Jump to content

Recommended Posts

Posted

prva prica (nisam jos smislila naslov)

 

 

Jedne prolećne noći, u doba kada je drveće krunisano mirisnim lišćem, nemirni mesec skrivao se pod plavim velom noći. U pepelu tame, jedna devojka kretala se kroz sene drveća. Bila je sama te večeri, opijena mirisima vetra. Šuma je zvala da pređe svojim bosim nogama preko njenog tla i da je okrepi svojim plesom. Njeno srce treperilo je kao srebrno lišće breza na vetru, a pun mesec sijao je te večeri samo za nju. Vetar se igrao njenom dugom srebrnasto-plavom kosom i skutima njene bele spavaćice.

Te večeri kada se sunce skrilo, a mesec pokazao svoje bledo lice, došla mu je. Već dugo godina, još otkad je bila dete, u noćima punog meseca dolazio joj je u snove. Uvek bi stajao u dnu njene postelje, ne izgovarajući ni reči, pokazujući joj da ne govori. Bio je tako mračan, na bledoj mesečini koja se probijala kroz zavese, i obasjavala njegovu dugu tamnu kosu. Lice njegovo bilo joj je skriveno, ali uvek se sećala njegovih očiju, zelenih kao senovite šume, tako omamljujuće sjajnih. Dolazio joj je i tešio je kada je bila sama, i nikad joj nije donosio strah, samo spokoj. Uvek je odlazio upravo pred zoru, ostavljajući je da se pita da li je bio samo san. Nekoliko puta pozivao je pokretom ruke, da pođe za njim, ali uvek ju je neka nevidljiva sila zadržavala u krevetu, ista ona sila koja ju je sprečavala da progovori. Te večeri joj nije došao ali nešto ju je nateralo da ustane iz postelje i pođe ka šumi, kao da je čula šapat, nije bila sigurna da li spava ili je budna, niti da li zaista želi da ide tamo kuda je pošla, ali nešto ju je neodoljivo vuklo napred, i ona se prepustila.

Sene su postajale sve gušće, i mesečina se jedva probijala kroz krošnje, a zvuci mračne šume ledili su joj krv u venama, ali ona je nastavljala dalje. Čak i da je htela da stane, da se okrene, više nije mogla, zov je postajao sve jači. Njena bosa stopala bila su izranjavana od trnovitog šumskog tla, i ona je osećala bol, ali nije stajala. Iznenada, u sred šume, pred njenim očima otvori se čistina, u sredini je bilo maleno jezero. Tada zov utihnu, i ona potpuno svesna pođe ka vodi. Jezero je bilo malo, i bistro, i predstavljalo je savršeno ogledalo za zvezdano noćno nebo, na sredini mirne vode plovio je jedan usnuli beli labud. Devojka zahvati malo vode rukom i kad vide da nije previše hladna, potopi svoja bolna stopala. Sedela je tako na mekoj, mirisnoj travi i posmatrala dijamantsko nebo. Ipak, iako joj se mesto činilo spokojno, strah je rastao u njoj. Plašila se mračne šume oko sebe, i te nevidljive sile koja ju je tu dovela, plašila se da neće znati da se vrati, jer ni sama nije znala koliko je duboko u šumu zašla, a najviše se plašila toga što je nosila u sebi, a čega nije do tad bila svesna, onoga što ju je dovelo tu.

Labud se probudi, i graciozno okrenu glavu prema njoj glavu, kao da je osetio njen strah. Otvori kljun ali ne ispusti nikakav zvuk, a onda raširi krila i odlete. Jedno belo pero pade joj u krilo, a kada ga uze u ruke, začu se šapat

„ne plaši se, slušaj me“

Devojka se poče osvtati oko sebe, ali zvučalo je kao da šapat ne dolazi ni iz jednog pravca, već da je svud oko nje. Konačno u žbunju pred sobom primeti siluetu muškarca. Prepoznala ga je istog trena, to je bio on.

„ne prilazi mi.“

Začu se ponovo šapat. Ona pokuša da ga pita zašto, ali ni reč ne izađe iz njenih usta.

„ostani tu, dozvoli mi da ti kažem zašto sam te dozvao.“

Devojka podvi noge pod spavaćicu, i klimnu glavom, ne mogavši ništa drugo da uradi. Šapat se pretvori u pesmu, jednako tihu, ali čija je svaka reč zvučala tako strasveno, snažno i žudno, da u njoj probudi sve ono što je on osećao vekovima.

 

„ovo je moje zadnje veče

Vreme mi neumitno teče

Pogled na tebe srce peče

Obuzima me

Već celu večnost ti se dajem

Sada je kasno da se kajem

I mirim se sa svojim krajem

Vredelo je

Tvoja lepota mene budi

Za tobom moje telo žudi

Za tobom moja duša ludi

Oduvek

I dolazim u tvoje snove

Živim samo za noći ove

Kada me tvoja duše zove

Tad budim se“

 

Izašao je pred nju, na svetlost meseca, da ga konačno vidi. Lice mu je bilo sasvim belo i odavalo je izgled mučenika, usne su mu jedva primetno drhtale, a oči su čežnjivo gledale u nju. Videla je daleke planine boje njegovih senovitih očiju, mračne i gorde, široka polja mirisnog cveća koje otvara svoje latice samo kada ih obasja mesečina, ledene i sveže reke, hitre divlje konje, i zamak od hladnog kamena. On je uze za ruku, njegova prozračna koža beše hladna, skoro nematerijalna.

Pošli su putem od kamena, kroz usnulu baštu zamka. Ruže boje krvi i vina blistale su pod mesečinom, poprskane dijamantima rose, vrbe su uzdisale pred njenom lepotom, a heruvim od belog kamena, večno skamenjenih suza gledao je svojim praznim očima. Kraj nje išao je on, njen mračni princ, odeven u crno odelo izvezeno srebrom. Kad dođoše pred zamak, teška drvena vrata okovana čelikom otvoriše se bez ijednog šuma, i iz unutrašnjisti zapahnu ih hladan vazduh koji je mirisao na vekove prošle. Njena se koža naježi, i ona ga pogleda. Unutra je bila tama, ali kad uđoše, neka plava prozračna svetlost ih okruži. Išli su kroz holove i odaje, pa zatim uz izuvijano stepenište, na čijem vrhu je bio zid pokriven zastorom.

Ona dotače tkaninu, na kojoj je bila izvezena slika mladoženje i neveste sa vencima od jorgovana na glavi, nebo na slici je bilo ružičasto i plavo, kao u zoru, a miris jorgovana ispuni prostoriju. Jata crnih vrana zamračiše nebesa, i na istoku se tog jutra ne pojavi sunce, jorgovani se skupiše i uvenuše, i kada vrane odoše, mesečina obasja zemlju na kojoj je sve bilo pepeo i prah. Visoki čovek sa sjajnom oštricom u ruci stajao je na zgarištima, a njegov smeh odjekivao je kroz tamu, jedan beli labud ležao je na zemlji pod njim skrhanih krila i gledao dok se oštrica približava, jedan kratak bljesak, a zatim večna tama. Drugi labud podiže glavu, i videvši krv prvog razlivenu po nagoreloj travi kako se meša sa pepelom podiže se i odlete.

Njen princ dotače tkaninu, sa slikom tako groteskno različitom od prve i ona pade kao prah pred njena bosa stopala, a vrata skrivena iza zastora se otškrinuše. On pođe ispred nje ostavivši je da okleva da li da prođe kroz ta vrata bez praga. Nakon što je nestao u tami, ponovo se pojavio u sredini odaje, obasjan mesečinom.

„od ove večeri će slavuji pevati o tebi“

Ušla je unutra, u tamu, i došla do svetlosti. On pruži ruku i dotače joj lice, a dodir mu beše lak kao dašak vetra. Pred njom bila su dva kovčega, jedan od crnog mermera i srebra, a drugi proziran, od kristala, u njemu je bio labud skrhanih krila.

„proveo bih s tobom celu večnost“

Reče njen princ i poljubi njene crvene usne, a zatim joj poljubi ruku.

„nemoj plakati za onima koji su prokleti“

Reče joj i obrisa suze sa njenog belog lica, gledao je dugo, njegovu nesuđenu nevestu, ljubav njegovog života, i njegove smrti. Sudbina je učinila svoje, spojila ih ponovo, samo da ih opet za celu večnost razdvoji.

„moram ići, da hodim večno kroz svet senki, sa tvojim imenom na usnama da ga nikad ne izgovore, i tvojim likom pred mojim očima, osuđenim da ga nikad više ne vide“

Ona odmahnu glavom, i konačno, čin koja joj nije davala da progovori bi razbijena

„ne!“

Suze su joj tekle niz lice, sećanja njene duše probudila su se, sećanja na ljubav koju je imala za njega. Sećanja na jedno predvečerje.

Sedela je na proplanku nižući bisere, a potok pred njom žuborio je. Odjednom neka sena nadvila se nad njom, okrenula se i ugledala njega. Videla je svoj život i svoju smrt kraj njega i znala da će biti večno samo njegova. Zakoni sudbine odabrali su ih jedno za drugo, ali ljudi je behu već obećali drugom.

„želim da pođem sa tobom!“

On odmahnu glavom

„ne, nije nam suđeno, ti moraš hoditi svetom svetlosti, jer si za taj svet rođena. Moraš hoditi, i sećati se mene, inače ću i sam postati sena.“

„ostani samnom.“

„toliko sam žudeo da čujem tvoj glas ponovo, hoćeš li mi pevati? Tvoj glas će me povesti tamo gde moram ići, molim te, plašim se tame, osvetli ovu večnu noć za mene. Mogao sam da izaberem večnost, ali izabrao sam ovo veče sa tobom, a sada mu je kraj, ne kajem se“

Odmahnula je glavom

„ne želim da ideš“

„ni ja, ne sada, ali moram“

Poljubio ju je još jednom, poslednji put legao na hladan mermer svog kovčega.

„sećaj me se.“

Reče joj

„uvek“

Odgovori ona i sede kraj njegovog kovčega. Uzela ga je za ruku i zapevala pesmu bez reči. Odlazio je, postajao prah i čileo u mesečini. Njoj suze zamagliše pogled, a san svest. Poslednje „zbogom“ odjeknu kroz dvoranu i sve se izgubi.

Zraci sunca probudiše je. Ležala je na hladnom kamenu, a zamak oko nje postao je ruševina. Pitala se da li je to bio samo san, a onda oseti miris Bila je okružena sveže ubranim belim jorgovanima. Na kamenu pred njom bila je složena tkanina-draperija koja je stajala na vratima na njoj su sada ponovo bili mladenci okupani svetlošću ružičastog neba, a pokraj tkanine prsten sa rubinom u obliku suze, prsten kojim ju je verio.

Nebo je bilo ružičasto i plavo, a bele ruže sjajile su na suncu okupane rosom, heruvim od belog kamena, skriven rastinjem posmatrao ju je svojim praznim očima, večno okamenjene suze tekle su mu niz lice dok je ona odlazila odatle.

 

 

 

 

Guest Brainsaladsandar Guuuz
Posted

''i tata bi sine'' scena

Posted (edited)

Fakat, ume to malo da skrajne pricu.

 

Meni se ne dopada pesmica. nekako mi je suvise... hmm.. prosta., jednosravna, rima na prvu loptu, ocekivane reci.

Edited by Smorock
Posted (edited)
pa mora se rilifuje... ipak tolke godine se uzdrzavao :) (imala sam takvih komentara iljadu al ne odricem se od jebacha presretacha :P)

 

Pa reci nam, koliko su te puta presreli do sada? I jel bilo crnaca medju presretacima? lolz

Edited by Xaoc55
Posted
e jebiga ne umem bez opisa :( probacu

Gledaj da ubacuješ opise samo kad su neophodni, ili ako su baš svi neophodni koristi metafore. Cheers.

  • Recently Browsing   0 members

    • No registered users viewing this page.
×
×
  • Create New...