Vojska

[RNA]

Јок, Топчидер, Батаљон везе ВП 1402. То је одмах испод, заправо некад једна касарна одељена жицом.

 

У ствари, јес' Дедиње, али пише лепо на капији 9 "Касарна Топчидер".

Edited March 10, 2008 by RNA

[Генеральный]

ql. ја сам служио такођер 9 месеца. ал пошто сам ил срао, ил јео говна, пуковник је одабрао баш мене од 100 шиљикурана из чете и одмах унапредио у капетана нужника. имао сам под директном командом пар раса и још пар националних мањина, људи који нису имали среће да се нађу у џубаји. батаљон нас је препознавао под тајним називом ''the in-laws''.

зли језици би рекли да су пред нама постојали тривијални задаци, али је посао био динамичан и интересантан. сваки пут се нешто ново бајато нашло у кухињи тако да је наш непријатељ увек имао ново лице.

савладао сам џогер, класичну метлу М82, скраћену метлу 30мм са батеријском лампом за ноћна дејства као и ''тетку''. од остатка арсенала ту су импресивна лопата носивости 10кг која је намењена за транспортовање и одлагање фекалија целе чете у логорским условима (њу сам само држао у рукама и захвалан сам што никада нисам имао прилику да је употребим), као и далекометно црево М72 фи 0.5'' за дејства по непријатељу на великим раздаљинама, када не помаже ни гас маска. јебен пос'о, после ручка када остали чисте своје оружје, ми своје тек прљамо. често су нас остављали саме, у срању, иза непријатељских линија. али то је кул. када уђеш у нелуфтирани клозет и врата се за тобом затворе знаш да једино можеш да се ослониш на циганина који ти чува леђа. реално, онда се заборавља сва теорија са обуке и слогани са реклама среЦтава за чишћење.

сећам се ноћи, 12.07.2003., када смо спремали препад на тоалет, на локацији А2. пошто је непријатељска активност била густа, решили смо да отворимо врата, тактика је била ризична. први је улетео Лајош и укључио светло. господе боже, онај призор ће заувек остати у мом сећању. кабина бр. 1 је била укењана до водокотлића. ситуацију у кабини бр. 2 оштро око помоћника црева, вој. Миралема, могло је једино објаснити деловањем М69 ''саламуре специјал'' или озлоглашеног ЦД-а, како га џубајци од милоште зову. Кабина бр. 3 је по клизним траговима усраних дланова на вратима указивала да се епилог драме у овом боксу највероватније није одиграо ни на локалном ВМЦу већ да је требало звати подршку како би се унесрећени колутић у потпуности залечио на ВМА. све се одиграва веома брзо, говоримо о блиц деловању - као тренутак између довођења канапчета на клоњи у радни положај и одзива воде на изворишту.

кабина бр. 4 открива оно чега смо се највише бојали. бизарни положај трупа и издигнута рука изнад главе је причала тужну причу о овом јаднику који је вероватно учесталим повлачењем воде покушао да шупак доведе на радну температуру. није ни слутио да је последње што ће видети зли одраз заљућеног дрнча на газишту, дрнча који је требао да има бенигни карактер дупле љутине те благородан утицај на рад дигестивног тракта. каква трагедија, равна једино куповању сата на бувљаку марке ролех и нади да ће издржати притисак на дубини од 50м под водом. да је бар фрикомбиновао ону мармеладу са укусом кајсије, да му судњи дан буде сладак.

[Routasydän]

Jbt Generalni, ti si bas bio "u govnima"

 

RNA, znam gde je to bre, obitavao sam tamo. Garda se nalazila na vise lokacija - Banjica, Dedinje, Topcider, a jedan deo i na Rakovici, mada njih nikada nismo smatrali za nase jer su bili uglavnom shonje koje ne zasluzuju da nose crvenu kapicu

Na Topcideru samo imali nas 5. i 25. bataljon vojne policije..... i cuvali smo cuveni objekat "Karash" koji se toliko mnogo spominjao u medijima. Inace ja kao bezbednjak imao sam patrole, pogotovo nocu i zao mi je sto mi nismo sreli one likove koje su ona dva nesrecnika tamo srela jer mi smo bili drugaciji, mi smo bili spremni da pucamo, ko god da je to bio napunili bi ga kao kantu.

 

A inace ima i jedan pomalo morbidan dozivljaj iz vojske. Naime izmedju kasarne "Vasa Carapic" na Banjici i ortopedske klinice za nakotilo mnogo kerova. U pocetku niko nije mnogo obracao paznju na njih, ali vremenom su postajali sve neprijatniji i ratoborniji. Jednom prilikom su nasrnuli na nekog vodnika, ali i na neke civile koji su dosli u posetu vojniku. To vece bezbednjak ne nama darivao po okvir municije i malo smo se prosetali tim prostorom izmedju objekata ....... jbg, posle ne neko morao da pokupi sve one leshine i baci ih u djubar ...

[RNA]

О, па ти си пуцао и на живе мете.

[....]

Pucao sam kao, i vecina, iz M70 B1, bac'o bombe, dinamit itd... ali sam imao i tu cast da gadjam iz haubice 122 mm D30J na Pasuljanama i dnevno i nocno gadjanje! Bio sam nisandzija na osnovnom orudju i rokn'o ravno 50 projektila! Ocena gadjanja: 5.00.

[Dersu Uzala]

Hmm...2 Avgust '84 - 27 (valjda) Septembar '85 - petnajs meseci al' sa 'generacijskim skracenjem' od metar dana...

 

Originalno proteran na Meteoroloski Radar u Subotici. Odem ja do Makarske da se brcnem u Julu, imam sta da cujem...Zovem ceri triestog ili triesprvog, kaze keva, sine tebi promenili VES. Salju te, ko i brata ti prethodno, negde dole na granu, Makedonija. Kako b'e? Cale kao stari borac povuce neke 'veze', daju mi da 'biram'.

 

a) Stip ('suti trpi i pati'), streljacka pesadija

Sombor, Vojna Policija

c) Bjelovar, moto-mehanizovana pesadija

 

U Stip mi se ne ide, objasnio mi buraz, policija krajnje nepopularna, u Bjelovaru nisam nikad bio. A i blize mi Maribor iz meni znanih razloga.

 

Osisam kosijanu da im ne bih to zadovoljstvo priustio i odem u Bjelovar. Overim gde mi je omiljena fabrika slatkisa 'Koestlin', najjaca u drzavi po mom skromnom misljenju. Ceka me 5 meseci i 22 dana obuke, kazu.

 

Uletim u kasarinu a ono puce Kosovo. Albanija. Mislim, svi smo mi pazarili burek i pecivo od beograCkih Siptara (kad kazem Siptar, nikad derogatorno, tako se oni sami zovu), Goranaca, Makedonaca...ali ovde puce Shquiperia do Tokija. Tako da je to imalo svojih 'drazi'. Inace, kad odes u vojsku, pogotovu onu staru SFRJ, tek tad skuzis s kim u stvari zivis. U to vreme su i kosovska kontra revolucija (Iredenta) i ustaske pizdarije iz sedamdesetih (klanja, da, bas po Bjelovaru i okolini) vrlo friske u memoriji. Max Luburic i brat mu Ljubo Milos, poznati koljacki tandem iz Jasenovca i Gradine i tih konc logora su bas iz okoline Bjelovara. Bingo.

 

Tu se ja malo zamislim, neki moji ortaci su eskvirali askaru, cak i kad su vec krocili u nju. Popalili spavaOnu, i te fore. Proglasili ih za nepodobne i ovi se obreli nazad na F-u, Masincu il' Akademiji 2-3 dana kasnije sa novom zurom. Al' ne mogoh zbog obraza da eskiviram, jebat ga, svi nasi ratovali. Tu i tamo na pogresnoj strani, avaj.

 

Elem, zakunusmo se mi, pa da nam podele naoruzanje. Idu oni tako, tapkamo mi nogicama, podeljeno sve fensi lagano naoruzanje, ostalo samo 8 rucnih raketnih bacaca. I nas osmorica, petorica iz Beograda i trojica iz Novog Sada. The rest is history. Pride, jos dok smo bili zbunjeni izborom zirija, saopste oni nama kako je nasa moto-mehanizovana ceta u ovor roku 'ceta za intervenciju'. Aj dobro, sta god da ti je to, al sto bacac? Objasne oni nama da smo mi i nekakav 'prednji odred'. Ma vazi sefe, al sto bacac, a svi Siptari, njih sto odsto zaduzili M-70 (automatske puske, da ne kazem kalasnjikove). Anyway, posto se bacac ne smatra 'licnim naoruzanjem' svi bacaclije zaduze i po Skorpiona za odbranu od blisko leteceg neprijatelja. Momci ce znati kakvo je to napravo. Uglavnom, svodi se na produznu nastavi iz naoruzanja. Ako me secanje ne vara, imao sam obuku iz i/ili duzio PAP-ovku, Kalasnjikove, rucni bacac, Skorpion, i protivavionski mitraljez, onaj Browning 12.7mm mamu mu je'em americku ja. Treba to sranje posle ocistiti. Uzgred, mi moto-mehanizovani nesrecnici se prevozimo amo tamo po bojnom polju u onom oklopnom transporteru. Da ne verujes da trinajs dusa pod punom spremom stane (dva vozaca i nas 11).

 

 

 

Klopa, tragedija. Smrsah 10-15 kila, keva pocne sa 'mostobranom', pa se malo popravih. Obuka i pre i posle podne. Ceo dan. Uvece politicka nastava i to. Kao, bice armijski manevri od 6-9 oktobra valjda, pa imamo duplo ubrzanu obuku i posle idemo u prekomandu kao dzombe, u bolje sutra, citaj ladjenje muda. Aj dobro, ceo bozji dan se igramo rata, nego pocelo sa uzbunama. Svaki dan maltene, neki put i po dve tri dnevno. Tu mi skapiramo ono 'prednji odred' i 'ceta za intervenciju'. Ovo prvo znaci da si deo jedinica koje u slucaju elementarnih nepogoda i slicnih katastrofa idu na teren da pomazu narodu i naciji. So you gotta stay sharp gistro, pa te akaju non-stop. Ovo drugo znaci da imas svoje mesto, tojest rov sa svojim imenom na grani. Bjelovar je blizu grane sa Madjarima, ali se mi u stvari branimo od Sovjeta i te fore. Ako krenu jelda. Onda te i za to stalno drkaju sa uzbunama, tako da zavrsis na dve strane u toku dana, na dva razlicita odziva za uzbunu. Ideja je da od momenta kad ovaj vikne uzbuna u 3 ujutro, a ti ko crkotina od prethodnog dana, za 15 minuta moras da stignes na odrediste pod punom ratnom spremom. Odrediste je 6km od kasarne pa vi vidite. U pocetku se stizalo, posle jasta krivina. Ako je uzbuna popodne, pod punom ratnom spremom u obliznju kafanu. Posledica svega je da zivis u stalnom kosmaru (nisam jos bio probao nikakva opojna sredstva do tada, pa nisam kontao sta je to halucinacija), na granici iscrpljenosti, fizicke i mentalne. Ali ti se kondicija poboljsa u materinu, cak i ako si jos i trenirao kojesta pre askare. Ne mos da verujes. Poceo sam da skacem po pet-sest-sedam-osam-stotinu metara uvis i popreko sa sve bacacem. Obavezno me opticki nisan zvekne u glavu prilikom doletanja na zbun kopriva, pa smo i tome dohakali. Legendardni poligon Lepirac. Sve to, u slucaju prednjeg odreda, da bi stigao sto pre u svoj rov na grani i tamo zadrzao Sovjete cca 8 minuta da bi se ostatak vojne nacije mobilisao (uzgred, koliko smo rovova iskopali, bog sveti zna, dva tri dnevno ponekad, nisandzija rucnog bacaca i pomocnik mu imaju najveci rov za napraviti). 'Proracun' je govorio da bi nas za 8 minuta Ruje pregazile, hehe.

 

 

Sve to vreme se naravno kuju planovi za izlazak u grad, posto te ta cast spopadne retko. Momci iz moje cete konkretno, non-stop su prljavi i umorni, pa se onda cistimo uvece svaki dan, pa onda sijaj za vreme postrojavanja za grad. A ionako se ide na smenu po cetama. Bjelovarski garnizon je imao par dusa manje od 1000 vojnika (zato nisu imali lokalnu vojnu policiju).

Kad izadjes u grad, sumorna prica. Svo zivlje iz Bjelovara izmedju 17 recimo i 28 godina je van istog. Zapale za Zagreb koji je tu, sat vremena cimanja. U srednje skole i faxove, ili samo da zapale. Vrlo malo omladine ostane u samom gradu. Tako da dilujes sa matorcima (ej! tad sam imao ni dvaest leta). Depresivno. Jebitacno. Znaci u grad na napijanje, to je jedina opcija. Da, neki likovi su isli u bioskop. Wtf?...Klopa je u Bjelovaru kraljevska. I cirka. Ipak, nasi smo. Bio u Bjelovaru sampionski rukometni klub Partizan. Ono, legende. Nema sta nisu osvojili. Svima nama uzori. I sad, ne secam se, valjda hjihov kapiten Hrvoje Horvat, legenda, penzionisao se vec i otvorio kavanu. Kafic, klub, disko, u ono vreme procvata tog modela kod nas. 13. Trinaestica se zvala bese. Njegov broj sa dresa. Osvojio brdo medalja igrajuci za reprezentancu SFRJ. Kapiten. I ne pusta vojsku u svoj kafic. I generalno, vajb je da mrzi askaru. Zasto, bem li ga. Onda smo mi tamo inkognito upadali u civilu par puta, to je bilo kao iskrcavanje u Normandiju, bukvalno na zadnja vrata, kroz bunar, preko tavana, kroz tocionicu, punionicu, frizider razumete...Unutra je krkljanac pa budes neprimecen duze vreme. Keep the low profile. Onda nadjosmo neku mnogo prijatniju atmosferu u nekom fensi-giki kaficu po imenu Rashella (how appropriate). Bogu iza ledja (na periferiji grada) ali fino.

 

 

Bilo je i pizdarija. I tuca. Nezgodnih bas. Jednog mog ortaka, bar u to vreme, ubise od batina gostujuci tim Vojnih Pandura. Siguran sam da je ostao invalid za ceo zivot. To je bilo kao ovde Rodney King utepavanje. Vidite, on je moj pobratim Makedonac, a Makedonci su iz mog iskustva cudna sorta. Sve Makedonce koje sam u tolikim brojevima doziveo u Dzej En Ej nekako vidim isto. Saljivdzije, prisni drugari, kavgadzije, galamdzije, dobacuju curama ali ljube ruke majkama i starijim zenama, piju, puse i generalno taj neki trend. Isti bre k'o ovi moji. Oni se tako stalno nesto dzapaju, podjebavaju, ali zna se ko je mladji, ko kosi ko vodu nosi, ima nekog reda bogamu. Sad jednog dana je valjda prekardasio nesto u gradu, napio se pitaj Isusa koliko, ubio ga neki zal. Vidjao sam ga u buretu alkohola, figurativno. Stavise, zajedno smo se brckali. Ako ga niko ne dira, on milina od coveka. Ono, rasplace ti se na ramenu, Zajdi Zajdi, T'ga za jug, Makedonci su to, cista emocija. Al nesto ga spopade, dovukose ga MP jednog dana iz grada, satrse ga oni, onda ga kapetan moje cete privezo lisicama za radijator pa ga je punio celu noc. Every hour on the hour sto bi rekao Amer. Dabogda mu se seme kapetansko zatrlo zna on ko je. To je bio sto se kaze 'rock bottom' od svih tih 'iskustava' iz askare.

 

 

Na kraju krajeva dosli i manevri, veselje. Kraj obuke. Ono, ocene i sve. Krenemo mi na vezbu, kolona ko na Neretvi. Kad stignes na vezbu, a dosli izaslanici iz cele pete armijske oblasti (cela Kroacija). Ko Galaktika. Star Trek, nije zajebancija. Sem naravno mornarice, ali i oni pice u isto vreme po Jadranu. Ziva artiljerijska municija bato, da se forsira pokret jedinica. Tuku ti pozadinu, znaci moras napred, nema vatanja krivine, nisu ni ovi iz generalstaba blesavi. Ali jedino je ta artiljerijska pozadinska vatra ziva, i to je nekih 4-5 km u proseku iza tebe. Ako zastanes malo u vinogradu, da sobalis neko grojze na pola sata-sat, da vis kako se priblize nasi drugari artiljerci pa biju na kilometar-dva. Vec ono pocne bulja da zvace gace. Uvek na armijskim i saveznim manevrima bilo zrtava. Ne puno, niko ne zna tacan broj, mozda svega jedna-dve duse. Jerbo, imas tu zivu paljbu ali i jedno 10,000 vojske pobratime, sa svom mehanizacijom, igraju se momci rata, pici adrenalin, jebacemo im dadaiju i te fore. Ono ko u 'Dvanajs zigosanih'. Padnu pod tockove ili u bunar, a ponekog bogami i zakaci gore opevana granata.

 

Prodje prvi dan, drugi dan, lepo vreme neko bilo, milina. Predjosmo nekih 25-30 km pesaka, transporteri ne mogu kroz taj rejon (citaj, vinograde i slicno) tuzio bi gazda. Treceg dana katastrofa. 'Forsiramo reku'. Manje vise potok, nema ga 20 metara u sirinu, ali do grudi u vodi, oruzje iznad glave, ko Yankee u 'Nam-u. Pa jedno 8 sati smo je forsirali. Mokri do gole koze. Pocne kisa i vise ne stane. Izaso si iz reke, mrtav umoran, kasno je, ides na spavanje pod vedrim nebom, nema satora, nista. Spava se u parovima jer uzmes cebe (iz ranca, pod punom ratnom spremom smo jel'da) i stavis ga ispod, onda gene uzme svoje i time se pokrijete. Sve mokro pa tako i cebad. I sinjeli, odeca sva, sve je mokro, a stopilo se nebo i zemlja i kisa pada i dobuje ti po licu celu noc. Jedva cekas da se nastavi sa akcijom. Tu smo apsolutno svi fasovali bolestine koje ce se kasnije vratiti u vidu reuma i kostobolja. Udje ti vlaga u kosti prosto, za sva vremena. Mada, od kako sam se preselio u ovu mediteransko-meksicku klimu, milina ne zalim se, skoro da vise nisam imao tih boljki. Elem, poslednje vece, udjosmo u neko selo, Hrvatski Brestovac se zvase. Za razliku od Banatskog Brestovca. Rekoh, u mnogim krajevima Hrvatske ne mirisase bas Jugoslovensko Narodno Armado. U Bjelovaru i okolini nikako. Ovde behu neki dobro ljudi, a mozda im je i mac JNA visio nad glavom, mada, cistom sumnjam. Tu proglase kraj manevara i rekose nam da smo do sutra ujutru voljno i da se snadjemo za veceru i smestaj (posto nemamo vise suve 'rane, a za vreme manevara nema kuvanja i zezanja (sem za generalstab). Ne znam da li je to ustaljena praksa bila, no krenusmo mi okolo naokolo, svugde vec vojska, oficiri i tenkisti junacine po najboljim mestima, najbogatijim kucama. Des' se zameris nekom ko ti turira tenk ispred kuce. Neka moja ekipa i ja stignemo na kraj sela, baka i deka, starine. Nas cetvorica unutra, snebivamo se nekako, svi smo iz BG-a ili NS-a, nije red da udjes u kucu nepozvan. Iscimase nas baka i deka da udjemo, skace baka na tavan donosi najlepse jabuke koje sam ikad kusao u zivotu, svima po pregrst, kaze sace vecera a i pitu od jabuka samo da ispece na brzinu. Deka ne bude lenj, toci rakiju i pita za zdravlje junacko, ako ako, nasa je to vojska, vidi kolika je, sve go junacina. Zna deka, ratovao je i za staru Kraljevinu i za Titu.

 

 

A da. Na tim manevrima sretosmo i UFO. Prolazimo mi tako neki rejon koji 'obezbedjujemo' kad ono....Drugarice. Vi'te, to je bila neka prva godina kad su i zene mogle da idu u Armado ali strogo na dobrovoljnoj osnovi. Cure su, hmm najblaze receno, jedva cure. They barely qualify. Da im ne uzmes orah iz ruke. Tu smo negde sa testosteronom. Bilo je i par casnih izuzetaka. Uglavnom, otuda ono Unidentified Female Objects. Ne znam kako vi dame i gospodo, ja se zacnem kad natrcim na vod neizbrijanih naoruzanih zena koje verovatno i kucaju iz dvokoraka.

 

 

Vratismo se u kasarinu da postanemo dzombe. No, kako zivot pise romane, par dana kasnije sibnu oni nas na radni poligon na neodredjeno. Ne znas brate ni gde ides ni dokle ostajes. Anyhoo, destinacija - Slunj. To je najveci poligon u petoj armiji, s jedne strane srce Krajine, Petrinja, Sisak, Karlovac, s druge Gorski Kotar, ono 'Kapelski Kresovi' revisited. Dimnjacar, Prsan, Jastreb i ti likovi. Poligon je vise grada koji se zove Slunj, i pored toga sto je mesto malo i provincijsko, bude zivo leti jer kroz Slunj prolazi deo glavnog puta iz Zagreba za severno primorje. Strendzera koliko hoces, Svabe, Englezi, Svedjani cele godine pice na nase (bivse) more. Devize bato. Poligon je oko 50-tak kvadratnih kilometara sa sve zivim ATS-om (Automatsko tenkovsko streliste). U logoru zivo, izgleda ono ko M.A.S.H., opste ludilo. Samo fale kurave. Prespavamo tu pa nas sibnu u neku nedodjiju da kopamo infrastrukturu po planincini. Metar duboke, 70cm siroke kanale za postavljanje gromobrana, telefonskih zica, elektrike. Pijuk, pa udri u stenu. Kad nam se zavrsi smena, nazad u nas novi logor gde gradimo barake. Ono doduse, vec su bile postavljene, samo je falio krov, i sva vrata i prozori. Par dana smo jeli zesca govna oko vurune na minus xy. Pici to tamo u Gorskom Kotaru, jebo ih dimnjacar. Naravno, nasa 'izvidnica', jebem mu misa jel smo elitna vojska ili nismo, uspostavila je da se svega nekih 6km dalje, iza par gora i par mora, nalazi selo Primislje. Nema ga par kuca, posta sa brojem osoblja jedan i, o preuzviseni Mojsije, birtija. Svako vece junacine, u paru, idu kao emisari do sela, da se to natoci. Cela ekipa preda uredno cuture i kintu i nas dvojica trojica krenemo na 'hodocasce'. Onda se tamo izubijamo do zatvaranja, a zatvara se kad mi krenemo jerbo tu vojsku postuju. Ili nemaju srca da nas najure. Kad stignemo u logor, joj veselja. Naravno, uberemo mi i neki harac, caste nas drugari za muku. A i ne zna niko sem odabrane ekipe gde se selo tacno nalazi. Ako krenes 6km na pogresnu stranu, mos i da se udavis. Knowledge is power.

 

 

Prokopasmo mi planincinu, danju toplo nocu ledeno, rekose nam kad pocnu snegovi palimo za Bjelovar (which by now sounds like home). 45 dana kasnije, bas pred moj rodjendan i Dan Republike, poceli snegovi. Danju si go do pojasa, pici sunce na planini, radis ko marva, istopi se ono malo snega sto je napadalo, ali opet nocu napada. Sve vise i vise. Tako da negde valjda 25-og se vrnusmo u kasarinu da bih se ja promptno sutradan odvalio za rodjendan sa gentosima. A i Dan Republike ce, nije sala, svi nasi su prolili krv pod kojekakvim barjacima koju raja vitla okolo na Dan ovog, Dan onog. Malo se tu praznovalo i sad sta, prekomande. Oficijalno smo ipak dzombe. Za prvih tri i po meseca u askari zavrsismo obuku od 5-22, 4 dana na armijskim manevrima, 45 dana na radnom poligonu, malo li je. Mislim alo, mirovina. Ono, penzija. Retirement. Ucionica, grad, lizanje rana, stare kere. Uglavnom, idu momci na razne strane, pomalo je to i tuga, ali ono prosli smo sve i svja zajedno. Sedmorica treba da idu u Slavonsku Pozegu ili Daruvar bese, u skolu za desetare. To znaci da ces em da se cimas dodatno u skoli, em ces posle da se cimas sa debilnom vojskom do kraja vojnog roka. Svaki pametan kosmopolita gleda da to eskivira. Vojska te ionako ne jebe a podoficiri i oficiri te karaju to the max. Tako da su desetari iz mog iskustva uglavnom blagi papani, i jos nijednog nisam video iz BG-a ili NS-a recimo. Ali Slovenaca desetara je kod mene bilo dosta. Nekako najvise. Jednom je uspela skolska rucna granata da explodira u ruci. Zaboravio decko da je izvuko osigurac dok nam je pokazivao sejfti hendlovanje.

 

Uglavnom, bese neka frka da li ce i mene osmog da posalju u desetare, nekako nisu, na srecu, i dobijem prekomandu tj. tzv otkomandu. Za razliku od vecine drugara, ostanem u Bjelovaru. Motherfucker. Al' kao, odem u Komandu Stana, tako se to zvase. Komanda Stana u Bjelovaru je bila locirana na nekom trgu koji se sada, cenim, zove "trg nekog narodnog hrvatskog heroja iz poslednjeg otadzbinskog rata". Skoro sam bas nesto zverao po Bjelovar online, haha. Nekoc je ta zgrada bila zatvor. Zidovi su na pojedinim mestima preko metar siroki. Kad je napolju +40 unutra je 20 stepeni, erkondisn fri. Zimi, apsolutna nula. U tom sranju je trebalo da provedem sledecih 9 meseci give or take. Sljaka otprilike sledeca...mi svi tu 'duzimo' magacine po jebenom rejonu. I po celoj petoj armiji. Mi smo neki jebeni strucnjaci za magacine odjednom. Ne mos da verujes da se buducnost nacije upravo zasniva na nasim gore spomenutim magacinima. Narode, ko nije bio u magacinu vojne municije ili u tzv magacinu ratnih rezervi u tim vremenima, taj ne zna srz magacionerskog biznisa. Tu se ima(lo). Jebote, od keksa do tenkova, alo. Sve izmedju. Istovremeno, mi smo svi kuriri, posto smo u Komandi Stana. Nista legendarno kao Bosko (Buha prim.prev), to ti je ono sto se na zapadu zove gopher. Potrcko. Al' dobijes onaj plavi ausvajs, mozes da budes van objekta 24x7 i MP mogu da ga duvaju. I svi ostali. Drugim recima, neogranicena sloboda kretanja, o Mojsije. Tako da si svako vece u gradu. Ionako je ovaj zatvor u samom centru, ne mos' biti centralnije. Na istocnoj valjda strani nekog prelepog (centralnog) parka. A i u samom centru grada. Grad je ono, okolo, centar - mi. Tako je nekako gradjen, od centra prema periferiji. Mi smo bili centralnije. Think StudenCki Trg.

 

 

-----------------------------

 

Uf, vreme je za kunt.

[Vresište]

ql. ја сам служио такођер 9 месеца. ал пошто сам ил срао, ил јео говна, пуковник је одабрао баш мене од 100 шиљикурана из чете и одмах унапредио у капетана нужника. имао сам под директном командом пар раса и још пар националних мањина, људи који нису имали среће да се нађу у џубаји. батаљон нас је препознавао под тајним називом ''the in-laws''.

зли језици би рекли да су пред нама постојали тривијални задаци, али је посао био динамичан и интересантан. сваки пут се нешто ново бајато нашло у кухињи тако да је наш непријатељ увек имао ново лице.

савладао сам џогер, класичну метлу М82, скраћену метлу 30мм са батеријском лампом за ноћна дејства као и ''тетку''. од остатка арсенала ту су импресивна лопата носивости 10кг која је намењена за транспортовање и одлагање фекалија целе чете у логорским условима (њу сам само држао у рукама и захвалан сам што никада нисам имао прилику да је употребим), као и далекометно црево М72 фи 0.5'' за дејства по непријатељу на великим раздаљинама, када не помаже ни гас маска. јебен пос'о, после ручка када остали чисте своје оружје, ми своје тек прљамо. често су нас остављали саме, у срању, иза непријатељских линија. али то је кул. када уђеш у нелуфтирани клозет и врата се за тобом затворе знаш да једино можеш да се ослониш на циганина који ти чува леђа. реално, онда се заборавља сва теорија са обуке и слогани са реклама среЦтава за чишћење.

сећам се ноћи, 12.07.2003., када смо спремали препад на тоалет, на локацији А2. пошто је непријатељска активност била густа, решили смо да отворимо врата, тактика је била ризична. први је улетео Лајош и укључио светло. господе боже, онај призор ће заувек остати у мом сећању. кабина бр. 1 је била укењана до водокотлића. ситуацију у кабини бр. 2 оштро око помоћника црева, вој. Миралема, могло је једино објаснити деловањем М69 ''саламуре специјал'' или озлоглашеног ЦД-а, како га џубајци од милоште зову. Кабина бр. 3 је по клизним траговима усраних дланова на вратима указивала да се епилог драме у овом боксу највероватније није одиграо ни на локалном ВМЦу већ да је требало звати подршку како би се унесрећени колутић у потпуности залечио на ВМА. све се одиграва веома брзо, говоримо о блиц деловању - као тренутак између довођења канапчета на клоњи у радни положај и одзива воде на изворишту.

кабина бр. 4 открива оно чега смо се највише бојали. бизарни положај трупа и издигнута рука изнад главе је причала тужну причу о овом јаднику који је вероватно учесталим повлачењем воде покушао да шупак доведе на радну температуру. није ни слутио да је последње што ће видети зли одраз заљућеног дрнча на газишту, дрнча који је требао да има бенигни карактер дупле љутине те благородан утицај на рад дигестивног тракта. каква трагедија, равна једино куповању сата на бувљаку марке ролех и нади да ће издржати притисак на дубини од 50м под водом. да је бар фрикомбиновао ону мармеладу са укусом кајсије, да му судњи дан буде сладак.

 

 

Odlichno. E ovo je kvalitetno opisan dogadjaj!

 

 

Hmm...2 Avgust '84 - 27 (valjda) Septembar '85 - petnajs meseci al' sa 'generacijskim skracenjem' od metar dana...

 

Originalno proteran na Meteoroloski Radar u Subotici. Odem ja do Makarske da se brcnem u Julu, imam sta da cujem...Zovem ceri triestog ili triesprvog, kaze keva, sine tebi promenili VES. Salju te, ko i brata ti prethodno, negde dole na granu, Makedonija. Kako b'e? Cale kao stari borac povuce neke 'veze', daju mi da 'biram'.

 

a) Stip ('suti trpi i pati'), streljacka pesadija

Sombor, Vojna Policija

c) Bjelovar, moto-mehanizovana pesadija

 

U Stip mi se ne ide, objasnio mi buraz, policija krajnje nepopularna, u Bjelovaru nisam nikad bio. A i blize mi Maribor iz meni znanih razloga.

 

Osisam kosijanu da im ne bih to zadovoljstvo priustio i odem u Bjelovar. Overim gde mi je omiljena fabrika slatkisa 'Koestlin', najjaca u drzavi po mom skromnom misljenju. Ceka me 5 meseci i 22 dana obuke, kazu.

 

Uletim u kasarinu a ono puce Kosovo. Albanija. Mislim, svi smo mi pazarili burek i pecivo od beograCkih Siptara (kad kazem Siptar, nikad derogatorno, tako se oni sami zovu), Goranaca, Makedonaca...ali ovde puce Shquiperia do Tokija. Tako da je to imalo svojih 'drazi'. Inace, kad odes u vojsku, pogotovu onu staru SFRJ, tek tad skuzis s kim u stvari zivis. U to vreme su i kosovska kontra revolucija (Iredenta) i ustaske pizdarije iz sedamdesetih (klanja, da, bas po Bjelovaru i okolini) vrlo friske u memoriji. Max Luburic i brat mu Ljubo Milos, poznati koljacki tandem iz Jasenovca i Gradine i tih konc logora su bas iz okoline Bjelovara. Bingo.

 

Tu se ja malo zamislim, neki moji ortaci su eskvirali askaru, cak i kad su vec krocili u nju. Popalili spavaOnu, i te fore. Proglasili ih za nepodobne i ovi se obreli nazad na F-u, Masincu il' Akademiji 2-3 dana kasnije sa novom zurom. Al' ne mogoh zbog obraza da eskiviram, jebat ga, svi nasi ratovali. Tu i tamo na pogresnoj strani, avaj.

 

Elem, zakunusmo se mi, pa da nam podele naoruzanje. Idu oni tako, tapkamo mi nogicama, podeljeno sve fensi lagano naoruzanje, ostalo samo 8 rucnih raketnih bacaca. I nas osmorica, petorica iz Beograda i trojica iz Novog Sada. The rest is history. Pride, jos dok smo bili zbunjeni izborom zirija, saopste oni nama kako je nasa moto-mehanizovana ceta u ovor roku 'ceta za intervenciju'. Aj dobro, sta god da ti je to, al sto bacac? Objasne oni nama da smo mi i nekakav 'prednji odred'. Ma vazi sefe, al sto bacac, a svi Siptari, njih sto odsto zaduzili M-70 (automatske puske, da ne kazem kalasnjikove). Anyway, posto se bacac ne smatra 'licnim naoruzanjem' svi bacaclije zaduze i po Skorpiona za odbranu od blisko leteceg neprijatelja. Momci ce znati kakvo je to napravo. Uglavnom, svodi se na produznu nastavi iz naoruzanja. Ako me secanje ne vara, imao sam obuku iz i/ili duzio PAP-ovku, Kalasnjikove, rucni bacac, Skorpion, i protivavionski mitraljez, onaj Browning 12.7mm mamu mu je'em americku ja. Treba to sranje posle ocistiti. Uzgred, mi moto-mehanizovani nesrecnici se prevozimo amo tamo po bojnom polju u onom oklopnom transporteru. Da ne verujes da trinajs dusa pod punom spremom stane (dva vozaca i nas 11).

 

 

 

Klopa, tragedija. Smrsah 10-15 kila, keva pocne sa 'mostobranom', pa se malo popravih. Obuka i pre i posle podne. Ceo dan. Uvece politicka nastava i to. Kao, bice armijski manevri od 6-9 oktobra valjda, pa imamo duplo ubrzanu obuku i posle idemo u prekomandu kao dzombe, u bolje sutra, citaj ladjenje muda. Aj dobro, ceo bozji dan se igramo rata, nego pocelo sa uzbunama. Svaki dan maltene, neki put i po dve tri dnevno. Tu mi skapiramo ono 'prednji odred' i 'ceta za intervenciju'. Ovo prvo znaci da si deo jedinica koje u slucaju elementarnih nepogoda i slicnih katastrofa idu na teren da pomazu narodu i naciji. So you gotta stay sharp gistro, pa te akaju non-stop. Ovo drugo znaci da imas svoje mesto, tojest rov sa svojim imenom na grani. Bjelovar je blizu grane sa Madjarima, ali se mi u stvari branimo od Sovjeta i te fore. Ako krenu jelda. Onda te i za to stalno drkaju sa uzbunama, tako da zavrsis na dve strane u toku dana, na dva razlicita odziva za uzbunu. Ideja je da od momenta kad ovaj vikne uzbuna u 3 ujutro, a ti ko crkotina od prethodnog dana, za 15 minuta moras da stignes na odrediste pod punom ratnom spremom. Odrediste je 6km od kasarne pa vi vidite. U pocetku se stizalo, posle jasta krivina. Ako je uzbuna popodne, pod punom ratnom spremom u obliznju kafanu. Posledica svega je da zivis u stalnom kosmaru (nisam jos bio probao nikakva opojna sredstva do tada, pa nisam kontao sta je to halucinacija), na granici iscrpljenosti, fizicke i mentalne. Ali ti se kondicija poboljsa u materinu, cak i ako si jos i trenirao kojesta pre askare. Ne mos da verujes. Poceo sam da skacem po pet-sest-sedam-osam-stotinu metara uvis i popreko sa sve bacacem. Obavezno me opticki nisan zvekne u glavu prilikom doletanja na zbun kopriva, pa smo i tome dohakali. Legendardni poligon Lepirac. Sve to, u slucaju prednjeg odreda, da bi stigao sto pre u svoj rov na grani i tamo zadrzao Sovjete cca 8 minuta da bi se ostatak vojne nacije mobilisao (uzgred, koliko smo rovova iskopali, bog sveti zna, dva tri dnevno ponekad, nisandzija rucnog bacaca i pomocnik mu imaju najveci rov za napraviti). 'Proracun' je govorio da bi nas za 8 minuta Ruje pregazile, hehe.

 

 

Sve to vreme se naravno kuju planovi za izlazak u grad, posto te ta cast spopadne retko. Momci iz moje cete konkretno, non-stop su prljavi i umorni, pa se onda cistimo uvece svaki dan, pa onda sijaj za vreme postrojavanja za grad. A ionako se ide na smenu po cetama. Bjelovarski garnizon je imao par dusa manje od 1000 vojnika (zato nisu imali lokalnu vojnu policiju).

Kad izadjes u grad, sumorna prica. Svo zivlje iz Bjelovara izmedju 17 recimo i 28 godina je van istog. Zapale za Zagreb koji je tu, sat vremena cimanja. U srednje skole i faxove, ili samo da zapale. Vrlo malo omladine ostane u samom gradu. Tako da dilujes sa matorcima (ej! tad sam imao ni dvaest leta). Depresivno. Jebitacno. Znaci u grad na napijanje, to je jedina opcija. Da, neki likovi su isli u bioskop. Wtf?...Klopa je u Bjelovaru kraljevska. I cirka. Ipak, nasi smo. Bio u Bjelovaru sampionski rukometni klub Partizan. Ono, legende. Nema sta nisu osvojili. Svima nama uzori. I sad, ne secam se, valjda hjihov kapiten Hrvoje Horvat, legenda, penzionisao se vec i otvorio kavanu. Kafic, klub, disko, u ono vreme procvata tog modela kod nas. 13. Trinaestica se zvala bese. Njegov broj sa dresa. Osvojio brdo medalja igrajuci za reprezentancu SFRJ. Kapiten. I ne pusta vojsku u svoj kafic. I generalno, vajb je da mrzi askaru. Zasto, bem li ga. Onda smo mi tamo inkognito upadali u civilu par puta, to je bilo kao iskrcavanje u Normandiju, bukvalno na zadnja vrata, kroz bunar, preko tavana, kroz tocionicu, punionicu, frizider razumete...Unutra je krkljanac pa budes neprimecen duze vreme. Keep the low profile. Onda nadjosmo neku mnogo prijatniju atmosferu u nekom fensi-giki kaficu po imenu Rashella (how appropriate). Bogu iza ledja (na periferiji grada) ali fino.

 

 

Bilo je i pizdarija. I tuca. Nezgodnih bas. Jednog mog ortaka, bar u to vreme, ubise od batina gostujuci tim Vojnih Pandura. Siguran sam da je ostao invalid za ceo zivot. To je bilo kao ovde Rodney King utepavanje. Vidite, on je moj pobratim Makedonac, a Makedonci su iz mog iskustva cudna sorta. Sve Makedonce koje sam u tolikim brojevima doziveo u Dzej En Ej nekako vidim isto. Saljivdzije, prisni drugari, kavgadzije, galamdzije, dobacuju curama ali ljube ruke majkama i starijim zenama, piju, puse i generalno taj neki trend. Isti bre k'o ovi moji. Oni se tako stalno nesto dzapaju, podjebavaju, ali zna se ko je mladji, ko kosi ko vodu nosi, ima nekog reda bogamu. Sad jednog dana je valjda prekardasio nesto u gradu, napio se pitaj Isusa koliko, ubio ga neki zal. Vidjao sam ga u buretu alkohola, figurativno. Stavise, zajedno smo se brckali. Ako ga niko ne dira, on milina od coveka. Ono, rasplace ti se na ramenu, Zajdi Zajdi, T'ga za jug, Makedonci su to, cista emocija. Al nesto ga spopade, dovukose ga MP jednog dana iz grada, satrse ga oni, onda ga kapetan moje cete privezo lisicama za radijator pa ga je punio celu noc. Every hour on the hour sto bi rekao Amer. Dabogda mu se seme kapetansko zatrlo zna on ko je. To je bio sto se kaze 'rock bottom' od svih tih 'iskustava' iz askare.

 

 

Na kraju krajeva dosli i manevri, veselje. Kraj obuke. Ono, ocene i sve. Krenemo mi na vezbu, kolona ko na Neretvi. Kad stignes na vezbu, a dosli izaslanici iz cele pete armijske oblasti (cela Kroacija). Ko Galaktika. Star Trek, nije zajebancija. Sem naravno mornarice, ali i oni pice u isto vreme po Jadranu. Ziva artiljerijska municija bato, da se forsira pokret jedinica. Tuku ti pozadinu, znaci moras napred, nema vatanja krivine, nisu ni ovi iz generalstaba blesavi. Ali jedino je ta artiljerijska pozadinska vatra ziva, i to je nekih 4-5 km u proseku iza tebe. Ako zastanes malo u vinogradu, da sobalis neko grojze na pola sata-sat, da vis kako se priblize nasi drugari artiljerci pa biju na kilometar-dva. Vec ono pocne bulja da zvace gace. Uvek na armijskim i saveznim manevrima bilo zrtava. Ne puno, niko ne zna tacan broj, mozda svega jedna-dve duse. Jerbo, imas tu zivu paljbu ali i jedno 10,000 vojske pobratime, sa svom mehanizacijom, igraju se momci rata, pici adrenalin, jebacemo im dadaiju i te fore. Ono ko u 'Dvanajs zigosanih'. Padnu pod tockove ili u bunar, a ponekog bogami i zakaci gore opevana granata.

 

Prodje prvi dan, drugi dan, lepo vreme neko bilo, milina. Predjosmo nekih 25-30 km pesaka, transporteri ne mogu kroz taj rejon (citaj, vinograde i slicno) tuzio bi gazda. Treceg dana katastrofa. 'Forsiramo reku'. Manje vise potok, nema ga 20 metara u sirinu, ali do grudi u vodi, oruzje iznad glave, ko Yankee u 'Nam-u. Pa jedno 8 sati smo je forsirali. Mokri do gole koze. Pocne kisa i vise ne stane. Izaso si iz reke, mrtav umoran, kasno je, ides na spavanje pod vedrim nebom, nema satora, nista. Spava se u parovima jer uzmes cebe (iz ranca, pod punom ratnom spremom smo jel'da) i stavis ga ispod, onda gene uzme svoje i time se pokrijete. Sve mokro pa tako i cebad. I sinjeli, odeca sva, sve je mokro, a stopilo se nebo i zemlja i kisa pada i dobuje ti po licu celu noc. Jedva cekas da se nastavi sa akcijom. Tu smo apsolutno svi fasovali bolestine koje ce se kasnije vratiti u vidu reuma i kostobolja. Udje ti vlaga u kosti prosto, za sva vremena. Mada, od kako sam se preselio u ovu mediteransko-meksicku klimu, milina ne zalim se, skoro da vise nisam imao tih boljki. Elem, poslednje vece, udjosmo u neko selo, Hrvatski Brestovac se zvase. Za razliku od Banatskog Brestovca. Rekoh, u mnogim krajevima Hrvatske ne mirisase bas Jugoslovensko Narodno Armado. U Bjelovaru i okolini nikako. Ovde behu neki dobro ljudi, a mozda im je i mac JNA visio nad glavom, mada, cistom sumnjam. Tu proglase kraj manevara i rekose nam da smo do sutra ujutru voljno i da se snadjemo za veceru i smestaj (posto nemamo vise suve 'rane, a za vreme manevara nema kuvanja i zezanja (sem za generalstab). Ne znam da li je to ustaljena praksa bila, no krenusmo mi okolo naokolo, svugde vec vojska, oficiri i tenkisti junacine po najboljim mestima, najbogatijim kucama. Des' se zameris nekom ko ti turira tenk ispred kuce. Neka moja ekipa i ja stignemo na kraj sela, baka i deka, starine. Nas cetvorica unutra, snebivamo se nekako, svi smo iz BG-a ili NS-a, nije red da udjes u kucu nepozvan. Iscimase nas baka i deka da udjemo, skace baka na tavan donosi najlepse jabuke koje sam ikad kusao u zivotu, svima po pregrst, kaze sace vecera a i pitu od jabuka samo da ispece na brzinu. Deka ne bude lenj, toci rakiju i pita za zdravlje junacko, ako ako, nasa je to vojska, vidi kolika je, sve go junacina. Zna deka, ratovao je i za staru Kraljevinu i za Titu.

 

 

A da. Na tim manevrima sretosmo i UFO. Prolazimo mi tako neki rejon koji 'obezbedjujemo' kad ono....Drugarice. Vi'te, to je bila neka prva godina kad su i zene mogle da idu u Armado ali strogo na dobrovoljnoj osnovi. Cure su, hmm najblaze receno, jedva cure. They barely qualify. Da im ne uzmes orah iz ruke. Tu smo negde sa testosteronom. Bilo je i par casnih izuzetaka. Uglavnom, otuda ono Unidentified Female Objects. Ne znam kako vi dame i gospodo, ja se zacnem kad natrcim na vod neizbrijanih naoruzanih zena koje verovatno i kucaju iz dvokoraka.

 

 

Vratismo se u kasarinu da postanemo dzombe. No, kako zivot pise romane, par dana kasnije sibnu oni nas na radni poligon na neodredjeno. Ne znas brate ni gde ides ni dokle ostajes. Anyhoo, destinacija - Slunj. To je najveci poligon u petoj armiji, s jedne strane srce Krajine, Petrinja, Sisak, Karlovac, s druge Gorski Kotar, ono 'Kapelski Kresovi' revisited. Dimnjacar, Prsan, Jastreb i ti likovi. Poligon je vise grada koji se zove Slunj, i pored toga sto je mesto malo i provincijsko, bude zivo leti jer kroz Slunj prolazi deo glavnog puta iz Zagreba za severno primorje. Strendzera koliko hoces, Svabe, Englezi, Svedjani cele godine pice na nase (bivse) more. Devize bato. Poligon je oko 50-tak kvadratnih kilometara sa sve zivim ATS-om (Automatsko tenkovsko streliste). U logoru zivo, izgleda ono ko M.A.S.H., opste ludilo. Samo fale kurave. Prespavamo tu pa nas sibnu u neku nedodjiju da kopamo infrastrukturu po planincini. Metar duboke, 70cm siroke kanale za postavljanje gromobrana, telefonskih zica, elektrike. Pijuk, pa udri u stenu. Kad nam se zavrsi smena, nazad u nas novi logor gde gradimo barake. Ono doduse, vec su bile postavljene, samo je falio krov, i sva vrata i prozori. Par dana smo jeli zesca govna oko vurune na minus xy. Pici to tamo u Gorskom Kotaru, jebo ih dimnjacar. Naravno, nasa 'izvidnica', jebem mu misa jel smo elitna vojska ili nismo, uspostavila je da se svega nekih 6km dalje, iza par gora i par mora, nalazi selo Primislje. Nema ga par kuca, posta sa brojem osoblja jedan i, o preuzviseni Mojsije, birtija. Svako vece junacine, u paru, idu kao emisari do sela, da se to natoci. Cela ekipa preda uredno cuture i kintu i nas dvojica trojica krenemo na 'hodocasce'. Onda se tamo izubijamo do zatvaranja, a zatvara se kad mi krenemo jerbo tu vojsku postuju. Ili nemaju srca da nas najure. Kad stignemo u logor, joj veselja. Naravno, uberemo mi i neki harac, caste nas drugari za muku. A i ne zna niko sem odabrane ekipe gde se selo tacno nalazi. Ako krenes 6km na pogresnu stranu, mos i da se udavis. Knowledge is power.

 

 

Prokopasmo mi planincinu, danju toplo nocu ledeno, rekose nam kad pocnu snegovi palimo za Bjelovar (which by now sounds like home). 45 dana kasnije, bas pred moj rodjendan i Dan Republike, poceli snegovi. Danju si go do pojasa, pici sunce na planini, radis ko marva, istopi se ono malo snega sto je napadalo, ali opet nocu napada. Sve vise i vise. Tako da negde valjda 25-og se vrnusmo u kasarinu da bih se ja promptno sutradan odvalio za rodjendan sa gentosima. A i Dan Republike ce, nije sala, svi nasi su prolili krv pod kojekakvim barjacima koju raja vitla okolo na Dan ovog, Dan onog. Malo se tu praznovalo i sad sta, prekomande. Oficijalno smo ipak dzombe. Za prvih tri i po meseca u askari zavrsismo obuku od 5-22, 4 dana na armijskim manevrima, 45 dana na radnom poligonu, malo li je. Mislim alo, mirovina. Ono, penzija. Retirement. Ucionica, grad, lizanje rana, stare kere. Uglavnom, idu momci na razne strane, pomalo je to i tuga, ali ono prosli smo sve i svja zajedno. Sedmorica treba da idu u Slavonsku Pozegu ili Daruvar bese, u skolu za desetare. To znaci da ces em da se cimas dodatno u skoli, em ces posle da se cimas sa debilnom vojskom do kraja vojnog roka. Svaki pametan kosmopolita gleda da to eskivira. Vojska te ionako ne jebe a podoficiri i oficiri te karaju to the max. Tako da su desetari iz mog iskustva uglavnom blagi papani, i jos nijednog nisam video iz BG-a ili NS-a recimo. Ali Slovenaca desetara je kod mene bilo dosta. Nekako najvise. Jednom je uspela skolska rucna granata da explodira u ruci. Zaboravio decko da je izvuko osigurac dok nam je pokazivao sejfti hendlovanje.

 

Uglavnom, bese neka frka da li ce i mene osmog da posalju u desetare, nekako nisu, na srecu, i dobijem prekomandu tj. tzv otkomandu. Za razliku od vecine drugara, ostanem u Bjelovaru. Motherfucker. Al' kao, odem u Komandu Stana, tako se to zvase. Komanda Stana u Bjelovaru je bila locirana na nekom trgu koji se sada, cenim, zove "trg nekog narodnog hrvatskog heroja iz poslednjeg otadzbinskog rata". Skoro sam bas nesto zverao po Bjelovar online, haha. Nekoc je ta zgrada bila zatvor. Zidovi su na pojedinim mestima preko metar siroki. Kad je napolju +40 unutra je 20 stepeni, erkondisn fri. Zimi, apsolutna nula. U tom sranju je trebalo da provedem sledecih 9 meseci give or take. Sljaka otprilike sledeca...mi svi tu 'duzimo' magacine po jebenom rejonu. I po celoj petoj armiji. Mi smo neki jebeni strucnjaci za magacine odjednom. Ne mos da verujes da se buducnost nacije upravo zasniva na nasim gore spomenutim magacinima. Narode, ko nije bio u magacinu vojne municije ili u tzv magacinu ratnih rezervi u tim vremenima, taj ne zna srz magacionerskog biznisa. Tu se ima(lo). Jebote, od keksa do tenkova, alo. Sve izmedju. Istovremeno, mi smo svi kuriri, posto smo u Komandi Stana. Nista legendarno kao Bosko (Buha prim.prev), to ti je ono sto se na zapadu zove gopher. Potrcko. Al' dobijes onaj plavi ausvajs, mozes da budes van objekta 24x7 i MP mogu da ga duvaju. I svi ostali. Drugim recima, neogranicena sloboda kretanja, o Mojsije. Tako da si svako vece u gradu. Ionako je ovaj zatvor u samom centru, ne mos' biti centralnije. Na istocnoj valjda strani nekog prelepog (centralnog) parka. A i u samom centru grada. Grad je ono, okolo, centar - mi. Tako je nekako gradjen, od centra prema periferiji. Mi smo bili centralnije. Think StudenCki Trg.

 

 

-----------------------------

 

Uf, vreme je za kunt.

 

 

Restecpa.

[RNA]

Скроз. Могао је да напише роман о свом боравку у војсци.

[Vresište]

Pa mozda je isechak.(hihi)

 

Al' br'te to je bila askara...

Edited March 10, 2008 by matatrtaDgrejt

[RNA]

Да, врло могуће.

 

Мене је у Г. Милановцу један водник питао чиме се бавим. Кад сам рекао да сам поред свега и повремени новинар, питао ме да нећу за коју годину да објавим књигу "како сам се сукобљавао са подофицирима". На то сам му ја одговорио да са истима никад нисам имао проблема из два разлога: 1) половина је доста млађа (и глупља) од мене, 2) друга половина је знатно мања од мене.

[Vresište]

Ne znam tamo gde sam ja sluzhio ostatak roka bilo vishe podoficira i oficira od vojske. Nisu ni trazhili da ih pozdravljamo.

[....]

Koja vam bila standardna marenda? Osim (o)cajnih kolutica naravno...

[RNA]

Они ће сад бити војска кад више не буде служења. Јебаће их официри само тако.

[Генеральный]

колутицје? па и ред је, за разлику од реал деал-а имају она ребра па је највероватније осећај као у непраној ''другој класи, најбољој класи''

[RNA]

Koja vam bila standardna marenda? Osim (o)cajnih kolutica naravno...

Углавном то, затим наполитанке "Житосрема" коју војска од милоште зове ламинат или паркет, кад усере дође и Ципирипи, што у табли, што као кремић.

[Opera Ghost]

RNA : bio si u Gornjem Milanovcu? 5542 ili 9807?

 

Ustvari ako si posle otisao na topcider onda si bio 9807...iz cega prozilazi sledece pitanje: Sava Djavo,Bajic ili Terzic?

Edited March 10, 2008 by Opera Ghost

[RNA]

2143, центар за обуку везиста.

[Opera Ghost]

u kom periodu si bio u milanovcu?

[RNA]

Сад, пре 5 месеци. Тачније, цео новембар и пола децембра.

[Opera Ghost]

Ja sam bio tamo od decembra 2004. do aprila 2005.pa prekomandovan na Topcider...

 

znaci nema vise 9807 i 5542 vojnih posta,promenjeno nesto?

 

Znam da su posle menjali i onu malu cetu 9807 sto je bila na Topcideru pored vojne murije,valjda je potpala pod logistiku il tako nesto....

 

Reci majke ti jel jos ziv ker Arkan u G.Milanovcu

Edited March 10, 2008 by Opera Ghost

[....]

Углавном то, затим наполитанке "Житосрема" коју војска од милоште зове ламинат или паркет, кад усере дође и Ципирипи, што у табли, што као кремић.

 

Ha ha, to je to! Laminat! Ovamo znao da usere krem blok al' kremic ni za praznike! Usralo jednom, bili neki 'Next' sokici a inace su oni standardni aluminijumski tetrapaci od, pitaj Boga, kog proizvodjaca...

[Opera Ghost]

Marenda na Topcideru dva meseca svaki dan bile one grozne suve sljive...izraste coveku jos jedan cmar kolko moras da seres

[....]

Marenda na Topcideru dva meseca svaki dan bile one grozne suve sljive...izraste coveku jos jedan cmar kolko moras da seres

 

Au, znam brate! Jebena plastika!

[RNA]

Reci majke ti jel jos ziv ker Arkan u G.Milanovcu

Ако је неки од оних луталица, можда. Не знам им имена.

[Mr.Hate]

Najsladje sam se nasmejao za U.F.O.-Undentified Female Objects.Mogu da zamislim na sta to lichi...

 

Ja sam jednom bio dezurni bataljona kad se skidali rezervisti i podigao marendu-Euroblokove za celu chetu al rezervisti navalili da se razduze i da idu kuci,marenda im nije pala na pamet...I tako eto mene sa punom kasetom od 30 Euroblokova vishka... Posto smo naravno bili non stop gladni ovo je bilo pravo davljenje u slatkisima.