Ivan_Creed Posted December 14, 2008 Report Posted December 14, 2008 Kalife, prvo ja nigde nisam rekao da smo nebeski i bezgresan narod. Drugo, sto se tice zrtava, problem je u tome sto ceo svet prica o svima, samo ne srpskim. Naravno da nisu samo nasi pobijeni, svi ginu u ratu, ali problem je najveci sto i mi i ostali cutimo o velikim, nepotrebnim, i mucki pobijenim 'masama' naroda, gde su citave familije ugasene, itd itd... To je ono sto meni mnogo smeta, i jednostavno u tom kontextu me drugi narodi NE INTERESUJU, jer nisam deo njih a moram prvo sebi trn iz oka da izvadim.. Jebiga, koliko druge boli uvo za nase toliko i mene za tudje... Sto nas vraca na pocetak - svi kromanjonci su nas istorijski gurali da ginemo, bilo od ovih ili onih metaka/strela! Trece, ono za pobiVanje naroda da napravimo prostor ne razumem o cemu pricas - o doseljavanju slovena, ili sta? Cetvrto, ne znam o kakvim sam brojevima i lesevima pricao.... Ima mnogo brojeva, ali u kom kontextu? Peto, u svakom narodu ima svakakvih, pa i glupana. Ne znam sta je tu pitanje, nEsam nista poricao. Sto se tice filtera, ne verujem da ga imam, jer sam svestan svega, ali zbog odnosa izmedju nas i ostalog sveta mozda deluje kao da pricam jednu pricu, a ne vise... mada kao sto rekoh, ne znam to za filter koliko je opeth tacno.. Sesto, nije kooL sto je neko nekog ubio u sred bela dana, ali isto tako nije ni Jasenovac kool, niti one jame, niti hapsenje i pljuvanje po pogresnim ljudima, i diskriminaciji citavog naroda... Interesantan fakat je da je taj narod u neku ruku srpski samo, ostali se gledaju kao nevina decurlija koju su zli, veliki i mocni CETNICI zlostavljali, ubijali i pljackali tokom svoje agresije na inostrane republike... Tako da, zao mi je, ali ne ulazim u to i neka ih je porokao, manje srbomorzaca... Mislim, rece komandant vojske posle WW1 kralju kako nas oni tamo (hrvati) mrze... A i od habrzburske monarhije mi imamo problema i segregaciju sa tog zapadnog dela, tako da, ne verujem da smo svi bili srecni i mirni... Metoda nije bitna, ali mi cilj jeste, a to je da nas ostave na miru i da gledaju svoja posla, a mi svoja! Imamo previse problema da resimo, a ratovi i oruzani konflitki nam mislim vise ne trebaju (osim konacnog ili sve ili nista)! Ko veruje da smi mi agresori i cuda, taj neka se odstrani mozak, i nemamo sta da pricamo sa takvim (mozemo jedino da ga roknemo)... Nas narod i dalje ispasta, i mislim da je to ono sto je najbitnije, bilo svojom ili tudjom gluposcu, treba nam jedan Aragorn, ili Fellowship citav ako zagusti, da se pocne resavati i ciniti nesto, BOLAN; kao sto rece Bajazit - unapredjuj i ubijaj! Zasto? Zato sto je takva ljudska priroda, a mi svojom finocom nismo mnogo mogli da postignemo, ali sam voljan da cujem za mirno resenje, ali BEZ gubljenja dostojanstva i integriteta (mislim vise karakterno)... previse su nas sa i bez razloga savijali, pa opet pisHa... Da ne tupim vise, nemojte da dozvolite da pricam o stvarima koje su ocigledne, a i da ne dodje do pogresnog tumacenja usled mog avantgardnog nacina izrazavanja (bikaz aj rul)... Ajm so ekselent... a vi ste svi meni potcinjeni... Kalife, ne budi transexualac, ja sam odlucio da ne volim da delim, nego budem podeljen... Ocigledno je da se nabacujes, more, Tomislavu Sojeru! Sramota...!
Guest Bata Životinja Posted December 14, 2008 Report Posted December 14, 2008 Elem, imas problem da razgranicis svoje misli od tudjih reci. Nisam rekao da si nacionalna opcija, ni da imas praziluk u dupetu, ni da su svi u nacionalnoj opciji seljaci. Sve su to tvoji zakljuchci, pa ih onda tako i prezentuj. Nemoj u ovoj formi gde ispada da sam ja o tome pisao na taj nacin, jer nisam. Pre svega, nisam se tebi ni obracao i ne kapiram zasto se tako lako pronalazis u svakoj prici. Mogu ja da slusam tvoje argumente, ali tesko ih je pronaci, ako razumes sta mislim. Slabo tu tebe ima, kao da listam knjigu, a to mogu i bez tebe. Tu gde te ima, stalno nesto pizdis. Vidim da kad neko kaze da u zivotu treba praviti dobre dilove, ti odmah tu pronadjes neki stereotip koji bi trebalo zabraniti i intervenises. Verujem da se za svaki slucaj vec sprema i sledeca tona skolski prepolitizovanih eseja. Zapitaj se ciji je um zarobljen. Kakogod i ne ocekujem da cu se sa tobom ikada razumeti. Nosimo potpuno drugaciji sadrzaj, kao da pricamo drugim jezicima. Jednostavno ne razumem ljude poput tebe. Neka bude moja greska, nije frka. brate, genijalan si. Prvo nemoguće je razgraničiti svoje misli od tuđih riječi, ko misli da iznosi svoje misli je blaženo rečeno budala. Ne kaže se džaba da je čitava istorija evropske misli u stvari niz fusnota Platonu. Nema ''nove misli'', Tomislave, zato npr Mckenzie u Hakerskom manifestu traži apsolutnu slobodu informacije, pošto autorska prava ne postoje, jer je sve to plagijat. Nove misli ne postoje. Postoje stare i sa njima baratamo. Stoga ne znam šta uopšte znači kad neko kaže da ne može da razluči moje misli od tuđih riječi - totalno gubljenje vremena i epistemološki ćorsokak, to je sve što ću reći. Dilovi, lobiji, komunikacija uopšte, mora da ima neki cilj, a ovdje još nije došlo ni do dogovora o cilju. Koji moj onda lobiramo i šta lobiramo kad nema dogovora o cilju lobiranja? To je itekako važno. I da, šta uopšte znače ''prepolitizovani eseji''. U teoriji, postoje politizovani prostori života, i postoje tiranski prostori života. Tiranski su jedini nepolitizovani. Politizacija oslobađa, čovječe, nemoj da se plašiš toga. Ne razumiješ me kad sve stvari postavljaš naglavačke, obrni ih na noge. ------------------------- malo da podjebavam Dersua Легенда о младом слабом српском човеку Игор Ивановић понедељак, 17. новембар 2008. Још из средњошколске лектире памтим реченицу из ремек-дела Дервиш и смрт: ''... четрдесет ми је година, ружно доба: човјек је још млад да не би имао жеља, а већ стар да их остварује.'' Тих осамдесетих чинило нам се, као и свим тинејџерима, да време стоји те да је пета деценија нашег живота читаву вечност далеко од нас. Годинама касније, схватили смо нешто: иако смо тада испред школе жицкали за ужину и маштали да једног дана купимо половног фићу, били смо најбогатији: имали смо осећај да је читав живот пред нама! Данас је моја генерација достигла животно подне и некако уморно и са страхом гледа у магловиту будућност, чекајући да је с вечерњег неба судбине обасјају жуте европске звездице. Кад кажем ''моја генерација'', наравно, не мислим прецизно на једно годиште из средине шездесетих, већ на шири генерацијски опсег: почев од оних ''из педесет и неке'' што су се, уз логорску ватру, својим кардио-васкуларним потенцијалом клели у верност поретку и поручивали његовим владарима да Рачунају на њих, па све до оних рођених неколико година пре смрти ''највећег сина наших народа и народности''. Његов одлазак деца су запамтила као општи плач: плакало је небо, планине и шуме, плакале су птице, цвеће, цела земља, а најболније и најтужније њихова Србија. Дакле, кад кажем моја генерација, мислим шире, на тог Новог евросрпског Човека мога рода и нараштаја, то упоришно биће европских интеграција; све анализе и истраживања показују да је управо тај човек најтврђе подржао Европу и од ње направио Апсолут. Али како се десило да се један титоизмом заражен и животне жеље препун тинејџер у својим средњим годинама конвертује у еврофундаменталисту, пошто је схватио да је ''одвећ стар'' да би могао остварити жеље? Моја генерација васпитавана је у атеистичком, југословенском и марксистичком духу. Одбацивање Бога и хришћанства, раскид с монархистичком и равногорском традицијом те презир према приватној имовини и иницијативи чинили су идеолошке темеље нове религије коју су нам проповедали. Од нас су тражили да обожавамо култ прогреса и будућности, да верујемо у новог Месију, тог интернационалног Човека пролетера, који незадрживо граби ка Комунизму – обећаној земљи где ''свако ради колико може, а узима колико му треба''. Током школовања бомбардовали су нас историјатом Другог светског рата и партизанима, као и заветним догађајем, револуцијом, и мисионарством авангарде радничке класе, од чијег појављивања почиње да се мери наше време. Ово идеолошко, једноумно образовање стално је поткрепљивано уверавањем да живимо у богатој и срећној држави чије се границе пружају све докле има братства и јединства, и у којој је слободни радни човек у своје руке преузео све. Од нас се само тражило да завршимо школе и да ни о чему више не мислимо – друштво је ту да се за све побрине. Ми смо омладина са слета, учена да је априорно у праву само зато што је млада и што на њој свет и држава остају. Кад се једног дана будемо запошљавали, треба да нађемо фирму ''у којој се ништа не ради, а у којој је велика плата''. Тада ће само одабрани, који покажу најбоље резултате и који због тога постану чланови партије, моћи да руководе (оно што нам нису говорили, а што смо јасно знали, било је да ће нам директор сигурно бити Црногорац!). Од преостале већине тражила се само чврста вера у тековине НОБ-а и у социјалистичко самоуправљање. Зашто би неко искакао из воза који јури у просвећену Утопију? Моја генерација није у потпуности прихватила овакав идеолошки одгој, као што је то урадила генерација наших очева, и није показала искључивост према алтернативном образовању. Наслућивали смо некако да је мантра коју су нам стално износили, понављајући патетичне фразе, била неискрена. Бежали смо од њене усиљене, лажне тежине. И, како то обично бива, одговоре смо тражили на другој, заводљивој и животнијој страни света. Тако смо, живећи као да лебдимо над сопственом земљом, у тренутном историјском предаху у сукобу Истока и Запада, постали обожаваоци и конзументи опојне западне популарне културе. Сакупљали смо празне лименке ''кока-коле'' и тврде паклице ''марлбора'', лепили по зидовима својих соба постере Стонса и Пистолса, гужвали се по возовима до Трста због ''левиски'' и ''старки'', на часовима кришом читали ''Загора'' и ''Алана Форда'', гурали се у редовима да купимо карте за Бриљантин и навијали за онај чувени тим из Ливерпула: Киген-Тошак-Мекдермот. Кад данас размишљам о томе, мислим да је сасвим људски што је моја генерација, одбацујући патетични партизански мит, сходно нашем тадашњем узрасту и духу времена, прихватила један нови, модерни мит: мит о Западу као царству слободе у џиновском шљаштећем мегамаркету. Не схватајући да лебдимо кроз меки историјски вакуум, и да се таква геополитичка подела може догодити само Једном и само Тада, и прилагођавајући се, због бољег живота, општој хипокризији оваплоћеној у полтронском култу лажног Југословена, лажног левичара и лажног бравара, трајно смо пропустили шансу да се темељно и дубински приближимо изворним западним вредностима. Без храбрости и без воље да се сусретне с том заветном вертикалом Гете-Хегел, око које се концентрисао мислећи западни свет, моја генерација пливала је по површини западног живота. Такмичили смо се ко ће више пута да иде на море током распуста и ко ће више да путује на Запад да би тамо шопинговао. Дуго смо, попут ноја, држали главу у песку и гајили илузију благостања током тих неисторијских ''златних осамдесетих'', кад смо заувек изгубили сопствену историју у вртлогу великог светског времена. Обезбожени и банално подвргнути материјализму, нисмо имали снаге да се суочимо ни са историјским Исусом, а камоли с Христом вере. Али ми смо, као и сви тинејџери на свету, у својим очевима гледали узоре. А они су просто живели и ћутали. Систем их је преко ноћи отргао од мрке сеоске земље и жуљева на рукама, и довео у топле градске небодере. Дао им је добру плату за мало рада и пружио сигурност. Заузврат је од њих тражено само да забораве ко су, шта су и одакле су. Праву цену ове самоиздаје зарад привида бољег живота платиће моја генерација у ''мрачним деведесетим''. Кад данас питамо наше очеве како су могли да пристану на такву лаж и да се одрекну вере и традиције зарад путовања без виза и зимнице преко синдиката, прво само ћуте и гледају у земљу, а онда, сагнуте главе, процеде кроз зубе: ''Шта знам, живело се... такво је, ваљда, било време.'' А то време, тачније његов омамљујући злодух, подмукло је срочио фамозни Устав из 1974, који је креирао све потоње ратове и наше поразе. Против Устава устало је тек неколико интелектуалаца с професором Ђурићем на челу, док су наши очеви били заокупљени набавком јефтине грађе за викендице. Деценију и по касније судбина се горко поиграла с њима. Пролазећи кроз тешку катарзу на путу повратка коренима, породили су сатрапски режим Слободана Милошевића. После читавог живота проведеног у глувонемом страху и под окриљем велике лажи, и са спознајом о сопственој срамоти јер су добровољно изабрали да их систем корумпира, крајем осамдесетих пукао им је чир на души. Они су тада грчевито пожелели да се поново уселе у сопствену историју. Ми смо само остали на њеним капијама. Али шта смо друго могли? После читавог детињства проведеног под стакленим звоном слабићког и левичарског васпитања, после младости потрошене на лажне идеале и површне алтернативе, после неповратно изгубљеног времена у усиљеној хармонији и после чамљења на споредним перонима сопствене историје – одакле бисмо уопште могли скупити храбрости да се ухватимо у коштац с новим, необуздано изазовним и непредвидљиво тешким временом? Док смо расли, нико нам није говорио да је живот непрестана и сурова борба и да његова суштина не лежи у крајњем циљу, већ у биткама на путу до њега. Нико нас није учио да богатство не пада с неба, већ да се ствара у зноју сопственог лица; од нас нико није тражио спремност на саможртвовање, већ нам је подстицан нагон за саможивост. Гледали смо запуштене породичне њиве и имања те слушали савете да бежимо од сваке приватне иницијативе ко ђаво од крста, јер је ''само државни посао сигуран '', и ''да све може пропасти сем државе''. Деценију касније судбина нам је доделила улогу да се вратимо у сопствену историју на згариштима баш те ''неуништиве'' државе! Управо је та историјска нужност постала претешко бреме за слабог човека моје генерације, изгубљеног на раскрсници европских и југословенских путева. Нас су одувек учили да смо окружени братским народима који сложно живе у једној великој, богатој, снажној држави – Југославији. И да ћемо вечно живети у миру, јер су доласком социјализма на врх светске историје сви њени неспоразуми превазиђени, пошто ''зло лежи у друштву, а не у човеку''. Васпитавани смо да верујемо у тог племенитог и просвећеног дива, разумног и рационалног човека, који кроти природу да би оплеменио планету и живот на њој. Оно чему нас нису учили, али јесу трасирали краљевски пут до такве животне оријентације, било је уверење да је напредни и богати Запад ''царство добрих намера'', на које се увек можемо ослонити кад нам затреба. Пут од меког комунистичког поретка, протканог шармом западњачког дизајна егзистенције, до љубави према Западу јесте стреловит, непогрешив и кратак. Заволели смо тог урбаног, модерног и технички напредног западног човека, ''алтруисту'' који се бори за опште добро. У конфузију смо уткали све што нам се хтело, остајући слепи за целину слике, која је много комплекснија и никако једнозначна. Тако су текле године нашег стасавања, под капсулом меког левичарског васпитања, у којој је време заустављено. Ту је растао тај млади и нејаки човек моје генерације, то Неисторијско и Безвољно биће, са идеалима нерада и партизанштине. То је родно место Младог Слабог Српског Човека, себичног и размаженог миљеника неисторије, тог чеда титоизма и хедонизма, којег су разорне историјске силе у ''мрачним деведесетим'' избациле на сопствену историјску позорницу. Неспремног, безвољног и размаженог. И изнад свега уплашеног. Читав један свет срушио се преко ноћи, растакало се једно безбрижно и просто време саткано од путовања, провода и рокенрола, док се генерација Младог Слабог Српског Човека пред сложеним огледалом новог времена сусретала с граничним, егзистенцијалним стањима: ратови, немаштина, безнађе. Као да је пукла заштитна капсула и пропустила стари, заборављени задах крваве балканске историје. Генерација Младог Слабог Српског Човека нашла се у чуду, слуђена и унезверена. Неспремна на борбу и нова правила. Многи су побегли у најдаље ћошкове западне цивилизације на планети, носећи у џепу факултетске дипломе и новац од продатих родитељских станова. Одлазили су огорчени на своју родну земљу, која им је ''ускратила право на нормалан живот'', живот какав им је годинама био обећаван чим заврше факултет. Једнострано су оптуживали Србију јер је за председника већински изабрала човека који је ''повео све нове ратове'' и који је ''једини кривац што ништа није као што је било некад''. Говорили су да беже од примитивизма и некултуре земље промењене ратом и санкцијама. А онда би одлазили у своје нове, удаљене домовине, и то управо државе које су подржавале и спроводиле изолацију Србије. И онда би баш те нове домовине начиниле изузетак у санкцијама према Србији, прихватиле би врло срдачно и дипломе са српских факултета и новац од продатих српских станова. А њихови нови становници тако би платили улазнице за богати западни свет: практично бесплатним високим школовањем које им је даровала родна, сиромашна и примитивна земља, и новцем од продатих родитељских станова, једином озбиљном материјалним вредношћу коју су ови за радног века стекли. Пролазиле су године у новим домовинама, и они су живели разапети између љубави и мржње, притешњени између сећања и наде, згрчени између кајања и интереса. Није још забележен случај да је неко од њих дошао да врати Србији дуг: разлику између тога колико је њега коштало универзитетско школовање и колико таква диплома кошта у њиховим новим домовинама. Нити је забележен случај да је неко од њих родитељима вратио новац од продатог стана. С тим истим осећајем смешаним у коктелу љубави и мржње, поноса и беса, живеће многи из генерације Младог Слабог Српског Човека који су остали у домовини. Током ''мрачних деведесетих'' имаће све мање прилика за иживљавање хедонизма и све више разлога за скромност. И управо је та диспропорција била најмања цена коју је плаћала генерација Младог Слабог Српског Човека, када се у својим најбољим годинама обрела на ветрометини новог балканског поретка. То је била цена какву одувек многе генерације широм света плаћају, бунтовно се питајући на почетку своје мисије ''Зашто баш ми?'', или ''Ко нам је одузео младост?'', али и корачајући судбински напред у правцу стреле времена, као карика у дугачком генерацијском ланцу постајања и постојања. На крају те судбинске параболе, са опомињућим искуством од крви и меса, безвољно би се, реторски, запитали: ''Ко зна чије смо рачуне плаћали?!“. Били су свесни да се у међугенерацијском подвлачењу црте рачуница никад не сложи. Али генерација Младог Слабог Српског Човека није имала храбрости да попут Изгубљене генерације после Првог светског рата уђе у сопствену историју и ратом и немаштином прекинуту лепоту младости надомести једном другом, можда још вреднијом, уметничком лепотом. Уместо тога, из уста читаве генерације је, као сукрвица, цурио само очај. Очај који је породио мржњу према свему што личи на српско или се зове тако, очај који је замрзео све локално и национално. Очај те генерације која није могла да схвати да је заувек испричана бајка о ''златним осамдесетим'' и која је за нестанак овог неисторијског, хипнотичког времена једносмерно оптужила свој народ и његову историју. ''Ништа се од овог не би десило да није било српског национализма'' – био је лајт-мотив свих анализа. Шта се друго могло очекивати од несолидарне генерације која је учена да је њена основна јединка средиште космоса, да је свако од њих појединачно центар света, да су лична права изнад обичаја заједнице те да је хедонизам религија напредног човека?! И тако је Млади Слаби Српски Човек бауљао кроз деведесете, очајан због губитка комфора и жељан ''нормалног живота'' као воде у пустињи. Тако је и Запад, на колективно несвесном нивоу генерације, полако постајао њена митска обећана земља, оаза живота опуштених, богатих и насмејаних људи. И да Србија није таква каква јесте и да на њеном челу није Слободан Милошевић – говорили су многи из генерације – исто би се живело и код нас! Млади Слаби Српски Човек у својој острашћености и површности никад није направио тај лако уочљиви логички корак напред и сагледао природну савезничку везу између омраженог Милошевића и обожаваног Запада. Неантрополошки васпитаван, одбио је да види оно што је било очигледно: морал западних сила у спољној политици најчешће је у директној супротности с правилима која важе у њиховом унутрашњем уређењу, и таква политика базирана је искључиво на голом интересу. Алтруизам и етички принцип нису одлике спољне политике Запада, не зато што је то специфичност Запада, већ зато што је то онтолошко својство свих империја. Логични интересни брак између великих западних сила и малог балканског диктатора била је само једна од реприза из историјске читанке. Али Млади Слаби Српски Човек није познавао ту историју, он је стасавао на неисторијским околностима и учио искривљене повесне лекције. Зато се његово обожавање Запада као ''царства добре воље'' рапидно повећавало, управо онолико колико је расла мржња према Милошевићевом режиму. Мржња која ће брзо прерасти у једини колективни смисао и психолошки компензациони механизам, да би се лична стварност снабдела макар и лажним значајем. Тако је Млади Слаби Српски Човек упао у замку сопствених слабости, створивши од Милошевићевог режима антиапсолут и једину референтну тачку у координантном систему свог живота. Он је тако, филозофским речником речено, добио толико потребну Другост, али је поништио Првост, то јест себе. Тиме је несвесно показао да суштински никад и није био прави противник овог наказног и штеточинског режима, већ његова супротстављена, нашминкана илузија у закривљеној тачки простора и времена. По ко зна који пут поставило се питање: ''Да ли је диктатор стварно толико снажан или његова моћ долази из унутрашње потребе његових противника?'', то јест како пронаћи излаз који води до афирмације из лавиринта негације? И гневни Млади Слаби Српски Човек опет је запао у ћорсокак, претворивши свој целокупан ангажман у негацију, одговарао је на искључивост новом искључивошћу. Као поражени победник дочекао је победу, већ сутрадан након 5. октобра мешкољио се под топлим сунцем слободе, али се и јежио од нејасне слутње да је нестанком Милошевићевог режима у његовом животу створена трајна празнина. Да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој? И баш та слобода и њено варљиво постпетооктобарско сунце које ће накратко спокојно грејати Младог Слабог Српског Човека (тада већ зашлог у ране средње године), снабдеће његову биографију сумњивим револуционарним значајем. Пошто је у младости пропустио праве прилике за побуну и није имао капацитета за суштинска морална питања, да би некако затрпао рупу на психолошком терену, овај типичан генерацијски примерак ће свој ненадокнадиви бунтовнички губитак из младости покушати да компензује у револуционарној шанси која му се указала. Тако ће пристрасно предимензионирати своју улогу у претходној деценији, себично приписујући себи тај ''пресудни џиновски корак ка слободи''. Подсвесно репродукујући менталне чипове које су му уграђивали током школовања, с патетичном реториком ''шетње, шерпе и пиштаљке'', која толико подсећа на пароле из његовог детињства о ''голоруком народу против до зуба наоружаног непријатеља'', повероваће, као што су људи веровали и 1945, да је он месијански појединац који је трајно освојио Слободу и Благостање. Време ће убрзо, као и увек до тада, показати преурањеност и испразност великих очекивања, показујући да казаљке историје куцају у еволутивном ритму. Млади Слаби Српски Човек у својим средњим годинама, због сопствених едукативних понора, није могао да схвати своју судбинску мисију у националном ланцу слободе. Уместо да зна да је само једна карика у дугачком непрегледном низу и да слобода расте у друштву као биљка из генерације у генерацију, он је пригрлио трансценденталност и поверавао у сопствену величину. Модерни, револуционарни човек који је уз помоћ савремене технике сам освојио слободу када ју је декретом прогласио и који због тога никоме ништа није дужан! И зато захтева одмах све благостање – плодове револуције на послужавнику привилегија! Поносан на своју новокомпоновану слободарску улогу и слеп од сопствене гордости, Млади Слаби Српски Човек није желео да зна колико је за своју слободу дужан оној сиротињској и сељачкој Србији која је у Марићевића јарузи и код Таковског грма дизала устанке, да би њену будућу децу обасјала светлост. Није желео да зна ни за све оне тежачке синове који се нестајали у голготама пркосећи неслободи и сили. Уместо тога, он је говорио о свом европском духу заточеном на брдовитом Балкану. Говорио је о својој европској перспективи, о потреби најхитнијег повратка у своју природну европску породицу, те о благостању које га чека на крају мисије. Никад му није пало на памет да каже коју реч о свим оним поколењима којима највише дугује ''свој европски дух''. О поколењима којима је вековима после Косовског боја нуђено да пређу у ислам и тако уместо раје постану грађани вишег реда који школују децу у Цариграду и уживају привилегије синова Отоманске империје. Али та поколења су изабрала да носе крст који су им преци оставили 1389. године, када су кренули на Косово равно, знајући куда иду и да се више никад неће вратити. Тако су вековима на овим просторима (упркос примамљивим понудама за верску конверзију, притисцима или претњама) чували хришћанску веру, византијску традицију и европски дух. И не само да нису имали подршку већине евро-хришћанских великих сила, него су их чак имали против себе, удружене с Турцима. Колико се само кроз историју великих српских интелектуалаца кретало по тој мучној политичкој параболи: од слепе опијености до горког разочарања према Западу! Али Млади Слаби Српски Човек, на велику несрећу и на колосалну штету, није у свом образовању имао те историјске лекције, као ни многе друге, круцијалне! Њега су васпитавали да учи о тешком детињству малог Јоже, да чита Приче партизанке и да гледа Отписане. Зато чак ни у својим зрелим средњим годинама није схватио колико свим својим прецима и њиховој муци дугује за свој ''европски дух''. Да ли би данас тако гласно могао да га призива да се, рецимо, зове Мехмедалија?! Или можда Млади Слаби Српски Човек не разуме да је европски дух никао и растао кроз хришћанство?! Можда зато што наше генерацијско чедо, та херојска кукавица и то аисторијско мезимче, пошто није примило хришћанство, сматра да нема ни смисла ни потребе за саможртвовањем? Испољавајући пагански нагон за уживањем у забави, који ће с временом прерасти у сладостраст ка материјалном, овај носталгични новојугословен, извршиће добровољну конверзију преласком на обожавање новог култа. Тако ће Европска унија постати апсолут или тотем његовог доба, нови фетиш у који се не сумња и који се брани једнаком страшћу и истим вербалним арсеналом као некад социјалистичко самоуправљање. Ова несумњиво ефикасна и напредна државна творевина постаће за генерацију Младог Слабог Српског Човека, уместо реалног политичког пројекта, нека врста имагинарног царства благостања. Због тога ће темпирани савез два исконска људска мита, мита о бољем животу и мита о обећаној земљи, који су увек ту, надохват руке, одвести нашу генерацију, уместо у авантуристичко освајање искуства у простору, у меланхолично путовање кроз време. У вртлогу балканске историје неповратно ишчезле ''златне осамдесете'' тако ће своју реинкарнацију доживети у новом генерацијском миту о Европској унији. Нико неће говорити о великој шанси за тврди рад и зној који их тамо потенцијално чекају, већ ће сви маштати о некој врсти нове Брозове земље дембелије, у којој се ''мало ради, а много лепо живи''. Само да постанемо чланови те велике, богате породице цивилизованих народа и да тако почнемо ''да живимо као сав нормални свет''! Жал за напрасно прекинутом безбрижном младошћу генерације Младог Слабог Српског Човека испуниће све његове наде и снове за будућност. И он ће пристати на све, на било коју капитулацију и било какво понижење, само да лагодно и безбрижно проживи остатак свога живота. Под стакленим звоном сопствене срамоте и слабости, под кишобраном личне себичности и као изговор да све то ради због сопствене деце, све што чини чиниће једино и само због себе. На исти начин како су га учили да прихвати Брозов култ да би га, животарећи, трпео, створиће и дизаће култ Европске уније, који ће снабдети садржајем његова очекивања. Зато ће његова представа о Западу бити базично инфантилна; саткана од неподношљиве површности, хроничног необразовања и нереалних надања о материјалној сигурности која ће му напрасно бити поклоњена самим чином уласка у ову заједницу. Свако из генерације ће, несвесно понављајући изјаве неодговорних политичара, говорити о десетинама и стотинама милиона евра који нас тамо чекају. Само да више не будемо овакви какви смо. Ствари су веома просте и право је чудо како то сви не виде. Трајно благостање је надохват руке. Ова просјачка опера биће само тужни логични наставак васпитања да неко увек треба за тебе да створи и да ти поклони, да није твоје да се бориш и сам у сопственом зноју градиш. Такав вишедеценијски слабићки менталитет и његов нужни пратилац, неборбени дух, направиће од генерације данашњих четрдесетогодишњака неку врсту модерних наркомана – посрнулих овисника о потрошачком друштву и лагодном, малограђанском животу. Избегавањем сваке саможртве у корист општег добра, ова асфалтна генерација средњег доба, да би прикрила своју праву природу грабљивца комфора, прогласиће своју урбану, проевропску мисију. Али неће, попут некадашњих посвећених и на патњу спремних мисионара, ширити изворни европски дух, тај узвишени спој хришћанства, философије и радне етике; већ ће, уместо тога, проповедати патетичну скоројевићевску сагу о рокенролу, журкама и путовањима из ''златних осамдесетих'', када је осванула зора европског духа на овим мрачним балканским просторима. И свако ће, како године пролазе, све више романтизовати ову колективну биографију, приписујући том времену необјективно висок сјај и величајући сопствену улогу у културној димензији тога времена. Млади Слаби Српски Човек чиниће оно што од постанка света раде све генерације када се у својим средњим годинама сусретну са спознајом о пролазности живота и о неповратно прохујалој младости, али ће у једном бити изузетак: напеће се из петних жила да у један реалан европски политички пројекат угради своје неповратно исцурело, бајато време. Тако ће још више ослабити себе, урушити своје ментално здравље и такав, слаб, полуинвалид и получовек, више неће требати никоме: ни себи, ни својој деци, а најмање Европској унији! А можда је братским народима Европе баш такав и потребан? Шта ће им јак и непослушан? Шта ће им прави Запад у Србији, кад им само његов симулакрум верно служи! Али Млади Слаби Српски Човек неће се стидети своје вазалне улоге, он ће бити киван на Запад што му је раније није доделио. Биће репрезентант прве српске генерације у историји која добровољно пориче сопство, која своје крваво наследство слободе ограничава јер осећа да не може носити њену одговорност, која ће спас пре потражити у туђим рукама него у сопственој души. Биће биљка која ће сушити своје корене и вегетирати на европском сунцу, биљка без плодова и мириса. Генерација која ће се плашити слободе и сањати о комфорном ропству. Зашто би слобода морала да пева као што су сужњи певали о њој? На несрећу Младог Слабог Српског Човека, овај парадокс о напредовању идеје слободе до границе хоризонта иза којег следи њен нужни суноврат неће бити универзална космичка истина, већ неславни генетски застој у једном народу. Генерација данашњих средњогодишњака, која ће тражити мање слободе, мање независности и мање државе, у основи напуштена од стране Запада на чијем је магнетизму одрастала, неће имати тај горак осећај издаје у устима, јер прави Запад никад није ни тражила ни разумела. Ко данас из генерације, када говори о западним вредностима, мисли на Чомског, Пинтера, Солжењицина, Хандкеа, Бодријара? А ко када говори о томе не мисли на Стонсе, Мадону, Тома Круза, Версаћеа или на Федерера? Бекство од истраживања дубине западне вертикале и покушај пливања по површини западне хоризонтале отупеће достојанство генерације Младог Слабог Српског Човека до те мере да она више неће примећивати тужну сопствену улогу у великом парадоксу: по налогу и жељи западне политичко-културне елите, извршиоци западне идеје код нас биће дојучерашњи заклети комунисти! Да постоји један образ за читаву генерацију, био би то највећи шамар који јој је залепљен! Читав корпус Брозове генералске деце из отетих дедињских вила постаће утеривачи западне демократије на исти начин како су некад њихови преци утеривали социјалистичко самоуправљање. Распоређени по команди у широк спектар невладиних организација, ови некадашњи омладински комесари у Комунистичкој партији Југославије, добиће нова задужења, којима ће приступити са истом ревношћу, а то значи с мржњом и искључивошћу. Као нови западни комесари, само ће наставити онде где су у младости стали. Некад су, они или њихови хранитељи, прогонили неистомишљенике због морално-политичке подобности. Данас то чине у име политичке коректности. Ови лажни шездесетосмаши (тада када је било пуно ентузијазма они су били на далекој маргини која је гарантовала безбедност, или су били заштићени као деца црвених функционера) постаће лажни Европејци, чије ће заблуде и срамоту морати да испашта читава генерација Младог Слабог Српског Човека. Али генерација ће остати нема, неспремна да значајно подигне глас и пружи отпор овом новокомпонованом и меком терору. Уместо тога, певаће о путовањима без виза, добром шопингу и проводима, новим спотовима и концертима. Једна дубоко поражена и безвољна генерација, угојена од блата и пожуде за малограђанским гресима, кад год мисли о Западу, мисли на царство чувених брендова, последњих трендова и нових френдова. Тако ће две-три деценије касније неслобода само променити форму и комесари ће конвертовати идеологију, све остало ће остати исто. Мучна хапшења хашких оптуженика која су се дешавала током свих ових година, као и силне понижавајуће пресуде из тога трибунала, неће пољуљати сада већ фундаменталистичку веру генерације Младог Слабог Српског Човека у Западно царство. Фанатизам који ће при томе испољавати неће се мерити гвозденом чврстином уверења или спремношћу на саможртвовање у име одбране уверења. Он ће бити постмодерна тековина, нека врста животног кемпа, и мериће се простором којим ће се бежати од суштине и значаја. Простором посутим баналношћу и површношћу, оивиченим самоискључивањем из наставка сопствене историје и ограниченим самоизгоном из авантуре освајања слободе. Док су генерације очева Младог Слабог Српског Човека живот трошиле попут нојева, држећи главе у песку, да би премостили историјски вакуум, њихови синови ће на ветрометини историје пожелети да се из простора и времена дезинтегришу у митску обећану земљу. Они нису ратовали, они нису подржавали Милошевићев режим, нису никоме мислили и чинили лоше, зашто онда немају право на бољи живот? Ко им је украо најбоље године, укинуо нова путовања, егзотична летовања и луде проводе? Догађаји који ће уследити након пада Милошевићевог режима неће остварити снове генерације Младог Слабог Српског Човека, Запад ће само појачати притиске на Србију и слобода неће умети да пева као што су сужњи певали о њој. Уместо добродошлице која би значајно интегрисала Србију у европски простор, Запад ће после историјског вакуума наставити своју антрополошку политику, оличену у вољи за моћ, и Србија ће остати на далекој периферији суштинског ширења западне цивилизације. Уместо добре воље и добрих намера, према Србији ће се водити политика симулакрума, с једне стране ће се чути громогласна реторичка добродошлица, док ће с друге стајати препреке, притисци и лоше намере. Ову горку једначину разочарања и каснијег отрежњења први је на сопственом искуству открио покојни премијер Зоран Ђинђић. Овај несташни дечко српске политичке сцене, убрзано је, у складу с његовом доминантном али и ветропирастом интелигенцијом, прешао ту судбинску параболу од опчињености западним вредностима до потпуног огорчења западном политиком према нама. Нестао је управо у амбису тог наглог политичког заокрета од Запада ка Истоку, на начин чија званична и од стране скоро свих медија интерпретирана верзија вређа интелигенцију просечног човека. За ово недело оптужен је један несумњиво злочиначки клан, као једини организовани фактор у атентату, иако је с временом и малом детету постало јасно да је ова опака организација била недорасла за такав подухват без озбиљне унутардржавне или међудржавне безбедоносне подршке. Као и случају Лија Харвија Освалда, који је, очигледно, држао пушку и имао намеру да убије Кенедија, истина је полако цурила у јавност и званична верзија тог догађаја вређала је интелигенцију просечног Американца. У оба случаја постојао је бар један фамозни метак вишка, који је рушио званичне верзије. Али генерација Младог Слабог Српског Човека вапила је за новим савременим митом, њу никад није интересовала суштинска трагична судбина Зорана Ђинђића, као парадигма једног народа који се нашао на крвавој ветрометини светске моћи. Она је у изрешетаном премијеровом телу само грозничаво видела понтонски мост ка митској обећаној земљи. Генерација васпитавана да не љуби истину и да не поставља питања, генерација с јаким сентиментом о добром животу из осамдесетих, није имала историјског даха да настави освајање слободе. Изабрала је, у име мита о бољем животу, сопствену окупацију. Није то било тамничење тела, није ни насилно ограничење простора или забрана кретања, већ је то била добровољна окупација сопственог духа. А онда је у режији и изведби Запада стигао и тај дан великог српског понижења – једнострано проглашење независности Косова. И као и читаву деценију-две пре тога, примена двоструких стандарда, оно што се може против Србије на њеној легалној територији не могу у супротном случају Срби на другој међународно признатој територији! Али сада је ту и једна новина, цинизам какав раније није забележен чак ни у милошевићевској пропагандној машинерији: да се све то чини у име напретка Србије! За ваше је добро што вам отимамо Косово, нису се либили да говоре амбасадори великих сила на служби у Србији, као и угледни политичари из великог света. Из њиховог угла, ствари су изгледале просте: пошто је доминантна политика у Србији, коју је тако грозничаво подржала генерација Младог Слабог Српског Човека, да је улазак у Европску унију приоритет свих приоритета, и пошто нема ниједног другог сличног циља, зашто онда не би била плаћена и скупа цена? Ако већ не постоји алтернатива, ко вас још пита колико ће то да кошта? Неки из генерације Младог Слабог Српског Човека мало су се поколебали, многима је несвесно, из генетске дубине, изронило сећање на кнежеву вечеру и клетву, али је ипак велика, тужна већина поново демонстрирала слабост и кукавичлук. Знате, ипак је то реалност, говорили су, тачно је да Запад није био коректан према нама, али напред се мора, нема друге. Ова бесадржајна и потуљена мантра, која се месецима у различитим мутацијама понављала у домаћој јавности, била је само траљаво оправдање за једну слабу, кукавичку генерацију која је продала веру за вечеру. Кад год би неко из те генерације стао испред моралног огледала и погледао се, видео би, уместо свог срца, само сопствени чмар. Да ли је некоме пало на памет да се тада, у том варљивом генерацијском комформизму и добровољном самопоништењу, рађа неки будући диктатор у Србији, неки нови Милошевић – као што је у сличним капитулантским околностима и у сличној атмосфери политичке инфантилности, у време Устава из 1974, политички рођен стварни Слободан Милошевић? Све што је уследило само је нужност историје коју генерација Младог Слабог Српског Човека никад није желела да схвати. Као што су њихови очеви због баналности свог вредносног система, који је с временом створио погодну климу за ратове на овим просторима, жртвовали младост сопствене деце, тако ће и ова генерација, у име истих тренутних и плитких циљева, нажалост, довести у питање будућност своје деце. Ништа их неће спречити у том органском суноврату, чак ни очигледно упозорење да се цивилизација Млетачког трговца, коју они тако страствено љубе, љуља у својим темељима. Остаће глуви и неми. И тако ће генерација одрасла на црвеном шалу и црвеним марамама, која је стасавала на Прлету и Тихом, своје средње животно доба дочекати на сасвим супротним моралним позицијама од оних које су јој некад програмирали комесари у образовном систему. Уместо да у заносу васпитања, заснованом на партизанској хероици, постану људи који ће се искалити по узору на књижевни лик Павла Корчагина, генерација ће своје судбинско пророчанство препознати на другом месту у обавезној школској лектири. У ремек-делу Браћа Карамазови, преко лика лакеја Смердјакова, Достојевски ће предвидети све. Смердјаков не жели да буде човек свог доба и простора. Он се некако стиди што је Рус и што живи ту где живи, у Русији. Он би да је Француз, јер сматра како је то велика култура, за разлику од руске, која је примитивна и немодерна. Презире народне обичаје и традицију, не воли руског народног човека, једном речи мрзи све што га окружује и са чим је живео. Он сања Европу и њене напредне људе. Не верује у Бога и Божје законе. Али он је, парадоксално, ипак слуга. С једне стране, свестан је своје лакејске позиције, с друге не чини ништа да промени тај статус. Није глуп, није ни необразован. Он је убеђен да има мисију преображаја у новог модерног и урбаног човека. Болује од неког облика шизофреније, чиме писац симболички показује његову расцепљену позицију у времену и простору. Велики Рус, аутор овог романа, преко лика слуге Смердјакова прозрео је и презрео доба које долази и људе који ће бити гласноговорници те епохе. Он лично нема никакве дилеме, нема човека без Бога и нема хуманости без вере. Зато лукавој и интелигентној врдалами Смердјакову додељује улогу убице који убија из чисте похлепе. На крају, нема никакве користи од тог новца, завршава бедно и пре времена. Али он и на самрти даје моралне судове, објашњава свом духовном саговорнику Ивану Карамазову да је убиство дозвољено! Јер, како му је овај и сам говорио, више нема Бога пошто разум и наука стално напредују, па нема ни ранијих правила. Зашто би поштовао Десет заповести из Светог писма када је Бог заувек нестао из живота човека? Тако читава моја генерација, људи увелико зашли у средње године, чека свој судбински расплет, бежећи од изазова стварања слободе и прихватајући меку окупацију. Шта год и како год било, нека раде с нама шта хоће, само да нас оставе на миру и да нас ослободе било каквих великих изазова. Страх се одавно увукао у срца ове генерације, страх који је одувек био највећи непријатељ слободе и највећи савезник ропства. Кроз живот ће пролазити погнуте главе, утопљени у комфорну баналност и морално блато, далеко од херојских снова, без воље и без жеље. Како смо почели, с Мешом Селимовићем, тако ћемо и да завршимо: ''Бој се овна, бој се говна, а кад ћеш живети, Млади Слаби Српски Човече?''
Tomislav Sawyer Posted December 14, 2008 Report Posted December 14, 2008 brate, genijalan si. Prvo nemoguće je razgraničiti svoje misli od tuđih riječi, ko misli da iznosi svoje misli je blaženo rečeno budala. Ne kaže se džaba da je čitava istorija evropske misli u stvari niz fusnota Platonu. Nema ''nove misli'', Tomislave, zato npr Mckenzie u Hakerskom manifestu traži apsolutnu slobodu informacije, pošto autorska prava ne postoje, jer je sve to plagijat. Nove misli ne postoje. Postoje stare i sa njima baratamo. Stoga ne znam šta uopšte znači kad neko kaže da ne može da razluči moje misli od tuđih riječi - totalno gubljenje vremena i epistemološki ćorsokak, to je sve što ću reći. Ok, kapiram da volis da zaslepljujes auditorijum svojim blistavim umom, ali bar ostani u kontekstu, cisto da imamo neki 'razgovor'. Kada sam rekao da ne mozes da napravis granicu, mislio sam na prizemnije stvari. Na cinjenicu da neprestano inputiras ljudima u usta stvari koje oni uopste nisu govorili. Nisu problem detalji, to rade sitni manipulatori, ti inputiras kompletan smisao i covek non stop treba da te usmerava i 3 puta objasnjava sta je hteo da kaze. Ili to ili da krene niz tvoj vetar pa gde stigne. Svaka cast Dersu-u sto ima volje i snage za to. Evo ovaj tvoj post je tipican primer, pogledaj gde si se zaleteo. Uopste ne shvatas sta ti se govori, ali moras da nadvisis pa makar crk`o. Bas si ono, mentalni masturbator. Skaces sa nivoa na nivo, a ja druze nemam volje da te vijam. Dilovi, lobiji, komunikacija uopšte, mora da ima neki cilj, a ovdje još nije došlo ni do dogovora o cilju. Problem je sto nije doslo do dogovora? Na sta se to svodi? Na isti problem, nema komunikacije, nema dila. Sta nije jasno? (ovo opasno podseca na pause/play mehanizam nase skupstine). I da, šta uopšte znače ''prepolitizovani eseji''. U teoriji, postoje politizovani prostori života, i postoje tiranski prostori života. Tiranski su jedini nepolitizovani. Politizacija oslobađa, čovječe, nemoj da se plašiš toga.. I pivo je super. Dva piva kuliraju, a deset te izvrnu k`o carapu. Doziranje bato. Nemoj da silujes po svaku cenu, znamo da si pametan, get it? Treba sve to neko i da procita. Cao
Tomislav Sawyer Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 (edited) @ Ivan Ivane, ti pricas o pravdi, a nema je bas mnogo za dzabe nazalost. Bulja je u procepu i moramo nekako da je vadimo, sto pre, jer svet je navikao na nacije koje nonstop pate, gladuju i mrche se na sve druge. Nista novo za medije, niko se nece posebno potresti ako mi upadnemo u tu rupu jos dublje, na nama je, mnogima je potpuno svejedno. Meni je eto neshvatljivo da ljudi ovde i dalje cekaju da svet shvati da nam je tesko i da nas 'pusti na miru'. Jedan drugi deo ekipe kapira da ce nam mrchenje i fajt doneti oslobodjenje od svih problema. Da, taj imidz uvek pomaze, videli smo sirom planete, blagodetno. Ono sto pomaze je angazovanost u regionu. Mi treba da forsiramo dobra dela ako hocemo da nas svet gleda drugacije, da ih stvaramo i vestacki, a ne da samo upiremo prstom u istoriju i kukamo kako su nas svi tukli. BOLI IH KURAC ZA TO. Broji se ono sto se desava danas. Treba se uplitati u stvari i biti prisutan u stvaranju kojecega, saradjivati sto vise, raditi sve kontra od onoga sto se radilo proslih 20 godina. Treba da zestoko radimo na imidzu preko, umesto da se prave sranja tipa majmun patosira klinca u komu, a konzul ga pusti preko grane. Ma do jaja kume, ziveo ti meni, dodjem ti na slavu. To su te katastrofalne greske koje mada nemaju veze sa sustinskim tokovima, ipak odjeknu u glavama obicnih ljudi i kasnije kad nas treba jebati, super. Svi klimnu glavom, jer smo mi jebi ga, budale i divljaci. I to je to. Nama bombe, a oni promene kanal, kao kad nama neko pusti prilog iz Cecenije. Sta nas boli kurac, sve neki nadrkani, prljavi i bradati ludaci, jel. Ljudi preko ne razmisljaju o nama po ceo dan, sete se da postojimo jednom u 3 meseca i kad se sete, ispliva im neka prljavstina jer im je tako servirano. A hnaravno da jeste, kad mi sami na tecnu stavimo 5-6 gluposti mesecno. E za to smo krivi mi sami. Zajebano je sto je mnogo ljudi koje je ta nepravda sjebala, totalno pukla u dark side, a da toga nisu ni svesni. More negativaca, koji nece da se iscimaju nizasta, a kapiraju da su bogom dani, jer boze moj, ameri su govna. Treba toj masi ljudi objasniti da nisi izdajnik ako kapiras da i ti imas problem, to je najmucniji deo. Svi besni i poplaseni. Jeste, zvuci pateticno proleterski, ali bulja jeste u procepu, a da pumpanje misica, bojkot zapada i razbijanje ambasada pomaze, pa mi bi vec bili najslobodnija drzava planete. Dakle mora da se pridje drugacije, kao i u svakom drugom poslu. Kad ne ide srafcigerom, uzmes klesta, neces da lomis srafciger jebi ga, tvoj je. Ali, nekima je tesko da to skapiraju. Kad bi tako radili, skinuli bi nesto od tog pritiska, bilo bi nam mnogo lakse, a i dalje bi bili pravoslavci i sve sto jesmo. Samo da smo malo pametniji i sabraniji danas. Nije obecana zemlja, ali bilo bi lakse i to je ono sto je bitno. Edited December 15, 2008 by Tom Sawyer
Fapril ethereal Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 @Tom Sawyer ko te razumeo,razumeo... ko nije,nikad nece...
Guest Bata Životinja Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 Na cinjenicu da neprestano inputiras ljudima u usta stvari koje oni uopste nisu govorili. Nisu problem detalji, to rade sitni manipulatori, ti inputiras kompletan smisao i covek non stop treba da te usmerava i 3 puta objasnjava sta je hteo da kaze. Ajde da uzmemo da si u pravu. Daj primjer za to. Problem je sto nije doslo do dogovora? Na sta se to svodi? Na isti problem, nema komunikacije, nema dila. Sta nije jasno? (ovo opasno podseca na pause/play mehanizam nase skupstine). pa ako nije riješen cilj lobiranja onda ni sama organizacija lobija nije došla na dnevni red. Sam si rekao: ''Najveci problem mozda i jeste u tome sto taj radikalniji deo javnosti ovde uopste ne kapira znacaj lobiranja i komunikacije generalno.'' A onaj ''neradikalni'', šta on radi? Jesi li siguran da baš nije protiv sopstvene tradicije? A lobirao jeste, Jovan Dučić i njemu slični, dakle lobiranje nije strano ljudima kojima je stalo do tradicije. Dobro si rekao kad si pominjao Grcku, Spaniju i ostale. Ne vidi se da su se imalo odrekli svoje tradicije i jezika, ljudi su jednostavno napravili dil, realan, sacuvali i sebe i druge bez frke i to niko normalan ne moze da spori. Ovi sto razmisljaju kurcem i pesnicom verovatno hoce. Grčka crkva će u sljedećih 5-10 godina postati unijatska. Već su primili Gregorijanski kalendar. Drugo, ako si baš sačuvao dio sebe, kako se zove supruga Bajazitova, Lazareva ćerka - to bi trebao da znaš ako se nisi odrekao sopstvene tradicije. I nemoj sad da googlaš, budi iskren, da li znaš ili ne znaš? S druge strane, znaš kako se zove dragana Klarka Kenta. Da li je to otuđenje - jeste. Ne moram čak ni biti u pravu za tebe, ali jesam za 90% ljudi koje ti nazivaš ''neradikalnim''. Da li je ''dil'' slaviti tuđu Novu Godinu? Po čemu je to ''Nova godina'' za Srbe? Ni po čemu. Zašto je slavi čitava Srbija? Niđe veze. Ajde da je to stvarno dil, kad je bal nek' je bal... ali nema slobodnih dana i za srpsku novu godinu. To jesu pitanja identiteta, ma koliko nekima zvučala smiješno. U stvari, što se više smiju, što više misle da jesu slobodni, to su manje slobodni. Što više misle da nisu izgubili sopstvenu kulturu, to je sve više gube. Ljudi ne znaju svoju kulturu, gusle su im kreštavi instrument, ne znaju sopstvene narodne pjesme, traže ravnopravnost ćirilice i latinice, jedna postoji hiljadu godina, druga kod Srba manje od sto godina. Šta je tu dil? Ja vidim samo štetu za jednu stranu. Je li ''inputiranje smisla''? Pa ja ne bih rekao. Ovo je ono oko čega se vrtimo svaki dan. Nova godina je za mjesec dana, 14. januar je srijeda a četvrtak je radni dan. To su činjenice, Tomislave. A to je samo vrh ledenog brijega.
Tomislav Sawyer Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 (edited) Ajde da uzmemo da si u pravu. Daj primjer za to. Ajde da ne trazim, prvo mi pade na pamet momenat u kojem pricam kako su mi besmislene razne 'istine' o pripadnostima, kada smo svi razmnozeni iz mnogo ranijih korena, a ti uleces sa pricom "jel kapiras ti da su turci mongolsko pleme!" sav nesto popizdeo, kao kako ne razumete, dokle vise. Mislim, jebe mi se da li su turci mongolsko pleme, a ti se isprozivao kao da sam tvrdio da jesu/nisu, pa te jos i napadao tim tvrdnjama. A od svega toga ni kurca nije bilo, totalno nakalemis neki hibrid i sad kao, ajde da ispravljamo krive drine. Takvih primera ima sijaset. Kisindzer i ostalo. Mislim ok, reci ti, napravi sebi uvod tipa "drugovi i drugarice, hteo bih da vam skrenem paznju na neke stvari" pa pocni, ali nemoj da za mene vezujes, nemam ja nista s tim. Znas, ako hoces nesto da kazes, ne moras nikog da napadnes, to je sustina. Sam si rekao: ''Najveci problem mozda i jeste u tome sto taj radikalniji deo javnosti ovde uopste ne kapira znacaj lobiranja i komunikacije generalno.'' Da. Mislio sam na to da je radikalnijem delu u glavama sve vec zavrseno, samo treba nekako da se ubije neprijatelj i to je to. Neprijatelj je poznat i nece se promeniti, pa otud to da nema zelje za komunikacijom, jer resenje problema nije u umetnosti dogovora, vec u nadjacavanju dusmanina. Oba principa mogu biti patriotska, nisam tako iskljuciv. Drugo, ako si baš sačuvao dio sebe, kako se zove supruga Bajazitova, Lazareva ćerka - to bi trebao da znaš ako se nisi odrekao sopstvene tradicije. Nikada to nisam ni znao, tako da se toga nikada nisam ni odrekao. Neces ti to razumeti jer si covek zagledan u proslost kao cvet u sunce. Ok je to, ali ako mislis da je samo takav zivot ispravan, to je vec nesto drugo. Da li je ''dil'' slaviti tuđu Novu Godinu? Po čemu je to ''Nova godina'' za Srbe? Ni po čemu. Zašto je slavi čitava Srbija? A zasto da ne? Kratak je zivot, vredi se radovati. Idealno nije, ali sta jeste? Neko restriktivan u svim pravcima kao ti, to ne moze da posmatra tako jednostavno, takav si put birao. Ja kazem da zdrav covek mora da bude i glup nekada, ne moze drugacije. Ljudi ne znaju svoju kulturu A sta je to "svoja kultura"? Mislim da bi ti trebao da budes prvi koji ce tvrditi ta tako nesto ne postoji, buduci da si iznegirao i mnogo autonomnije pojmove na predjasnjim stranama. Je li ''inputiranje smisla''? Pa ja ne bih rekao. Ovo je ono oko čega se vrtimo svaki dan. Nova godina je za mjesec dana, 14. januar je srijeda a četvrtak je radni dan. To su činjenice, Tomislave. A to je samo vrh ledenog brijega. Da. Zato je zivot bez politizovane religije mnogo jednostavniji. Od harmonizovanja klackalice hrana-smestaj-ljubav-posao poklopac dovoljno skace. Dodaj ozbiljnu dozu politike i religije u to i biraj sta ces od onih prvih da ukiselis, a mozda ti i sve zagori. Ne hvala. Ja cu da slavim 1. januara, glupav. @ April: Ziveli maestro Edited December 15, 2008 by Tom Sawyer
Dersu Uzala Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 (edited) ...prvo... Drugo... Trece... Cetvrto... Peto... Sesto... Trece i cetvrto znaci treba da pojasnim, ali apsolutno smo tu na istoj 'stranici' od 1 - 6. Nekako po ovom tvom postu ispada da su nam i zakljuchci slicni. Malo si se primirio apropo onog tvgo stava o bezgresnosti. Kao, 'pusite nam svi, samo smo mi u pravu". Postovanje. Nastavi u tom smeru i ja aspolutno necu imati iasta da doda i protivurecim. ...prvo... Kalife, ne budi transexualac, ja sam odlucio da ne volim da delim, nego budem podeljen... Ocigledno je da se nabacujes, more, Tomislavu Sojeru! Sramota...! Sto se tice Tomislava, Rado bih se druzio sa onim hrvatskim, koji nam je i glave spasao da nam se sem ne zatre. A o Sojeru, pa ne znam, you tell me. Nisam nesto pederast, ali ako podseca likom na neku transseksualnu Tajlandjanku, dao bi me i prevariti. I'm a sucker for pussy. Dok mi kita ne udari u celo, onda se malo zbunim, kuda dalje? Nego, hoces da okacimo ovde slike tvoje i moje cure pa da raja glasa ko je veci baja? Do tell. malo da podjebavam Dersua Cek, mislio sam da smo se mi malopre muski dogovorili da necemo da diskutujemo vizavi jedan protiv drugoga neko vreme. No worries, katovao sam i pejstvovao u Notepad ovo sto si metn'o, pa cu sutra natenane. Odgovoriti ti na tu implikaciju necu, dok ne dobijem od tebe zeleno svetlo. Mislio sam da je nas dogovor muski, sprski, obostran. Od tada te ni ne pomenuh niti repartirah. Sto ne znaci da necu da citam. Ocu, nisam ja zatucani lik. Hocu da cujem sta imas da kazes, nego, dogovorili smo se da cemo da iskuliramo. Ti i ja. Dok se ne dogovorimo suprotno, ja te ni ne citiram niti uskacem u tvoj tok misli. Mislim, wtf? Rekosmo ti i ja da smo od juce na raspustu jedan vizavi drugoga. Keep your word, will ya. Edited December 15, 2008 by Kalif nad Kalifama
Dersu Uzala Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 ...zvuci pateticno proleterski... Ne zvuci nikako proleterski. Zvuci kao Amerigan dream. Tako i treba da zvuci.
Tomislav Sawyer Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 (edited) Nisam nesto pederast, ali ako podseca likom na neku transseksualnu Tajlandjanku, dao bi me i prevariti. I'm a sucker for pussy. Dok mi kita ne udari u celo, onda se malo zbunim, kuda dalje? Ovo je nezgodna situacija. Moram da priznam da sam malocas sigurno licio na transsexualnu Tajlandjanku i na stosta jos, jer sam se od smeha izdeformisao (valjda nisam ocekivao ovaj oportunity, sta li). Ali nema leba bratjo. Big nose, no pussy. Slaba je to mimikrija. Sve je po starom Edited December 15, 2008 by Tom Sawyer
Dersu Uzala Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 Grčka crkva će u sljedećih 5-10 godina postati unijatska. Već su primili Gregorijanski kalendar. Drugo, ako si baš sačuvao dio sebe, kako se zove supruga Bajazitova, Lazareva ćerka - to bi trebao da znaš ako se nisi odrekao sopstvene tradicije. I nemoj sad da googlaš, budi iskren, da li znaš ili ne znaš? E ovo nisam mogao da ocutim. Danas. Sta fali Gregorijanskom kalendaru? To sto su ga u srednjevekovni naucnici astronomski revizirali, onako kako valja. Ali po nalogu rimskog Pape? Ok, mi ne koristimo u crkvenom kalendaru Gregorijanski kalendar. Koristimo ga svaki dan, samo ne za crkvene praznike. A TAJ JEBENI KALENDAR KOJI MI KOSRISTIMO SU DIZAJNIRALI NAUCNICI ZA PO NALOGU JULIAJ CEZARA, RIMSKOG IMPERATORA, I ZATO SE ZOVE JULIJANSKI KALENDAR. Imas problem sa naucnicima koje je rimski PAPA, u 16. veku kaparisao da koriguju nesto sto nije korigovano 16 vekova (onda kad je rimski Papa skontao da je Kepler jelda u pravu, i da ima tu nesto, ergo, svi u laboratoriju na racunanje) ali nema s problem kad je Julije Cezar, rimski Imperator 16 vekova ranije poslao svoje naucnike da reviziraju egipaCki kalendar. Dokle brate, kumim te razumom. Ja znam kako se zove Lazareva cerka i Stefanova sestra. Ima dva imena. U istoriji. Jel mogu ja, jel mogu ja? Uzgred, samim tim sto si napokon lanuo da si I TI CUO da je Bajazid ozenio nasu Hanumu, i bila mu je (e sad, frka mi je, cetrvrta ili peta zena, ali necu da Guglam, secam se iz Topkapija), prestaje svaka prica kako smo mi ugnjetavani i karani od strane Turaka. Sve tamo negde do 18. veka. Pa mi smo br eistorijski bili najjaci i najveci turski saveznici. Zato nas i nisu dirali, taman posla. Kao sto rekoh, za ove nepismene, samo potrazite sta termin 'vazal' znaci. A o maloj Stefanovoj svajster Kristi da i ne pricam. Inace, njega i nju je Tamerlan savatao i odvukao u Samarkand, i zbog nje mu se srce slomilo. Kako bre nije savatao ove ostale njegove Hanume? Ali treba malo i poznavati istoriju.
Ivan_Creed Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 @Tomislav - Sve manje vise stoji sto si rekao, i nisam (barem ne svesno) protiv toga, ali sad ispadoh da sam za sazaljenje i da nam padne sa neba pravda! Ne, moj problem je u tome da kada se spominje skorasnja proslost, gura jedna, istinita verzija a ne prihvataju zarad modernih i europskih integracija, lazne i isfabrikovane propagande... To da je pravda dzaba ili ne ne znam, ali svako ima svoje razoge i vidjenja, a moje je vidjenje da je sve ovo na neki nacin kao guranje problema pod tepih, i svi smo ok - dok se ne resi, nema mira i pravde... na neki nacin. Svestan sam ja da bi ovakvo filozofiranje i zajebavanje na kraju dana ispadalo kao gubljenje vremena, umesto da se nas narod i drzava bave sadasnjoscu i projektima buducnosti, tj. bakcu nekim konstruktivnim problemima, ljudi rade i grade, itd. ali jednostavno, na mnogim primerima, sto iz licnog sto iz nelicnog iskustva, bilo da su u pitanju vesti ili poznanici/prijatelji, uvek neki klinac protiv nas, dok nasi cute.......... Ja mislim da smo mi manje vise ok narod ali sa ozbiljnijim defektima na kojima treba proraditi, i da nismo sabani valjda toliki, ali imam utisak da nas mnogi prozivaju na bazi isfabrikovanih i laznih cinjenica, pa nas uvek vracaju u tu proslost, jer nismo resili te neke probleme - bilo da je u pitanju neki bosnjacki krapinac ili siptarski 'funkcioner'..... Mi se kao mucimo sa nekim nasim problemima, ekonomija, ovo-ono, nestasica, dok ovamo neandertalci dizu tuzbe i oce neke kurce, prete, maltretiraju nase po 'inostranstvu', ucenjuju nas svi..... jebiga... Naravno da svako gleda svoj interes, i da ih tek boli uvo za nas, ali mislim da smo jos veci cigani ako se svakom savijamo.. Moze sve da se odradi, ali da se ne gubi dostojanstvo.
Dersu Uzala Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 (edited) Jebo mater, menjam nick u Tomislav I HrvaCki. To je ok, ipak je on meni spasio bulju, a i ja njemu obzirom da smo iz rojalisticke familije. Nismo neke budale sa plan'ne. Edited December 15, 2008 by Kalif nad Kalifama
Guest Bata Životinja Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 Ajde da ne trazim, prvo mi pade na pamet momenat u kojem pricam kako su mi besmislene razne 'istine' o pripadnostima, kada smo svi razmnozeni iz mnogo ranijih korena, a ti uleces sa pricom "jel kapiras ti da su turci mongolsko pleme!" sav nesto popizdeo, kao kako ne razumete, dokle vise. Mislim, jebe mi se da li su turci mongolsko pleme, a ti se isprozivao kao da sam tvrdio da jesu/nisu, pa te jos i napadao tim tvrdnjama. A od svega toga ni kurca nije bilo, totalno nakalemis neki hibrid i sad kao, ajde da ispravljamo krive drine. Takvih primera ima sijaset. Kisindzer i ostalo. Mislim ok, reci ti, napravi sebi uvod tipa "drugovi i drugarice, hteo bih da vam skrenem paznju na neke stvari" pa pocni, ali nemoj da za mene vezujes, nemam ja nista s tim. Znas, ako hoces nesto da kazes, ne moras nikog da napadnes, to je sustina. ja to ni ne doživljavam kao napad, previše si osjetljiv. Ali ako neko tvrdi da kod Srba ima turske krvi, onda mora ipak da zna da su Turci mongolsko pleme, ergo Jelena Janković možda ima turske krvi, a 90% Srba nema. Nisam ja baš na suvo ''napadao'' u tome, nego ti prljaš pod blatom, muljem i sličnim pa se čudiš što ga neko briše malo energičnije. Nemoj tako da istupaš pa nećeš dobiti kontarodgovor. A tu naravno nije bilo inputiranja smisla, ko tvrdi da imamo turske krvi mora da odgovori na činjenicu da su Turci mongolsko pleme, gdje ćeš logičnije od toga. Meni samo nije jasno da do danas, u 21. vijeku, i dalje postoji teza o azijatskim genima u Srba, a već odavno dokazano suprotno. Dakle, ovo ti nije primjer inputiranja smisla, više inputiranja nelagode, ali to je već subjektivno osjećanje, vremenom nestaje. Neprijatelj je poznat i nece se promeniti, pa otud to da nema zelje za komunikacijom, jer resenje problema nije u umetnosti dogovora, vec u nadjacavanju dusmanina. Znaš kako meni zvuči ovaj razgovor? Ti uzmeš najslabiju kariku iz ovoga tzv ''radikalnog stada'', a ja uzimam najjaču kariku iz ''neradikalnog''. Dakle, NIJE TAČNO da tzv patriotski blok nije otvoren za komunikaciju, možda njegov najnepismeniji dio nije, ali o čemu se ovdje vodi rasprava? Da li mali mujo nešto hoće? Molim te, pa mogu i ja da svakom nalijepim etiketu Nataše Kandić i da onda razgovaram sa njim. Nikada to nisam ni znao, tako da se toga nikada nisam ni odrekao. Neces ti to razumeti jer si covek zagledan u proslost kao cvet u sunce. Ok je to, ali ako mislis da je samo takav zivot ispravan, to je vec nesto drugo. pa o kojoj onda tradiciji i kojem jeziku govoriš? Ti si rekao da se neće ništa izgubiti, a evo gubi se decenijama. Sad i sam priznaješ da nikad nisi znao. A sad, to koliko je ko zagledan u prošlost, pa šta reći, upravo moderna Evropa je izmislila filozofiju istorije, i na tome dan-danas gradi svoje društvo. Dakle, nije uopšte stanje takvo da se ja kao fol zagledavam u prošlost a ti u sadašnjost ili budućnost, već je činjenica da su obe perspektive zasnovane na određenom tumačenju prošlosti, OBE SU VEZANE ZA PROŠLOST, pitanje je samo koju prošlost ćeš prihvatiti, i kao što vidimo - ti ne prihvataš srpsku prošlost, što je samo još jedan dokaza otuđenja. Da sad ne bude da sam ja zadrti Srbin, a ti neki kurčevi Evropljanin, zna se dobro da npr Umberto Eko ili Nikola Berđajev, i mnogi postmodernisti imaju perspektivu prošlosti sličnu srpskoj, i kritikuju tu prosvjetiteljsku filozofiju istorije, koju sami modernisti poturaju kao program budućnosti i života. Postoje razne koncepcije života i budućnosti i sve su evropske. Sad ti možeš reći i da je ovo off, da ja sad nešto inputiram, iako si ti meni inputirao kameno doba. A zasto da ne? Kratak je zivot, vredi se radovati. Idealno nije, ali sta jeste? Neko restriktivan u svim pravcima kao ti, to ne moze da posmatra tako jednostavno, takav si put birao. Ja kazem da zdrav covek mora da bude i glup nekada, ne moze drugacije. Malo si se zajebao, nema ničeg restriktivnijeg od modernističkih političkih sistema, poznatih pod imenom Evropska unija. Ako ne vjeruješ meni pitaj Bataja, Fukoa, Deridu, Sartra. A sta je to "svoja kultura"? Mislim da bi ti trebao da budes prvi koji ce tvrditi ta tako nesto ne postoji, buduci da si iznegirao i mnogo autonomnije pojmove na predjasnjim stranama. čini ti se. Na kraju krajeva, kultura i nije pojam, nemoguće ga je definisati. Da. Zato je zivot bez politizovane religije mnogo jednostavniji. postoji samo jedan jednostavniji život, u Orvelovoj 1984. Samo to je jednostavnije.
Guest Bata Životinja Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 E ovo nisam mogao da ocutim. Danas. Sta fali Gregorijanskom kalendaru? To sto su ga u srednjevekovni naucnici astronomski revizirali, onako kako valja. Ali po nalogu rimskog Pape? Ok, mi ne koristimo u crkvenom kalendaru Gregorijanski kalendar. Koristimo ga svaki dan, samo ne za crkvene praznike. A TAJ JEBENI KALENDAR KOJI MI KOSRISTIMO SU DIZAJNIRALI NAUCNICI ZA PO NALOGU JULIAJ CEZARA, RIMSKOG IMPERATORA, I ZATO SE ZOVE JULIJANSKI KALENDAR. Imas problem sa naucnicima koje je rimski PAPA, u 16. veku kaparisao da koriguju nesto sto nije korigovano 16 vekova (onda kad je rimski Papa skontao da je Kepler jelda u pravu, i da ima tu nesto, ergo, svi u laboratoriju na racunanje) ali nema s problem kad je Julije Cezar, rimski Imperator 16 vekova ranije poslao svoje naucnike da reviziraju egipaCki kalendar. Dokle brate, kumim te razumom. opet ti sa tvojim pričama... i Aleksej Komnen je bio rimski imperator, i Konstantin Porfirogenit, i Justinijan... i? To samo u tvojoj glavi ja imam nešto protiv Rima. Ja imam nešto samo protiv pacova u Vatikanu, falsifikovanih darovnica i lažnog kanona. Rimska država je primila hrišćanstvo i premjestila prestonicu u Konstantinopolj. Tačka. Drugo, kakve veze imaju naučnici sa ''svetim vremenom''? Kao da si tražio od Kineza da slave novu godinu 1. januara. Sveto vrijeme i sveti prostor postoje u svakoj kulturi i religiji. Ne funkcionišem po TUĐIM vremenima, pa makar se planete pokretale po njima. Ja znam kako se zove Lazareva cerka i Stefanova sestra. Ima dva imena. U istoriji. Jel mogu ja, jel mogu ja? Uzgred, samim tim sto si napokon lanuo da si I TI CUO da je Bajazid ozenio nasu Hanumu, i bila mu je (e sad, frka mi je, cetrvrta ili peta zena, ali necu da Guglam, secam se iz Topkapija), prestaje svaka prica kako smo mi ugnjetavani i karani od strane Turaka. Sve tamo negde do 18. veka. Pa mi smo br eistorijski bili najjaci i najveci turski saveznici. Zato nas i nisu dirali, taman posla. Kao sto rekoh, za ove nepismene, samo potrazite sta termin 'vazal' znaci. A o maloj Stefanovoj svajster Kristi da i ne pricam. Inace, njega i nju je Tamerlan savatao i odvukao u Samarkand, i zbog nje mu se srce slomilo. Kako bre nije savatao ove ostale njegove Hanume? Ali treba malo i poznavati istoriju i šta je Oliveri urađeno prije nego što je udata za Bajazita? Hint: ''saveznički'' nešto... i opet se raspravljam sa tobom zato što buncaš...
Nisko_Se_Mazim Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 (edited) i opet se raspravljam sa tobom zato što buncaš... Pre ce biti da bunca onaj koji kaze da su Turci mongolski narod Turci pripadaju posebnoj grupi naroda koja je srodna mongolskim i za razliku od monogla nemaju svi turski narodi kose oci To bi bilo isto kao kada bi rekao da su Japanci i Kinezi isti narod Komedija se nastavlja @Tomislave Moj rispket za sve sto si napisao Edited December 15, 2008 by Full_Metal_Yakuza
Guest Bata Životinja Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 Pre ce biti da bunca onaj koji kaze da su Turci mongolski narod Turci pripadaju posebnoj grupi naroda koja je srodna mongolskim i za razliku od monogla nemaju svi turski narodi kose oci To bi bilo isto kao kada bi rekao da su Japanci i Kinezi isti narod Komedija se nastavlja Da, naš filozofski fakultet ne zna šta da vam kaže pa lupi ''srodna mongolskim'' kao da to nešto znači... tipa srodan airbagu... Zna se šta znači ''srodan'', pogotovo u Aziji I ne da Turci nemaju kose oči, nego postoje i Turci bijele rase. ALi pošto se ti ubacuješ u priču koja traje više nedjelja, čak mjeseci mogu reći, onda bi trebalo da znaš da se pričalo o turskom porijeklu u Srba i pitanje promjene genetske strukture naroda, iako upravo Turci bez kosih očiju i bijele boje kože kazuju nama ko je promijenio genetsku strukturu. U Srba turske haplogrupe ima 8%. S druge strane, Turci su morali da pređu POLA AZIJE i VIZANTIJU da bi uopšte došli do Srba. Na tom putu su prošli Arape i semite uopšte, Persijance, Grke, krstaške države, čak i Slovene koji su još u 7-8 vijeku došli u Malu Aziju. Kako treba da izgleda Mongol, koji je za nekoliko stotina godina prešao taj put? Evo, baš se pitam, napokon je došao stručnjak da mi sve objasni...
Nisko_Se_Mazim Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 (edited) Postoje dve podgrupe altajskih naroda Jednu cine mongolski a drugu turski narodi-toj turskoj su pripadali i Huni To znaci srodan BTW moj drugar koji je pisao prvo diplomski pa magistarsku tezu o tome kaze isto kao i ja,vise puta samo razgovarali na tu tematiku-srodni narodi,isti ne tako da mi sigurno nece soliti pamet neko poput tebe Ajde tutanj sada Edited December 15, 2008 by Full_Metal_Yakuza
Guest Bata Životinja Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 nikad mi ne bi palo na pamet da na takav način bacam so... npr, ovaj Hun? ili možda ovaj? ma sigurno je ovaj
Nisko_Se_Mazim Posted December 15, 2008 Report Posted December 15, 2008 Joj vide prve slike Mora da je iz Mikijevog Zabavnika-ozbiljna istorijska gradja inace
Tomislav Sawyer Posted December 16, 2008 Report Posted December 16, 2008 @ Ajvanho: (Ivan-hoe ) ali sad ispadoh da sam za sazaljenje i da nam padne sa neba pravda Ej aj, ne ispade nista, samo sam se nadovezao na tebe Navikao si izgleda da te kritikujem pa si opet cekao metak. Nisam nista zamerao, vec se i meni dizna otvorila. Sranje je to veliko, razumem te.
Tomislav Sawyer Posted December 16, 2008 Report Posted December 16, 2008 (edited) ko tvrdi da imamo turske krvi mora da odgovori na činjenicu da su Turci mongolsko pleme, gdje ćeš logičnije od toga. Vozimo se ja i ti autom i gledamo polje psenice, ti kazes "gle, srpska psenica", ja kazem "gle. psenica". I sad sta cemo. A nije slucajno, vec stoji velik i dobro promisljen sistem vrednosti iza obojice. Obojica znamo sta hocemo. Rekoh i ranije, potpuno smo drugaciji. Ono sto je tebi sveto, ja bacam, a ti moje svetinje ni ne primecujes. Da quotujem i odgovaram svojim vidjenjem, necu jer ne vodi nicemu. Cenim tvoju detaljnost i informisanost, ali nemogu vise da glodjem kosti, kad znam da nisu mom tanjiru. Jeste, pravim sebi izlaz, rekao sam i ranije da se drzim van ovakvih razgovora. Predajem se, ako ti je tako sladje. Idem da krecim drugi sloj. Jesam, opizdio sam te malocas u onom threadu, malo u afektu, ali stvarno umes da mi se popnes na zivac. Sve najbolje. Edited December 16, 2008 by Tomislav Sawyer
Ivan_Creed Posted December 16, 2008 Report Posted December 16, 2008 Srbija ce vladati svIJetom jednog dana...
Tomislav Sawyer Posted December 16, 2008 Report Posted December 16, 2008 Moguce. Kako stvari idu, svi ostali ce vec imati udobnije planete pod sobom Varijanta - alone in the dark.
Nisko_Se_Mazim Posted December 16, 2008 Report Posted December 16, 2008 The end of the world as we know it
Recommended Posts