Aesma Daeva

[Josif Visarionovič]

Americki sympho/goth.Lagana,opustena muzika,cak malo vuce i na elektro.Prilicno originalno

 

Here Lies One Whose Name Was Written In Water (1999)

The Eros of Frigid Beauty (2002)

The New Athens Ethos (2003)

Dawn of The New Athens (2007)

 

Moja preporuka za pesmu Darkness sa albuma Here Lies...

 

 

[lithium]

neverovano da niko ne pishe na ovoj temi....

anyway, oni su mi jako prijatni za slushanje...u nekoj otupljenoj fazi, kad ne mogu ni o chemu da razmishljam..

ne znam apsolutno nishta o ovom bendu, chak nemam ni nazive pesama na prva dva albuma...ali mi prijaju:)

[Josif Visarionovič]

Konacno je jos neko cuo za njih

[Sinstrel]

Ma pricalo se o ovom bendu ali na prosloj temi koja je btw nestala for good. Zasto i gde? Nemam pojma.

 

"Here Lies One Whose Name Was Written In Water" je sjajan album. Ostale nisam ni slusao kako treba.

[WITCH84]

Konacno je jos neko cuo za njih

Culi smo i svidja nam se.Cek samo Lotophagus da se pojavi.Ona ih bas gotivi,kolko ja znam.

[זאבים]

Skinuh owaj iz 2002. i poprilichno smara. Jesu li ostali albumi reprezentativniji?

[Sinstrel]

Skini prvi album.

[Guest TužneUši]

zbog poslednjeg albuma, dawn of the new athens, koji je sympho metal (iako nekonvencionalan), ovaj bend zasluzuje da se nadje na metal podforumu

solidan album, ima par odlicnih pesama (ali otprilike trecina opasno smara na isti nacin kao njihovi raniji albumi); meni je to jedini metal bend sa operskim vokalom a da ne smrdi i jedini koliko ja znam da nema veze ni sa power metalom ni doom-om nego gradi takav zvuk na nekoj tech-thrash/heavy-prog osnovi

[truliandedzombileš!]

Od Aesma Daeve sam slušao samo album iz 2007. - Dawn of the New Athens - pa sam se iznenadio kad sam ih video na ovom podforumu

 

Originalni možda i jesu, ali takođe i prilično dosadni. Pomenuti album sam u celini poslušao jedva dva-tri puta, a tek po neku pesmu malo češće (Hymn To The Sun, na primer)...

[Yggdrasil]

Here Lies... (1999) najbolji je album Aesmae (uh). Neuporedivo. Ima čistu koncepciju, dosta autentičnog baroka, posebno zbog "When I have fears...".

Ostali albumi eksponencijalno padaju u odnosu na taj, ali ipak zadržavaju dovoljno kvaliteta. The dawn of new Athens i The new Athens Ethos su zatvoreni eksperiment, i to ne preterano uspešan. Pokušali su nešto sa neopaganizmom, neoklasicizmom, čini mi se, i kolaps je nastao čim su "izmi" stupili na scenu.

I sad mi se zbog ovoga sluša A.D.