:-|

[Zbrilion]

 

INNER ABSURDITY

 

 

 

Mural pahuljaste prerije.

Strvina strvinu sablažnjuje.

Krvavi odresci u sosu od

postizborne ćutnje.

Spiralno izdanje vlaknastog neba.

 

 

Ja i Ti

Ti i Ja

u dnevno doziranom

akvarelu.

 

 

Stih se ledi

u našim ustima.

 

 

Tako odlaže

osmu reinkarnaciju.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PRERANO & PREKASNO

 

 

 

 

nisam imao para i čuvao sam

štandove sa knjigama

od 9 uveče do 9 ujutro,

smrzavao se

za crkavicu.

 

 

 

imao sam pravo da čitam knjigu

kada je sve bilo manje - više pusto.

"odaberi jednu", govorio bi gazda

i posle mog izbora bi počeo da

navlači najlone preko

tezgi.

 

 

 

skoro svake noći bih pročitao po jedno delo.

to i nije bilo tako loše.

 

 

 

grad bi promicao kraj mene

bdeo bi sa mnom:

provalnici, policajci, pijanci

pogubljene devojke "sumnjivog morala"

koje započinju razgovore

o romanima Agate Kristi

klipani koji ratuju cepanjem i lepljenjem

stranačkih plakata

a onda se i pobiju ili poubijaju

i tako dalje.

 

 

 

 

jedna noć je bila kišovita.

svi su se razišli.

Orhan Pamuk, bleda sijalica i ja.

 

 

 

uneo sam se i glas me preseče:

 

 

 

"DA NIJE MALO PRERANO ZA ČITANJE?!"

 

 

 

 

 

bio je to ulični pandur, noćni pas poput mene.

kezio se svojoj šali.

 

 

lice mu je bilo ozareno kao da mu je na vrata

pokucala Džena Džejmison sa milion dolara u tašni

i saopštila mu da sa njom i novcem

radi šta god

želi.

 

 

 

"nikada nije ni rano ni kasno", odgovorih mu

a on se i dalje poluretardirano kezio.

 

 

 

 

 

okrenuh stranicu i umorno pomislih

- prijatelju, za tebe je

možda i

prekasno.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PRIHVATI

 

 

 

 

dedi je zadnjih par nedelja bilo loše

i te večeri sam osetio

da verovatno neće dočekati

jutro.

 

 

poranio sam, ušao u očev stan

i odškrinuo vrata

dedine

sobe.

 

 

deda je ukočeno

gledao u

plafon.

 

 

usta su mu

bila

poluotvorena.

 

 

otac je sedeo u kuhinji

i potvrdio mi

prizor:

 

 

"da, da, umro je noćas."

 

 

suze su mi

tekle niz

obraze.

 

 

"u koliko sati ?"

 

 

"ne znam, u neko doba sam

zaspao u svojoj

sobi."

 

 

"prevrtao se tamo u samrtnoj agoniji,

možda si ipak trebao

da budeš kraj

njega."

 

 

"ma đavola! čovek se rađa sam i umire sam.

u suštini je uvek tako. i tokom života je sam.

prihvati to. pa bar bi TI

to trebao da

znaš."

 

 

"možda si se uplašio."

 

 

"misli šta hoćeš."

 

 

otac je izašao

da poruči mrtvački

kovčeg.

 

 

ja sam sedeo

na

kauču.

 

 

deda je ukočeno

gledao u

plafon.

 

 

 

 

već mu je

bilo

svejedno.