Srednjovekovna Srbija

[Wise Owl]

Vecinu podataka i fotografija sam poskidala odavno (pre vise godina) i pothranila u kompu. Takodje, imam i dosta literature, a ima i nesto memorisanog u glavi. Rekoh ti da mi je srpska srednjevekovna istorija na granici fetisa.

Nagradno pitanje za Natasu

Sta je bio i kako se zvao kucni ljubimac Stefana Decanskog?

 

jooooooj ninja

 

Zbog znanja odgovora na ovo pitanje sam u skoli imala u januaru zakljucenu peticu iz istorije za kraj godine

 

[Natasha!]

Nagradno pitanje za Natasu

Sta je bio i kako se zvao kucni ljubimac Stefana Decanskog?

 

Uh

Ja ne znam ni kako su se zvali svi moji prošli ljubimci papagaji a kamoli Stefanov...

Al ajd, baš me zanima, reci... Jebote, ako ste u osnovnoj učili kako im se zovu ljubimci onda kult

 

Dodala bih neke meni intresantne legende koje tvrde da je Dečanski bio čudotvorac nakon smrti...

Neki Ivoje koji se pretvarao da je pobožan i smiren čovek ustvari je bio prava zver. Nazivali su ga čak i "idolom nepobožnosti". On je zauzeo manastirsko imanje u Dečanima, oduzeo je čast nastojatelju ( ) i zlostavljao je monahe. Jednog dana kada se sa pratnjom vraćao na konju, kad je bio manastirskih vrata, pred njega je izašao dečanski, zbacio ga je sa konja i zabo mu je 2 velika gvožđa u grlo nakon čega je Ivoje umro ( ).

Za sledeće čudo se tvrdi da je i viđeno ljudskim okom. Radi se o nekom Juncu zapravo koga je tadašnja vlast poslala da čuva manastir. On se tamo toliko osilio da je naredio da igumanu daju samo malo hleba i da ga zlostavljaju ( opet). Kada je bio pozvan u vojskunaredio je svojim zamenicima da igumana još više zlostavljaju i zakleo se da će ga ubiti on sam ako ga ne ubiju njegovi. Jednog dana dok je Junac bio u vojsci a iguman ostao sam u crkvi otišao je do moštiju Dečanskog i krenuo je da mu se moli. Istog trenutka Junac koji je spavao u logoru sanjao je kako se vraća iz vojske i kako ide ka crkvi s namerom da ubije igumana. U tom času se ispred njega stvorio neki čovek u carskoj odeći, prosede brade (to je naravno bio Dečanski) i uzme i zabode Junca svećnjakom ( ). Junac tu krenuo da beži, a Stefan uzme da ga juri i opet ga opali svećnjakom uz reči da je sve to zato što je bio zuao prema svom narodu. Junac s etu probudio (jer je sve to bio san) i krenuo je da se hvata za bolna mesta po telu, tamo gde ga je Stefan opalio svećnjakom. Doneli su ga kasnije u manastir gdeje ležao 7 nedelja a telo mu se raspadalo ( ). Telo mu se raspadalo a duša mu je nasilno držana u telu kao pouka drugima. Tako se Junac mučio i mučio. Čak se navodi podatak da su mu se videla creva ( )..

Kult

[Wise Owl]

U osnovnoj nismo pomenuli ni Decanskog, a kamoli njegovog ljubimca. Cak mi je nastavnik (inspirativnog nadimka - Gedza), strgao sa lancica privezak Bogorodice sa Hristom i bacio kroz prozor, pa posle moja keva 'tela da mu radi stvari ko Decanski Juncu...

Ona moja prica je iz gimnazijskih dana... I naravno - to se nije ucilo - to su samo posebni znali

 

Necu ti jos dati odgovor za ljubimca, mozda zna neko drugi, pa dobije nagradu...

 

Za Decanskog se jos prica, da mu se pri oslepljenju javio sv.Nikola u hramu na Ovcev polju i pokazao mu njegove oci rekavsi: „Stefane, ne boj se, evo tvojih ociju na mome dlanu, u svoje vreme ja cu ti ih vratiti.” Pet godina proveo u Carigradu kao zatocenik u manastiru Svedrzitelja (Pantokratora). Kada se navrsilo pet godina, javi mu se opet sv.Nikola i rece mu: „Dosao sam da ispunim svoje obecanje.” I oseni slepog kralja krsnim znamenjem, i kralj progleda. Iz blagodarnosti Bogu sagradio je hram Decanski, jedno od retko divnih dela vizantijske umetnosti i jedan od najznamenitijih spomenika nekadasnjeg srpskog blagocesca.

[Novaliis]

Zanimljiva su cuda i Svetog Svepravoslavnog Vasilija Ostroskog..

[Novaliis]

U osnovnoj nismo pomenuli ni Decanskog, a kamoli njegovog ljubimca. Cak mi je nastavnik (inspirativnog nadimka - Gedza), strgao sa lancica privezak Bogorodice sa Hristom i bacio kroz prozor, pa posle moja keva 'tela da mu radi stvari ko Decanski Juncu...

Ona moja prica je iz gimnazijskih dana... I naravno - to se nije ucilo - to su samo posebni znali

 

Necu ti jos dati odgovor za ljubimca, mozda zna neko drugi, pa dobije nagradu...

 

Za Decanskog se jos prica, da mu se pri oslepljenju javio sv.Nikola u hramu na Ovcev polju i pokazao mu njegove oci rekavsi: „Stefane, ne boj se, evo tvojih ociju na mome dlanu, u svoje vreme ja cu ti ih vratiti.” Pet godina proveo u Carigradu kao zatocenik u manastiru Svedrzitelja (Pantokratora). Kada se navrsilo pet godina, javi mu se opet sv.Nikola i rece mu: „Dosao sam da ispunim svoje obecanje.” I oseni slepog kralja krsnim znamenjem, i kralj progleda. Iz blagodarnosti Bogu sagradio je hram Decanski, jedno od retko divnih dela vizantijske umetnosti i jedan od najznamenitijih spomenika nekadasnjeg srpskog blagocesca.

Druga verzija je da ga navodno nisu dobro oslepeli..tj. "nedovoljno"..

[greeter of the rising sun]

imam mnogo knjiga, ali nista od Deretica-jel pise o pocecima srpske drzave i drzavnosti ili ima druge teme? jer, sto se tice pocetka, uglavnom se ili pominje Porfirogenit ili se isti kritikuje [a tu se opet pominju Nemac Dimler, pa V.Gagic, K.Jirechek...Stojan Novakovic]..Porfirogenita uglavnom kritikuju zbog podatka da su se Srbi [i Hrvati] doselili mirnim putem, po dopustenju cara Iraklije; pa prihvatanje ili odbacivanje teorije da su postojele 2 seobe itd...

[Natasha!]

Druga verzija je da ga navodno nisu dobro oslepeli..tj. "nedovoljno"..

Da, ja znam za verziju da ga je otac oslepeo ali zapravo Dečanski kad je došao na vlast pokazao je svima da nije slep...

 

E sad šta je istina, ne znam...

 

Šta vi znate o razlozima zašto ga je otac oslepeo? I tu se navode mnoge priče... Ja sam čula da ga je oslepeo na nagovor svoje žene Simonide ali zašto, to ne znam... Kao što i ne znam zašto je zako ubijen, od strane rodjenog sina...

 

Vezano za Dečanskog ima toliko puno detalja koji su zapravo nerazjašnjeni da je to jedno čudo... Pa ako neko zna nek prozbori šta o tome...

 

A jedna od većih želja mi je da posetim Dečane...

[Natasha!]

imam mnogo knjiga, ali nista od Deretica-jel pise o pocecima srpske drzave i drzavnosti ili ima druge teme?

Pa ako pričamo o istom Deretiću, on je bio i čovek književnik...

 

Ne znam dal mislimo na istog lika

 

edit: Varg, daj neko čudo od Ostroškog...

Edited June 15, 2006 by Natasha!

[Wise Owl]

E kad vec pominjes seobe, sad cu da vas bacim u nesvest

 

Postoje brojni zapisi o srpskoj propasti u vremenima nove ere. Evo nekih. Tokom silnih ratovanja sa turskim i mongolskim plemenima nestala su mnoga srpska naselja u kojima su ziveli vekovima. Prema grckoj hronici rimski car Justinijan je u sedmom veku nasilno preselio mnoge Srbe iz predela sadasnje Stare Srbije u Malu Aziju i od njih stvorio odabranu vojsku od 30,000 konjanika. U borbi sa Arapima 692 godine dve trecine te vojske preslo je na stranu Arapa, a Justinijan dade nalog da se sve preostale srpske porodice pokolju. Nesto kasnije, 762 godine, iz Makedonije se preselilo oko 250,000 Srba u Malu Aziju, a 802 godine opet dodje do slicne seobe, nakon sto je grcki car Komnen pokorio Rasku. I konacno, u petnaestom veku kada su Turci osvojili Bosnu, sultan Sulejman prebacio je 30,000 srpske muske dece u Tursku od kojih je napravio Janjicare i isve ih utrosio u narednim obracunima sa Srbima. Latinski biskupi su za vreme sinoda u Saloni proglasili cirilicu "djavolim pismom" i zabranili njenu upotrebu. Poljska, Ceska i Hrvatska odmah su je napustili i otpocela je borba protiv cirilice. Ova borba produzena je do danasnjih dana, a to je ujedno i borba izmedju dve crkve, koja traje vec vekovima. Sve su to dokazi da su Srbi vekovno bivali izlozeni stradanjima i da su sopstvenom krvlju placali visoku cenu opstanka. Ogranak Srba koji se doselio na Balkan pre tri do cetiri hiljade godina, o kojima su pisali grcki i rimski istoricari, su direktni praoci danasnjih Srba. Taj ogranak dospeo je cak do Spanije i severnih obala Afrike. O tim seobama zapise su ostavili Ceh Pulkova i Enije Silvije, koji navodi seobe Srba u vreme postojanja kule Vavilonske. Francuz Mosper pisao je o tri provale pastira iz Male Azije u Egipat i tvrdi da se radi o Srbima. A na egipatskim piramidama hijeroglufima je zapisano da su 1600 godina pre Hrista u Libiju i Mauritaniju doprli beli narodi plavih ociju. Egipatski izvori tvrde da su ti narodi na njihovim prostorima osnovali svoju drzavu koja je postojala sedam vekova. Dr Olga Lukovic-Pjanovic daje divan opis ratnih zarobljenika, ciji su likovi uklesani na egipatskim piramiadama sa "zrakastim krunama" na glavama, sa zakljuckom na osnovu reci "pereset" i "prst" da se radi o Srbima (str. 215-230). Rajic citira ruske letopisce, koji kazu da su Vendi, Srbi, pomagali Trojance u borbi protiv Grka, pa su se posle poraza sa svojim vojvodom Antonorom preselili iz Male Azije na Jadransku obalu. Navodi dalje tvrde da su Srbi naselili Boku, Crnu Goru, Dalmaciju, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu i sve do Venecije jos pre tri hiljade godina. Safarik, kasnije pise da su ti Vendi bili jednorodni sa Vendima iz podunavskih krajeva. Iz prednjega proizlazi da su Srbi naselili Evropu i Balkan istovremeno sa ostalim indo-evropskim narodima: germanskim, grckim i latinskim. Sest stotina godina posle trojanskog rata Srbi su potpuno naseljavali Balkan i u to doba makedonski car Aleksandar Veliki svojom poveljom dao im je zemlje od Jadranskog do Baltickog mora za njihovu hrabrost i vernost. Navodi se da su i Aleksandar Veliki i njegov otac Filip takodje Srbi, posto u to doba nisu jos postojali Sloveni. Hrvat Sver navodi da je majka Aleksandra Velikog bila ilirske krvi, a zna se da su stranci Srbe nazivali Ilirima. To se da tumaciti i iz pesme Ivana Gundulca "Osman", gde kaze: Od Lesandra Srbljanina, od svijeh cara, cara slavnog Aleksandro to svidoci kralj veliki svega svita. Aleksandar Veliki prezivao se Karanovic, a to prezime izvedeno je iz titule Karan, koja je dodeljivana kod Srba visokim dostojanstvenicima i plemicima ili nekom princu iz vladarske kuce, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljanja na duznost glavnog zapovednika vojnog ili pokrajine.

 

[Axeanosilas]

edit: Varg, daj neko čudo od Ostroškog...

Неки безумник је ушао у келију да оскрнави мошти, Свети Василије га је ударио руком и онесвестио или убио...

[Novaliis]

Неки безумник је ушао у келију да оскрнави мошти, Свети Василије га је ударио руком и онесвестио или убио...

ili neka beba koja je prezivela pad..ili brojna izlecenja od raznoraznih( cesto i neizlecivih modernom medicinom) bolesti...ili kada je bilo ono presvlacenje Sveca pa su zivotinje pratile vozilo koje ga je prenosilo..

[greeter of the rising sun]

jbt, za to stvarno nikad nisam cula....a mislila sam na doseljavanje na Balkan...

btw, spremam ispit iz Istorije drzava i prava srpskoga naroda...ne znam sta sve nisam procitala....ima svega...

Edited June 15, 2006 by Cookie

[Wise Owl]

Šta vi znate o razlozima zašto ga je otac oslepeo? I tu se navode mnoge priče... Ja sam čula da ga je oslepeo na nagovor svoje žene Simonide ali zašto, to ne znam...   Kao što i ne znam zašto je zako ubijen, od strane rodjenog sina...

 

Vezano za Dečanskog ima toliko puno detalja koji su zapravo nerazjašnjeni da je to jedno čudo... Pa ako neko zna nek prozbori šta o tome...

 

A jedna od većih želja mi je da posetim Dečane...

Stefan Uros III (Decanski)

 

On je rodjen kao najstariji sin svetog kralja Milutina (Stefan Uros II) i njegove zene Elizabete, madjarske princeze. Ziveci na dvoru sa svojim roditeljima, mladi naslednik je bio dobro obrazovan, vezbajuci pamet proucavanjem jezika i pisanija svoga naroda, i jacajuci srce proucavanjem Svetog Pisma i ucenja pravoslavne crkve.

 

Vaznost njegovog dobrog vaspitanja dokazala se kada je kralj Milutin bio primoran da ga posalje kao taoca tatarskom vodji Nodjiju. Uprkos potencijalnim opasnostima, Stefan je poslusao oca i nije se protivio njegovoj volji, poveravajuci svoj zivot u ruke Gospoda. I njegove nade nisu bile uzaludne. Ubrzo se sprijateljio sa jednim tatarskim plemicem koji mu je uspesno asistirao u njegovom bezbednom povratku u Srbiju.

 

Kada je Stefan odrastao, njegovi roditelji ugovorili su zenidbu sa cerkom bugarskog kralja Smilaca, i mladom paru bila je poklonjena Zeta, gde je bilo planirano da zive do doba kada bi Stefan trebao naslediti svog oca na tronu. U medjuvremenu, kralj Milutin se ponovo ozenio, i njegova druga zena, Simonida je skovala zaveru kako bi njihov sin Konstantin nasledio tron. Ubedila je Milutina da je Stefan zeleo da preuzme tron pre njegove smrti, i zavedeni Milutin naredio je da se njegov sin zarobi i oslepi da bi se osiguralo da nikad vise ne misli o izdajstvu, i naposletku da bude poslat u zatvor u Konstantinopolju (Carigrad).

 

Princ je bio zarobljen zajedno sa svojom decom, Dusanom i Dusicom i kada su prolazili preko Ovcepolja, strazari su ga oslepeli uzarenim zaracem. Te noci Stefanu se u snu ukazao Sveti Nikola recima: "Ne plasi se, tvoje oci su u mojim rukama". Utesen ovom vizijom , slepi Stefan je pristigao u Konstantinopolj. Car Andronikus sazalio se na mladog izgnanika i primio ga je sa svim pocastima. Uskoro se smestio u manastir Pantokrator, gde je zadivio monahe svojom krotkoscu i svojim hrabrim prihvatanjem gorke sudbine koju mu je njegov rodjeni otac namenio.

 

Proslo je pet godina. Kralj Milutin je ostareo. Cuvsi povoljne vesti o svome sinu, srce mu je omeksalo i pozvao je Stefana da se vrati kuci, u Srbiju. Pre nego je napustio Konstantinopolj, Stefan je ponovo usnio Svetog Nikolu koji je drzao par ociju u svojim rukama. Kada se probudio, vid mu se povratio!

 

Tri godine kasnije Stefanov otac je umro i Stefana, veoma voljenog u svom narodu, arhiepiskop Nikodim krunisao je za srpskog kralja u Peci. Njegov polubrat, Konstantin, bio je ogorcen ovakvim razvojem dogadjaja i pobunio je vojsku da bi zbacio Stefana sa trona. Zeleci da se krvoprolice spreci, kralj Stefan uputio je pismo Konstantinu:

"Neka ti zelja da dodjes sa strancima i zapocnes rat sa svojim narodom bude ugusena; ali sretnimo se, i bices drugi u mom kraljevstvu, jer ima dovoljno zemlje za nas obojicu da u miru zivimo. Ja nisam Kain koji je svog brata ubio, vec Jozef koji ga je voleo i njegovim recima sada se tebi obracam. Ne plasi se, jer sam ja od Gospoda. Ti si za mene zlo pripremio, ali Gospod mi je dobro dao, kao sto i ti sada spoznade."

 

Konstantina, medjutim ovo pismo nije dotaklo i izdao je naredbu za napad. Vec u sledecoj bici, njegova vojska bila je porazena a on sam bio je ubijen. Sledecih deset godina, kralj Stefan vladao je u relativnom miru, i Srbija je napredovala. Njegov sin, Dusan dokazao se kao sjajan vojskovodja uspesno vodivsi ratove sa Bugarima i Grcima, koji su bili ljubomorni na sada snaznu srpsku drzavu i pobunili se protiv nje. Zahvalan Gospodu na ovim pobedama, kralj Stefan se zajedno sa Arhiepiskopom Danielom, naslednikom Nikodima uputio da pronadje pravo mesto za svoju crkvu. Stigli su mesta zvanog Decani gde je 1327. kralj Stefan svojom rukom postavio kamen-temeljac crkve koja ce postati jedan od najlepsih i najvelicanstvenijih primera srpske crkvene arhitekture. Unutrasnjost je bila ispisana predivnim ikonama, od kojih su neke naslikane u XVI veku rukom slavnog slovenskog ikonopisca, Longinosa.

 

Sveti Stefan bio je veoma darezljiv prema onima kojima je pomoc bila neophodna. Takodje, upamcen je i po bogatim donacijama koje je upucivao manastirima i crkvama Svete Gore, Jerusalima, Aleksandrije, i manastiru Pantokrator u Konstantinopolju. Nije zaboravio ni na dug prema cudotvorcu Nikoli: narucio je da se izradi srebrni oltar i poslao ga je zajedno sa jos nekoliko ikona crkvi u Bariju, Italija, gde se nalaze Svetiteljeve mosti.

 

Izdrzavsi, kao pravi hriscanin mucne probe i nesrece na koje je nailzaio tokom godina, dobri kralj zasluzio je da ostatak svog ovozemaljskog zivota provede u miru. Ali, bilo je jedino moguce da on koji je je bio mucenik za vreme zivota i umre mucenickom smrcu. Njegovo poslednje iskusenje bilo je i najmucnije. Dusanovi uspesi na bojnom polju probudili su u njemu glad za moci i slavom, i, ohrabren zaverenickim plemicima, odlucio je da ubrza ocevu smrt. 1331., sveti Stefan je ponovo zarobljen i odveden u tvrdjavu u Zvecane gde je mucki ubijen (po nekima obesen, a po nekima udavljen).

 

Neposredno nakon ovoga Dusan se pokajao. Pokajnicki i sa suzama u ocima priznao je svoju izdaju, i sledece godine, na dan Svetih apostola Petra i Pavla, preneo je mosti svoga oca iz Zvecana u Decane, gde su smestene u mermernu grobnicu. 1339. grobnica je otvorena, a njegovo je jos uvek bilo citavo. Istog dana desila su se mnogobrojna cuda isceljenja. Mosti svetog Stefana narocito uspesno su lecile bolesti ociju i mnogi slepi ljudi progledali su po prvi put nad njegovim mostima.

 

[Wise Owl]

@Natasha! - Nadam se da je odgovor dovoljno iscrpan

 

@Cookie - Da izvuces ovo pitanje i dobijes desetku

 

[Natasha!]

U medjuvremenu, kralj Milutin se ponovo ozenio, i njegova druga zena, Simonida je skovala zaveru kako bi njihov sin Konstantin nasledio tron. Ubedila je Milutina da je Stefan zeleo da preuzme tron pre njegove smrti, i zavedeni Milutin naredio je da se njegov sin zarobi i oslepi da bi se osiguralo da nikad vise ne misli o izdajstvu, i naposletku da bude poslat u zatvor u Konstantinopolju (Carigrad).

Simonida je vrhunac najjadnijeg na svetu...

 

Dusanovi uspesi na bojnom polju probudili su u njemu glad za moci i slavom, i, ohrabren zaverenickim plemicima, odlucio je da ubrza ocevu smrt. 1331., sveti Stefan je ponovo zarobljen i odveden u tvrdjavu u Zvecane gde je mucki ubijen (po nekima obesen, a po nekima udavljen).

 

Ja znam za priču da je zadavljen... Zar sin to da mu uradi... Ne mogu da se opametim... Jeste Dusan veliki vladar i vojskovodja ali u mojim ocima je bedan...

 

 

Sovo

[Wise Owl]

E sad cu ti dati nesto jos bednije.

Kada je 1299. god. Milutin ozenio Simonidu, imao je 50 godina, a ona 6.

I tako su ziveli srecno dugi niz godina u Holandiji, ups, u Srbiji...

 

[Natasha!]

E sad cu ti dati nesto jos bednije.

Kada je 1299. god. Milutin ozenio Simonidu, imao je 50 godina, a ona 6.

I tako su ziveli srecno dugi niz godina u Holandiji, ups, u Srbiji...

Pedofilčina jedna Može unuka da mu bude...

 

A ona, jadnica jedna, mala a pokvarena i zla...

 

Kakva porodica...

 

Jadan Stefan s takvima....

Edited June 16, 2006 by Natasha!

[Wise Owl]

 

Smiri se srce, sve je to politika.

 

To nije usamljen primer. I naravno, ne vazi samo za Srbiju...

U to vreme se uopste nije gledalo na godine, vec na veze i koristi koje bi brak doneo.

U teritorijalnom i vojnom smislu.

Mnogi ratovi su se tako zavrsavali...

 

[greeter of the rising sun]

 

@Cookie - Da izvuces ovo pitanje i dobijes desetku

 

iz tvojih usta u bozije usi

 

ajde prognoziraj mi jos 2 pitanja [mozes da ides do komunistickog prevrata]

[Novaliis]

E sad cu ti dati nesto jos bednije.

Kada je 1299. god. Milutin ozenio Simonidu, imao je 50 godina, a ona 6.

I tako su ziveli srecno dugi niz godina u Holandiji, ups, u Srbiji...

Da ali taj brak je u cisto politicke svrhe..

[Wise Owl]

...ili brojna izlecenja od raznoraznih( cesto i neizlecivih modernom medicinom) bolesti...

Preko stotinu cuda zabeležili su ostroški monasi samo u poslednje vreme i ona se cuvaju u rukopisnoj zbirci manastira Ostroga, neka su i objavljena. Neka od ovih objavljenih cuda, koja je sredio jeromonah Irinej Gavrilovic...

***

U februaru 1942. godine, za vreme bombardovanja manastira Ostroga, jedna granata iz brdskog topa nemackog udari u kameni zid iznad Gornjeg manastira, razbi vrata na crkvici Casnog Krsta, ali, za cudo, tom prilikom ne eksplodira. Granata se od pada razbila na dvoje, upaljac je pao na jednu, a barutno punjenje na Drugu stranu crkvenog kamenog poda. Strucnim ispitivanjem docnije utvrdeno je da je granata bila sasvim ispravna i kao takva trebala je da eksplodira. Ocigledno je svima da Svetitelj to nije dopustio, jer bi time bila naneta velika šteta svetoj crkvi i njegovoj isposnici. Ova granata se i danas cuva cela u Gornjem manastiru.

***

Jedan zanatlija iz okoline Nikšica beše se teško razboleo. Lekari na pregledu ustanoviše da je paraliza u punom stadijumu. Od toga nije bilo leka. Covek se bio sav sklupcao. Rodbina ga savetovaše da podje u Ostrog Svetom Vasiliju, ali je on to odmah odbio, jer beše ateista, nevernik. Posle izvesnog vremena, javi mu se Sveti Vasilije u snu i pozva ga da dode k njemu u Ostrog pa ce ga on isceliti. Pošto dugo porazmisli, ovaj covek najzad odluci, i pristade da ga ponesu u manastir. Došavši u manastir on se ispovedi i onu noc prenoci pod kivotom Svetiteljevim, gde su mu citali molitve. Posle kraceg vremena sasvim je ozdravio, i iz zahvalnosti prema Svetom Vasiliju svome najstarijem sinu dao je ime Vasilije.

***

Osamnaestogodišnja devojka Danica S. iz sela P. u okolini Zrenjanina, iznenadno je umno obolela. Odmah po pojavi bolesti zatražili su pomoc od lekara. No, svaki trud lekara da joj pomognu bio je uzaludan. Njeno je stanje iz dana u dan bilo gore i nepodnošljivije, ne samo za roditelje vec i za susede. Da ne bi uznemiravala okolinu, jedini izlaz bio je da se devojka smesti u duševnu bolnicu. Ali pre nego što ce je smestiti u duševnu bolnicu, otac devojke se odluci da upotrebi jedino preostalo sredstvo, a to je, da je dovede u manastir Ostrog, bez obzira na to što je put dug i naporan, a i skopcan sa velikim troškovima. U junu 1958. nameri se otac sa cerkom, cije su ruke bile vezane jakim konopcem, u manastir Ostrog. Trud i trošak nije žalio samo da mu bolesna kcer nade isceljenje. Posle napornog putovanja sa teškom bolesnicom, stigli su u Dolji manastir, a odatle pešice nastaviše put za Gornji manastir. Kada su se približili Gornjem manastiru, na veliko iznenadenje oca, devojka je sasvim normalno rekla ocu da se oseca lakše, zamolivši ga da joj oslobodi ruke od veza. Otac je to i ucinio, jer je primetio da mu kci normalno govori i da ima normalan izgled. Pun hvale i blagodarnosti Bogu i Svetom Vasiliju, otac je priveo isceljenu cerku civotu svetitelja. Zamolio je duhovnika, cuvara civota, da bolesnici ocita molitvu za ozdravljenje. Po svršenoj molitvi, devojka izjavi ocu, na njegovu neiskazanu radost, da se oseca sasvim zdrava i zamolila je oca da stavi prilog na sveti civot za svoje cudesno i brzo ozdravljenje.

...

[Wise Owl]

Vracamo se na istoriju

 

Cookie - evo ti drugo pitanje

 

ZETA - DUKLJA - RASKA (pre Nemanjica)

 

Pocetkom XII veka na Balkanu stoje nasuprot jedna drugoj dve srpske oblasti - Raška i Zeta. Obe su medusobno imale dovoljno razlicitosti da bi bile u stalnim neprijateljstvima, a razlog je bio jednostavan - prevlast.

Zeta se nalazila u primorju, tako da je tu bio izražen uticaj romanske kulture, a bila je, osim srpskim življem, naseljena i brojnim romanskim i arbanaskim stanovništvom koje je imalo i prilican politicki uticaj. Zeta je jedno vreme nosila ime Dioklitija ili Duklja, to je bio naziv za srednjovekovnu oblast koja se prostirala od Boke Kotorske do reke Bojane. Sam naziv Duklja je u upotrebi od X veka i negde od XI veka ova se oblast pocinje nazivati Zetom. Naziv Duklja (Dioklitija) se kasnije samo upotrebljava u vladarskim titulama.

Oko 1077. godine Zeta je uzdignuta na rang kraljevine time što je rimski papa Grgur VII odobrio da se knez Mihailo kruniše za kralja. Istovremeno, kralj Mihailo je radio i na tome da Zeta dobije samostalnu arhiepiskopiju, što je na kraju, 8. januara 1089 urodilo plodom tako da je u Baru osnovana zetska (Dukljanska) arhiepiskopija. No, tada vec nije vladao Mihailo, vec njegov naslednik Bodin.

Raška se nalazila u unutrašnjosti, okružena planinama i neprohodnim šumama koje su joj predstavljale dugo vremena štit teško prolazan za strane osvajace. U ovoj oblasti živelo je pretežno srpsko stanovništvo tako da je Raška uspela da sacuva mnogo toga patrijarhalnog i konzervativnog. Tu su u najvecoj meri ocuvani narodni jezik i drugi obicaji, a pravoslavna crkva je imala iskljucivi uticaj. Raška se uglavnom bavila svojim poslovima, ali to nije smetalo njenog vladara da kada god to može usmeri svoju vojsku ka Zeti. Pogranicne carke su bile neprestane, ali ni jedan od vladara nije pokazivao neke vece ambicije prema drugoj oblasti, pa su svi sukobi završavali uglavnom pljackama stoke i paljenjem useva.

Ova stalna trvenja su dostigla vrhunac nakon smrti zetskog vladara Bodina, oko 1101. godine, kada ga je trebao da nasledi sin Mihailo, ali zbog nemoralnosti njegove majke izbila je sveopšta pobuna u kojoj se najbolje snašao Bodinov brat Dobroslav i iskoristio ogromni metež da se docepa prestola. Uspeh mu je bio tek polovican jer ga nikako nije umeo i ocuvati. Do tog momenta Zeta je bila koliko - toliko mirna zemlja, bez nekih vecih trzavica koje bi omele stalni uspon ove oblasti, ali od pojave Dobroslava istorija Zete postaje poprište divljih obracuna za vlast. Da je situacija u Zeti veoma nesigurna, prvi je osetio Vukan, tadašnji raški veliki župan, pa sa vojskom upadne u Zetu. Vec rasklimana Zeta nije bila u stanju da se brani, a izgleda da ni Dobroslav nije pokazivao narocitu volju, još manje snalažljivost, pa nekog otpora nije ni bilo. Takvog vladara nije bilo teško oboriti, tako da Vukan nije imao vecih problema pri hapšenju Dobroslava i naturanja svoga kandidata Kocapara Branisavljevica.

Raški župan je želeo da dovodenjem Kocapara na zetski presto dobije odlucujuci uticaj u ovoj oblasti. Sudbina Zete, a ni sudbina Kocapara njemu nije bila bitna, bitna je bila vlast i prilika da je proširi preko granice Raške. U tome nije uspeo u potpunosti jer se Kocapar pokazao nezahvalnim, a verovatno i prevrtljivim, pa se veoma brzo odvojio od Vukana. Uskoro su izmedu njih vladali toliko loši odnosi da je Vukan, ne mogavši više nikako da povrati uticaj nad svojim šticenikom, cak pokušao i da ga ubije "Potom je Vukan sa Rašanima postavio zasjede Kocaparu da bi ga ubio" (Letopis pop Dukljanina). Kocapar se pokazao kao veoma spreman na Vukanove podvale pa ih je do kraja sve izbegao.

Sve u svemu Kocapar se pokazao kao odlucan vladar koji je imao nameru da Zeti povrati raniju snagu i važnost. Njegovi pokušaji su bili okrenuti uglavnom ka zauzimanju humske zemlje, no u jednom od pohoda pogine. Sada je opet raški župan Vukan imao potpun uticaj nad zetskim unutrašnjim stvarima pa je to iskoristio isturajuci i podržavajuci novog kandidata za zetskog vladara koji se zvao Vladimir, inace sin najstarijeg Bodinovog brata, takode Vladimira. Ovaj se potpuno prepustio Vukanu i cak mu postao i zet. Zahvaljujuci tome Zeta je proživela nekoliko godina bez dinastickih borbi što je i te kako ostalo u secanju. "I zemlja je dvanaest godina živjela u miru" (Letopis pop Dukljanina). Verovatno je da bi ovakvo stanje trajalo duže vreme da u Raškoj Vukan iznenada ne umire, cime je zetski vladar Vladimir izgubio sigurnu podršku.

To je bila prilika da se odmah pridignu njegovi neprijatelji pa tako pobunu diže Bodinov sin Ðorde, a na nagovor svoje matere Jakvinte. Inace, ova žena je ostala u predanju poznata kao nadasve opaka i zla . Ona je kao žena Bodinova još za njegova života bila u stalnim sukobima sa Branislavljevicima jer se bojala njihovog jacanja predvidajuci da ce oni nakon Bodinove smrti preuzeti presto. Pop Dukljanin njoj cak pripisuje u zaslugu odsecanje glave rodonacelniku Branislavljevica, knezu Branislavu, a koje je na njen nagovor naredio Bodin. Tada su pogubljeni i Branislavljev brat Gradislav i Branislavljev sin Berinja: "Kralj Bodin bi pobijeden od žene kao Irod od Irodijade" (Letopis pop Dukljanina).

Ðordeva pobuna je na kraju uspela (izgleda da je Vladimir otrovan), ali ni on se nije dugo nauživao na vlasti. Uskoro ga Branisavljevici uz Grcku pomoc potisnu, a mater mu Jakvintu uhvate u Kotoru i pošalju na zatocenje u Carigrad. Sada je na prestolu Grubeša Branisavljevic, podložnik Grka. Ðorde nemajuci kud pobegne u zaštitu kod svojih doskorašnjih neprijatelja, u Rašku.

Grubešina vladavina je trajala sedam godina i ostala je u lepom secanju. "Za to vrijeme zemlja je bila u miru i veoma se oporavila. Tada je bog dao žita i vina na pretek i zemlja bi napunjena svakim izobiljem" (Letopis pop Dukljanina). Mir ponovo poremete Rašani koji sa vojskom upadnu u Zetu. Kod Bara docekuje ih Grubeša, ali bitku gubi i sam gine. Zetski presto preuzima ponovo Ðorde, ali sada je on vec stariji i mnogo iskusniji pa mu je jasno da se mnoge stvari u politici i borbi za vlast mogu mnogo lakše steci mitom nego oružjem. Stoga pokušava da se izmiri i sa Branisavljevicima, svojim najvecim neprijateljima, nudeci im pojedine županije na vladanje. Verovatno je racunao da mu je bolje da ih kao svoje podložne župane drži na oku nego da stalno sa strahom gleda prema Grckoj odakle bi oni mogli naici. Uspeh mu je bio samo delimican. Neki od Branisavljevica mu dolaze i prihvataju ponudu, dok drugi ostaju u Grckoj, a opet neki odlaze u Rašku gde spletkare. Za to je sada Raška idealno tlo, jer u njoj se dinasticke borbe nakon smrti Vukanove još uvek ne smiruju. To je idealna prilika za Zecane i njihovog vladara Ðorda, da sada oni pocnu da se mešaju u raške poslove. Ðorde je toga svestan i on to koristi, pa gura svog kandidata Uroša, inace sinovca Vukanovog. Kako je Uroš bio u tamnici u Raškoj to ga je trebalo najpre osloboditi iz nje. "Kralj sakupi vojsku i ode u Rašku, pa je oružjem zadobije i poplijeni. Tu naidju na Uroša koji je bio u zatvoru, u koji su ga bili stavili njegovi rodjaci, pa ga, izvukavši ga odatle pošalju za župana u Raškoj". (Letopis pop Dukljanina).

U meduvremenu, dok se Uroš nije docepao vlasti, neki Zavida je izgleda vladao jedno vreme (stoga postoje pretpostavke da je on možda Vukanov sin ili bliski rodjak), ali on nije bio licnost veceg znacaja i formata u Raškoj tako da nije uspeo da se održi na prestolu i odmah je podlegao pobuni svoje brace.

Za to vreme u Raškoj besne dinasticke borbe koje traju duže vreme što omogucuje da se u njih umeša i zetski kralj Ðorde želeci da on bude taj koji ce da odluci o tome ko bi mogao biti novi župan. U tome je na kraju precenio svoje snage jer se odjednom raška vlastela udružila sa nezadovoljnom zetskom vlastelom, pa onda tako udruženi pozovu u pomoc Grke. Naravno, Grci su osetili povoljnu priliku da ponovo dobiju uticaj u srpskim poslovima i pristanu. Kao rezultat ovog saveza ostvarena su dva vojna pohoda protiv Ðorda. Prvi pohod Ðorde je suzbio, ali u drugom podlegne. Vojska mu se razide i on, nemajuci kuda, za prvo vreme se skloni u Crmnicu. Sada je cela zemlja buknula protiv njega, najpre Kotor, a zatim i ostali. Jedno vreme je lutao po zemlji tražeci utocište dok ga konacno nisu, prezrenog od svih, uhvatili i odveli najpre u Drac, a zatim u Carigrad. U Carigradu je, poput svoje majke nekoliko godina ranije, i on umro u zatoceništvu. Grci su tada kao svoga pretendenta na presto u Zeti doveli Gradihnu iz kuce Branisavljevica.

Ove dinasticke borbe dovele su Zetu dotle da je ona od nezavisne pretvorena u državu koja je zavisna od Vizantije. Verovatno je da je narod Zete tudjinsko osvajanje docekao kao olakšanje, jer ga je osvajac konacno oslobodio beskrajnih dinastickih borbi koje nisu imale nikakve svrhe, osim borbe za vlast. Osim nezavisnosti, Zeta je izgubila i druge privilegije koje su Bodin, a kasnije i Mihailo teško stekli. Sredinom XII veka ukinuta je i barska arhiepiskopija, a i vladar više ne nosi naziv kralja vec naziv "veliki knez".

 

Upravo nekako oko tog vremena, pretpostavlja se 1113. godine, Zavida je dobio sina kome je dao ime Nemanja, ali to je vec druga prica...

[greeter of the rising sun]

ma ne moze...

 

mora jedan od Nemanjica do Turaka.

pa drugi posle turaka.

i trece je vec modernije i ide do komunizma...

[Wise Owl]

...

Jeste da ne potpada pod temu, ali cemo joj se vratiti posle ovoga posta.

Ovo radim samo zbog Cookie.

 

Moguce pitanje:

 

Stablo dinastije Karađorđević

 

Dinastija Karađorđević stara je dva veka. Godine 1804. imućni srpski trgovac Đorđe Petrović, kasnije poznat kao Karađorđe, podigao je Srbe u ustanak protiv Otomanske imperije, koja je Balkan držala pod svojim jarmom. Ustanak je bio uspešan, i Karađorđe je oformio vladu u Beogradu. Godine 1811. Proglašen je za vladara, a njegova porodica dobila pravo nasleđa.

 

Godine 1813. Turci su se vratili u Beograd, a Karađorđe se povukao u Austriju. Njegov sin, Knez Aleksandar I, vratio se u Srbiju kao vladar 1842. god., ali je 1858. god. svrgnut sa prestola.

 

Godine 1903. Skupština je odlučila da Princ Petar Karađorđević - Karađorđev unuk - stupi na presto. Sa Kraljem Petrom I u Srbiji je počela era demokratije i liberalnog uprvljanja zemljom. Sam Kralj je već ranije bio preveo na srpski jezik esej Džona Stjuarta Mila "O slobodi".

 

Iako su balkanski ratovi 1912. i 1913. god. rezultirali teritorijalnim širenjem Srbije, bes zbog austrijske aneksije Bosne i Hercegovine tinjao je u susednim zemljama Srbiji i Crnoj Gori. Zelja naroda za nezavisnošću od Austrije, dovela je do atentata na austrijskog Nadvojvodu Franca Ferdinanda 1914. god. u Sarajevu, čime je zapaljena varnica I Svetskog rata.

 

Pred kraj rata 1918. god. predstavnici tri južnoslovenska naroda proglasili su sopstvenom inicijativom novu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca pod krunom Petra I, koji je preminuo tri godine kasnije.

 

Kralj Aleksandar I, koji je od 1914. god. vršio dužnost Princa Regenta umesto bolesnog oca, proslavio se u narodu kao učesnik Balkanskih ratova i I Svetskog rata. Godine 1922. oženio se rumunskom Princezom Marijom. Imali su tri sina: Prestolonaslednika Petra i Kraljeviće Tomislava i Andreja.

 

Nova kraljevina suočila se sa mnogim problemima. Susedne države želele su delove njene teritorije, a trvenja između Hrvata i Srba su rasla. Godine 1929. postalo je jasno da Kralj nema drugog izbora do da nametne neposrednu kraljevsku vladavinu. To je uradio preko volje, obećavši da će u preimenovanoj kraljevini Jugoslaviji obnoviti demokratiju kada se postigne nacionalno jedinstvo i iskoreni korupcija državnog aparata. Godine 1934. Kralja je u Marseju, ubio makedonski terorista koji je radio za račun hrvatskih ekstremista, uz mađarsku i italijansku podršku. U napadu je poginuo i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu.

 

Sin Kralja Aleksandra I, Prestolonaslednik Petar, imao je samo 11 godina kada mu je otac ubijen, a on postao Kralj. Dodeljena su mu tri regenta. Njegov stric, Princ Pavle, oženjen grčkom Princezom Olgom - postao je jedan od regenata.

 

Do 1941. god. Svi jugoslovenski susedi su pali pod kontrolu nacista. Uprkos probritanske orijentacije Princa Pavla, u težnji da izbegne krvoproliće, Regent je osećao obavezu da potpise pakt o nenapadanju sa Nemačkom i Italijom. Ubrzo nakon toga, 17. marta 1941. god. Princ Pavle i druga dva regenta, kao i Kraljevska vlada, svrgnuti su vojnim udarom, a mladi Kralj Petar II proglašen je punoletnim.

 

Nedelju dana kasnije Nemačka, Bugarska, Mađarska i Italija napale su Jugoslaviju i vojska je bila prinuđena da kapitulira. Kralj Petar II i jugoslovenska vlada povukli su se preko Atine, Jerusalima i Kaira u London, gde su se pridružili brojnim vladama u izgnanstvu pred nacističkom okupacijom Evrope.

 

Jugoslavija je raskomadana kako bi se udovoljilo zahtevima Italije, Bugarske, Mađarske i Nemačke, i sveze proglasene marionetske države Hrvatske. Uprkos slomu Jugoslovenske vojske u zemlji su se oformila dva suparnička pokreta otpora. Prvi je bio Kraljevska vojska u Otadžbini, poznata i kao Cetnički pokret, na čelu sa lojalistom, generalom Dragoljubom (Dražom) Mihajlovićem, Ministrom odbrane vlade u izgnanstvu. Drugi je bio revolucionarni partizanski pokret, koji je vodio komunista Josip Broz - kasnije poznatiji kao Tito. Posledica je bio krvavi građanski rat. Saveznici su najpre podržavali Mihajlovića, a onda su se preorjentisali na Tita. Godine 1944., u pratnji sovjetskih tenkovskih brigada, partizani su ušli u Beograd i oformili komunističku vladu.

 

Nardne godine, u novembru, monarhija je nezakonito ukinuta, bez referenduma, a Jugoslavija se preobrazila i tokom više od četiri decenije ostala totalitarna jednopartijska država pod vlašću komunističke partije. Kralj Petar II nikada nije abdicirao.

 

Postovala sam malo nesto i o komunistima na satanizmu, ali bolje nemoj to da iskoristis na ispitu

 

 

[kur-d-tizana]

Milutin i Simonida su imali sina

Zar nije rekao da nikada nije

imao nikakve odnose sa

njom, bar ne sexualne prirode...

Koliko smo mi ucili u skoli, Milutin

je osvojio dosta vizantijskih teritorija

a posto je njima bilo blam da

priznaju poraz i gubitak resili su da se

Milutin i Simonida vencaju, a

da Milutin u "miraz" dobije

osvojene teritorije. Naravno

on je to zvanicno prihvatio,

ali je uvek podvlacio da je

on osvojio te teritorije...