Bon Voyage

[angels deserve to die]

 

Chekacu te.

Ne... nisam tako bezivotna.

Ruke moje toplinu traze.

I shta ti drugo mogu reci

osim:

"bon voyage"?

Tamo je svetlost.

Andjeli zovu te k njoj.

U tom odsudnom trenutku

svest moja odsutna je.

Trazim drugu stranu.

Volim te,

a cvet cu svoj dati drugom.

Ti polazish na dalek put,

ne osvrcesh se,

rshio si,

ne boli te.

I ja sam reshila:

ochi moje u daljini

vishe nece tebe da traze.

Zato krstim prste,

molim se Bogu,

i shapcem u tami:

"Bon voyage"...

 

Sedim, tiha sam,

ne mislim.

Pored mene je chovek.

Nudi mi ruku.

Sa chashom vode.

Odbijam.

Nisam umorna,

ni zedna.

Nishta ne osecam.

Samo gledam tu svetlost.

Koracham k njoj.

Zaboravljam sve.

Zaboravljam tebe

i briga me.

Odlazim.

Samo vetar,

shto dugu mrsi mi kosu,

kaze:

"Odlazi, idi,

srecna budi

... i ...

bon voyage..."

 

 

[angels deserve to die]

Trazim choveka

koji ce uci u moj svet

i nece pitati nishta.

Samo radi znatizelje.

Tek onako kljuch da drzi

u rukama svojim.

Da se ne chudi

shta ce naci tamo gde ulazi.

Da ga ne interesuje.

To ja trazim.

 

Jer ljudi kad ochekuju mnogo

iznenade se koliko malo imam da im dam.

Ne ochekuju li nishta-

i to malo njima je dragocen dar.

 

Ne zelim da dam sve!

Briga me shta ce ljudi

misliti o meni sad!

Ovaj svet ludi

nama ne dozvoljava tu naivnost!

 

Ja cu prkosno gledati

i mrshtiti se svemu

shto mi se ne svidjha!

I pljunucu ako mislim da tako treba!

Jer osecanja ne vredi kriti.

Ona gushe,

kao mleko koje chovek

ne zna kako da pije

(a onu kravu da izmuze

na kraj pameti mu nije).

 

Neko trazi da mu servirash

sazvakano i svareno,

samo da ispisha treba.

Jer ga mrzi toliko

da josh se nije nauchio da zvace.

Samo da guta.

Shta ce-

za zvakanje treba mu vishe,

za gutanje pet minuta.

 

A meso kad spremish, bogme, nije lako

onome shto ne zna 9ne zeli) da jede.

Miris ga opije i samo gleda.

Ali kratko to traje...

Samo tih nekoliko minuta

dok nos se navikne na aromu.

Posle je lako.

Posle samo udalji tanjir

pa izmishlja svashta:

'Ne mirishe lepo,

treba da se peche josh!"

Ako ga poslushash

i meso u rernu vratish

posle ce se zaliti zbog uglja

koji si ostavio pred njim.

Pitace:

'Chime me to sluzish ti?"

I dalje nishta nece znati.

Josh mu nece biti jasno.

Mislice da se neko igra s njim.

 

Borba je to.

Iskushenje.

Necu za drugog da zvacem ja!

To shto pljunem ako ume

nek' razume!

Ako ne-

neka zgazi- briga me.

Trag ce na njegovom stopalu ostati,

stopalo njegovo po putevima svojim

ostavljace trag.

I tako ce moja pljuvachka dugo da zivi.

[angels deserve to die]

"Greshka u potezu"

 

Jednog ce jutra

vetar odneti sve moje misli

u nepovrat.

Gledajuci u neprobojne visine

necu ni osetiti, ni videti,

niti znati

da je vreme proshlo.

Pisacu ti pismo,

dugo, puno rechi neiskazanih.

Zelecu njime da ti kazem

"volim te', jedno iskreno, tiho,nezno...

Zaboravi ono shto je bilo juche

i dodji mi u zagrljaj!

Nadji me u beznadju mom!

Krst cu cheznje svoje

nositi na ramenu svom!

Samo me nadji,

poljubi me,

oprosti mi i kreni sa mnom!

Budi moj putokaz,

moj mir i moj rat,

moja ljubav i moja strast,

moja nevera i ochajanje,

moj gubitak i pokajanje...

ar je vazno koje je doba?

Sada, kada stavljam tachku a sve

shto nikad pochela nisam.

Kada brishem izgubljeno,

shto imala nikada nisam,

shto trazeno nikada nije?

 

A samo tebe trazim

i chekam,i gledam

i pushtam kad treba

i ne dam kad te trebam!

Ne pricham.

Cutim-

sve dublje i dublje ponirem u dubine svoje,

ludost, magiju zivota i glad.

Raste u meni ona misao,

shto davno jednom rekoh je ja:

dachovek nikada nije zeleo

da postane humana vrsta.

To je doshlo tek onako,

u redu logike.

 

Jednom sam gledala ribu u tegli.

U tegli-da,jer nije bilo akvarijuma.

I to je za nju bilo more.

Kroz staklo posmatrala je svet.

Videla je smeh, srecu, zivot, ubistva, plach.

Sve to ureza se u ochima njenim

i voleshe teglu vishe od svega!

Jer zashticena beshe ona

od sve mrznje i zla!

 

Sedim.

I dalje na onom istom mestu.

Pishem ti pismo.

Ono pochetno "Zdravo".

Buba sa zida okrenu se prema meni.

Crna, glatka, sjajna,

k'o crna kap boje.

Besno udarih rukom,

ona se okrete,crvenu kap ostavi za istoriju,

pade na pod i umre.

Uzeh belo i zakrechih krv.

K'o da buba nikad postojala nije.

A mozda je ta buba nosila nekome vest.

Nekoj drugoj bubi-

mozda poljubac?

 

I tako nasta pesma:

'Krenula buba na put,

ali avaj, zgazi je tramvaj!

Druga buba na putu stoji

i minute,dane broji-

devet sunca i deset predugih noci...

Hoce li joj dragi doci?

 

Bacih bubu u korpu za smece.

Shta ce mi?

 

Onoga dana kad mi reche 'zdravo"

ja sam bila na drugoj strani,

na drugom putu,

drugu sam nadu imala u svojoj glavi.

Pogledah te, ti se nasmeshi-

Beshe to udarac pravi!

 

Sad sam u korpi za smece

krivicom svojom.

Nije trebalo da te gledam.

Shta cu ti?

 

Ostavljam pismo.

Iz inata necu da ga pishem!

 

Mogu li da zamenim mesto?

Mesto ochaja na lice osmeh da stavim?

Moze li da me cheka neko

(josh uvek, jer krenuh njemu

pre tvog zdravo)?

Ribu u more da pustim?

Buba da mi oprosti?

Razbijena flasha da ozdravi?

Svoju cu ruku odseci

i dati je Suncu d mlati njome!

Bogovi stari nek se ne ljute

shto macheve cu isukati njihove!

U carstvu tishine

mora biti buke!

Zato pokrecem borbu

i u vis dizem ruke,

masku na lice stavljam

da ne pozna me niko!

U boj krecem strashan-

tamo, gde pobednik je niko!

Senku moju vidi li,

anarhija otici ce sama!

Glas moj chuje li-

zivot doci ce nama!

A ja cu se i dalje pitati:

"Chemu sve to?

Zar sam to ja?

Zashto je ljubav tolika sila?

Shvaticu jednom te tajne korake,

tajne hodnike, kojima bespomocno bauljam,

vrata velika, zakljuchana, razvaljujem.

Zvuk visine s druge strane chujem.

Obesno, ludo, ponosno,

srecno i strashno

nad ponor nadnichem.

 

Taj ponor, gde nekad bejah ja.

Ta tmina ostade za mnom!

U drugu noc, svetliju,

upadam ja!

Nazire se mesechina...

Samo je pitanje dana

kada cu stici do Meseca.

Nasmejacu se...

Glasno...

Urnebesno...

Ludo...

 

[Vresište]

'Sul' tebi sve pesme o tebi?

[angels deserve to die]

'Sul' tebi sve pesme o tebi?

Nisu. U njima uvek postoji deo mene, ali je vishe inspiracija u pitanju. Prvu sam posvetila prijatelju koji je izvrshio samoubistvo... Uglavnom mi se pojavi u glavi jedna rechenica. Onda sednem da pishem i izadje cela pesma, u kojoj je mozda samo ta jedna rechenica o meni i o tome shto mi se deshava, sve ostalo je samo moja inspiracija. Shto mozda opet govori meni, ali ne uvek. Uvek kazem da chovek treba dobro da me upozna da bi znao i razumeo o chemu uopshte pishem.

[angels deserve to die]

Pusti me...

 

Pusti me da budem to shto zelim,

Tako cu i ja znati

da i ti neshto zelish.

 

Pusti me

srecu i tugu svoju

sa tobom da delim,

tako cu znati

da i ti neshto delish.

 

Pusti me

da ti pricham

priche beskrajne, duge,

slushacu shapat tvoj

mnoge noci druge

i znati

da i ti neshto velish.

 

Pusti me da te preklinjem,

da te molim.

Znacu tada

da i ti umesh

da za neshto molish.

 

Pusti me da te volim.

U tebi vidim sebe

I znam tada

da i ti mene volish.

[angels deserve to die]

Pas je preshao ulicu

cheznjivog pogleda,

hodeci za nekim ciljem.

Pas je preshao ulicu

a da ni slutio nije

shta ga sa druge strane cheka.

On je zeleo da je predje

i nije zalio puta.

Jer tamo stajashe neko nalik na nju.

Usta njegova vlazila su.

Jezik ispade,

srce iskochi

u trenutku kad ugleda je.

I od tog trena

ne smiri se dusha njegova.

U odluchni boj krenu

jer znade da,

ako samo lezi u hladu,

za njega nema nade.

Trchao je, chini mu se, dan ceo,

u borbi rvao se sdrugim psima,

penio je i lajuci kleo

sve one shto bi mu oteli nju,

koju je za tren zavoleo.

Mlatio je glavom,ritao i rez'o

dok pogled mu

zeljno k njoj se nosi.

No bitka se

sve jache stati bije.

Sve je vishe pasa doshlo-

publika je uzdrhtala sva.

Iz daljine glas se chuje:

"ko u bitku ne udje, bolje da ga nije!"

Ujdurma se digla velika,

svu prashinu s puta strishe,

teshko rezanje i cika,

do noci tamne bitku bishe.

 

Stali su,

umorni i zedni,

tu negde pored onog coshka.

I tek tada spazishe,

o, jadni i bedni,

da nestade im

koska...

 

[angels deserve to die]

Dajte malo kritike... :-)

[Vresište]

Evo da otvorim sezonu...

Odmah da se ogradim prochitao sam samo ovu o kucama i koski i smatram da je krajnje shovinistichka.Nisu sve zhene mrshave...(koska)

Shalim se fina je i veoma upotrebljiva, malo nisam po'vatao ritam al' mi se chini da ga ima.

Sorry, ovo ti je na brzinu...valjda chu smognem vreme i za ostalo...

[angels deserve to die]

He, he, shovinistichka

Nisam bash pisala o zenama, ni o ljubavi

Malo me politika inspirisala, mada, kada pogledam ovako, moze ova pesma na mnoge stvari da se primeni, jel' da?

[angels deserve to die]

Ili ono, kod nas u kraju postoji izreka: "Dvojica se karaju, treci pechali"- Dvoje se svadjaju, treci dobija

[angels deserve to die]

Kazi mi..

 

 

Prolazim kroz shumu...

Mrak...

Neko me prati...

Strah?

Ne.

Koracham dalje.

Smeh...

Chuje se iza daljine.

Taj zlobni kikot...

Stize me,

polako uzima...

svlachi...

moju dushu...

Bezim,

ali kasno...

Pratim ochi svoje

i jasno vidim lik...

Moje drugo ja

stoji tu,

moj mrak...

Moja ljubav,

moja mrznja zla...

Moja lepota,

moj grozan dah,

moja sigurnost

i moj strah.

Moja moc

i moja slabost...

Sve moje bitku sa sobom bije.

Sa sobom- i s onim drugim,

sa svime shto mu prijatelj nije.

Buka, lom,pepeo i prah-

jedno za drugim

i sve u isti mah!

Crno, belo, belo, crno

i pomalo sivog

a ipak srce joshte kuca

i gleda samo jednu tachku

i voli-

svoju moc prema svemu shto postoji

i nemoc prema jednom-

liku iz senke

iz podsvesti moje

i duboke svesti.

To sam ja!!!

Duh i glas

spojeni u telu i dushi chovechjoj.

To sam ja!!!

Ti znash- kazi mi,

shta je to misterija?

Koga u shumi trazim?

Sebe, ili charobni svet,

satkan od lazi?

Andjeli se nadnose nada mnom,

traze me.

Da li imaju shta naci?

Ja sam vec odavno daleko...

Izvan i iznad svega...

Kazi mi...

Shta trazim...

Kazi mi...

[angels deserve to die]

Ima li koga?

[Rehabilitovani Bagrem]

Ne?

[Millennium]

Faustovska atmnosfera... Posebno bih zdvojio bih stihove:

 

Moje drugo ja

stoji tu,

moj mrak...

[angels deserve to die]

Senka svih Senki

 

(U Svetlosti Senke svih Senki,

tu negde, na Kraju Sveta)

 

U Svetlosti Senke svih Senki,

tu negde, na Kraju Sveta,

zivim ja.

Ochima svojim vidim sve

i zato zmurim,

sakrivam se od podlosti ljudi.

Prijatelji su moji zlato mi najvece.

Ljubav- san neodsanjan.

 

Cheznja je moja u pravcu vetra poletela,

senke, kceri njene, pratishe je.

Bogu u ochi da pogleda ona je htela,

da pita zashto da skrivena stoji tu,

odbachena od svih.

Ljudi prezrivo je gledahu.

Cheznja moja letela je nebom.

I nije znala nishta.

Nije znala zashto suzne su ochi tela njenog.

Drvece kroz lice joj prolazi.

Jer tela ne beshe.

Ono ostade Tamo, da chuva Senku,

da chuva tu Svetlost,

ali telo je samo krv i meso.

 

Krv je vruca,

a meso se raspada.

Krv je srce,

Krv je dusha,

Krv je ljubav.

 

Krv... mnogi bi iz njene chashe pili,

malo ih je pochastvovanih.

I ne! Nisu to vampiri!

To su ljudi

shto Ljubav znaju kako da piju,

suze voljene vodom sa Izvora Svetlosti da miju.

 

I lice bljesne tim sjajem,

shto samo Sreca moze da ga da!

I Srce zakuca, ali avaj-

U Svetlosti Senke svih Senki,

tu negde, na Kraju Sveta,

zivim ja,

tako da moja svetlost ne vidi se,

jer Svetlost Senke jache sja...

A shta je Senka?

 

Krv je moja plava i venama mojim ne teche.

Ja sam Lacrimosa,

suze moje oplakuju sve grehe ljudske,

sva zla.

 

U Svetlosti Senke svih Senki,

tu negde, na Kraju Sveta,

zivim ja.

 

Nekada, u buducnosti nekoj,

dusha moja vaskrsnuce poput Feniksa.

Sada ona spi

i mirno cheka

da Senka je pusti.

Telo moje gorko plache.

A shta je Senka?

 

Senka svih Senki,

shto zivi tu negde, na Kraju Sveta,

to je ta sen, shto vechno te prati,

shto hoda za tobom skrivena medj' drvecem.

Ako joj se jednom prepustish,

da pobegnesh ona tebi nece dati.

 

Ona je tu da shapce ti na uvo,

ona je tu da te pokoleba,

ona je tu i shamar da udari,

ona je tu samo da pobedi.

 

Oni, shto ruku joj dadoshe,

u svet zakorachishe drugi

misleci da tamo je bolje.

Sada u Svetlosti njenoj zive

i, bez imalo volje,

gledaju cvece shto opojno mirishe.

Osetiti njegov miris

oni nece nikada vishe,

ako Ljubav im ne pokuca na vrata.

 

Ta Ljubav, shto sve rane lechi!

Ta Ljubav velika!

Ta Ljubav slavna!

 

Doci ce jednog dana u dvor moj,

vrata srca mog otvorice!

Nishta necu reci,

samo cu je pustiti da udje

i istog trena od Senke cu pobeci!

I Senka ce pasti!

Krila moja rashirice se,

andjeli chuce moju pesmu!

Djavo ce u ognju goreti sam!

Iletecu tako ja,

k'o cheznja moja shto letela je negda!

 

Telo moje osetice nebesne visine,

dusha moja uzdrhtace od miline!

Druge dushe poletece za mnom.

 

I u tom trenu-

kad nastane neba i zemlje spoj-

poveshcemo najveci na ovom svetu boj!

 

Ko u biblijska vremena

bice se andjeli i demoni-

krshi se grana i puca stena,

ratni poziv shalju nam oni!

 

Da svi ustanemo,

Ljubav da udahnemo,

Srca otvorimo

i poslednji zid samoce da oborimo!

 

Da uhvatimo se za ruke,

zaigramo veselo

i bitku biti da krenemo smelo!

 

O tome sanjam ja!

O tom dalekom danu!

I makar tada umrlo moje telo- neka!

Zivece moja dusha!

 

A do tada

ostacu da chamim ja

u Svetlosti Senke svih Senki,

tu negde, na Kraju Sveta...

[The Prince of Dorkness]

 

Da li je pesma Kazi mi(pohvale inace) nije o ribi koju proganja black metalac u sumi.Ima nekoliko referenci-ovo crno,belo,crno,belo-da je nije proganjao sa corpse paintom.Svidja mi se,procitam ostalo pa javim.

 

Steve,goes out in the woods and starts stalking balck metal musicians.

[angels deserve to die]

Ptico

 

Na granu je sletela ptica.

Opojnim glasom ona zapeva.

O, mila ptico, nebeski putniche,

kakve mi vesti nosish ti?

Ti si bila tamo, gde ja nisam.

Ti si videla neshto shto ja nisam.

I zato ti pevash sad-

zelish neshto mi reci.

Zelish saopshtiti svetu

neke druge stvari,

neshto vazno i lepo,

neshto charobno i slatko.

Ali svet nash

za glas tvoj ne mari.

Nije ga briga, jer ne razume

ono shto zelish da mu kazesh ti.

Grudi su tvoje pune,

a srce drhti od onog shto videla si.

Ustreptalo na grani zelenoj stojish ti.

Stojish i gledash me pravo u ochi.

Kljun svoj otvarash

i kazesh: "Pi",

ali shta to znachi?

Ne razumem te, ptico moja mila,

jer rechi su pesme tvoje

za svet jezik strani.

Ne razumem te, ptico moja mila,

a tako bih volela sa tobom prichati!

 

I jednom, kada shvatish

da prolazimo pored tebe

ushiju zatvorenih i zmureci,

da gnushamo se svake lepe rechi,

zaplakacesh, ptico, gorko cesh plakati!

 

Jer choveku mnogo treba

da srce otvori i da zavoli

u ovom svetu punom lazi,

gde chesto svaka lepa rech

gubi svoje drazi.

 

U tuzi bolnoj

krila cesh miti suzama svojim,

glas ce tvoj

tuzne pesme pocheti da peva.

 

I jedne vecheri,

kada Sunce plameno

iza gore zadje da vechni sanak sneva-

utihnucesh, ptico vesela...

 

 

 

Da li je pesma Kazi mi(pohvale inace) nije o ribi koju proganja black metalac u sumi.Ima nekoliko referenci-ovo crno,belo,crno,belo-da je nije proganjao sa corpse paintom.Svidja mi se,procitam ostalo pa javim.

 

Steve,goes out in the woods and starts stalking balck metal musicians.

Ovu sam pesmu pisala kada sam bila pochela da gubim veru u mnoge stvari- prijatelje, Boga... Tako da, Milenijum je u pravu- ima tu malo faustovske atmosfere. Nisam mislila na konkretan sluchaj metalca i neke ribe Tu je opisano stanje dushe, kao i uglavnom u mojim pesmama. Mada, kao shto sam vec rekla, ne odnose se sve pesme na mene. Ipak, ova pesma je pisana u jednom od MOJIH, lichno mojih, trenutaka.

[Blanziflor]

Mislim da su sve ove reci previse vredne da bi se ostavljale ovde.

 

Mislim da moram da povucem crtu posle druge, kako bih mogla da podnesem i sledece.

 

Ne upustajuci se dalje, interesantno mi je i kako prelazis, neprimetno, iz okruglog stiha romantizma u fragmentarnu ostru ulicnu poeziju.

 

Inace, i divni, pravi zenski, senzibilitet. Pravi zenski, mislim: Desanka Maksimovic kada je o ljubavi, Sapfo kada je Eros, Sekulic kada je misao.

[angels deserve to die]

Tu sam...josh malo na ovom svetu...dok ne nadjem drugu dimenziju,koja nije smrt...

 

 

...nije ni raj...ni pakao... A ljubav je neshto posebno. Ona nas uchi zivotu, uchi nas samoj ljubavi. Uchi nas sreci, dobroti. Ali nas uchi i lazima i prevari! Shta se sve zarad ljubavi chini! Juche sam mnoge stvari precutala, samo mira da bude i ljubav da se oseca u vazduhu. Juche sam mnoge pljuvachke progutala, samo da danas ja ostanem ja. Juche sam sebi jednu technost u vene ubrizgala. Prvi put mi je trebalo to... da ubrizgam serum nade, koja nikada nestajala nije. Zato je sad imam na pretek. S ponosom gledam sunce i radujem se zivotu. S ponosom pratim sve. Ptice koje pevajuci odlaze na jug. Napushtaju nas pevajuci, ali i ja sam srecna jer njihov odlazak znachi da ce opet doci. Sve se u zivotu vraca. Svaka kap rose, chestica prashine. Sve se vraca, pa i ljubav, ona iskonska. Zato teram sve oluje i pushtam svoj glas-neka se chuje! Mnogo zivota josh ima u meni!

 

Mnogo ce voda josh ovim putem proci dok dodjem do svog cilja. Zato u ovom blatu sad ostavljam svoj prljav trag i dalje chista krecem ja. Chista, sa mednim ustima i pljavih ochiju. Prljavih od peska shto neko grunu mi u lice i zalepi ga pljuvachkom svojom krvavom. Pljuvachkom, koja iz smrdljivih usta dolete... Ali pashce taj pesak, jer prstima svojim skidam ga ja i na izvoru vode bistre perem ruke svoje-od svih lazi koje ovaj svet tka. I krecem na put noseci u sebi chistu istinu...

 

I tako nastavih dalje za svojim ciljevima, za svojim nadanjima. Krenuh da osvajam sve vishe vrhove, ali neshto jache nadje se od mene. Stajashe predamnom kao stena-visoko i belo. Bejashe me zao crnu tachku da ostavim tu. Ali morala sam. Bejashe to moj trag u snegu. Prodjoh pored njega. pogledah ga onako sa ramena. Nasmejah se jetko i rekoh sebi: "Ma ko ga j..., idem dalje!"

[Yggdrasil]

Samo ne ponos koji vodi gordosti... nein, nein. Das wuerde doch sehr schlimm, liebe Fraeulein.

 

 

Ja, ja...

 

 

[angels deserve to die]

Ponos koji vodi gordosti- zar takva gordost nije lazna, zar ona ne pada brzo u vodu? Ne volim pokisnuti u gorkoj vodi gordosti te...

[angels deserve to die]

Chime ocharati svet? Shta traziti u njemu ako nemash ideju kako da postojish? Stojim u prikrajku i chekam. Chekam svetlost mesechine da obasja mi put. Chekam da krenem tragovima Meseca shto na me gleda ljut jer davno jednom krenula nisam. Chekam da stane kisha i da ova noc konachno svojim sjajem zablista...samo za mene... Jer moj je trenutak sad, za neki minut. Josh malo cu chekati ja. Josh malo... dok ne bude kasno...

 

[angels deserve to die]

Dok odobre temu:

 

Znachi, pricha ce se sastojati iz niza pricha razlichitih likova- prvu pricha jedan, drugu drugi i tako...

 

 

Evo priche:

 

Bez naslova- trenutno

 

Јуче је један човек прошао улицом. Баш испред оне куће застаде и,као да нешто тражи, стајаше ту дуго и гледаше. Као да му је све то однекуд познато. Та стакла прозора,та врата обојена у црвено-у њих се посебно загледа. Пође. Стаде. Приближи се. Прстима лако капију додирну. Она зашкрипи. Али, с оне стране мукла тишина. Сви смо ми то знали. Сви, који смо нетремице кроз своје прозоре посматрали тог чудног намерника. Чудног, јер смо знали да у кући одавно нико не живи. Он, изгледа, није знао...

Та капија, стајао је пред њом дуго и чинило нам се као да ће ту стајати вековима. Као споменик. Није се мицао. Могла сам му само видети црни капут и тамну косу, која је вирила испод помало чудног црног шешира. У руци је држао кофер или нешто слично. Људи су пролазили поред њега гледајући га подозриво. Нити је кога шта питао, нити се макао одатле...

У једном тренутку се окрену. Погледа низ пут- лево па десно. Као да је хтео да буде сигуран да нема никога, да га нико не види. Помало плашљиво гурну капију и крену према вратима. Затим опет застаде. Спусти кофер, исправи се и пружи руку. Пружи је, дотакну врата па је тргну. И тако неколико пута. Затим полако ухвати браву, али ни онда не беше сигуран... Сме ли да уђе? Звоно је било ту, одмах поред, негде у висини његових очију. Црвено као и та врата пред којима је стајао. Устукну корак, опет се окрете и крену назад. И, тад му видех лице... Беше то лице несвакидашње. Познато однекуд. Нисам могла да се сетим одакле. Знате оно, то је као кад неко закопа нешто дубоко у неку јаму па после покуша да га откопа, али не успева. Тако сам се ја осећала покушавајући да се сетим одакле га знам. Те очи су причале неку причу, тај је човек носио нешто у себи.

Застао је по ко зна који пут и по ко зна који пут погледа она врата. Као да је скупио неку снагу у себи, он сигурним корацима изнова крену према њима. Закуца. Али му нико не одговори. Али то куцање беше посебно. Као нека шифра. Три пута брзо па два пута споро, па опет три пута брзо. И то ми се учини однекуд познато. Враћало ме у нека давна времена, када бејах дете. Када моја мајка још бејаше поред мене. Сећам се- давала ми је колач преливен соком од вишње. И онда је неко исто тако закуцао на врата. Лика му се не сећам, нити име памтим. Само знам да сам срећна што сам ичега почела да се сећам. Дуго је времена требало... од оне несреће... целих пет година... Тада сам мајку изгубила, а ја једва остала жива, препуштена Богу и себи. Дошли су по мене неки људи...у болницу. Рекли су ми да су моји баба и деда. Одвели су ме својој кући, ту, где сам и сад. Али, ја сам стално посматрала кућу преко пута- малу кућицу са црвеним вратима и ливадом испред. Стално сам питала чија је та кућа и зашто из ње нико не излази. Рекли су ми да ћу једног дана то сазнати, али је још рано за то- још нисам довољно здрава. Рекли су ми после пар месеци. Била је то кућа мојих родитеља. Ту сам провела своје детињство. Све до петнаесте године, када се десила она несрећа. Од тада, лице мајке памтим само кроз маглу. Оца никако.

Звонио је, али опет није било одговора. Затим је изнова ухватио браву и одшкринуо врата. Знала сам да ће успети да уђе. Кућа је одавно испражњена па је нисмо ни закључавали. Мада ми се одувек чинило да бака има посебних разлога за то. Дека се љутио, али је с временом дигао руке. А човек се изгубио из мог видокруга. Знала сам да га је тамо затекла тама, можда нека прошлост и драга сећања, којима мој мозак још увек није био склон... Заплаках...

***

„Јесте ли икад видели духове?“

„О, да! Виђам их сваки дан...“, одговорио сам, мада никога у соби нисам видео. Глас је говорио из тмине,тамо лево у углу собе. Ни сен...

[angels deserve to die]

Kakve su godine doshle,

u moru secanja ostaje nas sve vishe,

ti si bio taj shto je snagu davao,

a sada te nema vishe...

 

Kako se zovesh?

Kojim putem odlazish?

Kojim li se vracash?

U koje chase dolazish?

 

Sve sam to znala ja,

sada te vishe ne osecam...

Sedim u kutu jednom

i samo strashne stvari predosecam.

 

Ti si nestao

k'o oblak prashine,

ti si nestao, a ja znam-

vraticesh se jednog dana,

chim sunce sine.

 

Vraticesh se machem oruzan,

klacesh ljude greshne,

a onda cesh se, tugom ovenchan,

vratiti u predele vechne...

 

Ovo je tek sad smishljeno