poistovetili sa đavolom, iako je on verovatno bio bog podzemlja.

U Istoriji Poljske Jana Dlugoša (oko 1460. g.) nabrojana su imena božanstva starog poljskog panteona, a uz njih i odgovarajuća božanstva iz rimske mitologije: Yesza - Jupiter, Lyada - Mars, Dzydzilelya - Venera, Nya - Pluton, Dzewana - Dijana, Marzyaba - Cerera, Pogoda - Vreme, Zywie - Život. Poljski pisci iz 16. veka dodali su tom spisku još nekoliko imena, na primer Lel, Polel, Pogwizd, Pohvist. Taj poljski panteon je, međutim, veštačka tvorevina, koju u celini treba odbaciti.

Kod čeških autora iz 16. veka takođe su pomenuta imena nekih prehrišćanskih božanstava, na primer Zelu, Klimba, Krosina, Krasatina, Morena, Lada i dr., ali su i ona proizvoljne tvorevine.

Hramovi Baltičkih Slovena opširno su opisani u istorijskim izvorima, a dokumentovani su i arheološkim iskopavanjima. Hram vrhovnog boga Svantovida u Arkoni na ostrvu Rigen, razrušen 1168. godine opisao je Saks Gramatik, a arheološki je istraživan u dva maha, 1921. i 1969-70. godine. Taj hram je možda podignut još krajem 9. veka. Opisana je njegova sjajno ukrašena drvena ograda i Svantovidov idol u natprirodnoj veličini u unutrašnjosti hrama. Na Rigenu su se u Garcu (Karenthia) nalazila još tri hrama, od kojih je onaj u središtu bio posvećen Rujevitu, dok su u ostala dva poštovani Porevit i Porenut. U Ridgostu (Retra) nalazio se hram u kome je poštovan veći broj lokalnih bogova, od kojih je najveći ugled uživao Svarožić. Spoljašnjost hrama bila je ukrašena predstavama bogova i boginja, a u unutrašnjosti su se nalazili idoli naoružanih bogova, kao i veliki broj zavetnih darova. U izvorima se pominje nekoliko hramova u Šćećinu, od kojih je najznačajniji bio hram posvećen Triglavu, takođe bogato ukrašen. U Volinu se nalazio hram sa svetim kopljem, a u Volgastu je postojalo svetilište u kome se umesto idola nalazio džinovski štit, prekriven zlatnim listićima.

U Gros Radenu, kod Šverina, arheološki je istraženo jedno veliko svetilište, četvorougaono u osnovi, oko koga su otkrivene hrastove daske duge 1,50 do 2 m, koje su u gornjem delu tako obrađene da u celini nalikuju na ljudsku figuru. Na osnovu keramičkih nalaza, to svetilište je datovano u 9-10. vek.

Baltički Sloveni poštovali su određena božanstva u svetilištima pod vedrim nebom. U blizini Oldenburga nalazio se gaj Prova, kome su bili posvećeni stari sveti hrastovi. Svetilište je bilo ograđeno drvenom ogradom, sa dva bogato ukrašena ulaza. Pristup je bi dozvoljen samo onima koji su nameravali da prinesu žrtvu, ali je svetilište bilo i utočište svim progonjenim. Hramovi baltičkih Slovena najčešće su služili i kao svojevrsne riznice. Postojao je običaj da se deseti deo dobijenog ratnog plena daruje svetilištu, a u riznicama svetilišta nalazili su se zlatni i srebrni pehari, koji su korišćeni samo u praznične dane. Čini se da su sva svetilišta bila ograđena plitkim rovovima ili drvenom ogradom. Samo je svešteniku bio dozvoljen ulaz u hram, a i on bi pri tom morao da zadržava dah kako ne bi uprljao najveću svetinju.

Istorijski izvori pouzdano dokumentuju postojanje kultnih statua i kod Istočnih i kod Zapadnih Slovena. To su pretežno bili drveni idoli koji su mogli imati oplatu od plemenitog metala. Neki od njih su bili natprirodne veličine, na primer drevni idol Svantovida u Arkoni. Arheološka istraživanja takođe dokumentuju postojanje drvenih idola kod Zapadnih Slovena. Pri iskopavanju jednog utvrđenog naselja kod Neubrandenburga pronađen je u sloju iz 11. - 12. veka, i to u središtu naselja, jedan dvoglavi idol od hrastovine, visok 1,70 m. Obe glave predstavljaju lik muškarca sa dugim brkovima. Na periferiji istog naselja otkrivena je još jedna figura od hrastovine, visoka 1,60 m, koja predstavlja ženu sa naglašenim grudima i stidnim trouglom, za koju se pretpostavlja da je neko domaće božanstvo, i to zaštitnica porodice. Da su mnoga mesta i utvrđenja imala svoje bogove zaštitnike pokazuju idoli od hrastovine, koji su otkriveni na nekoliko mesta. U Altfrizaku, kod Neurupina, neposredno ispred naselja nađena je hrastova figura koja prikazuje nagog muškarca. Taj idol, datovan metodom radioaktivnog ugljenika u drugu polovinu 6. veka, verovatno je imao određenu ulogu u kultu plodnosti. Bogovi Zapadnih Slovena predstavljani su i na kamenim reljefima. Iz vremena neposredno pred primanje hrišćanstva potiču i reljefi iz Altenkirchena i Bergena na kojima je predstavljen muškarac sa velikim rogom izobilja u rukama, verovatno Svantovid, jer je sa rogom izobilja predstavljan i u svom hramu u Arkoni. Na kamenoj ploči iz Volgasta shematizovano je prikazana ljudska figura, a kraj nje veliko koplje, koje je atribut Gerovita, zaštitnika Volgasta.

O svetilištima i kultnim obredima koji su u njima obavljani staralo se sveštenstvo. Manja svetilišta, posebno ona pod vedrim nebom, opsluživao je samo jedan sveštenik, ali za velike hramove vezivao se veći broj sveštenika. Osnovna dužnost sveštenika sastojala se u staranju o dobru plemena, i to na taj način što su oni, tumačeći volju plemenskog božanstva, odlučivali o ratu i miru ili delili pravdu i vodili diplomatske pregovore. Oni su brinuli i o riznicama svetilišta. Kako su sve važne odluke zavisile od sveštenstva, ono je često bilo moćnije od plemenskih vladara. Veoma važno mesto u društvenom životu dato je proricanju. Sveštenici su proricali pomoću pepela, vode, kolača, ukusa krvi žrtve ili mokraće. Najuticajnija proricanja obavljana su u Arkoni, Retri i Šverinu, gde je odluka o ratu i miru donošena na osnovu ponašanja konja (v. Svantovid). Pri kraju žetve obavljan je u Arkoni posebni ritual po kome je sveštenik uzimao posudu iz ruku Svantovidovog kipa i, na osnovu količine tečnosti sadržane u njoj, nagoveštavao rodnu ili nerodnu godinu. Zatim je sveštenik stavljao ispred idola kolač od meda, velik koliko i čovek, sklanjao se iza njega i pitao narod da li ga vidi. Ako bi dobio potvrdan odgovor, molio je da iduće godine kolač bude veći, odnosno da letina bude dobra.

U pisanim izvorima pominju se žrtve koje su Zapadni Sloveni prinosili svojim bogovima, ali ne i njihove vrste niti način žrtvovanja. Hroničari insistiraju na ljudskim žrtvama, ali taj podatak treba primiti sa najvećom rezervom.

Panteon Južnih Slovena najteže je rekonstruisati, jer su oni rano potpali pod neposredni uticaj vizantijske civilizacije i hrišćanske religije. Već je napomenuto da su Sloveni u vreme naseljavanja Balkanskog poluostrva verovali, prema Prokopijevom svedočenju, u jednog vrhovnog boga, i to boga munje, kome su bila podređena božanstva nižeg reda. Kako su u toponomastici južno od Dunava mnogi tragovi imena Peruna, sa dosta verovatnoće može se pretpostaviti da je kod Južnih, kao i kod Istočnih Slovena, Perun bio vrhovni bog. U toponimima ima tragova i o Velesu, o čijem se liku i funkcijama kod Južnih Slovena može indirektno suditi po opisima sv. Save, koji je, po srpskom narodnom predanju, prvenstveno pokrovitelj i zaštitnik stoke. Njemu bi bio blizak i Dabog iz srpskih priča, crno i hromo božanstvo donjeg sveta, gospodar mrtvih, zaštitnik stada, ali i vukova, koji je nazivan i Daba, Dabo ili Hromi Daba. Dabog je istovremeno i bog plemenitih metala, zlata i srebra, pronalazač i zaštitnik kovačke veštine. Posle prihvatanja hrišćanstva, funkcije Daboga prenesene su na velike hrišćanske svece (sv. Jovana, sv. Savu, sv. Arhanđela, sv. Đorđa, sv. Nikolu, sv. Mratu), a njegov lik je preobražen u sotonu i Hromog Dabu. Jedna od hipostaza Dabogovih je verovatno i Vid, božanski vidar čije je ime sačuvano u velikom srpskom prazniku Vidovdanu. Car Trojan sa tri glave, koji se pominje u jednoj skaski, verovatno je božanstvo blisko Triglavu jer je opisan kao noćni konjanik. Kako se u jednoj slovenačkoj bajci pominje čarobnica Mokoši, mogućno je da je boginja Mokoš nekada bila poznata Južnim Slovenima.

Kod Južnih Slovena dosada nisu arheološki posvedočena svetilišta niti idoli, a u istorijskim izvorima ne pominje se sveštenstvo niti ima podataka o kultovima i ritualima. Žrtve su prinosili bogovima jedino kao molitvu za svoj spas.

Izvesno je da su svi Sloveni poštovali i mnogo niža božanstva, kao i različite demone, jer to potvrđuju i pisani izvori i folklorna građa. Za kuću i domaćinstvo vezana su različita natprirodna bića. Kod Rusa je to ded, deduška, ukrajinski did, didko i domovnik, ili domovoj, kod Čeha dedek, a kod Bugara - stopan. Pod tim imenima zamišljan je starac sa krznenim ogrtačem koji živi iza ili ispod ognjišta i brine se o kući i stoci. Nekada se zamišlja i u vidu psa, medveda ili zmije. Ako se tom kućnom zaštitniku ne poklanja određena pažnja, on napušta kuću i prouzrokuje bolesti stoke ili smrt domaćina. U odajama koje su služile kupanju prebivao je banik, kome su kupači ostavljali u čabru vodu za kupanje i žrtvovali mu crnu kokošku. U uglu ambara živeo je ovinik, zamišljan u vidu crne mačke ognjenih očiju, koji, ako ga neko naljuti, može da zapali ambar. Za domaćinstvo je vezana i Kikimora, mala žena koja je lenjim domaćicama mrsila pređu i noću uznemiravala decu.

Kako su Sloveni bili okruženi gustim šumama, u koje su često zalazili radi lova ili koje su krčili, to su za njih vezivali i različite šumske duhove, od kojih je kod Istočnih Slovena najpoznatiji bio lešij, a kod Južnih - lesnik (v. ta imena). Poljima je, međutim, gospodario polevoj ili polevik, koji je zamišljan čas kao kepec, a čas kao ljudsko biće crnog tela i zelene kose. Za polja su još češće vezivani ženski demoni, poludnice (kod Rusa), koje su zamišljane kao devojke dugih kosa, zaogrnute belim platnom, a koje se najčešće pojavljuju u raži, i to u podne kada je sunce najjače.

Za vode su Sloveni vezivali razna demonska bića, zla i opaka. Vodanoj je boravio pokraj vodenica, gde je prolaznike stropoštavao u vodu da bi ih učinio svojim slugama. I ostali vodeni duhovi nisu bili blagonakloni ljudima, a svi su zamišljani kao zastrašujuća bića, često sa kandžama, rogovima, repom i užarenim očima. Njima se pridružuju i rusalke, u stvari utopljenice ili nekrštena deca, preobražena u devojke sa dugom raspuštenom zelenom kosom (v. to ime). Dok su kod severnih Rusa ružne i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se približi, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom začaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer one tada izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drveće i igraju na proplancima. Njima su kod Južnih Slovena slične vile, zanosne devojke sa raspuštenom kosom i krilima, koje najčešće obitavaju pokraj kladenaca, jezera, ili po gorama i planinama (v. to ime).

U ritualima za plodnost kod Istočnih, a delom i Južnih Slovena, značajno mesto zauzimaju praznici za koje se vezuju božanstva nazvana Kostroma i Jarilo, odnosno lutke od slame, koje se na određen način sahranjuju, spaljuju, rasturaju na delove ili potapaju u vodu, uz obredno oplakivanje ili povike i smeh, sa ciljem da ponovo ožive. U tom ritualu, obavljenom u proleće, čiji je cilj bio da se obezbedi plodnost, Kostroma se pojavljuje kao mlada žena umotana u bele čaršafe, sa hrastovom grančicom u rukama, a Jarilo kao prekrasni mladić na belom konju. U vreme letnje dugodnevnice proslavljan je praznik na koji su lutke zvane kupala potapane u vodu i paljene velike vatre. Na taj dan tragalo se za magičnim i lekovitim biljkama. Rasprostranjeno je predanje o cvetu paprati koji se rascvetava uoči tog dana, a čija magična svojstva omogućuju da se otkrije zakopano blago. U svim ritualima koji se na taj praznik obavljaju jasno su istaknuti vatra i voda kao suprotni elementi, a na osnovu pesama i ostalih folklornih tekstova vezanih za kupala, mogućno je rekonstruisati mit o rodoskrvnom odnosu brata i sestre, oličenim dvobojnim cvetom dan i noć.

Za rituale plodnosti u južnoslovenskom folkloru vezani su likovi Germana i dodola. Pri obredu izazivanja kiše pravljena je glinena lutka muškarca, nazvana German, koju su žene sahranjivale u suvu zemlju sa uverenjem da će na taj način izazvati plodonosnu kišu. U vreme suše, povorka devojčica, najčešće od pete do desete godine, koje su nazivane dodole, išla je od kuće do kuće pevajući pesme kojima je prizivana kiša. Dodole su bile bose, odevene u iznošenu odeću, sa vencem od trava, žitarica i vinove loze na glavi. Između sebe su birale predvodnicu, zvanu dodola ili dodolka. Prolazeći kroz polja, dodolke su ih prskale vodom, dok ih je ispred seoskih kuća domaćica posipala vodom po glavi i nogama, a zatim darivala brašnom, vunom ili novcem. Inače i kod Južnih i kod Istočnih Slovena kiša je izazivana na taj način što je preko mrtvaca, najčešće utopljenika, koga bi za taj obred iskopali, izlivana voda.

U religiji svih slovenskih naroda, kult mrtvih zauzima značajno mesto, posebno u religiji Južnih Slovena. Sve do 9-10. veka Sloveni su spaljivali mrtve, a njihove ostatke sahranjivali u urnama ili su preko lomače nasipali humke, U tom ranom razdoblju grobni prilozi su izuzetno retki. U urne su katkad stavljani raž ili spaljene kosti konja. Ugledne ličnosti su sahranjivane sa pompom, a u smrti ih je pratila supruga ili robinja. Prema svedočenju arapskih pisaca iz 10. veka, koje treba primiti sa najvećom rezervom, kad umre neki plemić, njegovo telo se privremeno sahranjuje, a kada se njegovo imanje podeli, obavljana je prava sahrana, i to na taj način što se naoružan, u bogatoj odeći, smešta u lađu sa hranom, pićem i suprugom, a zatim je lađa predavana vatri i otiskivana od obale. Izvesno je, međutim, da su Sloveni koji su živeli pokraj mora u 8-9. veku imali predstave o lađi mrtvih, jer su u tom razdoblju arheološki posvedočene nadgrobne ploče ili grobovi u vidu lađa.

Počev od 10. - 11. veka, pod uticajem hrišćanstva, Sloveni prihvataju običaj inhumiranja pokojnika. Bez obzira na to da li se pokojnici spaljuju ili inhumiraju, čvrsto se verovalo da nastavljaju život posle smrti, što se ogleda u pogrebnim ritualima kao što su daće ili pogrebne igre, često sa maskiranim učesnicima. Trećeg, sedmog, dvanaestog i četrdesetog dana posle smrti pokojnicima su na grob donošeni hrana i piće, kao i posle 6 i 12 meseci. Posebni praznici mrtvih - zadušnice - proslavljani su i na grobovima i po kućama, u rano proleće i u kasnu jesen.

Kult predaka bio je posebno razvijen kod Južnih Slovena, pre svega kod Srba. Gotovo svi srpski običaji u vreme Božića i takozvanih nekrštenih dana vezani su za kult predaka, a i krsno ime - slava - kod Srba jeste veliki praznik porodičnog pretka, čuvara i zaštitnika kuće i porodice.

Kod Južnih Slovena posebno je dobro očuvano verovanje da se duše umrlih grešnika pretvaraju u vampire (v. to ime). To je svakako prastaro verovanje jer su na nekropolama posvedočeni grobovi koji su ukopani dublje od ostalih, ili grobovi u koje je pokojnik stavljan u neuobičajenom položaju (potrbuške, licem prema zemlji), ili je, pak, zatrpan kamenjem.

Neizvesno je kakve su predstave Sloveni imali o svetu mrtvih, kao i o božanstvima koja njime gospodare. Na osnovu uzgrednih ili dvosmislenih podataka u istorijskim izvorima, pretpostavlja se da je svet mrtvih mračan, a da je božanstvo koje njime vlada crno (v. Crnobog). Dok se analizom folklorne građe iz oblasti naseljene Južnim Slovenima može zaključiti da svetom mrtvih gospodari muško božanstvo, dotle folklorna građa iz istočnoslovenskih oblasti ukazuje na to da žensko božanstvo vlada Podzemljem i mrtvima. Tako se pretpostavlja da je u liku Baba Jage inkorporirana stara evropska boginja smrti (v. Baba Jaga) i da je Vedma (veštica) u stvari demonizirana boginja Podzemlja. Za Baba-Jagu se vezuju i likovi demonizovanih muških božanstava smrti, kao što su Kaščej Besmrtni ili Morozko.

BIBLIOGRAFIJA

Iako postoji obimna literatura o pojedinim aspektima slovenske religije, celovitih objektivnih prikaza gotovo da i nema, jer većina autora ili odveć kritički pristupa raspoloživoj građi, ili je odveć slobodno interpretira. Kritički se treba odnositi čak i prema kapitalnim delima kao što su A. Brückner, Mythologia slowianska i polska (1918, reprint Warsawa 1980) i M. Gimbutas, Slavic Religion u The Encyclopedia of Religion, ed. by M. Eliade (New York, 1987). Od opštih dela treba istaći B. O. Unbegaun, La religion des anciens Slaves (Paris, 1948), F. Vyncke, De godsdienst der Slaven (Roermond, 1969).

O religiji i mitologiji Istočnih Slovena V. J. Mansikka, Die Religion der Ostslawen (Helsinki, 1922); S. A. Tokarev, Religioznye verovania vostochnoslavianskih narodov XIX - nachala XX veka (Moskva, 1957); D. Zelenin, Russische (ostslavische) Volkskunde (Berlin und Leipzig, 1927).

O Zapadnim, odnosno Baltičkim Slovenima treba konsultovati T. Palm, Wendische Kultstätten: Quellenkritische Untersuchungen zu den letzten Jahrhunderten slavischen Heidentums (Lund, 1937); E. Wienecke, Untersuchungen zur Religion der Westlawen u Forschungen zur Vor-und Frügeschichte, 1 Heft (Leipzig, 1941); E. Schuldt, Der altslawische Tempel von Grosssraden (Schwerin, 1976) i L. Niederle, Manuel de l'antiquite slave (Paris, 1926).

O Južnim Slovenima v. P. S: Krauss, Volkslaube und religioser Brauch der Südslawen ' (Münster, 1890); kao i brojne članke N. Nodila o religiji Srba i Hrvata koji su objedinjeni u knjizi Stara vjera Srba i Hrvata (Split, 1981) i V. Čajkanovića, objedinjenih u knjizi Mit o religiji Srba (Beograd, 1973). Veliki broj pojmova iz srpske religije i mitologije obradili su Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić u knjizi Srpski mitološki rečnik (Beograd, 1970). Uopšteno o slovenskoj mitologiji L. Leger, La mythologie slave (Paris, 1901).

 

Baba Jaga

U slovenskoj mitologiji baba čarobnica koja živi u šumi, u izbi postavljenoj na kokošije noge. Oko njenog staništa je ograda od ljudskih kostiju i lobanja. Umesto brave postavljene su vilice oštrih zuba, umesto reze koristi se ljudskom nogom, a kao ključ služi ljudska ruka. Baba Jaga grabi junake i proždire ljude, a u peći peče ukradenu decu. Najčešće je zamišljana kao ružna starica ogromnih grudi, slepa ili bolesnih očiju.

Banik

U istočnoslovenskoj mitologiji duh koji boravi u prostorijama namenjenim kupanju. Verovalo se da posle svake tri grupe kupača i sam Banik pristupa kupanju i da ga u tome niko ne sme uznemiravati. Zbog toga su kupači uvek ostavljali malo vode Baniku. Mogao je kupačima da predskaže budućnost. Često su ga posećivali demoni šuma i đavoli.

Belobog

U mitologiji Zapadnih i Baltičkih Slovena bog svetlosti, uspeha i sreće. U usmenom predanju se pominje pod imenom Bjelun. Zamišljan je kao starac sede brade obučen u belo, a pojavljuje se samo danju da bi ljudima činio dobročinstva i pomagao im u svakoj nevolji. Belobogu, kao kreativnoj pozitivnoj snazi, suprotstavljen je Černobog, kao destruktivna sila.

Dažbog

U slovenskoj mitologiji Svarogov sin, bog Sunca, koji daruje blagostanje i sreću. Drevni idol ovog božanstva stajao je na brdu u Kijevu, zajedno sa idolima Peruna, Horsa, Striboga, Simargla i Mokoši. Verovalo se da je Dažbog rodonačelnik ruskog naroda. U srpskom predanju pominje se pod imenom Dabog ili Dajbog, kao gospodar zemlje, kao protivnik božji, kao "car na zemlji", bog zlata i srebra i zaštitnik kovačke veštine. Pod uticajem hrišćanstva, Dažbog je poistovećen sa Satanom, odnosno Dabog postaje đavo i naziva se Daba, Dabo ili Hromi Daba.

Domovoj

U mitologiji Istočnih Slovena kućni duh, često nazivan ded ili gospodar kuće. Zamišljan je u ljudskom liku, najčešće kao omalen dlakavi starac, katkad s rogovima i repom. Mogao je da se preobražava u različite životinje, pre svega u mačku, psa i kravu, a ređe u zmiju i žabu. Najčešće boravi u kući, u uglu iza peći, na tavanu ili u dvorištu. Brine se o blagodeti kuće, posebno o stoci, zbog čega je povezan sa bogom Velesom. Njegova supruga, koja se zove Domovika, boravi u podrumu. Glas Domovoja se u kući često čuje, ali je opasno da ga ukućani vide. Raznim znacima nagoveštava nedaće ili smrt.

Hors

Istočnoslovensko božanstvo nejasnih funkcija, verovatno bog Sunca. Njegov drveni idol nalazio se na brdu u Kijevu, pokraj idola Peruna, Dažboga, Striboga, Simargla i Mokoši. Pretpostavlja se da je lik tog božanstva formiran pod uticajima sa juga.

Jarila (Jarilo)

U slovenskoj mitologiji božanstvo prolećne vegetacije i plodnosti. Zamišljan je kao mladić izuzetne lepote, na belom konju, okićen poljskim cvećem, bosonog i u beloj odeći, sa svežnjem klasja u rukama. Uspomena na to božanstvo sačuvana je u različitim prolećnim obredima, u kojima je glavna ličnost, devojka odevena u belo i ovenčana cvećem, jahala na belom konju. Pravljene su i lutke od slame, koje su nazivane Jarilo.

Jarovit, (Gerovit, Gerovitus)

U slovenskoj mitologiji božanstvo nejasnih funkcija, koje su poštovali Pomeranci, možda istovetno sa Svantovidom. Posebno je poštovan u Havelbergu i Volgastu, gde se u hramu nalazio njegov ogromni štit. Kasniji hroničari poistovećivali su ga sa rimskim Marsom.

Kikimora

U istočnoslovenskoj mitologiji zao kućni duh zamišljan u liku malene žene. Stara se o domaćim životinjama, prvenstveno o živini. Verovalo se da vrednim domaćicama pomaže u poslu, dok lenjivim zagorčava život na različite načine. Neprijateljski je raspoložena prema muškarcima, a noću često uznemirava i decu.

Kupala

U slovenskoj mitologiji biće povezano s praznovanjem letnjih solsticija, u noći između 23. i 24. juna. to je božanstvo letine, obilja i veselja, a tako je nazivana i lutka od slame ili drveta, odevena u žensku odeću, koja je u svečanoj povorci donošena do reke i bacana uvodu ili u vatru. U ritualnu značajnu ulogu ima kupanje, skakanje preko vatre, pletenje venaca od ivanjskog cveća i bacanje cveća u vodu. Verovalo se da to noći jedini put u godini paprat cveta i da taj cvet ima magičnu moć. On tada može da savlada demone, otkrije mesto na kome je zakopano blago i da podari uspeh ili veliko bogatstvo.

Lešij, Lesovik, Lesovoj, Lešak, Lesnik

U slovenskoj mitologiji duh koji gospodari šumama i zverima. Zamišljan je u ljudskom liku kao pastir čije stado čine jeleni, košute i zečevi, koje čuvaju vukovi ili risovi. Njegovi obrazi su plavi, oči zelene i buljave, obrve čupave, a brada duga i zelena. Može biti i zaogrnut zverinjim krznom, a katkad je zamišljan i sa rogovima i kopitama. Neobično je odeven i uvek nosi levu cipelu na desnoj nozi, a kožuh zakopčava na pogrešnoj strani. Verovalo se da nema senke i da mu je krv plava. Kad hoda kroz duboku šumu, glavom dotiče krošnje najvišeg drveća, a kad se kreće po ivici šume ili žbunju, postaje patuljak, često tako malen da se može sakriti i pod jednim listom. Boji se pitomih predela, ali je suvereni gospodar u šumi, gde je uvek spreman da putnike zavede na pogrešan put ili da uplaši lovca. On gospodari vukovima koje jednom godišnje okuplja u šumi da bi odredio plen za narednu godinu. Da bi se čovek zaštitio od njegovih čarolija, najbolje je da odeću obuče naopačke, ali i da ne zaboravi da levu cipelu obuje na desnu nogu.

U Srbiji, u okolini Leskovca, šumski demon naziva se lesnik.

Marena, Marana, Morena, Maržana, Maržena

U slovenskoj mitologiji boginja zime i smrti. Tim imenom se naziva i lutka od slame koja je korišćena u ritualima vezanim za umiranje i vaskrsenje u prirodi ili u činima za kišu.

Mokoš

U mitologiji Istočnih Slovena boginja plodnosti, zaštitnica žena i ženskih poslova, posebno predenja. Njen drevni idol postavi je knez Vladimir na brdu u Kijevu, i to pored idola Peruna i ostalih bogova. Sećanja na tu boginju sačuvana su u Ukrajini sve do sredine 19. veka. Na severu Rusije nazivaju je Mokuša i zamišljaju je kao ženu velike glave i dugih ruku koja obilazi kuće i nadgleda prelje. Njen kult je, sudeći po toponimima, bio rasprostranjen i kod Zapadnih Slovena.

Mora, Mara, Maruha

U slovenskoj mitologiji zli duh koji luta noću, sedi na grudima zaspalih i siše im krv. To može biti sen umrlog ili duša živog, koja u vidu leptira ili neke druge životinje napušta telo da bi mučila ljude. Verovalo se da postaje od ženskog deteta rođenog u krvavoj košuljici ili od devojke koja se povezala s đavolom. Pojavljuje se i u vidu različitih predmeta, na primer dlake i slamke, a može se provući kroz ključaonicu.

Nav, navi

U slovenskoj mitologiji oličenje smrti, Carstva mrtvih i gospodara Podzemlja, odnosno demona koji su nastali od duša mrtvorođene i nekrštene dece. U bugarskim predanjima zamišljani su u vidu ptica koje, uz zastrašujuće krike, u tamnim noćima obleću oko kuća i napadaju trudnice, dojilje i decu. Kod Srba i Hrvata nazivaju se nekrštenci ili nevidinčići, a zamišljani su kao velike ptice sa dečjim glavama. To su zli demoni koji napadaju nekrštenu decu i dojilje. Stočari posebno strahuju od nekrštenaca, koji kravama, ovcama i kozama oduzimaju mleko. U Ukrajini i Poljskoj zamišljani su u ljudskom ili životinjskom vidu, a nazivaju se poterčuk, odnosno latawiec.

Perun

Bog gromovnik, poštovan kod svih slovenskih naroda. Posvećeni su mu planinski vrhovi i izvori, a na žrtvu mu je prinošen bik. Glava njegovog drvenog idola u Kijevu bila je od srebra, a usta od zlata. Zamišljan je kao zreo čovek sa ognjenim kamenom, batinom ili strelama u rukama. Prizivan je prilikom sklapanja ugovora i polaganja zakletvi, odnosno kažnjavao je svakog verolomnika. Ispred njegovog kipa u Novgorodu i danju i noću gorela je vatra od hrastovih drva. Ako bi se nepažnjom slugu ta vatra ugasila, svi bi bili kažnjeni smrću. Od drveća posvećen mu je hrast, a od biljaka - perunika (bogiša), za koju se verovalo da čuva kuću od groma, požara i svake nesreće. O širokoj rasprostranjenosti Perunovog kulta svedoče nazivi mesta, izvora i planina u svim oblastima slovenskog sveta. Posle pokrštavanja, Sloveni su Perunov lik i funkcije preneli na svetog Iliju.

Poludnica

U slovenskoj mitologiji poljski duh zamišljen kao lepa visoka devojka, obučena u bele haljine. Pojavljuje se redovno leti u vreme žetve. Tad hoda po poljima i kad u podne naiđe na čoveka ili ženu u poslu, hvata ih za kosu i obara na zemlju bez milosti.

Porenucije (Porenutius)

Slovensko božanstvo poštovano na ostrvu Rujnu (Rigen). Na jugu ostrva, u Korenici, nalazio se hram tog božanstva sa čudnim kultnim idolom, s četiri lica na glavi i jednim licem na prsima.

Porevit (Porevit)

Slovensko božanstvo poštovano na ostrvu Rujnu (Rigen). Na jugu ostrva u Korenici, nalazio se hram tog božanstva sa kultnom statuom koja je prikazivala Porevita sa pet glava.

Proricanje

Veština upoznavanja volje bogova na osnovu različitih vrsta, znakova. Namere bogova mogu ljudima biti nagoveštene ili spoljašnjim znacima ili neposredno, preko snova ili nadahnuća. U prvu grupu proricanja svrstava se predskazivanje volje bogova na osnovu leta ili glasova ptica (ornitomantija), instinktivnih postupaka (npr. nehotično izgovorene reči), bacanja kocki ili drugih vrsta objekata (kleromantika, astragalomantika), a posebno na osnovu posmatranja utrobe žrtvovanih životinja, vatre na oltaru (epiromantika), nebeskih tela (astrologija) ili vode (hidromantika). Drugu grupu proricanja čini otkrivanje božanske volje preko snova (oniromantika), najčešće onih koji traže ozdravljenje u Asklepijevim svetilištima (inkubacija, ijatromantika), prikazivanjem seni pokojnika (nekromatika) i otkrovenjima dobijenim preko nadahnuća (enthousiasmos).

U najranijim istorijskim epohama, prorokovanja su obavljali nadahnuti pojedinci koji su oglašavali volju ili želje bogova. Kasnije ta vrsta proricanja nije imala značajniju ulogu jer je slobodno prorokovanje nadahnutih pojedinaca bilo zamenjeno proroštvima dobijenim od različitih svešteničkih redova ili zvaničnih proročišta, naročito delfskog (v. Proročišta). Tek posle smrti Aleksandra Velikog, kad je grčko-rimski svet stupio u neposredni kontakt s Orijentom, naglo su postale omiljene sve vrste proricanja, pre svega astrologija. U Rimu su zvanično priznavana jedino prorokovanja koja su obavljali državni magistrati ili sveštenstvo, ali mere koje su preduzimane radi sprečavanja proricanja nezvaničnih lica pokazuju da su sve vrste proricanja bile omiljene. Već od vremena Tiberija nezvanična prorokovanja smatrana su zločinom i kažnjavana su proterivanjem i oduzimanjem imovine. Uprkos toj zabrani, a i kasnijim zabranama, u Rimu su postojali i profesionalci, najčešće stranci s Orijenta, koji su se bavili isključivo astrologijom. Dioklecijan je najstrože zabranjivao ars matematica, tj. astrologiju, ali su tek dolaskom na vlast hrišćanskih imperatora konačno ugušene sve vrste prorokovanja.

Rujevit (Rugievithus)

U baltičko-slovenskoj mitologiji bog rata, poistovećen sa rimskim Marsom. Posebno je poštovan na ostrvu Rujnu (Rugen), gde se u Korenici nalazilo njegovo veliko svetilište. Tu je bio postavljen njegov kultni kip natprirodne veličine, istesan od hrastovine. Kip je prikazivao Rujevita sa sedam glava kako u desnoj ruci drži mač dok su mu sedam drugih mačeva visili o pojasu.

Rusalke

U mitologiji Istočnih Slovena demonska bića zamišljana u liku dugokosih lepih mladih devojaka, koje u noćima mladog Meseca igraju na proplancima, ovenčane zelenim vencima. Neprijateljski su raspoložene prema ljudima. Često mame prolaznike, zadaju im različite zagonetke ili ih ubijaju glasnim smehom. To su, u stvari, duše umrlih devojaka, prvenstveno utopljenica ili onih koje su umrle nasilnom smrću. U nedelju posle Duhova one izlaze iz vode, hodaju po polju ili se penju na drveće. Opasno je da se te nedelje bilo ko kupa u reci ili jezeru, jer ga rusalke mogu odvući u dubinu. Razni običaji pokazuju da su rusalke tesno povezane sa vodom i rastinjem, ali i sa svetom mrtvih.

Simargl

Božanstvo Istočnih Slovena, nejasnih funkcija. Nije utvrđeno da li je u pitanju jedno (Simargl) ili dva božanstva (Sim, Regl).

Stribog

U istočnoslovenskoj mitologiji bog zime i mraza. Svi vetrovi smatrani su njegovim unucima. Njegova kultna drvena statua pominje se među kipovima koji su stajali na bregu u Kijevu.

Svarog, Svarožić

U slovenskoj mitologiji bog neba, Dažbogov otac, Sunca i vatre. Pod imenom Svarožić poštovan je prvenstveno kao bog vatre i zaštitnik domaćeg ognjišta. Kod Baltičkih Slovena, u hramu boga Radgosta u Retri, nalazio se kip Zuarasicija, Svarožića, i to u oklopu i sa šlemom na glavi. Može se pretpostaviti da su tog Zuarasicija Sloveni oko Labe poštovali kao boga rata.

Svetovid

Veliko slovensko božanstvo na ostrvu Rujnu (Rigen), bog rata i zaštitnik plodnih njiva. Središte njegovog kulta bilo je Arkona. U centru grada nalazio se drveni hram posvećen tom božanstvu, ukrašen obojenim drvorezom, sa dvostrukom ogradom. Spoljna ograda bila je pokrivena crvenim krovom, dok se unutrašnja sastojala iz zastora i četiri stožera. U hramu je bio postavljen idol natprirodne veličine sa četiri vrata i četiri glave. U desnoj ruci držao je rog izrađen od raznih vrsta metala, koji je svake godine sveštenik punio pićem i na osnovu isparenja predskazivao rodnu ili nerodnu godinu. U levoj ruci, spuštenoj niz telo, nalazio se luk. Pokraj idola postavljena je uzda, sedlo i drugi atributi, posebno džinovski mač, sa kanijom i balčakom od srebra.

Jedanput godišnje, u vreme žetve, prinošene su žrtve ispred hrama i svetkovan je veliki praznik, koji se završavao velikom gozbom. Sveštenik je tada pred narodom proricao obilje ili oskudicu u narednoj godini i prizivao Svetovida da otadžbini podari slavu, a podanicima bogatstvo. Zatim je ispred idola stavljan visok kolač premazan medom, iza koga je stajao sveštenik i pitao narod da li ga vidi. Prisutni su odgovarali da ga vide, a on je tada izražavao želju da ga dogodine ne vide, kako bi naredne godine žetva bila obilnija. Svi su bili obavezni da daruju svetilište, koje je bilo čuveno proročište. Sve što se dobije kradom ili oružjem pripadalo je svetilištu, kao i darovi koji su stizali iz celog slovenskog sveta i iz susednih krajeva.

U svetilištu je čuvan beli konj, za koga se verovalo da pripada Svetovidu. Niko nije smeo da ga dodirne, a jedino je sveštenik mogao da ga napasa i oprema. Verovalo se da sam bog, jašući na njemu, predvodi svoj narod u borbama sa neprijateljima. Taj konj je korišćen i za gatanje: pred polazak u rat, sveštenici su ispred hrama postavljali koplja, a zatim je izvođen osedlan konj da preko njih pređe. Ako bi pri preskakanju pošao desnom nogom, smatralo se da će ishod biti povoljan, a ako bi krenuo levom, to je značilo d se rat mora odložiti. Svetovidovo svetilište u Arkoni razoreno je 1168. godine. Arheološki je istraženo 1921. godine. Posle pokrštenja Baltičkih Slovena, funkcije Svetovidove prenesene su na svetog Vida.

Triglav (Triglaus, Trigelawus, Triglous, Tryglaw)

U mitologiji Baltičkih Slovena troglavo božanstvo, verovatno bog rata ili vegetacije. Središte njegovog kulta nalazilo se u Štetinu i Brandenburgu. U Štetinu, koji je bio okružen trima brdima, na središnjem i najvećem nalazio se hram posvećen Triglavu. U njemu je bila postavljena kultna statua boga sa tri glave i zlatnim povezom preko očiju i usta. Verovalo se da tri glave simbolišu vlast boga nad tri posebna carstva: nebom, zemljom i paklom, a da zlatni povez preko očiju pokazuje da bog ne želi da vidi grehe smrtnika ili sazna za njih. Pri hramu je čuvan konj vranac, sa sedlom od zlata i srebra, koji je korišćen za gatanje pred ratne pohode. Na zemlju je tada polagano devet novih kopalja, na razmaku od jednog lakta, a zatim je zauzdani i osedlani konj tri puta prelazio u oba smera. Ratni pohod bi bio preduziman samo ako Troglavov konj pri prelaženju ne bi dotakao ni jedno koplje.

Oton Bamberški porušio je svetilište u Štetinu i tri glave odsečene sa Triglavove kultne statue poslao papi u Rim. Kultne statue Triglava koje su se nalazile u ostalim mestima bile su posrebrene ili pozlaćene.

Trojan

U ruskim i južnoslovenskim predanjima demon ili božanstvo povezano sa rimskim imperatorom Trajanom. U narodnim pričama opisan je kao biće sa tri glave, sa kozjim ili magarećim ušima, koje se plaši sunca i kreće se samo noću. Verovalo se da dan provodi u svom zamku na planini, a da noću jaše do svojih dragana. Rusija je smatrana Trajanovom zemljom. Kad ga je jednom prilikom Sunce stiglo na putu, pokušao je da se sakrije ispod plasta sena, ali su volovi prevrnuli plast, tako da su ga Sunčevi zraci dohvatili i spržili.

vampir

U slovenskim predanjima, posebno na Balkanu i u Ukrajini, duh umrlog ili leš koji je zao duh ili đavo oživeo. U gluvo doba noći vampir izlazi iz groba da bi ljudima i životinjama isisao krv. Južnoslovenski narodi su verovali da je dlakav kao pas, da ima krvave oči i zube i da iz usta bljuje vatru, ili da je bez kostiju, samo mešina ispunjena krvlju. Zločinci i grešnici posle smrti postaju vampiri, a pravednici - jedino ako preko njihovih leševa pređe neka od nečistih životinja (mačka, pas, miš, kokoška). Najčešće su vampiri starije osobe, i to muškarci. Vampir se može preobražavati u različite životinje ili biti nevidljiv. Njegovo približavanje najpre osećaju psi, konji i volovi. Najčešće se javljaju na grobljima, raskršćima, po vodenicama ili u kućama svojih najbližih.

Protiv vampira nema sigurnog sredstva. Smatra se da ih odbija krst naslikan katranom na vratima kuće i staje, gvožđe, beli luk, zvuk zvona ili šiljati predmeti stavljeni pod jastuk. Najvažnije je preduzeti mere da se pokojnik ne povampiri. Radi toga se mrtvacu zaseca koža, presecaju mu se tetive ispod kolena ili zabada glogovo trnje pod nokte kako mu đavo ne bi mogao odrati kožu i naduti je, to jest preobraziti ga u vampira. U meso ispod jezika takođe se zabada trn da bi vampiru onemogućio sisanje krvi, ili se telo sahranjuje licem prema zemlji ili se pokojniku oko vrata stavlja srp. Vampir se pronalazi i uništava na različite načine. Najčešće se na groblje odvodi crni ždrebac bez belege i, čim se primeti da zazire od nekog groba, smatra se da u njemu počiva vampir. Grob se zatim raskopava, a leš se probada glogovim kocem, spaljuje ili baca u vodu ili u kreč. Katkad se oko grobova posipao pepeo da bi se otkrile stope vampira. I dete rođeno od vampira ima sposobnosti da ga pronađe i ubije. Najljućim neprijateljem vampira neki smatraju četvorookog, tj. psa koji iznad svakog oka ima po jedan uvojak. U raznim delovima slovenskog sveta vampir se naziva i drugim nazivima: vukodlak, lampir, lapir, vjedogonja, jedogonja, a najčešće - upir.

Veles

U slovenskoj mitologiji božanstvo nejasnih funkcija, možda bog obilja i zaštitnik domaćih životinja. Tragovi Volosovog kulta sačuvani su kod Istočnih i Severnih Slovena. U vreme širenja hrišćanstva asimilovan je i zamenjen hrišćanskim zaštitnikom stada, svetim Vlasijem. U Novgorodu je hram sv. Vlasija podignut na mestu na kome se ranije nalazio Volosov idol. Običaj kod Istočnih Slovena da pregršt nepožnjevenog klasja koje se ostavlja kao dar božanstvu nazivaju Volosovom bradom pokazuje da je Volos poštovan u svojstvu boga vegetacije. U poznim tekstovima označen je kao zli duh i demon, odnosno povezivan je sa Podzemljem i đavolom.

Vile

U južnoslovenskoj mitologiji ženska natprirodna bića, naklonjena ljudima. Zamišljane su kao izuzetno lepe devojke zlatnih kosa i sa krilima, odevene u duge, prozračne haljine i naoružane strelama. One žive daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se rađaju iz rose, nekog cveća, kad pada kiša i greje sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši, grade na oblacima.

Mogu se preobražavati u različite životinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. Često jašu na konju ili jelenu, odlaze u lov, a još češće igraju u kolu. Zaljubljuju se u junake, koje pomažu i savetima i delima, a katkad su njihove posestrime. Naklonjene su i devojkama, koje od njih mnogu izmoliti lepotu ili zaštitu. Vile osobito vešto vidaju rane zadobijene u bojevima, i to različitim biljem. Raspolažu i sposobnošću proricanja.

Vile teško praštaju uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrćuju one koji ih povrede. Potčinjavaju se samo onima kojima pođe za rukom da im otmu odeću, a ako im neko oduzme krila, preobražavaju se u obične žene.

Mogu imati kozje, konjske ili magareće noge.

Vođanoj

U slovenskoj mitologiji zao vodeni duh, koji živi u jezerima, barama i virovitim rekama, i to najčešće pokraj vodenica. Pojavljuje se u različitim vidovima: kao čovek sa kandžama i dugim repom, pokriven travom i mahovinom, kao starac zelene kose i brade ili kao riba pokrivena muljem. Danju se odmara u raskošnoj palati ispod vode, a svečeri izlazi i napada kupače koji se zateknu na reci posle zalaska sunca. Neprijateljski je raspoložen prema ljudima, posebno muškarcima, koje odvlači u vodu da bi ih oženio svojim kćerima ili da bi ih učinio svojim slugama. Često oštećuje vodenice, ribarske mreže i mostove. Da bi ga umilostivili, vodeničari i ribari prinose mu različite žrtve - petla, kokošku ili ovcu. Žrtvovan mu je i uhranjeni konj, koji je s kamenom oko vrata bacan u vodu.

 

 

[DIABOLIC]

jos malo...

 

 

1. Древна словенска вера и пријем хришћанства

Данас више није спорно да ли у време када готово целокупан живот људи представља операционализацију и демонстрацију научног сазнања, уопште има икаквога смисла бавити се једним тако наивним погледом на свет какав је поглед на свет словенских народа пре њихове христијанизације. ''Већ дуже времена је напуштена представа по којој би стари митови имали строго узев поетску вредност и сведочили само о незнању древног човечанства''. Сасвим супротно, древни митови нас упознају са њиховим друштвеним и економским односима, дају нам обавештење о ''културном нивоу времена и пре свега о историји духа и ступњу свести, који је човек имао на почетку развоја''. Митским сликама човек је присвајао загонетни околиш; те су му слике у раду давале оријентацију и подстицај. ''Кроз ове неопходне развојне ступњеве ишло је читаво човечанство, а Словени у томе нису чинили никакав изузетак''.1

Виши ступањ у развоју древних словенских култова, који се одликује појавом храма са организованим свештенством развио се код Западних Словена са знатним закашњењем, и то пре свега као начин духовне борбе против хришћанства ношеног немачком експанзијом на простору у којем су живели Полабски и Балтички Словени. Због те чињенице и извештаји ондашњих савременика о религиозним представама Словена нису и не могу бити сви одреда исте ваљаности, будући да су најчешће били тенденциозно обојени религијским погледима хришћанских хроничара и мисионара. Наиме, сами хришћански мисионари готово су се листом борили против паганства.

Међутим, и упркос каснијој христијанизацији, у домену народне обичајности, а у неким важним сегментима и у обреду и култу, код словенских народа су све до 20. века сачувани бројни древни митолошки обрасци. Тако је, на пример, Леополд Шит утврдио да ''извесни митско-обредни сценарији, које су почетком 20. века још упражњавали сељаци средње и југоисточне Европе, чувају делове митологија и ишчезлих обреда из прехомерске старе Грчке''. Реч је о томе ''да су се такви обреди одржали преко четири до пет хиљада година, од чега последњих хиљаду или хиљаду и по година под будном пажњом хришћанства и ислама''.2

Елијаде је, додуше, указао да се као симболички гест којим се обележава крај паганске вере на европском простору може узети ''спаљивање светилишта у Елеусини, које је извршио 396. године Аларик, краљ Гота''3, па ипак, до пуног слома древних култова никада није дошло. Нико утемељеније од Елијадеа није формулисао антрополошки разлог за ову чињеницу која иде у прилог једној филозофски установљеној феноменологији вере. ''Сама дијалектика светога тежи бесконачном понављању низа архетипова, тако да једна хијерофанија, остварена у извесном 'историјском тренутку', покрива својом структуром хиљаду година старију или млађу хијерофанију: та тежња хијерофантског тока да преузима ad infinitum исту парадоксалну сакрализацију стварности омогућује да разумемо понешто од религиозног феномена и напишемо ту 'историју'. Другим речима, управо зато што се хијерофаније понављају, могу се религиозне чињенице и разликовати и схватити''.

Феноменолошки посматрано постоје, дакле, старији и млађи слојеви хијерофаније светог. Млађи су новијег датума. Постоји, дакле, једна темељна архетипика светог - ''светог по себи'', које је онтолошки фундирано и представља општељудску, недиференцирану, етнички још-неиндивидуализовану потребу да се досегне до оног људски Прасветог. Међутим, с обзиром на историјско разигравање народа, у процесу њихових историјских индивидуација настали су касније, на тој древној подлози, бројни облици ове једне архетипске ''бити'', као ''манифестне представе Светог''.

У том смислу, сасвим доследно, Елијаде закључује како нам чак и само једна хијерофанија, једна представа хијерофаније, може допустити да се открије Свето у свој својој целовитости, ако смо и уколико смо способни да продуктивном интуицијом кроз ''гледања кроз'', допремо до оних фундаменталних слојева, у којима столује појам Прасветог. ''Но хијерофаније имају то посебно својство да теже да открију свето у својој целини, чак и ако су људи у чијој се свести 'показује' свето, свесни само једног његовог вида или само неког скромног његовог дела. И у најпростијој хијерофанији све је речено: манифестација светога у неком 'камену' или 'дрвету' није ни мање тајанствена ни мање вредна од манифестације светога у неком 'богу'. Процес сакрализације стварности је исти: разликује се само облик процеса сакрализације у религиозној свести човека''.4

Овиме је делимице одговорено на провокативно питање да ли пуким преобраћањем једне социјалне групе у нову веру старе религијске представе ишчезавају из свести народа. Социјална психологија, и посебно она која се бави испитивањем религијских представа установила је како се, додуше, мора рачунати са извесном ''метаморфозом изворних представа'', али се, сасвим извесно ''не сме превидети један далеко значајнији моменат: изванредан конзервативизам одређених основних представа, које често не само што настављају да трају у оквиру исте културе народа или групе народа, него и у култури хиљадугодишта. Као пример могу послужити жртвени каменови са издубљеним коритом или друге обраде, тзв. следовики у области Пскова, који су према археолошком истраживању настали још у бронзано доба, па ипак били су уважавани до 19. и почетка 20. века; на њима је приношена жртва''5.

У овом контексту дијалектике и феноменологије вере треба сагледавати и процес симбиозе древних словенских култова и митова, односно словенску веру и хришћанске религије. Када је реч о пријему хришћанства, најпре ваља казати да су били покрштени Јужни Словени, Бугари, Срби и Хрвати, најкасније средином 9. века између 867. и 873. године, а затим, готово век касније, хришћанство су примили и Источни Словени. Важна чињеница на путу христијанизације било је та што се Кнез Владимир из Кијева покрстио и примио ортодоксну форму грчког хришћанства 988. године. Коначно хришћанство примају и остали словенски народи: Чеси у 10. веку док су, данас са историјске сцене ишчезли, Словени на Лаби преведени у хришћанство тек у 12. веку.6

Међутим када је реч о почецима покрштавања у 32. глави De aministrando imperio (ДАИ) као и у Vita Basilii, Константин Порфирогенит је, како су ову главу протумачили Јиричек и Радоњић, наговестио да се ''време, у коме су латински свештеници обратили Србе, има стављати у период 642-731, после Папе Јована IV''7, о чему сведочи и чињеница да у српској цркви има доста латинских трагова. Ипак, преовладало је мишење, а о томе изричито говори 29. глава књиге К. Порфирогенита да је друго и, свакако, значајније покрштавање обављено тек у седмој и осмој деценији IX века, будући да је око 879. г. Властимиров унук а Гојников син Петар постао први српски кнез који је добио хришћанско име. Дакле, исправно је претпоставити да је хришћанство коначно продрло у Србију око Петровог рођења.8 ''Византијска држава је свакако одмах, по доласку Срба на Балканско полуострво, покушала да ново становништво приведе хришћанској вери, чиме би се олакшало њихово уклапање у византијску утицајну сферу. Међутим, како нова вера није проповедана на народном језику, то су је шири слојеви становништва тешко прихватали, те процес христијанизације траје читава два века (...). О неуспеху тих покушаја сведоче вести из ДАИ да је већина досељеног становништва остала некрштена и да је цар послао свештенике да покрсте међу Србима оне који још нису пришли новој вери (...). Завршна фаза процеса покрштавања пада у време владе цара Василија I (867-886)''9.

Дакле, паганска вера није ни одмах ни тако лако нестала, поред осталог и због лаганог ширења хришћанства. ''Велики богови су се славили у извесно доба године, у тишини на дому. Стари верски обреди вршили су се по пољима, по шумама и на изворима. Тако се нова вера везивала са старом''. ''Врло важно је и то, што су, за разлику од других Словена, балтички Словени имали и свештеничку касту и сјајне храмове, кипове, често огромне, које су Немци и Данци видели и описали''.10

Занимљив је опис духовне еволуције Словена из пера Зденека Ване. Ономе делу Словена који се кретао према Западу ''припада и североисточни део Јужних Словена, Словенци и Хрвати, док су ишчезли Словени са простора Лабе и балтички Словени, као и мноштво Сораба, допринели етногенези немачког народа''. Источни део Прасловена идући на Исток и Североисток формирао је источнословенску грану, док је ''трећи део продро на Југ и Југоисток, где се повезује са византијском културом и грчком формом егзотеричног хришћанства, посредујући је источним Словенима као исходиште њиховог хришћанског развоја''.11

 

2. Ка космичком хришћанству

Мирча Елијаде, са истанчаним смислом за разумевање источних култова и религија, не робујући схематима европске теологије и конзервативизму западне евроцентричке науке о духовним феноменима, установио је с правом следеће: ''на теолошком језику могло би се рећи да су бројна архајска предања интеграцијом у хришћански сценарио и сама доживела своја 'искупљења'. Реч је, у ствари, о феномену усаглашавања различитих и разноликих религијских светова. Аналоган процес се уочава - већ крајем античког периода, а нарочито у раном средњем веку - у преобраћању митолошких богова и хероја у хришћанске свеце''.12 Арон Ј. Гуревич је поновио гледиште многих филозофа религије да је ''црква с временом адоптирала и адаптирала многе паганске верске представе''13. Када смо већ код презентације теоријских ставова, доследности ради, наводим да је овој идеји сасвим близак руски персоналистички филозоф Берђајев који каже да је бесмислено и чак ''немогуће негирати паганство, лудост је у њему видети злу саблазан; паганство је било истинско откровење, али првобитно, непотпуно''; дакле, својеврсна апсолутно истинита хијерофанија. Коначно, ''паганска култура, паганска философија и уметност нису пропали; они су постали темељ светске хришћанске културе; они су надахњивали учитеље Цркве и градитеље Цркве''.14

Од нарочитог је значаја идеја М. Елијадеа о томе у ком је правцу водила ова симбиоза древних култова и вере са раним хришћанским идејама. У III веку широм Римске империје могле су се запазити разне тенденције за ''аутархијом и аутономијом које прете јединству римског света''. Реч је о феномену који је веома значајан јер карактерише верску креативност фолклорног типа. Има се у виду стваралачка инвенција народа која се паралелно развијала и ишла раме уз раме са изградњом теолошког система у хришћанству. Та велика продуктивна синтеза древне вере и монотеизма нагнала је антропологе религије да у томе сагледају рађање једног занимљивог феномена ''космичког хришћанства''. Реч је о томе што се сада ''христолошка мистерија пројектује на Природу у целини, а историјски елементи хришћанства занемарују''. Није ли одвише смело устврдити да је управо православна црква развијала своју теологију у овом правцу, устајући, тако у одбрану једне значајне духовне традиције - античке грчке филозофије, која је поникла на балканском тлу и која се темељи на успостављању равнотеже, својеврсне coincidentio oppositorum Духовног или антрополошког, с једне, и Чулног или космолошког чиниоца, с друге стране. Идеја о Христу као Богочовеку, на филозофском језику, управо говори о овој симбиози, о укључивању партикуларног у Биће у Опште, а то значи и афирмацију саме Личности и елана Субјективности верника, могућност остваривања његове духовне пунине без порицања егзистенције.

 

3. О могућном Шелинговом доприносу филозофији православља

Ову велику и значајну идеју, колико знам, међу првима у новијој филозофији изложио је Шелинг у чувеним предавањима из Филозофије откровења, која је држао у Берлину 1841/1842. године15, предочавајући нови пројект о Христовој личности у форми синтезе Аполонског и Диониског, тачније, Духовне и Чулне супстанције, Ума и Осећања. Због тога је и изазвао бес протестантског теолога Паулуса са којим је и иначе имао низ непријатности. Колико је мени познато, наша се теолошка мисао до сада није озбиљно позабавила теоријским осветљавањем ових каснијих Шелингових радова, односно утврђивањем теолошких користи за своје становиште. Реч је о следећем.

Шелингова предавања из Филозофије митологије и Филозофије откровења, која је почео да држи у Берлину 1841. године слушали су и поборници новог концепта религије која је афирмисала идеју ''личног Бога'', али и радикални протестантски противници тога становишта. У амфитеатру на Шелинговим предавањима заједно су седели млади Серен Кјеркегор, али и Шелингов критичар, младохегелијанац Енгелс, протестантски теолог Паулус, али и хуманистички филозоф Јакоб Бургхарт, егзистенцијалист Савињи, и бунтовни руски филозоф Бакуњин. Било је ту и других Руса, као и Пољака, Чеха и Грка. Шелинг своја предавања из 1841/1842. није за живота публиковао (умро је 1854), па је белешке са тих предавања, без знања самога Шелинга, публиковао теолог Паулус 1843.г. у Дармштату, са жестоким коментарима на рачун Шелингове позне филозофије откровења. Ствар је у томе што је Паулус сасвим добро осетио да је Шелинг напао традиционалну рационалистички схваћену онтологију - која Бога сагледава само у Идеји, као Идеју ума. Шелинг је трасирао нови смер у теозофији захваљујући чињеници да је у свој нови концепт ''личног Бога'' укључио идеје плотинизма, аугустинизма и гностицизма.

Шелингово гледиште које је изнео у Берлинским предавањима било је нови подстицај европској мисли у правцу теозофског егзистенцијализма. Ервин Рајснер сматра да позна Шелингова мисао ''битно коинцидира са егзистенцијалном мишљу Кјеркегора и са актуалном филозофијом егзистенције''16, у првом реду са филозофијом Габријела Марсела и Мартина Хајдегера. Уосталом о томе добриносу говори и сам Берђајев. Велико код Шелинга било је то да се доспе до ''живог Бога'' а не до ''апстрактног Бога'' хегелијанске провенијенције, који се дедуцира из ''апстрактног ума''. Немачка филозофија је, почев од Канта па преко Хегела ''тек са Шелингом покушала да изађе у простор светске душе''17. Говорећи о религиозно-мистичкој гносеологији у прошлости, Берђајев каже да је такав смер имао ''велике заштитнике'', наводећи у напоменама да су то били ''у XIX веку Шелинг, В. Соловјев и посебно Фр. Бадер''18. Једном речи, ''почетком XIX века Бадер и Шелинг су проповедали да религиозно откровење мора да пређе у нову фазу, фазу Св. Духа и да се у њој мора појавити црква св. Јована. Али, то су била индивидуална предосећања хришћанских гностика''.19

 

4. Критички став цркве према многобоштву, народној религији и празноверју

Црква, и посебно западна, одувек је показивала анимозитет према древној словенској вери, односно према многобоштву и тзв. ''празноверју'' у целини. Управо стога је потребно, бар у најкраћем, да разјаснимо овај веома нејасан и неодређен термин ''многобоштво''. Разуме се, он је поникао у црквеној средини и првобитно је означавао све дохришћанско и нехришћанско. Њиме је покривана и ведска химнографија Индије, и литерарно обрађена митологија класичних Грка, и годишњи циклус словенских и келтских обреда, и шаманство сибирских ловаца.

Да ли се, међутим, већ због тога може закључити како је само хришћанство апсолутно аутохтона вера, која се заснива на сасвим оригиналним представама које ништа не дугују општем систему древних религијских идеја и чак казати како је хришћанство са својом вером у загробни живот, својим молитвама и обредима, архаичним календаром циклуса ништа друго до радикална антитеза многобоштву? Свакако да такав закључак не стоји! У Der grosse Brockhaus-у20 се наглашава став да савремена етнологија, као ''наука о обичајима и веровањима народа'' данас више не прихвата разликовања ''магије од религије''. Сматра се, наиме, да је та разлика вештачка, историјски условљена тежњом хришћанства да се диференцира од такозване ''народне религије, при чему се народна религија дискриминише као магија''. Један од утемељивача етнологије у 18. веку, Јестус Мецер, предлаже да се у остацима празноверја пређашњих времена мање трага за приглупошћу наших предака, и покуша поново да открије дух и смисао њиховог трагања за сазнањем.

Дакле, у етнологији се под ''народним веровањем'' подразумева све ''што народ, наручито у вези са изванприродним или натприродним светом, сматра истинитим''21. Савремена етнологија не прави никакву разлику између празноверја, народног веровања и веровања у црквеном смислу. Данас се празноверје узима као легитимни облик веровања. Гете је у својим радовима наглашавао како се ''вера и празноверје не могу разликовати. Код вере је од највеће важности да се верује; шта је то у шта се верује, потпуно је свеједно. Са знањем је управо супротно: уопште није важно да се зна, већ шта, како добро и колико се зна''22. У ''празноверју'' католички теолози виде повратак древној идолатрији, обожавају ''ствари, бића и предмета на земљи'', што је, по речима језуите Филипа Шмита ''у супротности с разумом и обешчашћује створитеља и господара света. То је, вели он, обожавање створења и грех против етичког поштовања Бога''. Ствар је у томе што црква сматра морални фактор одлучујућим за разликовање црквеног учења од празноверја.

Данас је тешко оспорити хуманистички смисао народне вере. Јакоб Грим, одушевљени присталица Вукових настојања да рехабилитује древну српску религију кроз предање и народну књижевност, имао је позитиван став према празноверју. Он је био уверен да оно на особен начин улива људима својеврсну утеху и наду, а не само страх. Празноверје, каже Грим, ''није испуњавало живот наших рпедака само страхом него и утехом''. И Карл Густав Јунг, непосредно пре смрти (1961) изјаснио се у прилог рехабилитовања природне или народне вере, сматрајући да је она позитивно деловала на човека. Критичан према савременој индустријској цивилизацији, он каже да се ''у истој мери у којој је расло наше научно поимање, наш свет постепено дехуманизовао. Човек се у космосу осећа изолованим јер више није повезан с природом и јер је изгубио свој емоционални 'несвесни идентитет' с природним појавама. Оне су помало изгубиле свој симболички садржај. Грмљавина више није глас љутитог бога, а муња више није пројектил којим он кажњава човека. Ни у једној реци више не живи неки дух, ниједно дрво није животни принцип неког човека, ниједна брдска пећина стан неког великог демона. Човеку не говоре више гласови из камена, биљки и животиња, а ни он више не говори с њима у уверењу да га разумеју. Његов је контакт с природом изгубљен, а тиме и јака емоционална енергија која је деловала на ту симболичку повезаност''23.

У прилог магијско-митолошком мишљењу, дакле, и корпусу веровања под називом ''празноверје'', говорио је и Макс Вебер. Он је 1919. године изразио своје жаљење што се свет све више лишава чаролија, будући да је, као последица интелектуализације, нестала вера у тајанствене неурачунљиве силе. И Гете је признао како ''празноверје спада у битне особине човека'', те да ће се празноверје као и ''вера - задржати све док буде људи. Оно што се сматрало истинитим често је више променило свет људи него реалност - а тако ће и остати''. ''Од вере зависи свет'', рекао је Новалис, али ''вера и предрасуда су иста ствар''. Због свега тога могло би се закључити да је оштра противречност између многобоштва и хришћанства проистекла из црквене, и у томе посебно католичке пропагандне литературе и нема ничега заједничког са истином, са науком о религији.

Савремени руски митолог и археолог Рибаков, увиђајући свеколику расплинутост речи ''многобоштво'', чије је значење крајње разуђено, полусемантично, ипак, под појмом тзв. првобитне религије подразумева круг питања обухваћених магијом, анимизмом, пандемонизмом, прамонотеизмом и дуализмом. Дакле, многозначан, разнородан комплекс значења налази се у термину ''многобоштво'', те је стога неопходно ослободити га од уско црквеног поимања24, које у њему пројектује димензију ахуманог.

 

5. Мит о чистим религијама. Православље и древна вера

Велика је заблуда сматрати како постоје тзв. ''чисте религије''! Овај став се понајмање може применити на хришћанство као најмлађу религију. У свакој религији има знатних остатака ранијих веровања, о чему је већ било речи поводом дијалектике Светог и његове хијерофаније у мноштву појавних форми. ''А садашња религија ни једног европског народа није никада била чисто хришћанска нити чиста у било ком смислу. Увек постоје остаци и трагови ранијих вера, мање или више апсорбованих; увек постоји тенденција ка паразитским веровањима''.25

За Словене је карактеристично да је са формирањем државе повезано постепено ''изумирање старе религије и прелаз на хришћанство''. Међутим, обазриви историчари религије су не једном упозорили да је ''ова промена текла постепено, била је у почетку само површинска и формална, јер је погађала само владајући горњи слој, док је народ и даље живео са изворним представама и дуго времена их се тврдоглаво чврсто држао и под плаштом хришћанске вере, делом, разуме се, под различитим метаморфозама народних обичаја све до данас. Већ та чињеница сведочи о томе, колико су дубоко укорењени елементи духовне културе, који су се развили несумњиво за време словенске етногенезе, у току диференцирања, цепања и запоседања земље (...). У компликованој структури словенског паганизма не одсликава се само етногенетски процес, већ и језички развој и посебно социјална промена у словенском друштву''.26

Шта се догодило када су Срби прешли на хришћанство? Све оно што је постојало у паганизму, у древној српској религији, по природи ствари, није ишчезло, а и оно што је постало ствар прошлости, споро је нестајало из званичног веровања. У томе су, уверава нас Чајкановић, ''нарочито отпорни култни обичаји и веровања. Када су Срби примили хришћанство, продужило је све ово да живи и даље, само је сада добило хришћанску интерпретацију, и везало се за поједине личности из хришћанског круга. Ми, дакле, имамо разлога веровати да су култови и традиције, који су некада били везани за старинске богове, пренесени сада (...) на друге натприродне личности, у првом реду на данашње свеце. Према томе, у нашим настојањима да о тим старим српским боговима што сазнамо, морамо ми најпре поћи од култа данашњих наших светаца, и од традиције о њима. У тој области са највећом вероватноћом можемо рачунати да ћемо наћи остатке старинског пантеона и успомена на њ''27.

Када је реч о крају словенскога паганства Лубор Нидерле се слаже са оним митолозима који тврде да је хришћанска црква тешко излазила на крај са демонолошким представама, које су, као ''нижи слој представа, тј. демонологија и магија'' наставиле у народу да и даље живе и то у непатвореном облику, док је ''свест о вишим слојевима божанског света готово безтрага ишчезао у народној култури и био замењен хришћанском религијом''28. Дакле, многа су древна, паганска бижанства преосмишљена за потребе нове религиозности. Добро су познати примери да је у ''хришћанском фолклору Перун замењен светим Илијом, који (...) прелази преко неба у огњеним кочијама''29. На простору Балтичких Словена, који су најжилавије бранили древну праотачку религију, Световидов храм је срушен 1168. г.н.е. Остала светилишта на острву Рујану, данашњем немачком Ригену, као и храм подигнут на брду у Радгосту у Ретри, такође су били порушени у 12. и 13. веку током ратова за принудно преобраћење у хришћанство.

 

6. Преосмишљавање древних култова и култних места

Сусрет хришћанства и древне словенске вере био је сусрет једне нове апстрактне вере са анационалним предзнаком, и вере која је одговарала народном бићу, колективно-расном сентименту Словена. Да би се нова вера колико-толико могло примити у ширим слојевима неуког народа, црква је морала учинити све да запоседне временско-просторни забран древних божанстава, дакле, и култних места, чак и да у језичком смислу смањи грубу разлику ''старих'' и ''нових'' ликова. Грегор Крек, чешки митолог, изнео је занимљиво мишљење овим поводом. На пример, гласници евангелизма затекли су код Словена ''поштовање Велеса, Волоса, као и поштовање Перуна или Дабога. Језички бар донекле по звуку на Велес, Волос јесте Власиј, али више је ипак околност, да га је легенда приказала као заштитника стоке, учинила је да се пагански бог, који је посебно у Русији поштован и као Heerdengott, на сличан начин заборави''. Ова судбина на исти начин задесила је и друга божанства словенског народа, па и оних народа који су словенском сродни. Једном речју, управо је вера у ''паганског бога била директан разлог што је народ поверовао у легенду о св. Бласиусу, да би се одлучно покренуо'' ка једном, наводно, ''правом путу''! Оно што је нарочито подстицајно за даљња размишљања, Креков став је да светом хришћанског веровања дефилују светитељи. ''Остаје веома озбиљно да се промисли, да живот светаца никада није образовао интегративни саставни део хришћанског учења''30.

Ердељановић је о том антрополошком разлогу који стоји у позадини побуне против иновација нове религиозности инвентивно упозорио како ''врло велики делови југословенског народа, особито они православне вере, код којих је хришћанска црква имала уопште мањег утицаја (...), и сада имају врло разгранато и дубоко усађено веровање у душе (особито у душе покојника), у разне духове, добре и зле, у небројене утвари или сабласти (демоне, чија је представа делијично изједначена са оном о хришћанском ђаволу) које се у виду свакојаких страшила и чудовишта јављају не само ноћу него и дању (на нарочитим местима) и чине свакојаке пакости људима''31. Дакле, опште је познат став да су у Европи, код пријема хришћанства ''поједини хришћански свеци претворени у заменике старих прехришћанских божанстава и народ се сада обраћа њима исто онако (...) као што се обраћао некада својим прастарим боговима који су му били оличења знаменитих предака или природних појава или каквих других прилика знатних по његов живот.''

Узмимо један пример: како је хришћанска црква одређивала место за подизање својих храмова? Словеначки митолог Јосип Мал је лепо оцртао ову ситуацију. ''Тамо где су стара светилишта разрушили или посекли света дрвећа, они су на истим местима или пак у непосредној близини њиховој саградили нове цркве, које су посвећивали најчешће Св. Јурију (Ђорђу), Св. Марјети (Марији), Св. Михаелу, Св. Мартину, Св. Магдалени и Јанезу Крстнику (Јовану Крститељу). На тај начин су људи најпре могли посећивати омиљена места, хришћански свеци су пак заузели улогу древних паганских божанстава. Хришћанско обожавање се прилагодило нормама пређашњег веровања, при чему је неук народ при таквом поступку лакше замено своје старе богове са хришћанским свецима''32. Јосип Мал нас је обавестио још и о томе како ''христијанизација Словенаца'' није ''наишла на жесток отпор, посебно стога што се није вршила са огњем и мачем, као код Полапских Словена''. Међутим, није свуда било тако. На источним границама Словеније ''под мађарским притиском биле су читаве покрајине дивље опустошене, цркве порушене, свештеници поубијани или пак прогнани'', те је на овом простору ''продубљивање хришћанства споро напредовала. Да ли онда чуди што је у таквим размерама живело старо ајдовство (стара вера) у више или мање прикривеном облику дубоко до у 12. и 13. столећу, тако да многе одрасле особе нису биле још крштене'', а није мали број умрлих остао без опела 33.

Патријарх Бертолд се у својим извештајима тужио како је у години свога владиковања 1228. год. путујући овим крајевима жупе у Словенији установио како је ''људство лутало у слепоћи заблуде и подражавало паганске навике''. ''Чини се скоро невероватним, да је у самом срцу Словеније још почетком 17. века бискуп Хрен при полагању камена темељца за капуцински самостан у Љубљани у својој придици (25. априла 1607) морао оштро прекорити своје вернике због паганских божанстава: Лада, Плејн, Поберин, idola et dii antea Carniolae”.

Шта се из свега може закључити? Да су се у удаљеним крајевима и, посебно, тамо где су владали примитивни услови живота, сачували пагански обичаји до дубоко у средњем веку, и да чак знатан део ових обичаја и празноверица у транспонованом виду живи и дан-данас код обичнога становништва. Будући да су Словенци убрзо по свом доласку на садашње просторе примили хришћанство, ''њихови суседи нису били у стању да подробније опишу њихову веру'' 34. Заиста, обичаји су често мењали своје име, добијали су другачији садржај. Јер, хришћанство је много тога што му је било неприхватљиво одбацило, тако да се првобитни смисао обреда и обичаја често заборавио или је био избрисан.

Од богиња је хришћанству највише главобоља задавало дуготрајно поштовање култа Мокуше (Мокше, Мокоше). Јосип Мал је навео један став из Правилника св. Саве за монахе, чији извор не наводи, те и нисам био у стању да проверим његову тачност. ''Према пропису св. Саве за монахе (препис из 16. века) свештеник је морао од својих исповедника извидети ''li splutila jesi z babami bogomerskija bludy, li molila sia jesi njilam li rodu i roženicam i Perunu i Chorsu i Mokoszi pila i jela: tri leta post z poklony'' 35. Иако постоје извесне нејасноће у транслитерацији са црквенословенског на словеначки, уосталом, као и проблем извора из којих је наведен овај препис, поменути део из Прописа св. Саве могао би у преводу на српски значити следеће: ''Јеси ли чинила с бабама /=врачарама/ богомрски блуд, јеси ли се молила вилама или Роду и Рожаницама, а Перуну и Хорсу и Мокоши у част писа и јела: /треба/ да држиш пост у поклоњењу три године''! Дакле, свештеник је морао да из праксе својих парохијана искорењује стару веру у виле, у Род, Рођенице, у Перуна и Мокошу, као и у Хорса! Дакле, и Хорс је, као божанство, постојао у врло живом сећању код Срба и других Јужних Словена. Познато је, такође, да нас руски извори 14. столећа извештавају о томе да се многе цркве жале на постојање ''двоверства хришћана, који приређују идолима гозбу и у потаји чине част Вилама и Мокоши, а посебно то чине све жене готово без изузетка''. И у ''словеначким приповеткама се сачувала као могућна чаробница Мокошка, некада ајдовска краљица. Она је била људима наклоњена; каткада им је у злу помагала. Посебно је радо односила децу, нарочито ону, која су се веома слабо одгајала'' 36.

Дуња Брозовић је најпре дала општу примедбу на начин моделовања хришћанских имена из паганских: ''Након покрштавања већина је тих назива (...) замијењена именима појединих светаца, с тежњом да се погански топоними претворе у кршћанске. Најпознатији је примјер те замјене велик број светишта посвећених култу Световиду и накнадно надомјештених црквама посвећенима светому Виду. То су, нпр. многобројне Видове горе, Свевиди, Сутвиди, Видовице, Видеши и сл.'', укључујући ту, у првом реду, осим светог Вида, као супситуцију Световида, још и св. Илију који је заменио Перуна 37.

 

7. Иманентна вера Словена насупрот црквеној и сколастичкој побожности

Оцртавајући психолошки портрет Словена, и у томе Срба, Владимир Дворниковић је говорио и о једном веома важном феномену словенске духовности, тачније о пријемчивости нашег човека за религијско. том приликом изнео је два само привидно дијаметрално супротна становишта. Он каже да нема религије која би ''словенској ћуди толико одговарала као хришћанство''. Ни у једног народа, није хришћанство, када је једном било прихваћено, наишло на тако ''јаку органичку, етнопсихичку диспозицију као код већине Словена. У руској земљи тај је словенско-хришћански тип најјаче изражен. Пољаци су показали јаке диспозиције за мистички католицизам''. Зашто је то тако? Зато што је Словен ''првенствено осећајан, нерационализован тип, а хришћанство је еминентно религија осећања. Љубав постаје у њему основни синтетски принцип и пут спасења. Божанство и човечанство постају фамилијом; бог отац небески, а сви људи браћа, деца његова''. Као што видимо реч је о ''фамилијаризовању бога и људи'', то је нека врста ''дечије оданости и подложности оцу небескоме'' која до ''дна душе одговара Словену. Бог је врховни ауторитет људске задруге и целог живота у њој''.

Где се у овом контексту налазе Јужни Словени и у томе, посебно, Срби и какав је њихов однос према догматици хришћанске цркве? Византија није успела да црквом и духом дисциплинује, односно византира Србе. ''Српско православље развило је своје особености и задржало много тога из старе, прехришћанске епохе. Сам процес црквене христијанизације није продро онако дубоко као у Руса, већ је народ унео у цркву и својих националних елемената, сасвим различитих од православља нпр. грчког, руског и других источно-хришћанских цркава''. Често је у нас, каже Дворниковић, из патриотизма било речено или написано: ''Наш народ је побожан'', и додаје: ''Мислим да ово није тачно''. Наиме, ''у нашем народу не истиче се никакве јаче диспозиције за црквену побожност, а још мање за теолошка дубљења и сколастичка цепидлачења. Ни једној од свих наших вера и цркава није успело да до краја затре трагове прехришћанске религије као ни јаке диспозиције за старе паганске словенске празноверице. Најјаче и највидније обележје живот и породичног српског православља Слава или Крсно име прехришћанског је порекла''38 и стоји у вези са српским култом предака. Срби су могли прихватити само онај тип хришћанства који се временом могао прилагодити архетипском верском потенцијалу који су Срби донели из прапостојбине. Било да је свешттеник тај који ће осветити славску трпезу и пресећи колач, или ће то чинити домаћин, у овом случају свеједно је. Наш човек се са најдубљом вером односи према своме крсном имену, узимајући га као конституент своје традиције и обележје националног и породичног идентитета. У томе је иманентно присутна дубина његове вере, с том важном нијансом што та вера не носи знање о трансцедентности Светог, иако се само то Свето дубоко непосредно искушава, сада у синкретичким формама његове историјски млађе хијерофаније.

Једном речи: важно је да народ верује и да то своје вјерују упражњава кроз обред, традиционалне форме обичајности, а да при томе уопште није битно који је тип, која врста веровања у позадини, нити је за саме учеснике ритуала нарочито важна експлицитна свест о томе, најзад, ни семантичка вредност мита који је у позадини таквога ритуала! Као да форма ритуала, када се једном устали, постане нека врста трансценденталне архетипске схеме, у извесном смислу бива индиферентна према садржајности којим је дата форма конкретизована. Ма каква садржајност била, она улази у форму ритуала, па, ритуализујући се, постаје превладана као теоријска раван која се не дотиче свести актера ритуса. Разуме се да су Срби, не једном, управо због тога трансцеденталиѕма ритуала, плаћали превелику цену, често и губитком државне, или пак појединих сегмената националне егзистенције.

 

[DIABOLIC]

Словени чине једну класу народа из Јафетовог рода којем припадају и Индијци, Медијци, Трачани (са грчким и латинским племеном), Готи (са скандинавским и германским племеном), Келти и Лети као језичке и народне класе. За нас је утешно да припадамо једном роду народа који се још од својих праотаца јавља као цивилизован на најудаљенијим границама историјског времена из чијег крила су од тада до сада потекли скоро сви они народи, који су на путевима културе освојили палму победе. Да ли прапостојбину ових потомака Јафета треба тражити у Европи, како то жели Шулце (Schulze), или у Азији, како се то обично сматра, нека други одлуче. Али, и онај који би радо желео да избегне лавиринт најстарије генеалогије народа и који неће да се одрекне одобравања прастарој Зенд-саги, поред других познатијих и најновијих истраживања и претпоставки о пореклу и развоју друштвене цивилизације, на основу којих изгледа, да се ово прастаро племе, које је већ имало развијену склоност за друштвено формирање са животним искуством, простирало од највише окомите равни Азије (30° до 40° географске ширине; 90° до 110° дужине), где је развође јужноазијских главних река, преко Индије, Бактриана, Согдиана, Парса, Медије, Грузије и касније преко Европе. Северно изнад исте, од крајњег севера Азије преко целе северне Европе и северне Америке, попуњавао је неки други род неизмерно велике просторе, које Раск назива скитски, и чију главну групу чине Монголи, Татари, Турци, Финци и др. са својим безбројним племенима и огранцима.

Време и начин у којем се одвојио словенски народ од народа Јафета, као грана од стабла у Азији или у Европи, остаће увек загонетка. У историјски потврђеној епохи појављују се Словени већ проширени и одвојени од својих осталих братских народа Индијаца, Медијаца. Персијанаца, Грка, Латина, Келта и Германа, сасвим издвојени и у збијеним масама, као и у разбијеним хордама на великим просторима средње Европе, а делимично и Азије. Пошто нас сигурни трагови наводе на то, да су они у епохи феничанске светске трговине већ имали своја европска станишта, можемо да се одрекнемо оног недостижног које се налази са оне стране и да посматрамо њихову праисторију као историју која припада европском тлу и само тражимо расветљење у том просторном и временском обручу.

О балтичко-феничанској, као и бористенској трговини ћилибара посебно је писано у новија времена, толико, детаљно да се ствар може сматрати окончаном. Утврђено је да су балтичку обалу насељавали Венеди у време када су Феничани у процвату њихове трговине (1800-1400. п.н.е.) доносили на Оријент ћилибар који је још био познат Мојсију и Хомеру. Сви историчари, не изузимајући Суровјецког, који хоће да припише Словенима пруску реч glesso, превидели су важну околност, да оријентално име ћилибара, хебрејски הלהש Exod. 30, 34., египатски sacal, скитски sacrium Плин., [XXXVII. 11], у потпуности одговара словенском називу скло.

Реч скло црквенословенски сткло, руски стекло, српски стакло, хрватски szteklo, чешки, пољски и словачки sklo, садржи након избацивања епентетског слова Т (упореди у дијалектима стребро и сребро, стреда и среда, страка и срака, стјен и сјен, стлуп и слуп итд.) корен скл, чије је словенство несумњиво. Овај корен се састоји скоро код свих речи које започињу словом с и још једним консонантом (упореди у дијалектима скора и кора, скорица и корица, скрзе и кроз, скот и кот или котити, скоп или скопец и копити, смрт и мрјети, склеп и клопити, струна и трну, страж и тражити, skryna и krti, између осталог) од два различита елемента, из словенске, овде наглашено убачене, употребљене препозиције съ cum и од прастарог кл чије значење може да се открије поређењем са υλαος, gel - о, gla - cies, стакло. Пошто су египатско-хебрејске речи schechelet или sukal у семитским језицима стране речи, што се објашњава из неприродних покушаја извођења речи (одомаћено име за ћилибар код Семита је било некада јик или елек, у арапском смола, код Грка ηλεκτον, сада арапски kahraman, персијски karabe, турски kehribar, арменски sat); будући да са робама и њихова имена одлазе у најудаљеније пределе света; пошто се назив glesso код Пруса доводи аналогно у везу са називом код Венда, и пошто коначно скитска реч sacrium због променљивости гласова р и л није ништа друго већ реч сакал, признајем да сматрам речи schechelet, sakal, sacrium за један исти појам које означавају речи сткло, скло, а ову реч сматрам најстаријом словенском речи, која се икада појавила словенском филологу у области повести људи и језика. Када је Словен постао познат по стаклу, пренео је своју реч скло на сва светлуцава провидна чврстостопљена тела.

„Домовина порекла Словена у Европи су Карпати" рекао је велики мисилац Мареј; коначни суд на основу најдубљег истраживања, који ће положити сваки непристрасан испит. По броју племена и мноштву људи, ни Келти, ни Германи, ни било који други сој Јафета није се наслањао у давним правременима на светски народ Срба-Венда који је својим широко распрострањеним огранцима на југоистоку, на Дунаву и Јадранском мору, на северозападу на Балтичком мору, неизвесно докле још у оно време горе према северу и укоренио се у народ Скита. Вероватно су се неки сродници из овог народа чије су основне врлине биле домазлук и пољопривреда населили на обалама Галије и Британије. Одувек познати народима келтског и германског језика под именом Венди, Винди, придодали су наши преци сами себи име Срба, које су Скити и Хелени на Понту искривили у Сармат, Сауромат, па је у том облику реч доспела до Грка и Римљана и тако остала стереотипно у њиховом писаном говору, све док касније име једног ратничког појединачног племена није истиснуло многоструко злоупотребљено име Сармата из света књига и постало трајно за све огранке српског порекла. Али и сама српска племена, носећи од давнина поред општих и посебна и локална имена, заборавила су или запоставила у животу, сем малог броја изузетака, заједничко старо име. Већ je Мела рекао о Сарматима:

„una gens, aliquot populi et aliquot nomina" [i. 19.г.],

а већ код Херодота може да се наслути старост имена Хорвати: назив Словени, Љехи, Љутичи, Чеси и др., биће да нису млађи. Велики број словенских дијалеката, којих је било у прадоба без сумње ништа мање него сада, пошто је различитост у начину говора рано запажена и због изумирања или постепеног стапања више говора у један, који се може историјски доказати, јасан је и пуноважан сведок за велики број српских праплемена, чија појава и ширење у V-VI веку изазива чуђење.

Домовину старих Словена у I веку наше ере ограничити на област Волге у којој су живели Срби или балтички Венеди према Плинију, значи према томе исто, као и тврдња да су се станишта Германа у тој временској епохи налазила само унутар граница кнежевине Валдек. Као што су се пранасеобине Срба-Венда налазиле у средишту између Скита, Германа, Келта и Трачана; на исти начин је њихова праисторија донекле уједињење праисторије свих наведених главних и племенских народа Европе, и са те тачке гледишта помаже у решавању загонетке. На југозападном рубу њихове прадомовине. притиснути од Келта и Германа. били су Срби-Венди приморанн због пораста становништва, да прошире своја станишта у североисточном правцу и да се боре против слабих, остарелих, полако изумирућих европскпх Скита. Њихова јужна племена су рано савладали Келти и делимично поробили а делимично одбацили назад према Карпатима док су се северни са падина Карпата учврстили кроз средиште Скита до Дона и потиснули Финце ка обалама Балтичког и Белог мора, а јужне Ските ка Меотису [Азовском мору] и Волги. Преласци трачких Гета преко Дунава, сеобе немачких народа према Карпатима, проласци Алана између Балтичког мора и Понта, ратови Римљана на Дунаву, присилили су их да своја станишта због пораста људства прошире према североистоку и да се населе у појединим колонијама чак на источној страни Азовског мора.

Према томе колико далеко бацају светло зраци историје у давнину, била је отаџбина Срба-Венда поприште хорди народа који су се кретали са југозапада и северо-истока и само непобедива снага вечно младог, мирног унутрашњег народног живота, спасла их је од потпуног нестајања. Тек тада када је римски колос, греховима разбијен, почео да се љуља под налетима Германа и када је истовремено продирање Алана, Гота, Хуна, Авара, Хазара и других азијских Скита пробудило и оснажило тежњу ка југу, поново су се појавила њихова племена, Словени, Хорвати (Карпиани) и стварни Срби (Сармати) на Дунаву и Елби и прекрили ускоро својим безбројним силеством земаљске просторе које су делимично њихови преци некад напустили.

То што су неки новији писци повести сматрали Словене за касне придошлице у Европи, тек у епохи азијских Хуна, долази отуда, што су полазили од произвољности, без дубљег и многостраног истраживања, од претпоставке да Словени не би могли бити старији у Европи од њиховог имена у грчким и римским писаним делима. Бесмислица и глупост ове претпоставке пада сваком у очи. На овај начин би се могло и тврдити да пре имена Грка, Римљана, Германа и Франака нису постојали Хелени, Итали или Латини, Немци или Гали. Историја нас учи гласно, да се при задржаној истоветности народа, мењају њихова имена, стара одумиру, нова се појављују, даље, да посебна имена огранака прелазе на један цео народ, насупрот томе да се општа имена једне целине народа утапају у посебна имена бројчано малих огранака, да један исти народ може да се води под различитим именима, једно код куће, а више различитих у иностранству. Да ли би требало да овај етнолошки природни закон, доказан свуда, без обзира на толико много јасних сведочанстава за њега, трпи изузетак само код Словена?

За тврдњу, да је име Срб по свом генеричном значењу старије од имена Словен, говори толико много чињеница. сведочанстава и разлога, да није изненађујуће, што су о овом значају још одавно говорили цењени научници, као што су K.G, Anton, F. Durich и J. Dobrowsky. Онај ко може да се увери, да су стари, стварни, генетски Сармати стварно Срби, њему није потребан даљи доказ за тачносг. Пошто та тврдња налази чврсто упориште и у другим чињеницама, заслужује утолико више пажње. Име Срб налазимо код Плинија (пpe 79. г.н.е.) и Птоломеја (161. год. н.е.) као име једне сарматске народности између Меотиса [Азовског мора] и Волге на данашњој реци Серба. Овај чисти облик Серби, Сирби биће да се директним путем од неког грчког географа сазнао и остао је сада готово стереотипан да стоји поред старијег скитско-грчког Сармат, чија је истоветност била непозната у прошлости Грцима који су писали и били сиромашни у језику. Да су Плиније и Птоломеј црпели из једног извора, видљиво је и из положаја имена: Серби, Вали итд.

Beћ смо видели, да име Спори, које наводи Прокопије, као најстарије заједничко име Анта и Словена, није ни једно друго него управо име Срби, само искривљено на грчки начин. Вероватно да је Прокопије сазнао ово име из доброг извора, изгледа из уста једног словенског војника или трговца; али у генеалогији народа слеп као и сви Грци и Римљани из истог периода, није наслутио, истоветност имена Срб и Сармат. Исто важи и за Плинија и Јорданеса у вези са именима народа које су они навели, Спали, Спалеи, на рекама Припетј и Дњепар, што представља само због нераспознатљивости изопачено играње са речи Срб [Мареј, I. 71. год.].

На исти начин су стари Хелени у време пре Херодота реч Србаљ подесили за изговор као Трибали са којим именом Херодот потврђује најмногобројнију и најмоћнију народност на северу трачко-илирског полуострва. Постоји разлог да се верује да су Кривичи, Бјеси, Дољенци, Горали, Моросини и други, само ближи и даљи припадајући, али отргнути огранци овог многобројног племена, који су се из матице откинули и помешали са Трачанима.

А да и јадранским Венедима и Илирима није било непознато име Срб, Србин, Србаљ, доказују имена њихових градова: Sorviodurum, Serbetium, Sorba, Serbinum и др. Са Келтима се појавило име Венде, Винде, за потчињене пранароде, због чега се само и налази ово име у много млађим грчким и римским историјама, порекло и значење имена Илирац су веома мрачни. Словенски облици и речи Мазур, Халор, Ил, Илов, Иља, Илца, Илава и др., индијска реч Елора и др., ослобађају нас неопходности, да их сматрамо страним.

Пређимо до галских Венеда па ћемо и ту наћи име Срб и Венде заједно. Притока реке Мосел, река Saar, звала се још у време Римљана Saruba, Saravus, а још и сада се зове сељак на Рајни Surbel, што значи Србал! Већ смо претходно напоменули, да су белгијско галски Венеди поседовали и британску обалу која је лежала насупрот њих; и ту нам се јавља реч Срб, како као име градова: Sorbiodunum између осталих, тако и као име народа Serfen.

Да на балтичкој обали постоји такође исти реципроцитет имена Венде и Срб (Сармат), не изискује за непристрасног истраживача опширан доказ. То је била само последица истоветне и логичне употребе речи Венд када су се од почетка III века спустили готски народи са Висле дуж Карпата на Понт и Меотис и запосели унаоколо земље на обали. И тада се изненада појавило име Анти за Сармате који су били настањени северно од њих. Реч Анти (у неким рукописима Јорданеса стоји и Енети што је приближно речи Хенети код старих писаца) је, као што је већ напоменуто, само дијалектички варијетет посебно готски, могуће и алански, од речи Венде, Винде. На тај начин одговара реч Венд, Ант свуда домаћој речи Срб, Србаљ, Србин = Сармат. То је било опште, такорећи стереотипно утврђено име народа српског порекла код Келта и њихове браће Германа.

Такође, у обрнутом правцу то се догађа са именом Немец, којим се означавају народи немачког порекла без разлике на време и земље од стране Словена. Изгледа само да је изузетак име Хенета у Пафлагонији, којим, посматрајући тачно није укинуто правило. Име се јавља још код Хомера; али, колико су дуго пре доласка Галата (Келти, 278. пре Хр.) написане Хомерове песме, а да ли је то утврђено, да је у Илијади свака реч толико стара као и Хомер сам, или да пре Галата, није било Келта у Малој Азији? Где према томе гласно говори толико много других чињеница, не сме да нас збуњује један привидан изузетак, чије је решавање и отклањање још увек могуће. Али Немци су обележавали и Словене, Чехе, Љехе, између осталих именом Венди. Свакако, али тек у каснијим епохама и само зато што су их сматрали Србима, што су они и стварно били по пореклу. Осим тога Словени су дошли у Илирикум у станишта њихових старих племенских сродника, Срба и помешали су се са преостацима истих; Чеси и Ljachi у Лужицама у Мајсену (Meissen), Чешкој итд., али и друга северна племена су се стварно издвојила из старе Сарматије на северу Карпата и били су према томе прави генетски Срби, који никада нису носили посебно име Словена.

Непознати аутор такозване Далимилове хронике из године 1310. схватио је значење речи Срб сасвим исправно, црпећи несумњиво материјал из старијих извора, посебно сада изгубљених народних песама. Он пева:

„V srbskem yazku gest zemie, Giž Charvati gest gmie",

што значи, то је на језику Срба или народности једна земља, која се назива Харватиен, или како то наводи немачки преводилац из XIV века:

„Czu Winden ist ein gegent, Die ist Grauacia genent,

[у преводу: код Винда је један предео који се назива Грауациа].

Ова Хорвација у земљи Винда, из које су се по песнику одселили Чеси у Чешку, није ниједна друга до Карпатско горје у Сарматији. Чешки аналист се подудара са Прокопијем код употребе имена Срб; а и чешки писци XV-XVI века били су сасвим у праву када су у преводима са немачког стално замењивали реч Венд речју Срб [Durich B. S.p. 268. Dobrowsky čech S. 4.ff. Abh. VI. 280]. Овим историјски потврђеним приоритетом имена Серб потпуно се објашњава појава која иначе пада у очи, да се под овим именом воде Срби у Илирикуму и у Лужици у два језика веома удаљена, на известан начин два словенска дијалекта на супротним крајевима племена. „Сличност имена вендских и илирских Срба, каже Добровски, није случајна, већ потиче из прастарих времена: под овим именом су се подразумевала оба реда словенских народа пре него што се појавило опште име Славен." [W. Jahrb. 1827. XXXVII Bd]. Чак и околност, што не може да се више уђе у траг значењу корена ове речи, док се она друга општа и посебно словенска имена народа могу мање или више да лако докажу, говори о њеној старости. Најстарија етимологија имена Срб је она од цара Константина:

„Servli Σέρβλοι autem Romanorum lingua servi δουλοι dicuntur: unde sevula Σέρβουλα (читај Τζέρβουλα, Tzervula, као доле) vulgo servorum calceamenta appellantur (али то је чревлье, цревлье, словачки crjeve, črjevy, краин. zhreul, чешки trevjc, strevj, пољски trzevik, ocreae ципела, дакле сасвим различити корени!); et Tzervulianos Τζερβουλιανούς illos vocamus, qui ita viliter ac pauperum in modum sunt calceati: Servli autem inde sic cognominati sunt quod Romanorum Imperatori sevirent" 20 [De. A.I. XXXII].

20). ..Срби се по римском дијалекту називају робовима као што је сербула заједничка ношња од робова названа опанци, те сербулијани како се добро каже за оне што носе подерану обућу. Срби имају такав назив и по томе што су постали робови ромејског цара." (Превод А.П.)

Свако види бесмислицу и будалаштину овог извођења. У прашком рукопису Mater Verborum Salomonis из године 1102 чита се следеће:

„Sarabaite Zirbi proprie currentes vel sibi viventes" [p.302. col.2.],

и „Sarmatae.... Sirbi dicti a serendo i.e. quasi sirbntiu" [p.303.col.3].

И ово објашњење је нејасно и незадовољавајуће.

„Significatum radicis сръбъ, (србаль, сръьбин, сръбинъ, сръблинъ m., сръбка, сръбкыня f., сръбадия) земља Срба, [В. Стефановић Караџић, Речник српско-хрватског], в., сръбадъ, сръбъ coll. за народ и земљу, као роусь, чоудь, ceьвepь, cьъверь и др.), consultis etiam dialectis omnibus nondum licuit eruere" каже наш ветеран у истраживању језика, Ј. Добровски [inst.I.sl.p.154].

Истина, тешко је о значењу речи дати и саму претпоставку. Али мисаони дух се осећа присиљен, да и тамо где му светлост сунца залази тражи пут сазнања и истине и при слабом светлуцању месеца. Нека се то зато не протумачи лоше, ако ћу се бојажљиво усудити, да овде нешто напишем за будуће проверавање. Ако је истина, као што то уче историја и подударно поређење језика, да је постојао први говор човека, као и само један људски род,

„erat autem terra labii unius et sermonum eorundem" [Genes. XI. 1.];

као и да је то права слика језика; извор из којег истиче велика река, која се камен по камен дели у више рукаваца, чија вода и по дубини и ширини, по боји и укусу, бескрајно различита прати свој ток кроз неизмерљиве даљине; ако даље на основу аналогије може да се претпостави, да једна тако далеко раширена реч као властито име ту не може да стоји, један истинит језички απαξ λεγόμενον онда се задржава право да се за тумачење овог корена речи употребе сродне речи из домаћих и страних језика. Реч Срб налазимо у најразличитијим облицима као имена народа, градова, река и језера, раширених у великом делу Европе и Азије. О народима и племенима је већ било речи; од градова ћу набројати само следеће старе:

Сараба и sinus Sarabicus у Индији код Птоломеја; према обичном начину читања Сабара,

Sarbacum у Сарматији еур.,

Сарбана у Индији,

Сарбане у Месопотамији такође код Птоломеја и на Т. Пејт.,

Сарбане у Мигдонији, (Mygdonien) код Ам. Марцелина,

Sarbanissa на Понту,

Sarmalia у Галицији,

Саварабатис земља у Индији код Птоломеја,

Serbetium, Servittium у Доњој Панонији на Таб. Пејт., у Итин. Ант. и код Рав.,

Serbinum, такође код Птоломеја,

Сермиле у Македонији код Херодота, Тук. и др.,

Серпа у Хиспанији у Итин. Ант.,

Sirbitum у Етиопији,

Sirpium у Италији на Таб. Пејт. и код Рав.,

Sorabile на Сардинији у Итин. Ант., код Птол., и Рав.,

Sorba у Карнији код Рав.,

Sorbiodunum у Британији у Ит. Ант. и на новчићима,

Sorpara, Soroba у Кападокији код Птол. и на Таб. Пејт.,

Сорва у Арменији на Таб. Пејт.,

Sorviodurum у Винделицији такође,

Суруба у Сарматији ас. код Птол. и др; новије

Срб село у личкој регији, такође у Арадском округу,

Serba село у Хуњадској жупанији,

Serbija село у Зарандерској жупанији,

Serbaska село у Крашовској жупанији,

Serbeli властела у Загребачкој жупанији,

Serben село у Liefl. Kr. Venden,

Serbešt село у Бихарској жупанији,

Сербљани село у две Банал-регије,

Сербовец се-ло у Берегер жупанији,

Серфо, Серфанто острво и место на северозападу од Сифанто,

Серпеиск, Серпухов град у Русији,

Sierpe (уместо Срб'ц) град у војводству Plock,

Sirb село у Марморској жупанији, такође у Бихарској жупанији, као и у Зарандерској жупанији, Сирби село у Бихарској жупанији, и у Сатмарској жупанији,

Сирбова село у Темишварској жупанији,

Sorbygdens област намесника у Јужној Шведској Göteborglän,

Сорви уместо Срби острво код Мореа,

Срби, Србец села у Чешкој,

Србац, Србазан, Србце, Србеи, Србиа села у Бугарској,

Србија у Босни,

Србица град у Македонији,

Zerbst (Србиште) град у Немачкој,

ако би се овде могао узети у обзир и глас sch = ш, онда би ту припадало још много других градова: Шербаш, Шеребан и др.;

од река и језера стара имена:

Сабрина, Сарва у Британији код Тацита и Рав.;

Сарабус у Индији код Птол. притока Ганга;

Саравус, Саруба, Sarvix у Галији потврђено на карти Т. Пејт, у Итин. Ант., код Аусон. и Рав., становници

Сараватес, Сербес у Mauriciji caes код Птол.,

Сермиус у Тракији у Акт. С. Алекс.,

Sirbes у Ликији,

Sirbonis, Сербонис језеро у Египту код Херодота, Страбона, Птол. и др.,

Зиоберес. Зиобрис, степска река у Партији (Parthien) код Куртиуса; новије:

Сарабату Малој Азији, осим тога Кедус, стари Хермус у Лидији,

Сарп водопад на реци Glommenelf у Норвешкој,

Сербе. Сарпа река у Астрахану, у земљи старих Сирбен Плинија и Птоломеја.

Сарвиз у жупанијама Штулвајсенбурга и Толнера.

Сербиша, Сервиша у Персији.

Серпенка (Серпејка), у Русији,

Sierpcenica у Војводству Plock,

Серви, Севри у Битинији,

Србец, Сорбед у Тирингену,

Србица у Србији, Сребуша долина и река у жупанији Торда

Заб, Зарб више река у Персији,

Зербис или Зервис у Месопотамији и др.

Реч Србек припада овде као презиме људи, у Чешкој, примедба по Добровском у старим и новијим временима вероватно често употребљена и у другим словенским земљама. Види се да се изведене речи од пракорена срб провлаче посебно као имена река и градова кроз више језика и земаља Азије и Европе. Било би то чудо, када се у овим језицима више не би сретали апелативи из истог корена. А ипак не могу да, из мени ближих и познатијих језика, наведем ниједан други, осим латински sorb-eo, sorb-itium, sorb-ilis, sorb-ilum, словенски срб-ити, срб-ати, (у стреб-и, стреб-ати неких дијалеката је слово т само епентеза као у речима стрјебро, страка, стреда, стретну, стрјж, истих дијалеката за сребро, срака, среда, сретну srjesh) и арапско zrb, што у целини одговара немачкој речи schlürfen -сркати, даље јеврејска реч zarab тећи и у већини оријенталних језика сирб, серб, што значи canalis, euripus, водени јарак, мореуз. Поређење свих ових облика речи и њиховог значења, имајући у виду и турско-персијске речи scharab, scherbet, tschorba води до мишљења, да је по природи истински ономатопејски корен срб значио у најстаријем прадобу не акт сркања, пијења већ материјални предмет, уопште нешто течно, а посебно воду, са споредним обележјем за цврчати, цурити и жуборити.

Отуда толико много имена река у којима је корен срб очигледан. Јер ако желим да признам, да већина имена новијих места које сам навео захваљују своје порекло племену народа који их насељавају: то се ипак не може тврдити за стара имена градова и река, који делом припадају Азији и Африци. Пошто резултати најобазривијих и најдубљих језичких истраживања, према исповести познавалаца са правом гласа, [упореди J.S.Vaters Analekten I Hft.". 3-48], указују на Индију и Персију као праколевку словенског народног племена; пошто нам се овде стварно јављају у старијем и новијем времену важне реке по имену Сарабус, Сарб, Србиша и др.: онда не би смела барем да изгледа сасвим смешна хипотеза, да је онај огранак великог Јафетовог праплемена, који је живео на реци Срба, добио од исте и посебно име Срблен, Србинен, Србатен (јер Срб као име мушкарца и име народа, изгледа ми да је већ скраћеница) пренео на потомство. Или, да ли би то било бесмислено, извести име великог народа Србо-Словена од имена једне реке?

Име светског народа Хинду, који своје настајање захваљује тамноплавој реци Инду, према мишљењу које највише одговара обичном здравом људском разуму, и имена каснијих словенских Моравана, Полаба, Поморана, Посаваца, Хронаца, Тимочана, Неречана, Бобрана, Бужана. (Пеукина), Хавелана, Језераца (Ezeritae), Рашци, Раци, Донци, Суличи и др. која су сва преузета од река, језера и обала, могла би барем као примери да оправдају хипотезу која за себе тражи само један степен могућности.

Пошто су мишљења историчара о сродности племена старих Венеда до сада била веома подељена и пошто су исти понекад, иако произвољно и супротно јасном сведочанству од Полибија:

„Veneti... lingua a Gallis differunt" [11.17.], сматрани Келтима или Германима; природно је да се различито тврдило о значењу речи Венд, Винд. Многи су је сматрали случајним локалним именом келтских и германских племена, што је значило исто толико као становник на обали или баруштини или да потиче од Вин, Винд, Вен, Ванд, према некима од обале, према другима од баре, воде, у северном или доњонемачком дијалекту измењено у Verd, Vird. [Jordan.Or. sl.p.10. Barth Deutschl. Urgesch.I. 109. Wilhelm German, s.87. Koch-Sternfeld Beitr. z.d.Landerk. В.I.]. Противно овом мишљењу казују хронике и искуство да није име Венд, Винд, Ант одувек било својствено само народима на хелветским и норичким Алпима, на највишем врху Судета Riesengebirge, већ и планинама, брдима, нпр. Vindius mons у Индији, Хиспанији. Гроф Ossolinski, који је сматрао старе Будине за претке Венда, значи и Словена, окренуо се из другог разлога једној другој хипотези. Његове речи су следеће:

„Пошто Грци у својој азбуци употребљавају в уместо б, онда Будини значе исто као Вудини; Сармате (то је према Осолинском Литванац!) су према свом начину називали Венеди, Ските Венелаен. Венда, ванда на литванском, venna на финском, значе Wasser вода. Основна реч свуда указује на воду и не означава само карактеристику прастаништа Будина, пуно мочвара, бара, каљуга, локава, слатина, језера, река: већ и становника прикладног за воду; тако како су се наши Прасловени посебно одликовали у том смислу, као што је то најтачније описао К. Mauritius, [strat.II.5,"; Vinc Kadlubek преведено од Linde 1822. A. 147].

Што се мене тиче слажем се са мишљењем оних, који као Ј. Jungman сматрају име Винд према пореклу идентично са Хинду, грчки ό 'Ινδός, 'Ινδικος, ή 'Ινδική, латински Indus, Indi, India, хебрејски Хонду, арапски Хинд, етиопски Хенду, перзијски Хинд у плуралу Хунуд. Из овога произилази, да иако се Словени сами, према нашем сазнању, нису служили овим именом, да исто није само географско и случајно, већ генетско и да је у најстаријем добу потврђено. Различитост облика Инд, Хинд, Хенду и Енет, Хенет, Венед, Винд, Ант, не сме да збуњује; име једног тако далеко распрострањеног народа није могло сасвим једнако да звучи у два дела света од различитих народа и у различитим језицима, а одступања у овом случају нису већа него што су у облицима Välsche, Vallone, Galli, Galatae, Keltae, Celten, који су према једногласној оцени истраживача језика само мешавине од једне исте основне речи.

Ако је сродност Сармата или Срба са Индусима без сваке сумње, онда барем није невероватно да се један отргнути огранак великог праплемена Јафетида, који је сам себи дао новије локално име, назива од стране Келта и Германа, удаљених сродника по језику и пореклу, било зато што се одвојио од заједничког праплемена, или зато што је непосредно изашао из крила Хинду народа, још надаље до у каснија времена назива општим именом Хинду (Хенети, Винди, Венди).

Али, од највеће важности је околност, да је управо језик балтичких Венда, међу свим дијалектима Европе, онако како се чврсто усталио и прешао у старо доба у старопруски, летонски, литвански, најближи староиндијском. Овде се срећу имена и ствари који скупа чине доказ од вредности. Тиме је етимолог упућен на значење корена Хинду, па нека он одлучи, да ли је назив народа Хинду идентичан са називом реке Sin, Sindhu, Schindhu што у санскриту значи река, велика река, море, морска струја, као што ја то мислим са другима према Стефану Византијском:

„Ινδος ποταμος αφ ου Ινδοι, αφ ου Ινδικος και Ινδικοι''

или да га тражи у семитском називу Хенед, Хенид, што значи вијугав према Сиклеру, који жели да изведе сва имена света из хебрејског. Исто тако остаје препуштено неком будућем проверавању у каквој вези стоје имена река Βήνδα Винда, брда Βίνδιοј Виндиус у Индији и другде, са именом народа.

Већ из овога што је претходно речено о високој старости и великој раширености имена Србин, изгледа да произилази само по себи, да се име Словен, неизвесно од када, име једног посебног племена, издигло тек у каснијој историјској епохи као опште име за све народе истог српског (сарматског) порекла. Мојсеј од Хорене, Прокопије, Јорданес, Менандер и опат von Biclaro су први који су нам пренели име Словен у својим списима; јер да су Суобени у Скитији и Славани (Ставани) у Сарматији код Птоломеја прерушени Словени, јако је вероватно али се мора претходно још поближе испитати и доказати. Сглаваци, Сглавајин код Мојсеја од Хорене, Σκλαβηνοί код Прокопија (само два пута Σκλαβανιοι), Σκλαβηνοί, Σκλάβοι код Меандера, Sclavini, Sclavi код Јорданеса и код опата фон Биклара, гласи њихово име.

Али ако помислимо да се не подударају без изузетка најстарији словенски рукописи почевши од XI века па до XVI века у употреби облика Словен, Словенин, слованъ, слованинъ, у плуралу Словени, Словјене, словене, словьъне као адјектив словенск, словјенск, словеньскъ, словьъньскъ, већ да управо потомци Славена које cу описали Прокопије и Јорданес, данашњи Словенци у Панонији и Илирији, Словаци у Горњој Мађарској и Бугари у Мезији користе у обичном говорном језику облик, Словенци, Словаци, Словен: онда нећемо чекати да признамо облике Склавин, Склави за грчко-римске на основу убедљивих аналогија које су прокријумчарене из грчких и словенских књига тек 1648-1667 од стране грчких језичких коректора без знања словенског језика и то оних који су присвојену реч од Словена ісъ = ісоусъ искориговали у грчку од три слога іисъ = іисоуръ и на тај начин дали повод за настајање расколника [Dobrowsky Inst.I sl. p. 152.W.Jahrb. 1822. Bd.XVII. Časop.česk.mus. 1827.B.I.s.80.ff.]. Арменска реч Сглаваци, арапска Секлаб (код Абулфеда), перзијска Сакалиб (код Ferdussi-a и Mirkhond-a) није узета непосредно из уста Словена, већ из грчких извора.

Стварно би било чудновато, да су Грци и Латини, који су иначе сва властита имена Словена без изузетка на најжалоснији начин нагрђивали, одржали једино име народа у својој првобитној чистоти, а да су насупрот њима Словени, који су уобичавали да чувају значајне називе мало важних предмета, упропастили оно управо најважније и највредније, своје сопствено име.

Овим није оспорена радикална истоветност речи Словен и Слав у личним именима и изведеним именима насеља из личних имена Светослав и Славков итд., јер сваком је очигледно, да како с л о в о тако и с л а в а почивају на истом корену слоую, што одговара грчком и латинском Κλύω.

Из Прокопијевих и Јорданесових правилно тумачених речи јасно произилази у склопу са другим чињеницама, да је у њихово време, почетком VI века име Словен било својствено једном посебно ратничком и многољудом племену између доњег Дунава и Дњестра, неодређено докле навише према северу:

„Ab una stirpe exorti, tria nunc nomina reddidere, i.e. Veneti, Antes, Sclavi." Jord. c.23. „Vinidarun natio populosa.. guorum nomina licet nunc per varias familias et loca mutentur, principaliter tamen Sclavini et Antes nominantur." [id.c.5].

Потом он одређује станишта Славина између доњег Дунава и Дњестра, а Анта између Дњестра и Дњепра. Још изричитије, доследније, рекло би се бојажљивије разликује Прокопије Словене као једно посебно племе од Анта. Штритер (Stritter), у Шлецеровој [N.G. (Neue Geschichte) c. 348]. Из Прокопијевих и Јорданесових речи не може уопште да се закључи да су велика племена Срба (Сармата), Хорвата и Љаха, настањених на северу Карпата, још тада носила у заједничком животу име Словен, далеко пре изгледа да је Јорданес рашчланио велико народно племе на три главна огранка, Венете, Анте, Склавине и да је последњим одредио њихова станишта на Дунаву и Понту, те да је сматрао Венеде (Србе) становницима Балтичког мора.

Уколико су се ова два наведена писца стварно огрешила о употребу језика, онда је томе крива делимично близина и рано продирање словенских племена у Панонију и у област Карпата, а делимично неупознатост са специјалним именом севернокарпатских Срба, те коначно, делимично и због заједничког порекла Венда и Словена. Такве врсте противуречности нису баш ретке код Грка и Латина тога времена. Ништа не одаје више мањкавост дубоког и сигурног погледа на унутрашње односе словенског народа код Прокопија и Јорданеса, него околност да при раздвајању народног племена на главне огранке нигде не спомињу Србе, Хрвате и Љахе и да реч Србин, чак тамо где га налазе из чистог извора, бесмислено искривљују у Спори, Спали. Јер да је главно племе Срба након одвајања многих огранака у њихово време још увек настањивало у збијеним масама север Карпата, произилази многоструко већ из претходно дотакнутих најава, што и потврђује навод у старом баварском кодексу:

„Zeriuani, quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes

Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant ducant"

који јасно и задовољавајуће објашњава, с обзиром на остале поименце наведена племена и сроднике да се ради о Србима, становницима старе Сарматије. Исто важи и за Хорвате, првобитне становнике Карпата, по којима су и добили име и за Љехе, Лиге, Луге, код Птоломеја Λωγγοι, Зосима Λογίωνης, мађарски Lengyel), за западне Србе између Висле и Одре, чије је име касније потиснуто од Пољена, Пољака. А да су данашњи Бугари, Словенци и Словаци директни и прави потомци ових Словена, може се доказати историјски и лингвистички.

Што се тиче Бугара, непобитно произилази из сведочанстава Мојсеја од Хорене и Византинаца да је народ Словена био настањен још давно пре доласка стварних Бугара, тих татарских Скита, у Мезији, Тракији, Македонији, Епиру и Илирији. Име Словена остало је овим метанастима у византијској историји наследно својствено, под којим касније досељени Срби и Хорвати по правилу нису били потврђени. Када су ови метанасти постепено и давно пре слома њихових татарских господара напустили паганство и када су Константин и Методије ради учвршћивања хришћанства код њих око 855. године издигли говорни језик простог народа у писани: тај језик није називан бугарски па ни српски, већ словенски, што се може свакако уверити из најстаријих рукописа. Додуше, и ту је започело име господара, као некада код Роксалана Јазига (Јутунген, Јутунгаланен), а касније код Руса, да потискује име поданика (већ ce Симеон 911-927. г. називао према Абулфарадшу кнез Бугара и Словена, не калуђер, већ архидански архиепископ - Theophylaktos, ученик Климента, написао је у Х веку

'' τό των Σθλοβενων είτουν Βουλγαρων γένος ''

и кроз цео средњи век звала се земља наизменично Бугарска и Склавинија); али сузбијао га је муком и није могло да се избрише још до данас. Бацимо поглед на стару историју Словена у Бугарској, Панонији и Горњој Мађарској, закључићемо да су тако далеко раздвојени племенски огранци географски и делом политички у VIII-IX веку по језику и обичајима још блиски.

Владавина Бугара се протезала на северу, не само према сумњивом анонимусу, бележнику краља Беле [belae R. Notar.], већ и према сведочанствима доказаних византијских и франачких извора, над свим Словенима на десној обали Дунава до Драве, понекад и преко Драве на левој страни, преко низије до Тисе. На северозападу Мађарске су владали над тамошњим огранцима већином Словени, а у Горњој Паконији прави словенски кнежеви, делом франачки вазали.

Близина Бугара и Франака на Драви и Дунаву доводила је до честих сукоба господара и сталних померања граница; али географска повезаност Словена није била због тога сасвим разбијена, већ због Мађара, који су дошли око 897. године и населили се у средишту на Дунаву и Тиси. Ова историјска чињеница осветлила је историјску мисију и деловање Методија. Само на основу континуитета станишта мезијских, панонских и карпатских Словена и првобитне једнакости њихових говорних језика, разумљиво је истовремено деловање Методија у свим областима, као и брзо ширење грчке литургије у македонско-словенском преводу у Панонији и Словачкој. Ова првобитна једнакост језика као други доказ истоветности сада три одвојена народа, још данас је очита након хиљадугодишње раздвојености. Познато је да је такозвани црквенословенски истовремено коришћен код Бугара, Словенаца и Словака. „Језик најстаријих славенских метанаста у Панонији, каже Копитар, на јужним и источним падинама норијских и јулијских Алпи, дуж река Саве, Драве, Муре, Рабе и др. између Кулпа и Дунава је црквено-славенски, још сада ближи него илирски (српски и далматински) - једна истина, у коју ће се уверити и непристрастан Илир ако једну исту реченицу верно преведе на пример најпре на такозвани хрватски или крањски, а затим на свој дијалект и ако оба превода, писана ћириличним писмом и ортографијом упореди са старословенским." [Wien, Jahrb.1822. Bd. XVII].

[DIABOLIC]

sta kaze Cajkanovic:

 

Да ли су стари Срби знали за идоле?

О идолима код старих Словена покупили су доста података Крек (Einleitung2, 412; 440; 452) и Нидерле (Slovanske starožitnosti, 2, 2, 195 идд). Али они говоре искључиво о идолима Источних и Западних Словена (полапских и балтичких Словена, Руса, Пољака, Чеха), који су их, као што је утврђено и из књижевних и археолошких споменика, имали у великом броју, нарочито пред крај паганства. О идолима код Јужних Словена не знају ни Крек ни Нидерле ништа; Нидерлеово мишљење (стр. 203) да је наш бадњак у ствари примитиван идол није ничим образложено, а није ни вероватно, јер бадњак није фетиш, као што узима Нидерле, већ свето дрво — нешто као демон вегетације — одсечено ad hoc. Јиречек у својој историји (Geschichte der Serben, 1, 161) мисли да Јужни Словени, по свој прилици, нису познавали идоле, од којих, код њих, нема никаквог трага. Он за то налази аналогију у литавском култу, који, по њему, такође није знао за идоле.

О српској идолатрији, према томе, није до сада утврђено ништа. Пре но што би се, у том погледу, учинио какав покушај, мора се у принципу одговорити на питање да ли су стари Срби знали за идоле или не. Одмах можемо рећи да Јиречек, свакако, није дубље улазио у ово питање, иначе извесно не би смео да доведе у сумњу један тако важан детаљ из примитивног култа само зато што о њему није нашао директних података у старим споменицима. На аналогију са литавским култом, која, уосталом, није ни тачна (упор. R. Meringer, у Idg. Forsch., 18, 190?—6, 279), може се наћи колико се хоће примера у етнологији и историји религије, из којих се јасно види да се без фетиша и идола религија, тако рећи, не може ни замислити.

Ми, додуше, наилазимо понекад на тврђење да овај или онај народ није знао за идоле — то је, на пример, Тацит тврдио о старим Германцима (''Германци не затварају богове међу зидове, и не праве кипове у људском. облику, јер држе да се то не слаже са величанством богова''..., Germ., с. 9, уп. и с. 40, где Тацит сумња да је постојао известан Нертин кип), али се ту обично мисли на потпуно антропоморфне кипове. Разуме се по себи да кипове и слике у савршеним облицима могу имати само народи са јаком културом, али то не значи да некултурни народи уопште немају идоле. Потпуно без идола могла је бити само званична религија. на пример религија пророка код Јевреја, или Нумина религија, онако како је идеализирана у Плутарха (Num., 9, упор. и G. Wissowa, Religion und Kultus der Römer2, 32).

Има један обичај који, свакако, сведочи да су стари Срби ипак имали идоле, исто онако као и остали Словени..

Говорећио празнику Светог Јована Крститеља, 7. јануара, Саватије Грбић у своме опису обичаја из бољевачког среза (СЕЗ, 14, 24) каже ово: ''Свака кућа има икону свог крсног имена, која виси у соби о зиду са источне стране. У неким кућама има још и крст, који виси поред иконе о зиду. Неке су иконе израђене на дрвету; то су махом старије иконе ... На Светог Јована је обичај да се иконе и крстови однесу на реку или кладенац и мало оперу од прашине и опет врате на своје место'', У Бугарској (Ахар — Челебијски крај) иконе се овако перу на дан Богојављења (в. Д. Мариновъ Народна вhepa и религиозни народни обичаи, София, 1914, 346).

Прање икона и крстова није ствар непозната; оно се предузима и по приватним кућама и по црквама, кад се за то укаже потреба. У београдској Саборној цркви, на пример, пране су иконе, на иконостасу и на плафону, у години 1922; пре неколико година то су учиниле и друге београдске цркве. Ово прање, које се, уосталом, дешава врло ретко (извесно, има много цркава у којима се никад није ни вршило), има чисто профани значај: њему је циљ да иконе материјално очисти, у првом реду од чађи, која се скупља од многобројних свећа што у храму горе. Овакво профано прање, нема сумње, практиковано је, када би се за то указала потреба, и у незнабожачким храмовима, који су често имали нижег персонала у изобиљу (упор. нпр. Р. Stengel, Die griech. Kultus-altertümer3, München, 1920, 53).

Али поред оваквог профаног прања постојало је, код старих незнабожаца, и једно чисто религијско, ритуално прање идола. Такво прање, или тачније, купање идола, lavatio (технички израз у римском култу, упор. нпр. G. Wissowa, o. с., 319), један је од познатих прописа у примитивним култовима. Примитиван човек и, у великој мери, културан човек не уме да слику божанства одвоји од самог божанства које је том сликом представљено. Отуда веровање да је идол ''сеновит'', и да има исте потребе које и право, живо божанство (упор. за ову идеју Gruppe, Griech. Mythol, 980 идд; De Visser, Die nicht menschengestaltigen Götter der Griechen, Leiden, 1903, 29 ид; O. Weinreich, Antike Heilungswunder, Giessen, 1909, 144 идд; J. Geffcken y ARW, 19, 1919, 286 ид). Отуда веровање да је и идолима потребно купање, и отуда приче о овој или оној статуи која је сама потражила воду, или отишла у море да се окупа, итд.; упор. ''Семирамидину'' статуу (у Luc. De dea Syr., 33), Пелихоса (у Luc. Philops., 19), Еуностоса (у Plut. Quaest. Gr., 40).

To веровање нашло је свог израза у култу. Мисирски свештеници, на пример, купали су свакога дана статуу свога бога (в. А. Erman, Die ägyptische Religion.2, Berlin, 1909, 58). О храњењу, облачењу и свлачењу, намештању у постељу итд. статуе наводи примере, и из виших и из нижих религија, Julius von Negelein, Bild, Spiegel und Schatten im Volksglauben, ARW, 5, 1902, 4ид, упор. и Gruppe, o. c., 980 ид, итд.

Од осталих примера за ритуално купање навешћемо три врло позната: један је купање Атинине статуе у мору о празнику Plunthria (в. Stengel, o. c., 247); други је купање статуе Велике Мајке, које је, 27. марта сваке године, вршено у потоку Алмону, у непосредној близини Рима (в. Ovid. Fast, 4, 337 идд, и Wissowa, o. c., 319); трећи је купање Нертиног символа у језеру — купање које описује Тацит у 40. глави ''Германије''. Упор., даље, и купање Херине статуе о празнику Тонаја на Саму (в. М. Р. Nilsson, Die griech. Feste von relig. Bedeutung mit Ausschluss d. attischen, Leipzig, 1906, 48) и о празнику Дедала у Платеји (ibid., 51). Итд. О ритуалном купању статуа писали су још R. Heberedey у Oesterr. Jahreshefte, 7, 1904, 213 ид, и A. Brinkmann y Rhein. Mus., 60, 160 (цитати по Висови, 1. с), затим нарочито Eugen Fehrle, Die kultische Keuschheit im Altertum, Giessen, 1910, 171 идд. Многе примере покупио је и Gruppe, o. c., 8212.

У коју категорију спада прање икона о Светом Јовану? Сасвим очевидно, у ову другу. То прање не може бити профано, јер би, доиста, било право безумље носити иконе чак на реку само зато да би се са њих скинула прашина — као да се та лака операција не би дала извршити и на самом месту где се иконе налазе! Прање икона о Светом Јовану мора, дакле, имати неки дубљи значај. Из факта да се оно врши једног одређеног дана, и на одређеном месту, које је чак известан центар за домаћи култ (упор. извесне манипулације описане у моме раду о ''пуштању воде'', Студије из религије и фолклора, 1924, стр. 56 идд), а то је на реци или кладенцу, види се јасно да то прање има ритуалан карактер, и да. у култном погледу, има исти значај као и горе споменута ритуална купања у грчком, римском и германском култу. Тај обичај нису наши преци могли примити из хришћанске цркве, јер у српском православљу такав обичај не постоји'', него су га, очевидно, пренели готовог из своје незнабожачке старине. А кад су — као што се из овога види — знали за ритуално прање идола, значи да су и имали идоле.

Али ми из факта да се ритуално купање икона вршило баш на Светог Јована можемо извести још један закључак. Какав циљ има купање идола уопште? Лукијанов Пелихос (Philops., 19) купа се зато што му то прави задовољство; купање мисирског бога је једна од његових свакодневних потреба (упор. Erman, 1. с.). Међутим, Еуностосова статуа купа се у мору зато што је била окаљана, присуством какве жене у његовом светилишту (в. PIut. Quaest. Gr„ 40), а ''тавридска'' Ифигенија мора да опере Артемидину статуу зато што су је окаљале руке туђинаца. Може се уопште рећи да купања статуа најчешће имају лустративан циљ. Такав је случај са Атинином статуом о Плинтеријама (в. Е. Fehrle, о. с., 177). са статуом Мајке Богова у Риму (в. Н. Hepding. Attis, seine Mythen und sein Kult, Giessen, 1903, 216; Фрезер је најпре мислио да је томе купању циљ дочаравање кише, али такво схватање није добро, упор. Hepding, 1. с. и Е. Fehrle, o. c., 175, и њега је сам Фрезер у трећем издању свога Golden Bough, 5, 280, углавном напустио), са статуом Нертином (в. Friedrich Schwenn, Die Menschenopfer bei den Griechen und Römern, Giessen, 1915, 33, где је побележена цела литература о овоме питању), исто тако и са купањем Херине статуе на Саму и у Платеји (в. Nilsson, 1. с.).

O томе који је прави разлог за лустрацију постоје разна тумачења (упор. цитирана места), али то је, уосталом, споредно: за нас је довољан факат да купање има доиста лустративан значај. Кад се ово има на уму, постаје нам јасан и разлог због чега се иконе о Светом Јовану перу. Ми знамо да се са Богојављењем завршава онај опасан период који се назива некрштеним данима (в. нпр. СЕЗ, 14, 7; Милићевић, ЖСС2, 89, и др). Тих дана мртви су у покрету, улазе у наше домове, учествују у гозбама, итд. (излази из СЕЗ, 1. с„ 19, 11 ид, и ЖСС2, 177, кад се упореди са оним што сам рекао у ГНЧ, 34, 1921, 260 идд; о ''некрштеним данима'' код других европских народа упор. Р. Sartori, Sitte und Brauch. Leipzig, 1914, 3, 23 ид).

Кад се тај период заврши, потребно је да се и људи и цела кућа, која је опогањена додиром са мртвима, прописно очисти (код Срба, и иначе, то ритуално чишћење обично се врши о Богојављењу, упор. нпр. СЕЗ, 14, 22 ид; Sartori, o. c., 3, 76 идд. О Богојављењу се и људи купају). Домаће иконе биле су у додиру са хтоничним демонима, па се зато морају очистити2). Кад се зна колико је период некрштених дана опасан и ''поган'', јасно је да се, онога дана кад је тај период завршен или никада, имају идоли да очисте. А тај дан је или Свети Јован или Богојављење. Још један доказ да је прање икона о Светом Јовану доиста ритуално.

Још нешто. Прање икона долази као последица једне незнабожачке нечистоте — то је лустрација после једног периода из претхришћанског, незнабожачког календара (да је то доиста незнабожачки период в. — као најновији рад — Lily Weiser, Jul, Weihnachtsgeschenke und Weihnachtsbaum, Stuttgart—Gotha, 1923, 41). To значи да је цео ритуал прања незнабожачки, и да је (као што је већ напред речено), кад је већ постојало прање, морао постојати и предмет који се пере — да су, дакле, постојали идоли.

O форми тих идола могло би се рећи ово. Ако се под идолима замишљају уметнички, антропоморфни кипови, онда се може рећи да их стари Срби нису имали, онако исто као што их у најраније време нису имали ни Римљани (в. нпр. Wissowa, о. с., 32) ни Германци (упор. Тас. Germ, 9 и коментаре од Миленхофа и Гудемана). Међутим, Срби су свакако имали signa, фетише, од камена, евентуално од печене земље, или можда најчешће од дрвета. Какви су ти фетиши изгледали, добиће се приближна слика ако се упореде са фетишима других примитивних народа; у том погледу нарочито је важно што су рекли De Visser, о. c., 31 идд, 108 идд (о фетишима код Грка) и R. М. Меуеr, Altgermanische Religionsgeschichte, Leipzig, 1910, 431 идд (о германским фетишима и идолима)31.

Де Фисер наводи много типова за идоле код данашњих некултурних народа из свих крајева света. Форма тих идола сасвим је примитивна: то су груби пањеви или коље, или камење, које је врло мало дотерано или обојено. Код савршенијих егземплара може се приметити тежња да се на неки начин маркирају глава или руке. Специјално говорио је Де Фисер о таквим примитивним идолима код Грка, и навео много примера: известан идол Паладе Атине у Атини, Церерин у Елеузини, Херин на Самосу, Дионисов ''по селима'', и многи други, били су у ствари коље, груби пањеви и ништа више. Нарочито су били интересантни старински идоли, звани pappadeV, на којима су биле само мало наговештене руке, а ногу уопште нису имали. Овакви су морали изгледати идоли и у германској и словенској старини.

Врло је важно да и у германским и у словенским језицима често једна иста реч значи и идол и колац, пањ. Реч ass, У старом скандинавском, значи и греда, дирек и аз, тј. бог (Meringer у Idg. Forsch., 17, 1904—5, 159); реч соха у српском значи колац, батина, а у чешком статуа, фигура (id., ibid., 18, 279); реч балван у српском, руском и пољском значи и греда, дирек, и идол (Berneker, Slavisches etymologisches Wörterbuch, s. v.). Упор. и Carl Clemen, Die Reste der primitiven Religion. im ältesten Christentum, Giessen, 1916, 58; W. Wundt, Mythus und Religion3, Leipzig, 1923, 3, 332.

Да су и старински српски идоли били сасвим примитивни и груби — мање или више стилизовани ''балвани'' — о томе, с обзиром на сигурне аналогије у (Телора и) Де Фисера, не може бити ни сумње. Питање је сада да ли би се ипак дало рећи о њима што више.

Ја мислим да ми имамо један символ, један фетиш, у коме је продужио да живи старински идол. То је крст — не онај званични, црквени, него популарни, простонародни српски крст, какав се виђа по српским кућама поред иконе, у средини насеља или по пољима (в. нпр. СЕЗ, 7, 294 ид). Данас се зна врло добро да је крст символ који је старији од хришћанства — треба се само сетиги јеврејскога ת) (старија форма X), мисирскога Хорусовог ока (идеограм за живот), индијске свастике, Торовог чекића и, најзад, убедљивих слика у А. Jeremias, Handbuch der altorientalischen Geisteskultur, Leipzig, 1913, 96 идд.

И стари Срби знали су за тај знак још пре но што су примили хришћанство. И сам епитет ''частан'', који тако често долази уз реч крст, значи ли можда да су Срби знали раније и за другу врсту крстова, и онда су са тим епитетом обележени само званични, хришћански крстови? Малочас је споменуто да често, код примитивног човека, постоји тежња да се првобитном балвану, који има да представља антропоморфно божанство, додаду руке, како би се што више приближио људском облику. Балван или колац, кад му се додају руке, наличи мање или више на крст; и да најгрубља људска фигура, кад је подиже примитиван човек, доиста мора показивати контуре крста, лепо се види на страшилима, која се постављају по усевима и виноградима.

Да крст, у нашем култу, у извесним случајевима може бити ново издање старинског идола, наводим ове разлоге.

Познат је обичај ношења крста. Он се практикује у свима крајевима нашега народа, свуда по истим прописима, у циљу да се изазове киша. Том приликом иде се кроз поља и винограде, уопште кроз цео сеоски атар, носе се барјаци, понекад и крст, и за цело време певају се без прекида песме (нпр. ''Ми идемо преко поља, А облаци преко неба'' ..., СЕЗ, 14, 213), које треба да, по принципима симпатетичке магије, дочарају кишу. Интересантан је облик множине у изразу ''носити'' крста или крсте. Будмани, у RJA, 5, 636, не уме да га објасни. Случај је утолико загонетнији што тај израз, углавном, не одговара данашњем стању ствари: кроз поља, наиме, носе се иконе, барјаци, чираци и, у најбољем случају, само један крст. Откуда онда облик множине, крста или крсти? На барјацима, додуше, може се налазити по неколико крстова (упор. нпр. Вук, Пјесме, 2, 44, 43; 2, 46, 45; 3, 8, 97, итд.), али то су, пре свега, ратнички барјаци, а, друго, и да су црквени, то су ипак барјаци, и не би се ни у ком случају могли звати крсти или крстови.

Очевидно је да израз ''носити крста'' претпоставља обичај да се у процесији за кишу носе само крстови, и то више њих у један мах. Обичај ''ношења крста'' незнабожачки је. Стари Германци имали су истоветан обичај: они су, у пролеће, правили исте такве процесије, и том приликом носили су кроз поља кипове својих богова; кад је доцније црква узела обичај у своје руке, онда су, баш као и код нас, дошли место староверских кипова иконе светаца и Богородице и понекада круцификс (в. Hoops, Reallex„ 2, 312). Врло је, дакле, вероватно да су ''крстови'' које је наш народ некада носио у ствари били старински идоли, ''балвани'', чији је облик могао подсећати на крст.

Доментијан, говорећи о раду светога Саве, каже ово (205): Онь оукраси сво~ отьчьство вьсакыимь благовЂри~мь и светьгими црькьвами пол" и удоли" и брьда, идhже не достиже црькьве сьтворити, тоу крьсть постави, да на вьсакомь мhстh име Божи~ прославл"~ть се'' (уп. и RJA, 5, 634). Зашто је светац постављао толику множину крстова? Ја мислим да је ова ствар имала дубљи значај. Ми знамо да и данас, по српским земљама, има врло много крстова; они се налазе најчешће у средини села, даље; на границама сеоског атара, или појединих имања, или иначе у пољима и виноградима (упор. СЕЗ, 14, 214; 7, 128 и др.) То су или прави дрвени крстови или записи — дрвета у која је урезан крст. Овде нас интересу je она прва врста крстова — они вештачки, руком израђени крстови. Шта су ти крстови? Они су чувари границе, чувари винограда, поља, вртова, читавих насеља. Али то нису хришћанска апотропаја, већ незнабожачка; то су примитивни идоли који су, будући по својој природи налик на крст, преобраћени доцније у прописан црквени крст.

Врло јасну аналогију тим нашим идолима наћи ћемо у римским пријапима, који су julakeV khpwn kai ampelwn (Cornut., 27); opwrofulakeV (Diod., 4, б, 4); agrofilakeV* (Anth. Planud., 243); hortorum custodes (Priap., 1,5); custodes sepulcri** (CIL, 6, 3708). в. уопште Stoll у Roscher, Lex„ 3, 2974 идд. Taj чувар поља, винограда и граница био је познат и другим народима, не само Римљанима, и продужио je да живи и до данашњег дана, изгубивши, додуше, много од свог достојанства: данашња страшила по пољима, обучена у дроњке и са метлом у руци, нису ништа друго него некадашњи божански чувари (упор. податке нпр. у Mannhardt—Heuschkel, Wald- und Feldkulte2, 2, 127).

* чувари вртова и винограда; чувари воћа; чувари њива

** чувари вртова; чувари гроба

Крстови по пољима (једним делом — не сви!) јесу, дакле, остаци некадашњих идола. Ти су идоли, са доласком хришћанства, претрпели промене, и то у два правца: они су или похришћањени, и добили прописну форму крста, или су задржали свој незнабожачки карактер, али су зато, као и сва божанства из паганског времена, деградирани (бар с обзиром на њихов ранг и задатак, а не и на форму), и постали данашња страшила. Свети Сава je зато подизао крстове да би заменио ове фетише, онако као што је хришћанство радо подизало цркве баш на местима паганских храмова. — И дрвени крст, који се неизоставно налази у свакој српској сеоској кући, чак и онда када случајно нема иконе (в. Сав. Грбић у СЕЗ, 14, 83 ид) свакако је старински дрвени идол, мало стилизован и преображен у крст.

Малочас je говорено о материјалу од кога су стари Срби правили своје идоле, и речено je да је то, свакако у највише случајева, било дрво. Дрво је, доиста, материјал за примитивну обраду најподеснији (упор. и Carl Clemen, о. с., 57; W. Wundt. о. с., 3, 332); данашњи крстови по сеоским кућама, имањима, пољима, и (у највише случајева) они на средини села — дакле, сви они крстови који су ново издање старинских идола — од дрвета су. Питање је сада од каквог су дрвета прављени старински идоли. Идол, свакако, није могао бити направљен од сваког дрвета (''Из сваког пања не може се светац истесати'' — Вук, Посл., 1900). Он се, изгледа, по превасходству правио од липовине (упор. израз ''липов бог'', ''држиш се какор липов бог'' код Словенаца, и објашњење које дају Б. Шулек, Zašto Sloveni poštuju lipu? Rad, 43, 1878, 172, и П. К. Булат, Из живота речи, Јужнословенски филолог, 2, 1921, 283). Изгледа да се за идоле употребљавало и дрво од бадњака — онај део који је био изван огњишта и није изгорео. И данас постоји обичај да се о Божићу (и о Ђурђевдану) праве од преосталог бадњака крстови, и разносе свуда по двору, њивама, виноградима (в. Дена Дебељковић, у СЕЗ, 7, 294 ид — обичај на Косову; и Ст. Мијатовић, ibidem, 128 ид — обичај у Левчу и Темнићу). С. Милосављевић каже (СЕЗ, 19, 393) да се у косовском срезу, у случају суше, праве крстови од лесковине, и потапају у реци или потоку, да би се дочарала киша.

Што се тиче садржине тих идола, тј. питања кога су они представляли, може се рећи да су идоли по кућама, свакојако, били домаћа божанства. За такве домаће идоле имамо класичан пример у римским ларима и пенатима (в. Wissowa, о. с., 173. Из огорчене борбе коју су против њих водили хришћански писци, в. Wissowa, 1. с., види се да je тих идола морало бити врло много. У већим кућама за њих је постојала и нарочита капелица; то je био lararium, в. нпр. Script. Hist. Aug. Alex. Sev., 29), и можда, у јеврејским терафимима (в. Н. Gressmann у Rel. Gesch. Gegenw., 5, 1132). Уосталом, кад се већ зна да су стари Срби знали за идоле, најприродније је помислити да је данашњем пропису да у свакој кући мора бити икона домаћег свеца претходио пагански пропис да у свакој кући мора бити идол онога божанства које је домаћи светац заменио — дакле, домаћег лара, митског породичног претка. — Идол на средини села био је, свакако, исто што и lar compitalis.

Што се тиче икона, оне свакако нису постојале у српском паганству. Иконе хришћанских светаца и мученика добили су наши преци са Оријента, где је култ икона био необично развијен (упор. Lucius, Die Anfänge des Heiligenkults in der christlichen Kirche, Tübingen, 1904, 198, и литературу која је ту наведена). Природна је ствар да су се за хришћанске иконе убрзо везала сва веровања која су постојала о старинским идолима, упор. нпр. интересантан опис једне сеновите иконе у приповетки ''Каква јеђa таква међа'', од Ст. М. Љубише (Београд, 1902, СКЗ, 67, 57 ид), са чиме упор. податке у Otto Weinreich, o. c., трећа глава, нарочито стр. 46.

 

Црни бог

За истраживања о нашем врховном богу по себи се разуме да су нам од нарочито велике користи подаци и аналогије из словенских религија, утолико пре што унапред можемо рачунати с тим да су најважнија божанства и демони и многа религијска схватања остала појединим словенским народима још из прасловенске заједнице. На овоме месту покушаћемо да одговоримо на питање да ли у заједничке словенске, па према томе, и старинске српске представе треба рачунати и представу о токозваном Црном богу.

О Црном богу у словенској религији имамо ми само један писани докуменат, који се односи на религију полапских Словена — то је познато место у Хелмолда (1, 52), где се каже ово:

„Est autem Slavorum mirabilis error; nam in conviviis et compotationibus suis pateram circumferunt, in quam conferunt, non dicam consecrationis sed execrationis verba sub nomine deorum, boni scilicet atque mali, omnem prosperam fortunam a bono deo, adversam a malo dirigi profitentes. Unde etiam malum deum lingua sua Diabol sive Zcernoboch, id est nigrum deum, appellant."**

* бог господар свега, врховни бог

** „Код Словена пак постоји чудна заблуда, јер се на гозбама и пијанкама својим обређују жртвеном чашом, уз коју говоре, нећу рећи речи посвећивања него проклињања под именом богова, разуме се: доброг и злог, изјављујући да свака срећа долази од доброга бога а несрећа од злог. И отуда на свом језику називају злога бога Ђаволом или Црнобогом, тј. црним богом".

Да ли је Хелмолдов Zcernoboch доиста старинско домаће божанство и, у том случају, да ли је био познат и другим словенским народима? Хелмолдов текст коментарисан је врло често, и у историји словенске религије има једно од централних места; при свем том, питање је још увек на мртвој тачки. Истраживачи стоје углавном беспомоћно, и заузимају најчешће негативан став.

Најрадикалнији међу свима је Брикнер, који потпуно одбацује Црнога бога, сматрајући да он у словенском пантеону уопште није постојао (А. Brückner, Mitologia Slava, Bologna. 1923, pp. XIII; 17; 225; такође и у Chantepie de la Saussaye, Lehrbuch der Religionsgeschichte, II, 509). Ни код осталих истраживача није Црнобог боље прошао: они, додуше, не поричу да је тај Црнобог постојао у словенском пантеону, али се сви слажу у претпоставци да он није оригиналан словенски бог, него да је постао или под утитцајем хришћанства, и да је раван хришћанском ђаволу1) или под утицајем Заратустриног, односно неоманихејског учења2). Али са овим теоријама ствар ипак није ликвидирана. Наведена мишљења данас се не могу одржати. Нарочито се онима који помишљају на хришћански утицај може пребацити да за своју тезу нису изнели никакве стварне и специјалне доказе, а општа резоновања не могу се употребити за решавање специјалних питања.

Питање ипак, као што ћемо видети, није тако десператно какво би могло изгледати после толиких неуспелих покушаја. Што оно до сада није било решено, или бар постављено на добру основу, узрок су две ствари. Најпре, нетачна идеја код многих, чак и еминентних словенских истраживача, да словенским веровањима треба по сваку цену тражити или туђ извор или их свести на interpretatio christiana. Та заблуда не само да је велика него се показала и фатална, јер је кроз деценије сметала развоју науке о словенској религији3)! Други разлог што ни ово питање ни толика друга нису решена и нису могла бити решена, јесте потпуна равнодушност коју су словенски истраживачи (изузев научника какви су Пољак Витолд Клингер и Чех Нидерле) показали према компаративним религијским студијама. Несавремено је радити само са текстовима и форсирати их, и нелогично примењивати искључиво историјски и филолошки метод проучавања у науци којој у скоро потпуној мери недостају писана документа из времена паганизма!3а)

Из Хелмолдовог текста можемо извући једну несумњиву чињеницу — то је само име Црнобог. У веродостојност Хелмолдову, када каже да је Црнобог у словенским веровањима постојао, није (осим Брикнера) посумњао нико; Маретић је, уосталом, сасвим умесно скренуо пажњу на слична композита као што су имена познатих и несумњивих божанстава Стрибога и Дажбога4). У постојање Црнобога немамо ми, дакле, разлога да сумњамо. Али карактеристику његову какву је дао Хелмолд — да је он, наиме, по природи зао, и да је „ђаво" — ми не морамо да примимо. И не смемо да примимо. Напротив, да је Црнобог био божанство, а не демон ниже категорије, то се види, најпре, из његовог имена, Црнобог (дакле као Дажбог, Стрибог, Св¤тобог, в. Маретић, 1. с.), друто — из чињенице да се њему in conviviis et compotationibus приносе жртве и напијају здравице (Helmold, 1, 52).

У Хелмолдовом тексту Црнобог се четири пута назива deus, и реченица је тако стилизована да се јасно види да су га тако — што је за нас врло важно — називали његоби словенски поштоваоци („sub nomine deorum, boni scilicet atque mali, omnem prosperam fortunam a bono deo, adversam a malo [sc. deo] dirigi profitentes", тј. полапски Словени), а не Хелмолд. Изјава у тексту да се тај „зли" бог назива ђаволом (diabol), међутим, очевидно је лична Хелмолдова: шта је, уосталом, природније него да један ревнитељ за Христову веру, какав је био Хелмолд, прогласи једно паганско божанство за ђавола? И када је већ учинио ту идентификацију, сасвим је — са његовог гледишта — логично да од црнога бога начини злога бога. Али имамо ли ми права да овакво Хелмолдово схватање примимо за готово?

У схватању да је Црнобог зао бог иду модерни научници са Хелмолдом у корак; њих је ту, очевидно, руководило колико Хелмолдово идентификовање Црнобога са ђаволом (за које смо малочас видели да је без основа) толико и чињеница да је Црнобог црно божанство. Али су они у овом случају на сасвим погрешном путу. Када Јиречек (Čas. Čes. Mus., 1863, в. Неринг у Arch. sl. Philol., 25, 1903, 67 ид) каже да је Црнобог contradictio in adiecto, a Белобог плеоназам, он не познаје ствари. Пре свега, богове у „природним" религијама није методски делити, према моралним особинама, на добре и зле — сви они могу бити и добри и зли. Посидон, Марс, Еумениде, dii manes*, могу бити и добри и зли, како када, и како према коме. „Völlig böse Götter gibt es so wenig wie völlig gute"** — каже врло лепо Антон Томсен (ARW, 9, 1906, 412). „Ни ђаво није онако црн као што људи говоре" (Вук, Посл., 4158). Упор. још и Ј. Grimm, Deutsche Mythologie4, 822.

* божанске душе покојника

** „Сасвим злих богова има толико мало колико и сасвим добрих."

У неким језицима једном истом речју обележава се и „бог" и „ђаво" (в. Alexandre H. Krappe, La genese des mythes, Paris, 1938, 45). Друго, по чему то да „црна" божанства морају бити зла? Да ли је Димитра из Фигалеје (Pausan., 8, 42,1), Дионис MelanaigiV (в. O. Gruppe, Griechische Mythologie und Religionsgeschichte. индекс s. v.), Афродита MelaigiV (Pausan.. 2, 2, 4) зло божанство?

Да ли је зло божанство „арапска" Мајка божја, која је црне боје, као и врло многе „црне" Богородице по Немачкој, Француској, Чешкој, Русији, и по целом византијском оријенту (Wrede у Handwörterbuch, 5. 1646), и која је у иконографском погледу наставак „црне" Димитре? (упор. Ј. Grimm, о. с., 2б01, и Lucius—Anrich, Die Anfänge des Heiligenkults in der christlichen Kirche, Tübingen, 1904, 522). Црна божанства не морају бити зла божанства. Она су тај надимак могла добити по каквој својој материјалној особини, и ми, полазећи од аналогних случајева у другим религијама, можемо тврдити да су то божанства чија је област, царство, црно и мрачно, и која, према томе, по правилу имају црн спољашњи изглед (упор. Gerhard Radke, Die Bedeutung der weissen und der schwarzen Farbe in Kult und Brauch der Griechen und Römer, Jena, 1936, 14 идд, и врло добру студију Михаила Петровића, Божанства и демони црне боје код старих народа, Београд, 1940), „Црни бог", према томе, назван је тако по својој области и евентуално по својој спољашњости: он је бог доњега света, и зато је црн5) исто онако као што је и грчки бог доњега света, Хадес, називан црни бог5а), MelaneuV (в. Ludwig Ziehen у ARW, 24, 1926, 49). по својој области и (упор. Radke. 16) по својој спољашњости; и као што се и римски Dis pater назива Iuppiter niger (Sil. Italic., 8, 116).

Словенски Црнобог је, кад је доцније депоседиран и из различитих разлога изједначен са ђаволом (в. и доле, глава 14), могао постати зао демон, али првобитно за његово име нису везиване такве асоцијације, и он је био само „црни" бог kat' exochn* и ништа више: као такав, он, очевидно, није ништа друго него највећи бог доњега света, словенски Dis pater. Здравице које се напијају њему и „доброме" богу (Helmold, 1. с.) имају исти значај и исто заједничко порекло које и Minnetrunk, упућен Водану и Тору (о чему в. Е. Mogk у Hoops, Reallexikon, 3, 228; в. и овај рад, глава 17).

* поглавито, особито, по превасходству

Најзад, што је важно, ми имамо још докумената у којима се спомиње црни бог полапских Словена. Један докуменат је такозвана Knytlingasaga, која је написана у другој половини XIII века (в. текст у Fontes hist. rel. Slav., 83 идд). У њој се спомиње бог Tiarnaglofi, „Црноглав" (полапски ćarne = црн, в. и Нидерле, 153). Он је, несумњиво, идентичан са Црнобогом, који се такође спомиње код истих полапских Словена. Када Брикнер (Mitologia Slava, 200, и у делу Chantepie de la Saussaye, Lehrbuch der Religionsgeschichte4, 2, 512) мисли да је име Tiarnoglofi коруптела имена Триглав, он је у заблуди; са савршеним непознавањем компаративне религије каже он: »ma io non posso ammettere la presenza di un moro nell' Olimpo slavo, e in quel nome [== Tiarnoglofi] corrotto [тако и y Chantepie, 1. c.) riconosco Triglaw..." Ми смо, међутим, мало раније видели да у сваком пантеону има црних божанстава, и да су то чак божанства најпопуларнија и највише категорије. Хилфердинг (cf. Brückner, Mitol. Slava, 200), и Луј Леже (La mythologie Slave, Paris, 1901, 22) имају потпуно право када Tiarnoglofi сматрају за Црнобога.

Други докуменат претпоставља Световида у старинском териоморфном облику, и то у облику црне животиње. Када је, наиме, Световидова статуа била од хришћанског мисионара уништена, „daemon [= Световид] in furvi5б) animalis figura penetralibus excedere visus"** (Saxo Gramm., 14, 577 Holder == Fontes hist. rel. Slav., 54).

** "видело се како демон одлази из храма у облику мрке животиње"

Поред „црнога" бога, бога, као што смо видели, доњега света, да ли бисмо у словенском пантеону смели претпоставити још какво друго божанство као његов комплеменат? Разуме се да би. Поред Плутона имамо Зевса, поред Јаме Индру, поред Водана Тора, и бог доњега света, и код Словена, постулира и бога горњега света — поред бога мртвих постоји у сваком, па и у словенском, пантеону и бог који би у ужем значењу био и бог живих. Хелмолд на наведеном месту, поред Црнобога, који је, по њему, malus deus, спомиње још једнога бога кога назива bonus deus („ ... deorum, boni scilicet atque mali, omnem prosperam fortunam a bono deo, adversam a malo dirigi profitentes"). Према томе Црнобогу у доњем свету могли бисмо очекивати на горњем свету Белога бога.

И доиста (поред тога што је таква антитеза сасвим природна, и има аналогија, као што смо рекли, и у другим индоевропским религијама), ми његово постојање (при свем том што је оно, без разлога, оспоравано, упор. још К. Zeuss, 44), можемо доказати и с помоћу топонимског и уопште језичког материјала. Из извесних топографских назива може се, доиста, несумњиво утврдити да је такав бог постојао: то су, на пример, места Bělbožice у Чешкој, Białoboże и Białoboźnice у Пољској, БЂлые боги у Москви, Бълобожскій монастырь у костромској губернији (Нидерле, 160)5в). Нарочито је занимљиво да се покаткад два наспрамна брда називају једно именом црног, а друго именом белог бога: то су Černik и Bělboh у Чешкој, и Čorneboh и Bileboh код Будишина у Саксонској (Нидерле, 1. с.).

Примедба Нерингова (Archiv slav. Philol., 25, 1903, 72) да се ова последња два имена не налазе у старим изворима, не смањује њихову религијско-историјску вредност, јер та празнина у старим изворима, тај argumentum ех silentio, не доказује, разуме се, како то Неринг хоће, да су та имена новог порекла. Још један занимљив докуменат о беломе богу можемо наћи у извесним српским и бугарским изразима: из познатог српског израза „не види белога бога" и из бугарског израза „вика до белога бога (в. RJA, s. v. и Јужнословенски филолог, 2, 1921, 279) види се да израз бели бог значи исто што и небо, односно небески бог, бог громовник. Доказе да је ово доиста тако имамо у аналогијама српским (нпр. Вук, Посл,, 1987: „Испод Бога нема се куд"; 4420: „Ништа под јаким Богом"; Караџић, 1, 1899, 151: „Богу и суду није вјеровати", с тумачењем у СЕЗ, 31, 1924, 124) и другим (sub love; xw ZeuV allaka men pelei aiJrioV, alloka d' uei, упор. и Otto Gross, De metonymiis sermonis Latini a deorum nominibus petitis, Halis Saxonum, 1911, 375 идд, СЕЗ, 1. c.)6)

Из свега овога јасно је да Хелмолдовом извештају можемо у потпуности поклонити веру, и да је Црнобог (јер нас он овде интересује) доиста домаће божанство полапских Словена, па да, према томе, нема никакве ни потребе ни разлога мислити ни на хришћанство ни на манихеизам као тобожњи извор за представе о њему. Међутим, ми ни за тренутак не смемо помислити да је он био само локални бог, него имамо све разлоге за веровање да је он припадао свима Словенима уопште. Божанство доњега света има тако значајне и разгранате функције да не може изостати, и није ни изостало, из пантеона ниједног индоевропског народа. Из прошлих глава видели смо, а видећемо и доцније, колико је, према религијским схватањима индоевропских народа, природан и условљен бог yucopompoV и tamiaV twn yucwn, у колико се разних хипостаза он јавља, и колико о таквом божанству има докумената и живих успомена код свих индоевропских народа. Не може бити ни сумње да је он био опште словенско божанство, онако исто као што је и опште индоевропско. Према томе, он није могао бити непознат ни нашим прецима, и очевидно је идентичан са нашим врховним богом, о коме је у целом овом раду реч.

У вези са нашим излагањима о црном и белом богу потребно је да се овде испита вероватност једне занимљиве и, на први поглед, потпуно исправне теорије о дуализму у вери старих Словена, коју су, у последње време, поставили Чех Јан Пајскер (Tvarog, Jungfernsprung und Verwandtes, Blätter für Heimatskunde, 1926, 47 идд) и Хрват Иво Пилар (O dualizmu u vjeri starih Slovjena i o njegovu podrijetlu i značenju, Zagreb, 1931, preštampano iz ZNŽOJS, 28).

Пајскер је, после дугих топографских истраживања, констатовао у Европи, где Словени живе или где су раније живели, извесне локалитете који имају типичан облик: то су увек два брда (или стене или пећине). између којих тече река или поток, па се једно од њих назива именом — кажу Пајскер и Пилар — доброга бога, а друго именом ђавола или уопште каквог злог демона: и то тако да доброме богу припада лева, а ђаволу (или каквом другом злом демону) десна страна. У близини Будишина, на пример, као што смо малочас рекли, налазе се два наспрамна брда, с обе стране реке, од којих се једно зове Čorneboh а друго Bileboh (в. Нидерле, 1. с.; Пилар, 18; в. такође и Kühnau, Schlesische Sagen, 2, 545). Место именом злога демона, стена на десној обали често се назива и Девин камен или Момин камен, Jungfernsprung, и то — кажу Пајскер и Пилар — по неспоразуму: наиме, дева у парсизму означава злог демона, и Девин камен првобитно је значило злодухов камен, а доцније, када је право значење речи дева заборављено, начинила је народна етимологија од њега девојачки камен. Према Пајскеру, ови наспрамни локалитети били су светилишта богу добра и богу зла, што би у исто време био доказ да су стари Словени били заратустровци.

Иво Пилар, у својој брижљиво написаној расправи, покушао је да Пајскерову теорију продуби и учврсти новим примерима, које је покупио по Југославији (нарочито по њеним западним крајевима). Пајскер—Пиларова теорија, ма колико да је духовита, није вероватна (мада, у начелу, известан утицај иранске религије на религију наших далеких предака не би био немогућ, упор. мој реферат у Прилозима за књижевност, 9, 1929, 267). Најјачи приговор њиховој теорији у томе је што она претпоставља не само култ, и светилишта, доброме богу него и богу зла, дакле: и ђаволу, Ариману, а такав култ, који не би био разумљив ни у једној религији, баш у заратустризму је потпун нонсенс7)! В. и мој реферат, 1. с. Локалитети које су Пајскер—Пилар прогласили за светилишта, вероватно су доиста некадашња светилишта — важно је, на пример, да на најважнијем локалитету, ономе код Будишина, где се два наспрамна бога зову Čorneboh и Bileboh, и данас народ трећег дана Духова излази на Čorneboh (в. Kühnau, Schlesische Sagen, 2, 546) — али то не би био никакав доказ за заратустровска словенска схватања, већ би то просто била светилишта највећег словенског боговског пара: бога доњега света (који је доцније, у ери хришћанства, идентификован са ђаволом) и бога горњега света.

Овакав заједнички култ двају или више богова, чак и са заједничким храмом и жртвеником, није ни иначе редак случај (Jeoi sunnaoi или omonaoi код старих Грка, упор. Р. Stengel, Die griechischen Kultusaltertümer3, München, 1920, 25), a нарочито се могу наћи корисне аналогије у религији која је старој словенској најближа — наиме, у старој германској религији. Норвешки научник Магнус Олсен, у својим студијама о топографским називима код сев

[DIABOLIC]

i ovaj text...

 

 

1. Увод

Пре него што и једну реч рекнемо о изворима за Словенску митологију, и делима која су на основу тих извора написана, треба у кратко да се позабавимо питањем аутентичности тих извора уопште, и питањем оригиналности Словенске митологије напосе.

Да се из ништа не може саградити нешто јасна је ствар. Спорити веродостојност забележака старих летописаца и хроничара у опште, почевши од VI па чак амо до XVIII века, значи разарати сваки темељ, на коме би се почела градити Словенска митологија; значи уништавати њену егзистенцију, још пре него што је и постала. Негирање веродостојности извора за Словенску митологију повлачи за собом у исти мах и негирање могућности, да се икада једна Словенска митологија конструише. Међутим, том и таквом негирању веродостојности забележака у делима старих хроничара, сем врло маленог изузетка, нема места.

Нејасно и несхватљиво нам је, зашто треба сумњати у забелешке Нестора Летописца о Перуну на пример, кад се Перунов култус, скоро непромењен до данас сачувао под именом библијског пророка Св. Илије, кад нас и данас безброј имена и места подсећају на њега. Зашто сумњати у култус Световида, кад се обред његов, како га описује Сакс Граматик, са врло маленим изменама, до данас сачувао у нашем Бадњем вечеру? Зашто сумњати у веродостојност Волоса, кад нам се до данас име његово одржало у фолклору? Не можемо никада да поверујемо у то, да су забелешке своје ствари хроничари измислили, или да су их писали са било каквом тенденцијом, а понајмање са онаквом, какву им подмећу скептици у проучавању Словенске митологије. И ако су хроничари, местимице, писали о старим Словенима и њиховој вери у тону мржње, не треба заборавити да су то били средњевековни хришћански калуђери, и они су, тврдо верујемо, или били очевици онога што су писали, као Хелмолд, Сакс Граматик, Титмар, немачки хроничари, и хришћански мисионари; или су писали по чувењу, по сећању, на основу још старијих докумената; или напокон по причању стараца, као Нестор, делимично и немачки хроничари, па преводилац Малалине хронике, писац Ипаћевског рукописа и писац Слова о полку Игорову.

Да се представа о појединим словенским божанствима, као што је то случај са Перуном, тако верна и скоро непромењена до данас одржала, може се објаснити на два начина, и то: попустљивошћу Византа, и предугим процесом до потпуног покрштења свих Словена, који је трајао од VII до XII века. Ривалству између Цариграда и Рима, има се захвалити, да су се сачували толики силни обичаји, обреди и култуси, нарочито код Словена покрштених источно-православном вером. Пошто су римски хришћански мисионари све чешће одлазили у словенске крајеве, и све више задобијали за себе Словене, морао је и Визант тражити начине, да себи осигура превагу. Визант их је и нашао, и то у попуштању. И док је Рим, преко својих мисионара, све више немилице разарао и уништавао све незнабожачко, дотле је Визант стицао за се све више и више верника са својим неограниченим попуштањем. Стари обичаји, обреди, па чак и поједина божанства задржала су се непромењена у суштини својој, само под новим рухом и именом хришћанским. Колико и колико је тако незнабожачких идеја скривено под хришћанским обликом! И ми смо дубоко уверени да се у нашем Расном Словенском Хришћанству /Још је вероватније, да се у Богумилској вери налази велики део наше незнабожачке религије, јер је она настала у доба када је било још посве свеже сећање на стару веру./ налази велики део и наше старе незнабожачке религије.

Сем попустљивости Византа, сачувани стари обичаји код Словена католика, као на пример код Пољака, Чеха, Словенаца итд., могу се протумачити, као што рекосмо, предугим процесом покрштавања Словена.

Хелмолд нам је забележио као обичај Словена, да по једног хришћанина годишње жртвују Световиду и Припегали, а Нестор 945. године већ признаје Русе хришћане и Русе незнабошце једнакима и равноправним. То значи, да је у доба, када је незнабожачка вера била вера велике већине Словена, када је она била још у пуној снази, већ било међу Словенима и хришћана, када су их могли жртвовати. Ти покрштени Словени, који су живели читава два, три века у средини незнабожаца, међу својим незнабожачким суседима, познаницима и пријатељима, без сумње су и деловали на њих, и учинили су то, да се међу свим Словенима, а напосе међу Русима, створило такозвано словенско двојеверје, које је трајало више од три столећа, а против кога се католичка црква свим силама борила. За то време, међусобним утицајем хришћанске и старе незнабожачке вере Старих Словена, створило се нешто треће, створило се похришћањено незнабоштво, боље, наше Расно Словенско Хришћанство, дубоко проткано обичајима, култусима, па и божанствима старе вере. Да је било у великом броју хришћана међу Словенима служи нам за доказ и ставак Несторов, у коме се прича, како је Олга молила Свјатослава да се покрсти, а он то није хтео, јер ће му се, вели, ругати другови, а даље Нестор као објашњење додаје: "ако је ко хтео да се покрсти, не брањаху му, него му се ругаху".

Ако додамо овоме опште познати, и историјом потврђени словенски конзервативизам, у који данас нико више не сумња, још нам је више јасно, да једном тако конзервативном народу није било тако лако натурити одједном једну посве нову веру, за коју он пре тога никад није чуо. Уништити веру и култус Перуна, Световида и Сварога, било је скоро немогуће, нарочито не за тако кратко време, које нам означава Нестор; оденути међутим, та иста божанства у хришћанско рухо, и дати им друга имена (обично хришћанских светитеља) па скоро све остало оставити по старом, било је већ много лакше. Крсна слава, Бадњак, Божић, даће, кољиво у очи Св. Николе, божићни и славски колачи, ватре у очи Лазареве суботе, венци на Ивањ-дан, ивањски кресови, све су то докази испреплетености незнабожачке и хришћанске вере код Словена. Слободно би се могло рећи, да је Хришћанство накалемљено на стару веру Словена, и да је тако створено наше Расно Словенско Хришћанство, и само се на тај начин тако укоренило и до данас одржало.

Према томе, сумњати у забелешку о неком божанству, чије се име сачувало до данас у фолклору, или сумњати у неки обред или обичај, који се до данас одржао у хришћанском руху, посве је неоправдано.

Не желимо зато рећи ни то, да треба веровати свакој забелешци старих хроничара. Свака она забелешка, коју потврђује данашњи фолклор, црквени обреди, народна прича и нар. песма, данашњи језик, или етимологија њезине речи тачна је, и не треба у њу сумњати. Ако трагове некога божанства или култуса имамо до данас сачуване, несумњиво је да га је било и онда, када је дотични хроничар то божанство или култус забележио. Али ако још увек има места каквој сумњи, то онда треба сумњати у оригиналност тога божанства или култуса, или чак и у оригиналност Словенске митологије у опште. Ова би се сумња могла рашчистити упоређивањем наше митологије са митологијом народа, за чију се позајмицу неко божанство и култус сматра, или, под чијим се утицајем мисли, да се наша митологија развила. Међутим, сви ми знамо, да су и Словени и Германи и Романи и многи други европски народи уопште, чланови индоевропске групе народа, и да су према томе, у својој прадомовини имали једну заједничку веру. Трагови те старе индоевропске религије, налазе се у религијама свих европских народа. Сличности, дакле, између религија појединих европских народа не треба одмах сматрати као неки утицај, позајмицу или неоригиналност.

Оно, што код старих хроничара није веродостојно то се одмах и на први поглед види, јер ту забелешку не само да не потврђује, фолклор, етимологија речи, народна песма и приповетка, него ју још и негира. Такво је оно место у Хелмолда где име Световида изводи од Sanctus – Vitusa, о чему ће бити касније говора. Утицај, или боље рећи, сличност између појединих божанстава и култуса балтичких Словена и Северних народа не треба порицати, али исто тако не треба сумњати ни у оригиналност Словенске митологије у целини. Јер напокон, ако ћемо да поверујемо, да је Словенска митологија, под јаким утицајем Германске митологије, онда слободно можемо да тврдимо и обратно, јер ту онда питање аутохтоности Словена или Германа у Европи решава спор. Аутохтоност ипак у Европи по многима ауторима припада Словенима. /Smolik: "Slovenskй‚ hroby v Horném Bavarsku" 1881; Hell-wald: "Die Etnologie der Balkanländer", 1878; Zaborowski: "Les Slaves de race et de leurs origines", Paris 1900. итд./ Да, напокон, проговоримо коју и о односу вере Варјага и Руса – који дођоше са својим поглавицама Руриком, Синеусом и Трувором, и завладаше словенским земљама – према вери старих Словена. Варјази дођоше међу Словене са својом вером, идолима и обичајем да граде храмове. Али у доба кад су Варјази дошли већ су и Словени имали своје богове јасно окарактерисане, али без свештеничког реда, без статуа и религијских центара.

Без сумње су под утицајем Варјага започели Словени дизати идоле и зидати храмове / L. Niederle: "Manuel de l'antiquite Slave", tome II. La civilisation, Paris 1926./ Дакако, у доба хроничара већ су све разлике словенске и варјашке вере нестале, и постојала је само једна вера и једна митологија. О утицају Варјага може дакле бити говора само онда, кад је реч о храмовима, идолима и свештеницима словенских божанстава.

Посматрајући / L. Niederle: op. cit. pg. 126/ цивилизацију Словена у потпуности у епоси, која је претходила покрштењу, са околином и свим народима уопште, тешко је рећи, да су једини Словени од свих Индоевропљана остали толико у позадини у својој религијској еволуцији, и да једини они не имађаху систем богова, храмова и култуса. Веле да је наш Перун исто што и немачки Тор; Дажбог, Стрибог, Велес да су трансформација Одина; Мокоша да је германска Фреја. Осим тога што се на раван начин може тврдити и обратно, сама имена Перуна, Дажбога, Стрибога, Волоса и њихова етимологија потврђују домаћу концепцију њихова постанка, којој су касније, као што рекосмо, придодате само неке појединости у култусу.

Критицизам модерних европских научењака, а напосе словенских митолога, срушио је многе чланове словенског Олимпа, и од великог броја словенских богова, које још и Шафарик /Safarik: R. R.: "Slovenskй Starožitnosti", II свеска, II издање Праг. 1863./ у своме плану за Словенску митологију набраја, остао нам је тек малени број божанстава, али су ова аутентична и без страног утицаја. /L. Niederle: op. cit. pg. 126./

Доста дуго се веровало, да се у Словенској митологији налази аријски дуализам богова, те је према томе у њој читава дуалистичка система била израђена. Повод овоме дало је име Црнобога, којега спомиње Хелмолд. На супрот Црнобогу стављен је Белобог, који се спомиње у Mater Verborum-у, затим у Померанији у имену двеју гора Чернобога и Белбога крај Будишина; и на основу ових двају богова, представника светлости и таме, добра и зла, израђен је тај дуалистички систем у Словенској митологији. Међутим, он се ускоро срушио, јер доказа да је постајао неки Белобог (и ако су Белобога додавали као епитет Световиду /Гиљфердинг: Ист. Балт. Слав./ није било, а све се више увиђало да у Словенској митологији нема аријског дуализма, у пуном смислу тога назива.

Словенска митологија је политеистичког карактера али зато ипак има једно врховно божанство, једног бога богова, коме су потчињени сви остали богови.

Карактеристично је за Словене и то, да имају уз пансловенска, опште позната и штована словенска божанства, и локална божанства појединог племена или града, које дотично племе или град изнад свега обожава.

 

2. Извори за Словенску митологију

Извори за Словенску митологију нису малобројни. Тешкоћа пак у стварању једне одређене Словенске митологије лежи у томе, што нам ни један извор не пружа довољан број података, да би из њих могли да добијемо слику наше митологије у опште и у целини њеној. Извори нам редовно описују само поједина божанства.

Немих споменика има врло мало. Има их заправо доста, али не може да им се докаже оригиналност. Веродостојним немим споменицима сматрају се идоли у Прилвицу, идол Световида збручког, /L. Niederle: op. cit./ а нада све, по својој сигурности и новином важи, археолошки проналасци Световидова храма на месту старе Арконе. Проналаске ове открио је Карл Шухард, директор музеја у Берлину, а састоје се у рушевинама Арконе и из пиједестала статуе Световида, великог бога балтичких Словена.

Кад је реч о врелима, писаним на било којем словенском језику, на првом месту и по својој важности и сигурности долазе руска врела. Коликогод да су она важна, ипак су по броју својих података руска врела и сувише оскудна, и тешко да би се у недостатку забележака страних писаца, које су куд и камо бројније и детаљније, могло добити за Словенску митологију оно што се данас има. Међу руским врелима је најглавније и најопсежније врело Несторова хроника. Несторова хроника представља неоцењиву вредност не само за Словенску митологију, него и за старију руску историју.

Несторова хроника спомиње нам неколико пута некога Бога увек пре Перуна и свих других богова, као да га најважнијим држи и сам летописац, па Перуна, бога грома и Волоса, бога стада. Сем ових, које је летописац мање више посве тачно описао, Несторова Хроника нам спомиње и Дажбога, Стрибога, Семоргла и Мокошу, кад прича о идолима кнеза Владимира, а тризну и могилу, кад прича о кнегињи Олги.

Ипаћевски рукопис, даје нам нарочито за Сварога и Дажбога врло интересантних података. Он заправо и јесте извор за Сварогово првенство на Словенском Олимпу. Још важнији од Ипаћевског рукописа је епос "Слово о полку Игореву", који нам поново спомиње Дажбога, и ветрове, унуке Стрибогове. Да поменемо и Новгородску хронику, која нарочито потанко описује уништење светилишта и кипа Перунова. Сем ових најстаријих руских споменика, који су уједно и најпоузданији, има велики број споменика из XIV, XV, и XVI века, које је открио Грегор Крек, а који су исто тако веродостојни.

Чешки су извори куд и камо малобројнији а и несигурнији. Kosimus Pragensis, чешки хроничар XII века у погледу података о Словенској митологији, савршено је резервисан, па и кад мора да спомене неко словенско божанство, он употребљава класична имена. Из целог његовог списа "Fontes rerum bohemicarum" може се посве јасно за митологију разабрати само то, да су Чеси обожавали идоле. Далимилова хроника у стиховима не расветљује ништа од онога, што је наговестио Козма у својој хроници, која је Далимилу служила за узор, а из које је он много што шта и преписао. Из ње ипак разабирамо да су Чеси стан мртваца звали Нав. Ни Пулкавина хроника из XIV века не разликује се много од Козмине. Она нам открива један идол са три главе, кога су обожавали Словени и Саксонци. Идол се налазио у Бранденбургу.

Пољски извори још су мање поуздани од чешких. Галусова хроника, из почетка XII века, у опште и не говори о незнабожачком добу Словена. Хроника учитеља Вићентија, на длаку следи Галуса у погледу наше митологије. Коликогод да се архиепископ Длугош (Longinus) у свом делу "Historia Poloniae" трудио да изнађе словенске богове, а изнашао их је свега шест, и упоредио их са римским боговима, ипак се његовим исказима врло мало важности може и сме придати, јер је његова историја написана у XV веку, а Пољаци већ 965. године примају Хришћанство. Више до 400 година је и сувише велики размак у времену, да се ма шта поуздано може упамтити од старе вере. Са Длугошем би завршили споменике словенских хроничара. Тешко би било, ма шта одређеније рећи о Словенској митологији само на основу ових овде набројаних извора, док су нам несловенски извори, који су куд и камо одређенији и многобројнији, од неоцењиве вредности и неизрециве помоћи у томе погледу.

Страни хроничари, пишу са већом сигурношћу, са више знања и података, а што је најглавније, у већини случајева они пишу без икаквог колебања о вери Старих Словена. Међутим, и они као и Нестор, не могу да се покаткад уздрже од презрења према незнабожачким Словенима, и мржње према тим непокрштеним "дивљацима". Ако не сметнемо с ума, да је неколико њих платило главом своју мисију покрштавања, а међу њима и владика Јован, који је принесен на жртва Радгосту, како то вели А. Бременски; и ако водимо рачуна о томе, да је епископ Бернард испребијан враћен из Волиније; да су два претходника Сакса Граматика погинула међу Словенима, биће нам јасно од куда потиче та мржња према Словенима.

И ако је првом од страних хроничара Адаму Бременском, канонику Бременске катедрале, из XI века, принцип, да се у описивању Словена не задржава на незнабожачким стварима, ипак он у описивању града Ретре спомиње и храм, подигнут у част демона, од којих је први Радигост (quorum princeps est Radigast). Адам Бременски се ипак не устручава да призна и лепе особине Старих Словена. Најважнији извор за историју Словена у Средњем веку је Chronicon Slavorum, дело Холштинца Хелмолда, свештеника цркве у Либеку и пароха парохије у Бозау, око језера Плена, у земљи Словена Вагринаца. Главни предмет његове хронике је преобраћање Словена у хришћанство. Извори су му његов претходник А. Бременски, предање, приче славенских стараца, и лично искуство за време појединих мисионарских похода међу Словене. О вери словенској прича више од А. Бременског, са више података говори о култусу Црног бога, Провена и о идолу Подага, а затим о храму у Ретри, о богу Радгосту и богињи Полабљана Сиви, напокон о Световиду Арконском, чије име доводи у везу са именом корвејског калуђера Светог Вида.

Трећи хроничар Титмар, био је каноник у Магденбургу у XI веку. Причање своје почиње са IX веком. Он нам износи имена појединих светих места као што је света шума Жутибор (Zutibore), спомиње неку безимену словенску богињу, чију су слику Љутићи носили на својој застави. Зна да су Словени имали идоле, и описује и Радгоста и Ретру. Спомиње у храму међу многим другим идолима само Сварожића. Вели да сваки крај има своје божанство које штује.

Данац, Сакс Граматик, свештеник, у свом делу: "Gesta Danorum" даје нам једини докуменат о борби рујанских Словена са Данцима, о Аркони, о Световиду, његову храму и култусу и напокон о његову уништењу. Драгоцене податке даје и о Руђевиду, Поревиду и Поренуцију, затим о жртвама и пророштвима словенским. Уз Сакса ваља нам споменути Книтлинг Загу (историју Книдових потомака), која потврђује причање Саксово и допуњује га божанствима: Турипида, Пизамара и Црноглава.

Калуђер Ебо из Бамберга 1151. или 1152. године написао је своје дело: Vita Ottonis (Живот Отона). Њему се може веровати у оно што прича, али се ипак не сме заборавити да је и Ебо средњовековни калуђер. У I књизи с обзиром на нашу митологију пише, како је владика Бернар покрстио становнике града Јулина, и научио их да своје мртве сахрањују у гробља, а не по шумама или пољима; рекао им је да више не мећу штапове над гробовима; да не подижу храмове за идоле и да не врачају више. Жреци решише да убију владику, и донесоше један идол бога Триглава те га сакрише у шупљину једног дрвета. II књига Ебова прича нам како се народ површно покрстио, и како се на први традиционални празник вратио паганизму. Штетин и Јулин имађаху сваки по три планине: на највишој стајао је идол Триглава. По једној причи ти идоли имађаху одело и украсе. У Хозегеву (Гуцков) нашао је Отон величанствене храмове, који су коштали 300 таланата. Отон поруши идоле. Волови одвукоше све уништене идоле на ломачу. У Штетину описује Ебо неке високе пирамиде. Затим спомиње неку леску која је, изгледа, била посвећена.

Други биограф Отонов, Херборд, даје нам за Словенску митологију појединости, које су Ебу биле непознате. За Померанце вели да су вероломни и свирепи. "У њих је", вели, "било свештеника и храмова" (continae – fama). Задржава се на описима храмова и спомиње благо које припада храмовима. Један идол Триглава отео је владика из контина и послао га у Рим. Помиње неки храст и свети извор уз храм. Прича о некоме коњу и његовој важности при гатању. Један жрец, који је чувао ову животињу, није хтео да се покрсти ни онда када се цела варош покрстила. Описује разорење свих идола и храмова незнабожачких, и помиње гостопримство и поштење Померанаца. Херборд се сећа жреца, њихова непријатељства према Хришћанству и њиховог неуспелог одупирања. У Хологосту налази храм бога Жеровита (Gerovit), који се, вели он, латински зове Марс, и свети штит тога бога, а у Гуцкову (Gozgaugii) открива величанствени храм, који су незнабошци нудили за хришћанску богомољу, само да би храм сачували од пропасти. Штетин се опет поново вратио делимице у паганизам, вели Херборд, и указује на напоре жреца, да народ распале против владике Отона.

Безимени неки калуђер Прифлинског манастира написао је III биографију Отону. За нас је из ње важно само излагање о култусу Триглава и коњу, који служаше за гатање.

Да споменемо и некоје византијске писце, међу којима је на првом месту озбиљан историк Прокоп Цезарец из VI века. У свом делу "De bello Gothico" (о Готском рату) вели он да Словени верују у једног највишег бога, који производи гром; да верују и у реке и нимфе, и да не знају за судбину (т. III. С. XIV).

Леон Ђакон и Константин Порфирогенит по својим подацима за Словенску митологију од мањег су значаја.

Арапски писци Фадлан, Ибн-Даста и други, колико год да су прецизни, нису посве јасни. Не знамо да ли се њихове забелешке односе на Варјаге или Словене.

 

3. Литература о Словенској митологији

Поводом свог извештаја за Ригерову Чешку енциклопедију, још 1870. године рекао је Ербен: "Словенска митологија је једна најтежа грана славистике. О њој се много писало, али осим неколико добрих чланака о појединим питањима, још се једнако очекује један одређен рад у целини".

Од појаве првог руског митолога Кајсарова, који је својим делом /Кајсаров: Versuch einer Slavischen Mythologie in alphabetiener Ordnung" Гетинген 1803./ потакао Добровскога, те је изрекао онај чувени мементо будућим митолозима и ако сам није био митолог, а који гласи: "Саветујем будућим митолозима, да се не ослањају на позније писце, већ да уза сваки чланак наводе најстарије споменике", па до данас написано је много дела о Словенској митологији, а још више расправа и студија, које су растурене по разним часописима. Изузевши Шафарика, који је написао тек само програм /Шафарик: Slovanskй Starožitnosti" II изд. Праг. 1863./ за ненаписану своју митологију, ваља нам од тих многобројних радника на пољу Словенске митологије, том, мора се признати, најнезахвалнијем пољу рада, на првом месту споменути Хануша, који за своје дело /I. J. Hanuљ: "Bajeslovny kalendar slovensky čili pozustatky pohansko-svatečnych obraduv slovenskych", v Praze, 1860./ "Bajeslovny kalendar" нарочиту пажњу заслужује. /Г. Крек: "Einletung in die Slavische Literaturgeschichte", Graz 1887, II ed pg. 416./ Писац је у облику календара изложио све незнабожачке празнике почевши од зимског обратника до пролетње равнодневнице, а одавде до летњег обратника, и напокон до јесење равнодневнице. Раније дело /I. J. Hanuљ: "Die Wissenshaft des Slavischen Mythus" Lemberg, 1849./ Ханушево од много је мање вредности. 1866. године јавља се велико дело Афанасијева, /Афанасјев: Возренiе Славјан на природу", Москва 1866. III свеска./ које ни до данас није ништа изгубило од своје вредности. За дело Котљаревског о погребним обичајима Словена /"O pogrebaljnych obyčajach jazyčeskych Slavjan", Moskva 1868./ не може да се докаже, да се обичаји, у њему описани, односе мање на Варјаге него на Словене, па се чини да му је сав труд узалудан. /Л. Леже: "Славенска Митологија", прев. Р. Агатоновић, Београд, 1904. pg. 10./ Поводом критике невреднога дела Фаминчинијева /Famincyne: "Božestva drevnich Slavjan", Petrograd, 1884./ дао је Јагић савет митолозима, да буду на опрезу од злоупотребе фолклора и страсти, да се свуда виде сами митоси. Намеравајући да и сам коју проговори о Словенској митологији, писаше Крек у Архиву за Словенску филологију: "Што се тиче Словенске митологије до данас постигнути позитивни резултати ни најмање не одговарају утрошеном времену. Нико боље стање то не може схватити него онај, који би предузео да одбаци све оно што припада хаосу противречних хипотеза основаних најчешће на расуђивању или на а приори". Сабивши Словенску митологију на врло малени део свога опсежног и лепог дела, /Krek: op. cit. pg. 378-440./ Крек ипак није поступио посвема према ономе што је 1878. године у Архиву рекао. Његова Митологија изузевши материјал на основу кога ју је извео чини најмањи могући резиме Словенске митологије.

И Махал у свом делу /H. Machal: Nбkres Slovanskйho bajeslovi", Praha, 1891./ једва 60 страница посвећује митологији, и ако му је дело наштампано на 220 страна. Да споменемо и дело Луј Лежеа, у преводу Рад. Агатановића 1904. године, који је далеко од тога да буде без мане, а по коме смо израдили II и III поглавље овога рада. Осим ових дела имаде их још један велики број, као што су дело Т. Маретића /Т. Маретић: "Славени у давнини", Загреб, 1889./ Брикнера, Јагића у Архиву за Словенску филологију, па Веселовског и Гиљфердинга. /А. Гиљфердинг: Ист. Балт. Слав./ Многобројни чланци и студије као на пример Срезњевскова студија о Светилиштима словенским, или она Ербенова о космогонији Словена, па чланак Кипричинова, представника реакције и скептицизма у Словенској митологији; уз ове, радови нашег проф. Н. Нодила, у Раду Ј. А., и студија Д-р В. Чајкановића у Етнографском Зборнику, расветљују донекле овај доселе тако танани део наше давне прошлости.

И уза сва та многобројна дела још се увек чека један одређен и прецизан рад. Током прошлог века, па ево и овај век, писало се, радило се и конструисало, па је онда делимично нешто и падало пред реакцијом скептицизма у Словенској митологији. Било је тренутака када се услед узалудног посла одушевљење појединих митолога претварало у разочарање, а вера се претварала у скептицизам. Падали су и однекуд наједном опет васкрсавали нови Олимпи словенски, као онај у Пољској, који је настао позајмицама из апокрифних књига хришћанске књижевности. Нарочито су читаве Олимпе, и права чудеса од појединих словенских божанстава однекуд налазили Немци. Тако нам Vollmer даје у свом делу /Vollmer: Vollst. Wцrterbuch der Mythologie aller Volker. II Stutgart 1859./ снимке кипова Световида и Јаревита и то тако дивне, да их ни старогрчки мајстори не би лепше извајали.

Ни опсежно, и силно по својој ерудицији, а по времену најновије дело Л. Нидерлеа, ни издалека није скинуло са дневног реда, нити је испунило у питању Словенске митологије празнину која се осећала, и која се још увек осећа.

Л. Нидерле у одељку "Словенска демонологија" мисли да се религија Старих Словена састојала у обожавању демона, и да су се тек касније поједини демони уздигли до култуса бога.

Нидерле нам при обради појединих божанстава даје само малени регистар споменика, и у неколико речи свој суд о дотичном божанству. Резултате научног испитивања етимологије имена словенских богова редовно изоставља, а то значи велики недостатак.

Колико год да је варљива етимологија речи, ипак је она потребна; а ако њене закључке потврђују споменици, или заостаци у фолклору, она је редовито посве тачна и сигурна.

 

4. Врховни Бог

Веровање у врховно божанство, у бога богова (Deus deorum), постојало је још у индоевропској заједници свих европских народа, а изражено је у санскртском језику са речју: Dyвuљ pita. /L. Niederle: op. cit./ Ово надбожанство задржало се у митологијама свих европских народа и то код Грка под именом Zeus Pater; код Римљана Juppiter; код старих Германаца Tuiz; код старих Немаца Ziu. То врховно божанство налази се и у митологији Старих Словена под именом Сварог или Перун.

Ниједан од многобројних извора за Словенску митологију не спори нам веровање Старих Словена у једно пансловенско врховно божанство, а разилазе се пак извори једино у томе, што једни извори држе Сварога, други Перуна, трећи Световида или Сварожића за тога врховног надбога словенског.

Прокоп Цезарец вели нам за врховног бога ово: "Словени верују да постоји један бог, који производи гром, и који је једини господар васионе; они му жртвују марву и друге сваковрсне жртве. Не знају за судбину и не допуштају, да она игра икакву улогу у људским стварима. Кад им услед болести или рата попрети опасност од смрти, они се заветују, ако се спасу, да ће одмах принети богу жртву. И чим се спасу, они то доиста и чине и верују да су том понудом богу себи живот откупили. Сем тога они обожавају реке, нимфе и друга божанства, и за време жртвовања они гатају". /Prokopios: "De bello Gothico" књ. III. с. XIV. изд. Donn. стр. 334./

Тврђењу Прокопа, да је врховни бог Словена производио гром, дакле вероватно био Перун, иде у прилог и проналазак руског научењака Афанасијева, који је у једном старословенском преводу легенде о Александру Великом реч Перун нашао као превод грчког Зевса. Али не треба сметнути с ума ни то, да Зевс у Грка није први и најстарији врховни бог. Уранос је прабог неба, који са Гејом (земљом) рађа Кроноса, а тек после овога долази на владу над боговима и људима силни Зевс, муњобија. Сви остали извори, којих је куд и камо већи број, не говоре нам ништа о томе да је Перун био врховни словенски бог.

"Између разних богова, којима приписују власт над пољима, шумама, над жалостима и весељима, они (Словени) не поричу, да један бог заповеда одозго с небеса свима осталима. Тај свемоћни бог занима се само небеским стварима. Сви други имају засебно занимање и свој посао, па се њему и покоравају. Они произилазе из његове крви, и у толико су важнији, у колико су ближи томе богу-богова" /Helmold I 83./ На основу овог Хелмолдовог тврђења, и оних Несторових под 945. и 497. годином, који гласе: "да они Руси хришћани који повреде овај уговор буду кажњени од свемоћнога Бога, а они који нису крштени, да су лишени сваке помоћи Бога и Перуна" или "ако неки владалац (кнез) или неко од народа руског повреди ово што је овде написано, да погине од свога оружја, да буде проклет од Бога и од Перуна као вероломник," не може бити сумње, да је уистину постојало неко врховно божанство, тим пре, што је то заједничка црта митологије свих индоевропских народа.

Могло би се међутим, пасти у искушење и поверовати у утицај хришћанског вишњег Бога на постанак врховног Словенског бога, али нас забелешка Прокопа још из VI века, када утицаја хришћанског на Словене још сигурно није било, задржава да не паднемо у ту заблуду.

Прастворитељ неба, под чијим се сводом све рађа и догађа, праотац земље, светлости и свега рода и плода на земљи, био би по забелешкама Ипаћевског летописа Сварог. Тај врховни бог кога Ипаћевски летопис зове Сварогом, држао се бестелесним, према томе без икаква дејства на овај физички, материјални свет, али од огромног значаја на вољу њему подложних богова.

"После потопа и кад су се људи поделили на многе "јазике" поче владати Местром од племена Хам, а за њим Јеремија, па Феоста, кога Египћани зваху Сварог. Док је овај Феоста владао у Египту, падоше с неба клеште, и људи одмах почеше ковати оружје, јер се пређе бораху батинама и камењем. И овај Феоста издаде закон за жене, да узимају само једнога мужа, да живе уједно, и да се казне блуднице. За то га прозваше бог Сварог. Јер пре њега жене се предаваху онима ко их је год хтео, и живљаху као животиње. Ако добију дете, досуђиваху га ономе коме оне хоће говорећи: "Ево твога детета"; и човек просветкује ту свечаност и прими га. Феоста уништи тај закон, и уреди, да сваки човек има само једну жену, а свака жена само једног мужа. Ко би повредио овај закон, био би бачен у једну усијану пећ, да сагори. Зато су га звали Сварог и Египћани га обожаваху. После њега владао је 7470 дана његов син, по имену Сунце, кога зову Дажбог. Син Сварогов, краљ Сунца, који је Дажбог, беше снажан човек. Он дознаде да имађаше једна богата Египћанка, и да неко провођаше блуд са њоме. Шћаше је ухватити. Ну не хотећи вређати закон оца Сварога, он узе собом неколико људи, и видевши час кад је она блуд учинила, изненади је ноћу са њеним саучесником; стави је на муке и проведе срамно кроз целу земљу; и тако се у Египту уреди беспорочан живот"...

Важно је с погледом на овај рукопис то, да је он из десетог века, дакле из доба, када је стара вера била још посве свежа у памети народа. Још једна врло карактеристична појединост у Ипаћевском летопису је она, где се изричито каже: "и тако Сварогом називаху Стари Словени небо".

Ако се сложимо с тим, да је вера старих Словена потпуно природна, да је сав њен култ произишао из природе, /N. Nodilo./ и да се она састоји из обожавања неба и природних сила, морамо се онда безуветно сложити и с тим да је небо поврх свега и изнад свега, да је оно нешто што се не може ухватити ни достићи, а ипак да све својим пространством обухвата. Под његовим сводом су Сунце, Месец, звезде, облаци и муње. Небо је (бар на око) поврх свега тога, оно све окружује. Пошто је немогуће доказивати неприродност словенске вере, а на основу толиких сведочанстава старих хроничара, Сварог или бог неба, био би онда Уранос словенског Олимпа; он би био праотац светлости и топлоте. Сварог је у наведеном Ипаћевском летопису превод грчког Хефаистоса, па је то навело неке научењаке на помисао, да је реч Сварог постала од глагола сварит /Jagić: Archiv IV 412./ што значи ковати; неки пак не држе Сварога аутентичним словенским богом, већ сматрају да су га у Русији донели Варјази /Ibid, IV. 412./ и да су га тек касније сви Словени обожавали.

Држати међутим, Сварога неком врстом трансформације Перунова имена или својстава, а небо простором, у коме Перун влада, значило би подредити Сварога Перуну. Међутим, на онај исти начин, на који се небо може узети као владавина Перунова, може се још куд и камо пре небо узети и за простор Сунчеве владавине, јер само малени број дана у години грми и киша пада, док се Сунце сваки дан небом креће.

Јасних доказа ни за једну ни за другу тврдњу немамо. Етимологија речи, разјасниће нам донекле још више ово божанство. Етимолошка тумачења Сварогова имена многобројна су и врло различита. Најзначајнији рад у том погледу јесте Креково довођење имена Сварогова у везу са санскртском речју svar.

Име Сварог аналисаћемо на корен речи Свар и наставак ог који је обичан у старом језику као на пример: čert-og значи дворана; brl-og значи стан медведа; vrtl-og; krt-og итд . Остаје нам дакле да протумачимо још корен речи "svar". Овај се корен може извести из индоевропског "svar" што значи сунце; отуд у зендавести hvare – сунце, сјај; у санскртском svar – сунце; а отуд и наше божанство Сварог, које прво значи место Сунца, дакле небо, онда персонификовано значи и самог бога неба, бога Сунца. Овај Бог је уколико бог Сунца и светлости, утолико и бог богова и господар свега, дакле први над свима. Он је исто што и грчки Уранос (у вези са санскртским Varuna што значи небо). У егзистенцију једнога божанства, као што је Сварог, не треба сумњати. Овде може бити говора само о томе, да ли су сви Словени тим истим именом звали бога неба, или су га само Руси и Пољаци тако звали, а остали Словени пак друкчије. /L. Niederle: op. cit. pg. 140./

Многобројни споменици наводе нам Сунце и ватру као синове бога Сварога, а Јужни Словени сматрају Месец као трећег брата Сунца и ватре, а звезду Даницу као једину њихову сестрицу. И тако је на пр. у нар. песми "Сунце и Месец просе ђевојку", по којој се девојка удаје за Месец зато што он има својте доста, и што ће имати "Даницу за заовицу". А у песми "Сунчева сестра и Паша тиранин" вели се: "Да он узме сунчеву сестрицу – Месечеву првобратучеду – Даничину богом посестриму". И песма "Сунчева сестра и Цар" вели: "Ја сам Сунцу рођена сестрица – а Месецу првобратучеда". /Српске нар. песме – особито митолошке. Издање Нар. Просвета, Београд, ред. М. Ђурић./

Кад се спомене син или сестра некога бога, одмах долази у питање генеалогија словенских божанстава која је врло неодређена, и коју је врло тешко установити и доказати.

Бога Сварожића спомиње неколико извора и то обично под именом његовим замишљају огањ. "Моле се огњу (ватри) и зову га Сварожићем", /Тихонравов: Летоп. русск. лит. и древн IV 3. pg. 89./ вели један споменик из XIV века; – "... а други у Сварожића верују" /Ibid, pg. 108./ наводи један споменик из „V века; -"... и молећи се огњевима зову их Сварожићима" /Ibid, pg. 92./ каже исти споменик; – "... и огњу Сварожићу моле се". /Ibid, pg. 99./ Чак и из XVI века налазимо један извештај који нам спомиње Сварожића, он гласи: "... и моле се огњу зовући га Сварожићем". /С. А. Хр. Востоков: Слов, церкв. слав. јаз. II pg. 228./

Сем ових руских споменика и Титмар нам спомиње Сварожића, кад прича о Радгостову храму код Редаријана. "У унутрашњости храма", вели Титмар, "налазе се слике богова кичицом рађене; имена су им урезана; на глави им шлем, покривени су оклопом, те изгледају страшни. Први од њих зове се Сварожић (Zuarasici) и сви га ови народи поштују више него све друге. Овде се чувају и заставе и износе се из ових светилишта само у случају ратнога похода. Тада њих носе пешаци". /Titmari Hr. VI. 17./ У писму Брунона краљу Хенрику налазимо ставак: "На који начин (како) се слажу Сварожић (Zuarasiz) ђаво, и свети Ма

[DIABOLIC]

ovo je iz neke moje kolekcije...

SLAVA!!!

[VANDALICUM]

Odlican izvor informacija imate na www.svevlad.org.yu

 

Inace svakom ko zeli da proucava slovensku mitologiju i obicaje preporucujem da pronadje dela Veselina Cajkanovica. Tu cete naci veoma dobre informacije.

Edited October 15, 2006 by VANDALICUM