Inuria Malkava Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 Za Vargovo poimanje dualiteta: Dualitet je odnos koji podrazumeva dve i samo dve strane. Dva apsoluta. To poseduju misionarske religije (koje se kriju pod boljim apsolutom), ne paganizam, jer kod pagana to moze da se nazove samo sukobom.Uzmimo iz par politeistickih religija po primer. Egipcani su imali Ozirisa i Seta (iskorak ka Kainu i Avelju - braci lovcu i zemljoradniku), stariji je bio ljubomoran, zeleo je da uzurpira njegovo mesto i to je bio povod za sukob. Ali, tu se nalazi i mnostvo drugih bogova, koji su podjednako, manje ili vise obozavani. Normani su imali Lokija i Odina (a i mnostvo drugih). Tu imamo starca, autoritivnu figuru i prevaranta, koji treba da se suoce kad dodje Ragnarok ( i sve je unapred odredjeno). To samo karakterise religiju kao fatallisticku, a ne dualisticku...shvatio si na sta ciljam? Dualitet, sukob, opozit - podredjeni i nadredjeni pojmovi. Dualitet se valjda drzi teme? Pricali smo o Belobogu i Cernobogu.
Cuauhtémoc Tonaltzintli Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 @Varg: Хвала брате! НАВ У словенској митологији оличење смрти, Царства мртвих и господара Подземља, односно демона који су настали од душа мртворођене и некрштене деце. У бугарским предањима замишљани су у виду птица које, уз застрашујуће крике, у тамним ноћима облећу око кућа и нападају труднице, дојиље и децу. Код Срба и Хрвата називају се некрштенци или невидинчићи, а замишљани су као велике птице са дечјим главама. То су зли демони који нападају некрштену децу и дојиље. Сточари посебно страхују од некрштенаца, који кравама, овцама и козама одузимају млеко. У Украјини и Пољској замишљани су у људском или животињском виду, а називају се потерчук, односно латаwиец. РУСАЛКЕ У митологији Источних Словена демонска бића замишљана у лику дугокосих лепих младих девојака, које у ноћима младог Месеца играју на пропланцима, овенчане зеленим венцима. Непријатељски су расположене према људима. Често маме пролазнике, задају им различите загонетке или их убијају гласним смехом. То су, у ствари, душе умрлих девојака, првенствено утопљеница или оних које су умрле насилном смрћу. У недељу после Духова оне излазе из воде, ходају по пољу или се пењу на дрвеће. Опасно је да се те недеље било ко купа у реци или језеру, јер га русалке могу одвући у дубину. Разни обичаји показују да су русалке тесно повезане са водом и растињем, али и са светом мртвих. ВАМПИР У словенским предањима, посебно на Балкану и у Украјини, дух умрлог или леш који је зао дух или ђаво оживео. У глуво доба ноћи вампир излази из гроба да би људима и животињама исисао крв. Јужнословенски народи су веровали да је длакав као пас, да има крваве очи и зубе и да из уста бљује ватру, или да је без костију, само мешина испуњена крвљу. Злочинци и грешници после смрти постају вампири, а праведници - једино ако преко њихових лешева пређе нека од нечистих животиња (мачка, пас, миш, кокошка). Најчешће су вампири старије особе, и то мушкарци. Вампир се може преображавати у различите животиње или бити невидљив. Његово приближавање најпре осећају пси, коњи и волови. Најчешће се јављају на гробљима, раскршћима, по воденицама или у кућама својих најближих. Против вампира нема сигурног средства. Сматра се да их одбија крст насликан катраном на вратима куће и стаје, гвожђе, бели лук, звук звона или шиљати предмети стављени под јастук. Најважније је предузети мере да се покојник не повампири. Ради тога се мртвацу засеца кожа, пресецају му се тетиве испод колена или забада глогово трње под нокте како му ђаво не би могао одрати кожу и надути је, то јест преобразити га у вампира. У месо испод језика такође се забада трн да би вампиру онемогућио сисање крви, или се тело сахрањује лицем према земљи или се покојнику око врата ставља срп. Вампир се проналази и уништава на различите начине. Најчешће се на гробље одводи црни ждребац без белеге и, чим се примети да зазире од неког гроба, сматра се да у њему почива вампир. Гроб се затим раскопава, а леш се пробада глоговим коцем, спаљује или баца у воду или у креч. Каткад се око гробова посипао пепео да би се откриле стопе вампира. И дете рођено од вампира има способности да га пронађе и убије. Најљућим непријатељем вампира неки сматрају четворооког, тј. пса који изнад сваког ока има по један увојак. У разним деловима словенског света вампир се назива и другим називима: вукодлак, лампир, лапир, вједогоња, једогоња, а најчешће - упир.
Fiery Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 (edited) Izneo si svoju teoriju.Dakle tvrdis da nisu verovali u bogove koji donose zlo i one koji donose dobro?Sa naglaskom da ne govorimo o zlu kao danasnjem pojmu jer se slazem da u paganizmu pojam takvog zla ne postoji? To pre svega nema veze sa logikom.U svakoj, ali svakoj mitologiji imas dve strane.Loki i Odin, eto ti najprostiji primer.Dualizam je neophodan. Treba reci "dobro i lose" - to je, po meni, mnogo preciznije. Loki i Odin su daleko od suprotnosti, pre bi se moglo reci da svaki od njih nosi dualizam u samom sebi. Loki je mozda prevarant, ali je on takodje prijatelj ljudi i u raznim mitovima im pomaze. Odin s druge strane predstavlja mudrost, ali i smrt. On donosi pobedu, ali on i izaziva ratove. Svojim postovaocima donosi dobro jednako cesto koliko i lose. Tacno, uvek postoje dve strane - prijatelji i neprijatelji, ali svaka strana u sebi nosi i dobro i lose. Dobro i zlo nastupa tek sa monoteizmom. Edited May 21, 2006 by Fiery
Ol' Scratch Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 (edited) Ok, shvatam na sta ciljas i reci cu da je mozda i tako bilo.Ko zna. Ja samo govorim o staroslovenskoj religij tada. Ti tvrdish da znash... Il' sam te pogreshno razumeo (?) ... Vishe ti se sviddjaju neke verzije izvesnih dogajaja od drugih (?) ... Zbog chega (?) ... Da znam bio si tad' tamo... A i izvori su sve bolji do boljega, dodushe nepotpisani... Eto Dazhd u nekim slovenskim jezicima i dan danas znachi kisha a ovde chitam da je bog sunca... I eto teme svedene na copy paste... Edited May 21, 2006 by Ol' Scratch
Novaliis Posted May 21, 2006 Author Report Posted May 21, 2006 @Three Tears-To zelim.Malo kvalitetne rasprave.Shvatam sta govoris. Ja sam na to gledao kao neki dualizam ali ok. @Shadowdream-Jel znas nesto o slovenskim runama? Neki govore da su postojale, a neki da nisu.Ja verujem da je neko pismo definitivno postojalo ali mu se verovatno izgubio trag. VELES-VOLOS-VOLOH Slavenski bog stada, zemaljsko božanstvo vezano za vode i nizine. Obožavanje Velesa najduže se zadržalo kod balkanskih i karpatskih Slavena. Češki autor Tradleček (XV st.) spominje demona Velesa "vrag- Veles- zmaj". Perun i zmajoliki Veles su sukobljeni. Uzroci sukoba su Velesova krađa životinja, ljudi i žena gromovnika. Veles se skriva i pretvara u razne životinje i ljude. Perun prilikom tog dvoboja baca munje, razbija stijene. Rezultat te bitke su kiša i plodovi prirode. Uz kult Velesa vezane su maškare i vučari (oponašanje vukova). U folkloru slavenskih naroda zabilježen je običaj vezanja klasja u kojem glavnu ulogu ima žena koja veže klasje. Za tu ženu se u nekim krajevima govorilo da veže Velesovu bradu dok se u drugim krajevima govorilo da veže Perunovu bradu. U narodu je bilo rašireno vjerovanje da je tim činom žetva zaštićena od demona. Od tuda je i nastao izraz "puna šaka brade". Obožavanje Velesa najduže se održalo kod balkanskih i karpatskih Slavena. Nakon primanja kršćanstva, Veles je povezivan s kršćanskim svecima Vlahom i Blažom koji su zaštitnici stada i grla.
Novaliis Posted May 21, 2006 Author Report Posted May 21, 2006 Treba reci "dobro i lose" - to je, po meni, mnogo preciznije. Loki i Odin su daleko od suprotnosti, pre bi se moglo reci da svaki od njih nosi dualizam u samom sebi. Loki je mozda prevarant, ali je on takodje prijatelj ljudi i u raznim mitovima im pomaze. Odin s druge strane predstavlja mudrost, ali i smrt. On donosi pobedu, ali on i izaziva ratove. Svojim postovaocima donosi dobro jednako cesto koliko i lose. Uvek postoje dve strane - prijatelji i neprijatelji, a svaka strana u sebi nosi i dobro i lose. Baci se jos na istrazivanje. Dobro i zlo nastupa tek sa monoteizmom. Slazem se u potpunosti. Glupo bi bilo da kazem da sam i ja tako mislio ali se nisam dobro izrazio, zar ne? Ti tvrdish da znash... Il' sam te pogreshno razumeo (?) ... Vishe ti se sviddjaju neke verzije izvesnih dogajaja od drugih (?) ... Da znam bio si tad' tamo... A i izvori su sv bolji do boljega, doushe npotpisani... Eto Dazd u nekim slovenskim jezicima i dan danas znachi kisha a ovde cchitam da je bog sunca... I eto teme svedene na copy paste... Ne tvrdim ja nista.Nisam ja nikakav ekspert.Zato sam i otvorio temu, da diskutujemo, naucimo.Ajmo malo manje negativnosti a malo vise pozitivnog duha.Ok? -------------------------- CRNOBOG (CRNI BOG) ZLEBOG, ČERNOBOG Crnobog (Zernebogh, Zlebog, Černobog, Crni bog) božanstvo koje je donosilo nesreću, zli bog, bog tame. O njemu je zapise ostavio kroničar Helmold. Helmold bilježi da Slaveni vjeruju da sve što je dobro dolazi od dobrog boga, a zlo od zlog (slavenski dualizam). Pa je prema nekim mitolozima u skladu s tim postojao i Bjelobog iako ga Helmold nigdje ne spominje. Bjelobog (Svjetlobog, Bilbog, Juterboh, Jutrobog, Bjelun) je vjerojatnije upotrebljavan kao jedan od epiteta nekom od visokih božanstava svjetlosti.
Cuauhtémoc Tonaltzintli Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 (edited) Е сад, што се тиче дуализма код Словена, ево га и кратак тумач: Дуализам код Словена не треба мешати са стриктним дуализмом добра и зла, које имамо у хришћанству! Дуализам Словена представља, наравно, опозите, али много ширих видика: тама и светлост, зима и лето, мушко и женско, топло и хладно... Дуалитет Белобога и Чернобога се прожима кроз хришћанство, с тим да је Белобог Јехова, а Чернобог Сатана! Слава! Edited May 21, 2006 by Shadowdream
Cuauhtémoc Tonaltzintli Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 Видех горе да неко спомену политеистичку религију.... Не можемо причати о монотеистичким и политеистичким религијама, јер је свака религија политеистичка! Слава!
Ol' Scratch Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 Ne tvrdim ja nista.Nisam ja nikakav ekspert.Zato sam i otvorio temu, da diskutujemo, naucimo.Ajmo malo manje negativnosti a malo vise pozitivnog duha.Ok? -------------------------- CRNOBOG (CRNI BOG) ZLEBOG, ČERNOBOG Crnobog (Zernebogh, Zlebog, Černobog, Crni bog) božanstvo koje je donosilo nesreću, zli bog, bog tame. O njemu je zapise ostavio kroničar Helmold. Helmold bilježi da Slaveni vjeruju da sve što je dobro dolazi od dobrog boga, a zlo od zlog (slavenski dualizam). Pa je prema nekim mitolozima u skladu s tim postojao i Bjelobog iako ga Helmold nigdje ne spominje. Bjelobog (Svjetlobog, Bilbog, Juterboh, Jutrobog, Bjelun) je vjerojatnije upotrebljavan kao jedan od epiteta nekom od visokih božanstava svjetlosti. Onda mi se uchinlo da tvrdish... Chovek mora da te pritegne logikom da bi razmotrio i drugo mishljnje... Ovde se navodi da su Bjelobog i Chernobog samo titule a ne bozhanstva...
Cuauhtémoc Tonaltzintli Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 (edited) Извинте за онај мој горњи оф топик... ипак би требало да се дискутује о словенској религији, а не о религији уопште! Ево још један занимљив текст, везан за Световида и Аркону... СВЕТОВИД Велико словенско божанство на острву Рујну (Риген), бог рата и заштитник плодних њива. Средиште његовог култа било је Аркона. У центру града налазио се дрвени храм посвећен том божанству, украшен обојеним дрворезом, са двоструком оградом. Спољна ограда била је покривена црвеним кровом, док се унутрашња састојала из застора и четири стожера. У храму је био постављен идол натприродне величине са четири врата и четири главе. У десној руци држао је рог израђен од разних врста метала, који је сваке године свештеник пунио пићем и на основу испарења предсказивао родну или неродну годину. У левој руци, спуштеној низ тело, налазио се лук. Покрај идола постављена је узда, седло и други атрибути, посебно џиновски мач, са канијом и балчаком од сребра. Једанпут годишње, у време жетве, приношене су жртве испред храма и светкован је велики празник, који се завршавао великом гозбом. Свештеник је тада пред народом прорицао обиље или оскудицу у наредној години и призивао Световида да отаџбини подари славу, а поданицима богатство. Затим је испред идола стављан висок колач премазан медом, иза кога је стајао свештеник и питао народ да ли га види. Присутни су одговарали да га виде, а он је тада изражавао жељу да га догодине не виде, како би наредне године жетва била обилнија. Сви су били обавезни да дарују светилиште, које је било чувено пророчиште. Све што се добије крадом или оружјем припадало је светилишту, као и дарови који су стизали из целог словенског света и из суседних крајева. У светилишту је чуван бели коњ, за кога се веровало да припада Световиду. Нико није смео да га додирне, а једино је свештеник могао да га напаса и опрема. Веровало се да сам бог, јашући на њему, предводи свој народ у борбама са непријатељима. Тај коњ је коришћен и за гатање: пред полазак у рат, свештеници су испред храма постављали копља, а затим је извођен оседлан коњ да преко њих пређе. Ако би при прескакању пошао десном ногом, сматрало се да ће исход бити повољан, а ако би кренуо левом, то је значило д се рат мора одложити. Световидово светилиште у Аркони разорено је 1168. године. Археолошки је истражено 1921. године. После покрштења Балтичких Словена, функције Световидове пренесене су на светог Вида. Слава! Edited May 21, 2006 by Shadowdream
Novaliis Posted May 21, 2006 Author Report Posted May 21, 2006 (edited) Ne smemo zaboraviti i duhove.Ovo je zanimljivo: DOMOVOJ Kućni duh u mitologiji Istočnih Slavena. Domovoj je nastao od riječi dom. Bio je malo božanstvo i duh kuće. Često je nazivan djed ili gospodar kuće, Domovik, Djeduška, Starik, Khoromozitel. U srednjovjekovnoj Poljskoj zvali su ih i ubozi (priča iz 15.st). U legendama se pojavljuje u liku malog dlakavog starca, ponekad ima rep i rogove. Mogao je uzeti lik mačke, psa, krave, a rijeđe u zmije i žabe. Brine se o blagodati kuće, posebno o stoci što ga povezuje s bogom Velesom. Često se u kući mogao čuti Domovojev glas koji je zvučao kao jecaj, inače je bio blag i umirijuć. Opasno je bilo da ga ukućani vide. Raznim znakovima nagovještava nedaće i smrt. Njegova družica Domovika boravi u podrumu. Legenda o porijeklu Domovoja: dok je stvoritelj (Svarog) stvarao nebo i zemlju, jedan dio anđela pobunio se. On je pobunjenike prognao na zemlju, tu su se udomačili i postali kućna božanstva Domovoji. Edited May 21, 2006 by Varg
STARSHOOTER_SUPREME Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 (edited) Mar 11 - Mar 20 - Limun SAmo ne znam odakle limun slovenima.............. Edited May 21, 2006 by Axeanosilas
Novaliis Posted May 21, 2006 Author Report Posted May 21, 2006 DANICA Svijetla božica sutona. Drevni Slaveni smatrali su je u zaštitnicom ljudskog sna. Prvo svjetlosno tijelo što se pojavljuje na večernjem nebu je Večernja zvijezda ili Večernjača- Danica. Njeno je mjesto na zapadu gdje se večernja vrata rasklapaju po mrkloj noći. Planeta Venera je u našem narodu poznata pod imenom Danica ili Večernjica. Vidi se samo navečer poslije zalaza Sunca ili samo u zoru poslije izlaza Sunca zato ju onda zovemo Zora. Danica je Sunčeva i Zorina sestra. (F.Ledić "Mitologija Slavena -------------------- JARILO Personifikacija proljeća. Bog proljetne vegetacije i plodnosti. U jednoj priči on je sin Daboga i Lade. Na Ladinu zapovijed on otvara vrata neba i silazi na Zemlju donoseći proljeće, vraća se na nebo na kraju ljeta. Jarilo je mladić izuzetne ljepote, nosi krunu napravljenu od poljskog cvijeća i svežanj klasja u rukama. Postoji sličnost između bjeloruskog narodnog običaja Jarila i hrvatskog Jurjeva. Uspomena na Jarila sačuvana je u bjeloruskim proljetnim obredima u kojima je glavni lik, djevojka odjevena u bijelo sa cvijećem u kosi, jahala na bijelom konju. U Bjelorusiji je puk Jarila predstavljao kao mladog čovjeka sa bijelim plaštem koji jaši na bijelom konju, a na glavi mu je vijenac proljetnog poljskog cvijeća. U desnoj ruci drži čovječju glavu, a u lijevici mu je klasje. Dio pjesme pjevane u ovom bjeloruskom običaju: "Vukao se Jarilo Po svemu svijetu, Polju je žito rodio, Ljudima djecu plodio A kuda on nogom, Tamo žito kopom, A kuda on pogleda, Tamo klas dozrijeva." ------------------------ LEŠIJ, LESOVIK, LESOVOJ, LEŠAK, LESNIK, LEŠI Šumski duh, gospodar šuma i zvijeri. Pastir čije stado čine jeleni, košute, zečevi, koje čuvaju vukovi ili risovi. Obrazi su mu plavi, oči zelene, brada duga i zelena. Ponekad se ogrne u krzno, a neke legende ga prikazuju sa rogovima i kopitima. Lijeva cipela mu je uvijek na desnoj nozi, kožuh zakopčava na pogrešnoj strani. On nema sjenu, krv mu je plava. --------------------- TROJAN Trojan je ponekad prikazivan kao bog noći sa voštanim krilima (na Balkanu) ili kao demon. Povezivan sa rimskim imperatorom Trojanom (107-117). Neki autori povezuju lik Trojana i boga Triglava. U narodu postoji legenda o Trojanovoj smrti. Prema njoj, Trojana je je Sunce stiglo na putu. Sakrio se je pod plastom sijena, ali su volovi prevrnuli plast. Sunčeve zrake su ga dotakle i ispržile.
Novaliis Posted May 21, 2006 Author Report Posted May 21, 2006 I jos malo starih obicaja: PRORICANJA BUDUĆNOSTI ZAPADNIH SLAVENA Za Slavene su bila važna proricanja budućnosti. Neki hramovi su bili poznati po svojim proricanjima. Na otoku Rugenu (leži u zapadnom dijelu Baltičkog mora) su svećenici predskazivali izobilje ili sušu pomoću vode, kolača, okusa krvi ili mokraće žrtve. Najutjecajnija proročišta su bila u Arkoni, Retri, Šverinu. Proricanje prema visini kolača U vrijeme žetve prinosile bi se žrtve pred hramovima i slavljen je veliki praznik koji je završavao gozbom. Tada bi svećenik stao pred okupljen narod i molio Svantevida da domovini donese slavu, a narodu bogatstvo. Pred idola boga bi tada stavili visok kolač od meda. Svećenik bi stao iza kolača i upitao narod: "Vidite li me?" Ako bi narod odgovorio da ga vidi, svećenik bi na to rekao da želi da ga dogodine ne vide tj. da naredne godine žetva bude obilnija. Svantovidova posuda sa vodom Kad bi se razdoblje žetve bližilo kraju, u Arkoni bi se vršio poseban ritual. Svećenik bi u ruke uzimao posudu koja se nalazila u rukama Svantovidovog idola. Promatra bi koliko je tekućine ostalo u posudi i prema tome proricao plodnu ili neplodnu godinu. Svantovidov bijeli konj U hramu boga Svantevida na Rujanu čuvan je bijeli konj ne kojem je po vjerovanju Rujanaca jahao bog Svantevid. Konja smio je jahati samo vrhovni svećenik. Pomoću tog konja proricala se i budućnost. Kad bi Rujanci odlučili ratovati protiv neke zemlje svećenici bi postavili pred hramom koplja u tri reda; u svakom bi se redu zabola koplja i spojila poprijeko, pritom rt bi se okrenuo u zemlju, a redovi su bili rastavljeni velikim razmakom. Prije polaska u boj vrhovni svećenik nakon obredne molitve izvede iz predvorja konja i provede ga preko tri reda kopalja. Svećenik je pogađao prema hodu konja kakav će biti ishod rata. Ako bi konj ulazio u redove desnom nogom, to se smatralo kao dobar predznak, a ako makar samo jednom stupi prvi lijevom nogom, ne bi se išlo u rat.
Grobodan Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 Trenutno najjaca tema ovde,samo tako nastavite Razjasnjavam neke nedoumice.
Novaliis Posted May 21, 2006 Author Report Posted May 21, 2006 Trenutno najjaca tema ovde,samo tako nastavite Razjasnjavam neke nedoumice. Tako je. KULT MRTVIH Kod drevnih Slavena postojao je običaj sahranjivanja mrtvih u poljima, pod pragom ili oko ognjišta, kao i polaganja mrtvih u čamce u kojima bi ih spalili. Običaj spaljivanja bio je stariji i češći. U slavenskom folkloru postoji niz običaja i obrednih gozbi u čast precima. Običaj žrtvovanja precima na grobovima kršćanstvo nije uspjelo oslabiti i on se je očuvao i do danas. Rujani su svoje mrtve pokapali u ogromne grobne humke. To su grobovi nasuti zemljom dugi 12-16 m, široki 4-8 m i do 10 m visoki. Kameni grobovi loženi su od ogromnih kamenih gromada Unutrašnjost groboa je kroz tanje ploče razdijeljena u odjele. Mrtvaci su pokapani u čučećem položaju. Najbolje očuvani su grobni humci: humak Dubberworth kod Sagarda, grobni kolos-hum Nobin kod Arkuna, humski grob "šumski dvor" (Waldhalle) kod Sasnica (Sassnitz), devet ogromnih grobnih humaka kod Rambina sjeverno od Stralsunda.
Novaliis Posted May 21, 2006 Author Report Posted May 21, 2006 Interesantno bi bilo podvući neke sličnosti između kultusa Svetovidova i našeg običaja na Badnjak. Kao god što se i Perunu i Svetovidu palila žrtvena vatra od hrastovih drva, tako mi još i danas palimo dan pre Božića hrastov panj, badnjak. Na badnjak se sipa zrno žita ili kukuruza, a na njega se meće voće (jabuke) pa se sve to pali, kao da se nekome žrtvuje. U isti mah biće nam jasno otkud nam je običaj da se mese božićni kolači, i slavski kolači uopšte. Pa i koledarska pesma:"Da okupam koledo – mladog boga koledo – i božića koledo" izgleda da više pripada Svetovidu nego našem Božiću. Običaj da se neko sakrije iza kolača i pita ostale da li ga vide, kako nam to opisuje Saks, očuvao se do danas. U Maloj Rusiji spremaju poslednje veče u godini mnogo kolača za večeru. Nameste ih jedan na drugi pred domaćinom na stolu, i isteraju decu na polje. Oni se vrate i pitaju: "Gde je otac?" "Zar me ne vidite deco?" – pita ih on iza kolača. – "Ne oče". – Na to otac – "Da Bog da, da uvek tako bude, da imamo uvek toliko žita kao večeras." /Etnograf. ekspedicija u j-z. Rusiju; građu sabrao Čubinski, I, III Petrograd, 1872./ Pripovijedaju da se u Hercegovini milaju na Božić s česnicama, tj. uzmu dvojica česnicu, pa je okreću među sobom i pita jedan drugoga: "Milam lise" (tj. pomila li se iza česnice)? Onaj mu odgovori: "Milaš malo". A onaj prvi onda reče: "Sad malo, a do godine ni malo" (tj. da rodi žito dobro, i da tako velika bude česnica da se ni malo ne pomila iza nje). /Vukov Rečnik pod rečju: milati se./ "I nema pod nebom varvara, koji bi gore mrzeli hrišćane i sveštenike kao Rujani," veli Helmold. Baltički Sloveni uopšte, a napose Rujani, bili su pomešali religiju sa političkom slobodom svojom, i verovali su da pokrštenje za njih znači i gubitak slobode. Otud tolika mržnja prema hrišćanima i tolika upornost u svojoj staroj veri. Ma koliko puta da su pokrštavani Baltički Sloveni, veru hrišćansku sve dotle nisu primili dok nisu bili politički potpuno slomljeni. O uništenju Arkone i svetilišta Svetovidova priča nam Saks Gramatik ovo: "Kralj (danski) bejaše poslao Esberna i Svena, da ga (hram) razore. Morali su uzeti gvožđe, i čuvati se da kip pri padu ne prignjavi koga, jer bi tada neznabošci verovali da se njihov bog sveti... Idol pade... Hram bejaše ukrašen purpurnom materijom, koju je vlaga tako iskravila, da su od nje sve komadi otpadali. Po zidovima hrama beše i životinjskih rogova. Najedanput spaziše jednoga zlog duha, kako uteče iz hrama u obliku jedne crne životinje". "Narediše stanovnicima, da idol uvežu konopcima i da ga izvuku iz grada. Ali, usled kakvog verskog straha, oni zapovediše najamnicima stranim i zarobljenicima, da obore boga, misleći, da je bolje, da ova prezrena lica izlože gnjevu njegovom. Verovali su da će Nj. Veličanstvo Bog, koga su tako dugo obožavali ljuto kazniti sve one, koji se usude na nj. dići ruke. Čuli su se najrazličniji žagori. Jedni žaljahu, što se njihov bog tako vređa, drugi ga ismejavahu. Najpošteniji, naravno, stiđahu se, što su se dali za tako dugi niz godina zavaravati tako grubim kultusom. Idol bi odvučen u polje, gde ga je grdna gomila sveta ljubopitno posmatrala. Kad bi u veče, kuvari ga razlupaše isekoše u komade, da njima lože vatru. Rujani su zatim morali predati i sve blago, koje beše posvećeno Svetovidu..." I tako je na taj način kao Perun tj. sa koncem oko vrata uništen i Svetovid, moćni bog Baltičkih Slovena. Kad su se ovako uništavali hramovi i idoli slovenskih bogova, nije ni čudo, da nam se nije ništa do danas sačuvalo i ako je bilo toliko velelepnih hramova, i toliko zlatom i srebrom ukrašenih idola. Pa ni komisija 1868. godine, koja je prilikom hiljadugodišnjice razorenja Arkone ustanovljena sa zadatkom da ispita ostrvske starine, nije skoro ništa našla. Ipak se tvrdi da je u crkvi u Altkirhenu kip, koji se nalazi uzidan u zidu, Svetovidov, ali taj kip ima samo jednu glavu, dok mi znamo da je Svetovid imao četiri glave. Ovde valja spomenuti i idol nađen u Zbruku, koji skoro posve odgovara opisu Svetovidovu po Saksu Gramatiku, i koji je, premda mu neki naučnjaci poriču autentičnost, ipak na svaki način autentičan.
Cuauhtémoc Tonaltzintli Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 ВИЛЕ У јужнословенској митологији женска натприродна бића, наклоњена људима. Замишљане су као изузетно лепе девојке златних коса и са крилима, одевене у дуге, прозрачне хаљине и наоружане стрелама. Оне живе далеко од људи, по планинама (планинкиње, загоркиње), покрај вода (водаркиње, бродаркиње) или у облацима (облакиње). Веровало се да се рађају из росе, неког цвећа, кад пада киша и греје сунце и кад се на небу појављује дуга. Своје дворце, изузетне лепоте и раскоши, граде на облацима. Могу се преображавати у различите животиње, првенствено у лабуда, сокола, коња или вука. Често јашу на коњу или јелену, одлазе у лов, а још чешће играју у колу. Заљубљују се у јунаке, које помажу и саветима и делима, а каткад су њихове посестриме. Наклоњене су и девојкама, које од њих многу измолити лепоту или заштиту. Виле особито вешто видају ране задобијене у бојевима, и то различитим биљем. Располажу и способношћу прорицања. Виле тешко праштају увреде и својим стрелама или погледом усмрћују оне који их повреде. Потчињавају се само онима којима пође за руком да им отму одећу, а ако им неко одузме крила, преображавају се у обичне жене. Могу имати козје, коњске или магареће ноге
Cuauhtémoc Tonaltzintli Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 Триглав (Триглаус, Тригелаwус, Триглоус, Трyглаw) У митологији Балтичких Словена троглаво божанство, вероватно бог рата или вегетације. Средиште његовог култа налазило се у Штетину и Бранденбургу. У Штетину, који је био окружен трима брдима, на средишњем и највећем налазио се храм посвећен Триглаву. У њему је била постављена култна статуа бога са три главе и златним повезом преко очију и уста. Веровало се да три главе симболишу власт бога над три посебна царства: небом, земљом и паклом, а да златни повез преко очију показује да бог не жели да види грехе смртника или сазна за њих. При храму је чуван коњ вранац, са седлом од злата и сребра, који је коришћен за гатање пред ратне походе. На земљу је тада полагано девет нових копаља, на размаку од једног лакта, а затим је зауздани и оседлани коњ три пута прелазио у оба смера. Ратни поход би био предузиман само ако Троглавов коњ при прелажењу не би дотакао ни једно копље. Отон Бамбершки порушио је светилиште у Штетину и три главе одсечене са Триглавове култне статуе послао папи у Рим. Култне статуе Триглава које су се налазиле у осталим местима биле су посребрене или позлаћене. Тројан У руским и јужнословенским предањима демон или божанство повезано са римским императором Трајаном. У народним причама описан је као биће са три главе, са козјим или магарећим ушима, које се плаши сунца и креће се само ноћу. Веровало се да дан проводи у свом замку на планини, а да ноћу јаше до својих драгана. Русија је сматрана Трајановом земљом. Кад га је једном приликом Сунце стигло на путу, покушао је да се сакрије испод пласта сена, али су волови преврнули пласт, тако да су га Сунчеви зраци дохватили и спржили. Слава!
Cuauhtémoc Tonaltzintli Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 Варже, извини, сад тек видех твоје питање везано за руне! Немам неки конкретан текст, али ево једног текста који ће ти, надам се помоћи! Ако наиђем на нешто, постоваћу! Дешифровање словенског и старосрпског ареала, према древним источницима Како смо то већ изнели, наведени Плинијеви Serbi и Птоломејеви Σέρβοι, јављају се у оним областима које се налазе у Панонији и источно од Босфора, а где се према сасвим неспорним археолошким подацима уклапа и простор тзв. "Трипољске цивилизације", за коју нема више недоумица око народа који ју је носио. То су неоспорно Словени на тлу Илирика, који су ту област називали неким својим именом, "Северин", "Инорик" "Сабатија /Исток/". Чињење ових података спорним (обично на тај начин да се узима за грешку у рукопису или да се подразумева случајна подударност са неким недефинисаним етником), која се готово потпуно уобичајила након ишчезавања заступника тзв. "романтичарске историје" (премда уопште није јасно зашто ту убацују и сасвим скрупулозног и аргументима наоружаног Шафарика), има своје дубоке корене у посртању пред духовном окупацијом коју је овом нашем балканском тлу наменила експанзионистичка политика мисионарске византијско-хришћанске провенијенције, као и потоње тзв. "нордијске школе", која је уздизала Германе изнад свих и свега. Овде не ваља сметнути с ума ни читаву плејаду византијских историчара, који су, уз неколико часних изузетака, успевали много успешније, услед угледа и утицаја Православне цркве кроз коју су те теорије ширене, да због сличних мотива Србима наметну комплекс народа без корена и стабла, неких дођоша под њихове границе у VII веку наше ере, чак "ропских природа" и "по етимолошком имену Срба", како је то видевши обућу на њиховим ногама (вероватно опанке), баш "целомудрено" закључио хришћански цар Константни Порфирогенит у 10.-ом веку. Као што је то Шафарик још давно приметио, то је очигледно једна веома добро смишљена политичка подвала[6], јер анализа осталог историјског материјала (као и неких оскудних археолошких сведочења која смо добили захваљујући сјајном Милоју М. Васићу, али не и његовим "следбеницима"), казује о далеко старијој присутности Срба на Балкану, о чему прво треба пружити краћу скицу, а затим и шире разраде у релевантној литератури која се бавила изучавањима тих садржаја. Шафарик, наиме сматра, без обзира на узусе верификације хијерархије националног устројства тадашњих држава, као стандардизованих реалних средишта моћи тадашње Европе, уз пресудну словенску солидарност, која се не запажа код мноштва потоњих српских истраживача, како су Срби обитавали и на Балкану и Подунављу и пре "Велике сеобе", те да су се једноставно према Порфирогенитовим извештајима судећи, селили они Срби из Пропонтида и Закавказја у своје такође матичне пределе, где су већ обитавали истоимени њихови сродници. Овај храбар Шафариков закључак није се могао бранити једино деловањем у друштвеном контексту обликованом стратиграфијом поимања римокатоличке доминанте утицаја на социјални живот, политику, науку и образовање хабзбуршке монархије, тако да су то "романтичарске слабости" које су у то време биле прихватљиве, а да су иначе неутемељене. Тако би "право на слабости" малих опозиционих народа према идеји и деловању великонемачког хегемонизма и поравнавајућег униформисања, где би се "као из шешира" извлачили неки прастари Срби и Словени, било више него непожељно. Шафарик је и стога морао да буде више него скрупулозан у доказном поступку и изношењу материјала на којем је заснивао своје тврдње. Баш ова веродостојност учинила је то да и до данас многи резултати његових истраживања одоле испитима времена, те остану непревазиђени, као они који се нису подредили текућим интересима власти и моћи. У делу које је под насловом: "Slovanske starožitnosti okres drugy od 476 pred. Kr. až do 988 po kr.", а које је приредио и у Прагу издао његов такође сјајни синовац Константин Јиречек 1863. г., Шафарик анализира изворе које проналази код Херодота (485-425. п. н. е.), затим Гаја Плинија Цецилија Другог (23-75. н. е.), Гаја Корнелија Тацита (око 55-116. н. е.), Клаудија Птоломеја (?-175. н. е.), Мојсија Хоренског (370-489), Прокопија из Цезареје (500-562), све до Адама Бременског (+1076), Нестора Кијево-печерског монаха (1056-1116) и кнеза Хелмолда (+ 1170), узимајући од њих податке о словенском имену и старини, истичући посебно и Србе. У грчким, латинским, словенским и старогерманским изворима, Словени се спомињу под именима: Словани, Слави, Славени, Склавини, Винди, Венди, Анти, Срби, Спори, Сервети, Зеруиани, Венети, Хенеји, Винети, Виндони, Хвиниди, Гвиниди, Будини, Неури, Наври и тд., како већ на почетку своје расправе истиче Шафарик. Извештавајући о разним могућим етимологијама, којима се утврђује значење словенског имена, он сматра да је најближа истини она која креће од појма СЛОВО (види, стр. 50), а за најраширеније име сматра да је међу словенским народима самим: Словени и Срби. Он документује српско име у областима руских Словена, у областима прибалтичких и средњеевропских Словена (и данас остао етноним Лужички Срби, као и они Полапски), као и свакако међу Јужним Словенима на Балкану, што опет иде на руку теорији, још од Вука Стефановића Караџића изнесеној, да су "Срби сви и свуда", тј. да је на неки начин могуће "првобитно име" свих Словена било Срби. Још је Милан Будимир приметио да је Вуку тако приписиван "пансрбизам", мада се он у свом спису уопште није позивао на Лужичке Србе или старе Zeriuane или Zervane (= Србљане), а готово исто мишљење Шафариково просто је игнорисано, мада је изношено са доследним позивањем на извештаје Плинија, Птоломеја, донекле Прокопија и осталих релевантних историографа. Шта тек онда рећи на оне познате стихове из Османа Џива Гундулића: "При мору, украј српских страна, у пржинах пуста жала, Лежи Троја укопана, од грчкога огња пала..." У свом делу Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit, 1791, Јохан Годфрид Хердер је ученој европској јавности обратио пажњу на Словене, сматрајући да су они до тада "заузимали више места на земљи, него у историји", јер су постали услед свог мирољубивог духа жртве јачих и суровијих суседа - Немаца, Мађара, Татара и Турака. Склони домаћинском животу и везани за земљу, Словени су више трпели нужду ратовања него што су то желели, а последица је била да су склонији агресивности успевали да их потисну и умање њихов етнички и историјски значај у европској цивилизацији. Хердер пише: "Они су волели земљорадњу, залиху у стадима и житу, а и понеку домаћу вештину, и развијали су на све стране са производима своје земље и свога труда корисну трговину. Дуж Источног мора, почев од Либека, саградили су поморске градове, међу њима Винету на острву Ригену, која је била словенски Амстердам; тако да су одржавали везу и са Прусима, Курланђанима и Летонцима, као што показује језик ових народа. На Дњепру су саградили Кијев, на Волхви Новгород, који су ускоро постали напредни трговачки градови, спајајући Црно море са Источним, и доносећи производе Истока северној и западној Европи. У Немачкој су се бавили рударством; разумевали су се у топљењу и ливењу метала, справљали су со, израђивали платно, кували медовину, садили воћке и на тај начин проводили весео и задовољан, музикалан живот. Били су дарежљиви, гостољубиви до распикућности, волели су слободу у земљи, али су били покорни и послушни, непријатељи отимачине и пљачке. Све им то није помогло против угњетавања; штавише, доприносило је угњетавању. Јер, како се никако нису отимали о превласт у свети и нису имали међу собом ратоборних наследних владара, и како су више волели да плаћају данак ако би им само било могуће да на миру станују у својој земљи, то су се о њих јако огрешиле многе нације, а највише народи немачког стабла. Већ под Карлом Великим настали су угњетавачки ратови, који су очигледно за повод имали трговачке користи, мада су за изговор имали хришћанску веру; јер за јуначке Франке морало је, дабоме, да буде удобно да са једном нацијом, која се бави земљорадњом и трговином, поступају као са слугама, уместо да сами науче и упражњавају те вештине. Што су почели Франци довршили су Саси; у таквим покрајинама били би Словени истребљени или претворени у робове, а њихове земље раздељиване међу владике и племиће. Њихову трговину на Источном мору уништили су Скандинавски Германи; њихов град Винета завршио је жалосно захваљујући Данцима, а њихови остаци у Немачкој налик су на оно што су Шпанци учинили Перуанцима. Да ли би било чудно ако би се након читавих векова подјармљености и најдубље огорчености ове нације на њене хришћанске господаре и разбојнике њен меки карактер срозао до подмукле, свирепе тромости својствене слугама? Па ипак се свуда, нарочито у земљама у којима имају нешто слободе, може познати њихово негдашње обележје. Несрећан је постао тај народ стога што се, са својом љубављу према миру и домаћој радиности, није могао трајно организовати за рат, мада му није недостајала храброст у снажном отпору. Несрећан, јер његов положај међу народима га је довео на једној страни у близину Немаца, а на другој оставио његово залеђе отворено за све нападе источних Татара, под којима је, чак и под Монголима много страдао, веома пропатио. Точак времена које доноси промене, окреће се; незадрживо - и како ови народи махом станују у најлепшем крају Европе, када би он био сасма обрађен и још се из тога развила и трговина, те како се другачије не да ни замислити него да ће се у Европи законодавство и политика уместо ратничког духа све више морати да потпомажу, и заиста ће да се потпомажу, тиху вредноћу и међусобни саобраћај народа, то ћете и ви, тако дубоко пали, некада вредни и срећни народи, најзад пробуђени из свог дугог тромог сна, ослобођени својих ропских ланаца смети да користите своје лепе крајеве од Јадранског мора до Карпата, од Дона до Молдаве, као властиту својину, и да славите у њима своје старе светковине мирне марљивости и трговине." (Johann Gottfried Herder, Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit, Berlin, 1784-1791., с. 24-26) Он је први јасно изразио уверење које је Шафарику морало дубоко да импонује, а то је да ће се Словени прилагодити условима цивилизације и ојачати је својом свежом крвљу. Значајно надахнуће извршила је и његова идеја да ће словенски ум /Verstand/ да просветли и обнови свет у владању изнурених Латина и Германа, као одморна и свежа групација народа. И поређење да ће то бити отприлике као што су германски варвари били заузели место размажених Римљана, носи у себи својеврсну симболичку тежину. У тези о питању постојања језика, коју износи при почетку списа О пореклу Словена, /тамо., стр. 45/, постоји осврт на језичност језика, дакле позабављеност смислом и значењем повесног постојања словенске куће бивствовања, где Шафарик звучи сасвим укључено у савремене расправе о старини и древности језика и писма:"Словени су имали своју азбуку, која се звала буквица, или bogviedica, несумњиви зато што су њеним посредством објављиване божанске забране и сазнања за време верских обреда. А да су од прадавних времена писали своје законе на таблама, за то постоје вишеструки и несумњиви докази! Између осталог, у северним причама - Загама, важили су још у давно доба Словени уопште узев као просвећени. Тако су на пр. Нормани слали у "земљу Вана", тј. северних Срба, чији су остаци данашњи Лужички Срби, које Немци називају још увек Вендима, своје богове и своје славне људе да код њих стекну знања и мудрости. Тако је дошло до тога да су они од "Вана" узели не само мноштво речи, већ и више божанстава, чија су имена раније употребљавали као синониме упоредо са својим." Да би овој студији обезбедио плаузибилност и исцрпност коју захтева научни карактер истраживања ствари, Шафарик је припремио обимно дело о словенској археографији у којој је наведена теза оснажена добијањем подршке у екстензивним навођењима грађе и детаљнијим описима. У Славјанским старожитностима, након извођења сведочанстава о распрострањености српског имена и његових изведеница, он у смиреном тону једноставно закључује:"Једно тако прастаро и у завичају дубоко укорењено име, а за странце необично, могло је да води своје порекло и да има најприродније значење само на свом завичајном тлу."/ Schafarik, P. J., Slawische Alterthümer, Bd. I, Leipzig, 1843., с. 98/ У разматрањима историје словенског језика и књижевности, предћирилска писменост такође му се чини несумњивом:"Сасвим је могуће, да су Словени донели словно писмо из Индије, али знање писања које су природно поседовали само малобројни, морало се изгубити због вечитог лутања толиких племена; неизвесно је, да ли је од тог древног писма нешто прешло у ћирилицу или не. Прастаре песме, које су тек у најновије време срећом откривене код Чеха и Руса, док су код Срба сабране, указују на њихову оригиналност и чистоту, и на далеко раније духовно формирање народа, него што се то обично узима, па сваком пада у очи да многе по њиховој припадности сежу у дубоке старине (in die heidische Periode gehцren)."/Schaf., Gescichte der Slawischen Sprache und Literatur, (1833) с. 18/ Од каснијих аутора, анонимни баварски географ је онај који сведочи о таквој старини. Од њега је сачуван препис рукописа ранијих верзија из XI, XII и XIII века у редакцији нирнбершког лекара Хартмана Шедела (+ 1514), познатог по својој инкунабули о Лангобардима. Лист 148b овог рукописа, који је објавио и Шафарик у каталогу сведочанства о словенским старинама каже: "Zeriuani quod tantum est regnum, ut ex eo cuncte gentes Sclauorum exorte sint et originem, sicut affirmant, ducant./ Zeriuani (Србљани), чије је краљевство толико, да су од њих потекли сви словенски народи и, како тврде, од њих воде порекло./" Овај податак о распрострањености српског имена из северних европских крајева не казује ништа о томе да су Срби старији од других народа, него да је њихово име најпознатије и најприсутније међу Словенима. Свакако, сам писац истиче да то сами Срби за себе кажу, али ипак не би могао да се надовеже на тезу Лаоника Халкокондила из XV века да су "Срби... народ најстарији". Уз сво поштовање према аутору књиге са управо тим насловом[7] , ваља истаћи да је Халкокондил уздизао Србе због очекивања колаборативности у супротстављању Турцима, и да би наудио турским империјалним нагонима, отварајући простор за будуће балканске "хетерије" и "омоније" (премда не ваља сметнути с ума да су баш такве замислили Карађорђу дошле и главе). Извештаји из "Несторовог летописа", монаха Кијево-печерске лавре /1056-1116/ који се односе на најстарију историју словенских народа, не тврде да су "Срби... народ најстарији", спомињући и многа друга словенска племена, али зато истичу да потичу из јединствене постојбине чија је отаџбина локализована на Подунавље, од домородаца вероватно звана "Србија"или можда "Исток" или каснији римски Илирик. Један други монах из X-XI века, оставио је запис како Словени и пре него што су покрштени (= цивилизовани?) "писахон и гатахон чертами и резами", а што потврђује и нордијски бискуп Дитмар, који се такође уверио да су Словени користили писмо које је назвао Wendischen Runen /Вендске Руне/. Новгородски летопис (1208. г.) помиње "новгородске дашчице" са аманетом старословенских паганских кнежева /с. 732, 744/: "A čdo na doskach, a to knjazju ostaviše i daša dosky knjazju Svjatoslavu, i bjaše na njich bez čisla." Руковођен овим назначењима о писмености старих Словена, а сасвим добро упознат са археолошким радовима Милоја М. Васића, који је први указао на постојање трагова "Винчанског писма", упорним дешифровањем, успео је прерано преминули г. Радивој Пешић да пружи једно од решења која делују веродостојно. Проничући у тзв. пеласто-славистички ареал који је методом палеолингвистичке дескрипције разгрнуо Милан Будимир у низу својих заиста генијалних наслута и потврдио их снажном аргументацијом, Пешић је још непосредније повезао старе Пеласте, Србе и Етрурце под јединственим кодом Расенске, Рашке културе, лоциране на панонску област, басен Подунавља и винчански ареал. Ресенска или Расенска цивилизација родоначелник је те трајне људске светлости, за коју каже: "Балкански локалитети из доба неолита са веома богатом документацијом писма, одбациће тако доскорашње теорије о настанку писма на југу, у овом случају словног писма које произлази из свог система у које је хронолошки детерминисано далеко пре свих фамилија писама у Египту, Месопотамији, Анадолији или Грчкој. Линија винчанског писма уцртана је дубоким урезом да означи настанак једне цивилизације која ће се даље ширити на југ и север, на исток и запад. Камено доба, доба које не познаје границе људске комуникације, оставља своје трагове управо на камену и керамици, не само стога што камен има мирис људске душе који произлази из слојева чисте свести, већ и стога да отисне стање своје свести, да остави огледало свога духа као молитву или поруку о свом идентитету. Или, као опомену и поуку будућим нараштајима и временима". (Радивој Пешић, Sillabario Etruscum, Arezzo, 1980; "Сеобе или геометрија идентитета, сведочанства и контроверзе о кретању европских народа у претхришћанској ери"; из Завера порицања, Београд, 1996, стр. 72;73) Такође и чувени лингвиста палеославистичке оријентације, О. Н. Трубачов излаже своје мишљење о пореклу Словена на Подунављу, потврђујући тако старе извештаје по којима је то и матична словенска територија (види О. Н. Трубачов, Етногенез и культура древнейших Славян, Москва, 1991). Ту територију одређује словенски језик чија археолошка димензија сеже до неколико миленијума пре наше ере, сачувана пре свега у преношеним семиолошким грађама божанских назива и имена. Теоними су изворан траг изворности и мешања језика, а ситуацију антропогеографске распрострањености приказују нам анализе информација добијених у изворној документацији старих народа. Слава!
Cuauhtémoc Tonaltzintli Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 Е сада, о религији Словена пре њиховог раздвајања на Источне, Западне и Јужне Словене не може се ништа одређено рећи. Поставља се питање да ли је икада и постојала религија заједничка свим Словенима, јер Титмар из Мерсебурга у 11. веку саопштава да свако словенско племе има своје храмове, односно посебна божанства. Пантеон Источних Словена може се реконструисати на основу података који су садржани у уговорима између Византије и Русије из 945. и 971. године, односно у такозваној Првобитној хроници, компилираној око 1111. године. Најпре се помињу богови Перун и Волос. Кнез Владимир је 980. године обележио почетак своје владавине у Кијеву на тај начин што је на једном брежуљку поставио дрвени идол Перуна са сребрном главом, а уз њега и идоле Хорса, Дажбога, Стрибога, Симаргла и Мокош, да би испред њих са својим народом приносио жртве. Истовремено је и Владимиров ујак у Новгороду поставио Перунов идол. Из наведених података је извесно да је врховни бог руског пантеона био Перун. Остала божанства, посебно Хорс и Симаргл, вероватно не припадају словенском пантеону. Једино је аутентична богиња Мокош, јер се помиње и у каснијим хомелијама. Перун је поштован не само као бог громовник већ и као велики заштитник руских владара. Руски кнежеви норманског порекла поистовећивали су га са Тором, а после прихватања хришћанства његове особине прешле су на св. Илију. Волос је вероватно божанство изобиља и стада, који је после прихватања хришћанства преображен у ђавола. С друге стране, неке његове одлике пренесене су на св. Влаха и св. Николу. Култ Перуна и Волоса био је распрострањен и код Јужних Словена, на шта указују називи појединих места. Дажбог је загонетно божанство које је у једној Малалиној глоси повезано са Сунцем, а које се на основу имена може објаснити као бог који дарује, односно бог изобиља и плодности. Њему је врло близак Сварог, који се не помиње међу боговима којима је Владимир поставио идоле, али кога су свакако источни Словени поштовали заједно са његовим сином Сварожићем, и то као бога светлости, односно небеске и земаљске ватре. Слава!
Cuauhtémoc Tonaltzintli Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 Што се тиче Источних Словена, писаним изворима није поменуто ниједно светилиште код њих. Археолошким истраживањима откривени су, међутим, на локалитету Перин у близини Новгорода, остаци дрвене конструкције са основом у облику октогоналне розете, која је протумачена као Перунов храм. У средишту конструкције нађено је угљенисано дрво, које указује да се ту налазио идол и место на коме је горела ватра, док је један раван камен у близини протумачен као жртвеник. У старој Ладоги откривен је фрагментован дрвени идол брадатог божанства из 9. или 10. века, са коничним шлемом на глави. Источнословенски пантеон није заснован ни на хијерархијским нити на родбинским односима. Идоли најзначајнијих божанстава постављени су на врховима брежуљака, под ведрим небом. Неизвесно је како су изгледала места жртвовања, као и места жртви. Свештенство није поменуто ни у једном историјском извору, а нема ни података о прорицању и врачању. Слава!
Cuauhtémoc Tonaltzintli Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 Религија Западних Словена позната је само фрагментарно јер се располаже углавном подацима који се односе на светилишта и божанства Балтичких Словена. Извесно је само да није постојао пантеон заједнички свим Западним Словенима, јер се у историјским изворима увек истичу божанства појединих области за која се везују локални култови. Врховни бог балтичких Словена био је вероватно Свантовид, описан као бог богова, као божанство које обезбеђује победе у рату. Као највиши богови означавају се и Триглав и Сварожић. Сва та божанства повезана су са ратним функцијама и са магијом, а ратнички карактер имала су и остала божанства Балтичких Словена, као што су Рујевит или Јаровит, који је изједначаван са Марсом. Карактеристична је веза поменутих божанстава са појединим врстама оружја (штит, копље) и са коњима, као и њихова поликефалија. Тако Свантовид има четири главе, распоређене према главним правцима света, Триглав је троглав, а Рујевит је представљан са седам глава. Поликефалија карактерише и Поревита и Поренута. Том поликефалијом вероватно су изражене многе функције божанстава. Остала божанства позната су углавном само по имену. За Провена се може претпоставити да је био повезан са храстовима јер је њему био посвећен свети гај између Олденбурга и Либека. За Подага, коме је био посвећен храм са идолом у Плуни, претпоставља се да је био повезан са годишњим добима и ватром. Бог Припегала, коме је посебно годила хришћанска крв, вероватно је био итифалично божанство, налик на Пријапа. О Живи, вероватно главном женском божанству, ништа се одређено не зна. Словени који су живели између Лабе и Одре поштовали су једну безимену богињу, чију су слику носили на својој застави. Полапски Словени су на својим гозбама наздрављали добром богу и злом богу, изјављујући да свака срећа долази од доброг бога, а несрећа од злог. Тог злог бога, који је називан Црнобог, хришћански мисионари су поистоветили са ђаволом, иако је он вероватно био бог подземља.
Cuauhtémoc Tonaltzintli Posted May 21, 2006 Report Posted May 21, 2006 И најзад, ево и нас! Пантеон Јужних Словена најтеже је реконструисати, јер су они рано потпали под непосредни утицај византијске цивилизације и хришћанске религије. Већ је напоменуто да су Словени у време насељавања Балканског полуострва веровали, према Прокопијевом сведочењу, у једног врховног бога, и то бога муње, коме су била подређена божанства нижег реда. Како су у топономастици јужно од Дунава многи трагови имена Перуна, са доста вероватноће може се претпоставити да је код Јужних, као и код Источних Словена, Перун био врховни бог. У топонимима има трагова и о Велесу, о чијем се лику и функцијама код Јужних Словена може индиректно судити по описима св. Саве, који је, по српском народном предању, првенствено покровитељ и заштитник стоке. Њему би био близак и Дабог из српских прича, црно и хромо божанство доњег света, господар мртвих, заштитник стада, али и вукова, који је називан и Даба, Дабо или Хроми Даба. Дабог је истовремено и бог племенитих метала, злата и сребра, проналазач и заштитник ковачке вештине. После прихватања хришћанства, функције Дабога пренесене су на велике хришћанске свеце (св. Јована, св. Саву, св. Арханђела, св. Ђорђа, св. Николу, св. Мрату), а његов лик је преображен у сотону и Хромог Дабу. Једна од хипостаза Дабогових је вероватно и Вид, божански видар чије је име сачувано у великом српском празнику Видовдану. Цар Тројан са три главе, који се помиње у једној скаски, вероватно је божанство блиско Триглаву јер је описан као ноћни коњаник. Како се у једној словеначкој бајци помиње чаробница Мокоши, могућно је да је богиња Мокош некада била позната Јужним Словенима. Код Јужних Словена досада нису археолошки посведочена светилишта нити идоли, а у историјским изворима не помиње се свештенство нити има података о култовима и ритуалима. Жртве су приносили боговима једино као молитву за свој спас. Слава!
Recommended Posts