Kratka Prica

[Queen_of_the_ryche]

Evo nove price, opet ima element GSP-a. Ljudi ce poceti da me pitaju sta je to samnom i autobusima.

 

Ovo je ustvari miks novog i starog - samo sto je ovaj put u pitanju opsesija:

 

KARTA

 

Gospodin Vasilije Grabovac je bio vremešni ekonomista, prevremeno penzionisan - zbog problema sa plućima. Živeo je u tihoj ulici u Zemunu, dovoljno daleko od gužve, a opet blizu da može da šeta do Keja.

Pošto je otišao u penziju nije imao često potrebu da prelazi most. Sasvim dovoljan mu je bio njegov kraj. Komšije su ga posećivale, a i njegov žuti labrador, Kroka je bio fino društvo u dokolici. Međutim, ipak je ponekad morao da ode do grada, da obavi papirologiju i da se javi u Biro, koji mu je overavao zdravstvenu knjižicu. Tada je valjalo autobusom otići do grada i kupiti kartu, jer starijem čoveku nije priličilo da se prepada svaki put kad uđu neki ljudi u GSP uniformi.

Nije imao previše novca i nerado da je davao, a kamoli za papir koji će i tako baciti po izlasku iz autobusa. Ali eto, morao je. Sedeo je u autobusu i gledao ljubičastu kartu na kojoj se žutili kružići u kojima su bili ispisani brojevi od jedan do devet, u tri reda po tri. Razmišljao je o mogućim kombinacijama brojeva koje gradski saobraćajni prevoz ima u svojim vozilima. Nije bilo teško da izračuna - prosta kombinatorika. Prebirao je po brojevima u glavi i došao do zaključka da broj ne može biti velik. Daljim računanjem utvrdio je da kombinacija sa tri broja ima 84, a kombinacija sa 4 broja ima 126. Znači ukupno 210. Lepo! Svo to računanje mu je izmamilo osmeh. Razmišljao je o svom nekadašnjem životu i ovom sadašnjem, penzionerskom životu, bez brojki.

Ubrzo je shvatio da je njegova stanica ostala za autobusom i da će morati peške da se vrati kako bi došao do svog odredišta. Brzo i nespretno je gotovo iskočio iz autobusa, koji se još nije sasvim zaustavio na stanici. Krupnim koracima je žustro krenuo, a onda zastao i shvatio da još uvek ima kartu u ruci. Prvi put nije bacio to parče papira. Odlučno je stavio kartu u džep i krenuo dalje.

Prepodne je proveo po redovima, išao sa dokumentima od šaltera do šaltera i opet čekao. Povremeno bi gurnuo ruku u džep i proveravao da li je karta još tu. Bila je na mestu - zadovoljno se osmehivao.

U povratku je u trafici kupio još jednu kartu, ušao u autobus - poništio, malko savio na jednom uglu kako je ne bi pomešao, i je stavio u drugi džep. Kada je došao kući, pažljivo je stavio obe karte u prvi tom Larusove enciklopedije, između 442. i 443. strane i odložio knjigu nazad na mesto. Razmišljao je, šta ako se desi neki put da dobije duplikate? Odlučio je da će se voziti na što raznovrsnijim linijama gradskog prevoza kako bi izbegao tu mogućnost. Toliko ga je okupirala misao o vožnji da je to bilo jedino što ga je interesovalo. Uzalud je Kroka podvlačio glavu pod ruku i lizanjem tražio pažnju. Gospodin Vasillije bi ga dva, tri puta pogladio, a onda bi se vratio mislima.

Sutradan je rešio da se vozi na što više linija, presedao je sa jedne na drugu i u mali rokovnik odlagao karte, pazeći da ona poslednja bude na vrhu. Bio je zadovoljan, još se nije desilo da je dva puta istu kombinaciju dobio.

Došao bi kući, pomalo umoran od tolike vožnje ali srećan jer je mogao nove karte da složi u enciklopediju.

Svaki sledeći dan bi čitavo svoje budno vreme provodio po autobusima, a u pauzama bi kupio još jedan komplet karata. Kad dođe kući, uredno bi stavljao karte između listova enciklopedije. Razgledao je svoju kolekciju koja je sada brojala 92 karte.

On je ovu opsednutost kartama smatrao hobijem, ali je shvatao da sve manje provodi vremena u kući. Iako se i njemu samom činilo da možda preteruje, prijalo mu je da ponovo izlazi iz kuće, čak je i zapisivao raspored autobusa, kako bi bio suguran u to da ne ulazi dva puta u isti. Setio se kako bi mogao da proverava kombinacije sa jednim belim papirićem, veličine karte. Tu proveru je tajno morao izvesti. Osećao je da ima neke „građanske neposlušnosti“ u tom činu - a i činilo mu se kao da vara u ovoj igri i pravilima koje je sam sebi nametnuo, pa je tako brzo odbacio ovu ideju. Naprosto, morao je da bude siguran da su sve karte „pošteno zarađene“ jer u suprotnom ne bi toliko bile vredne. Ređao je karte u enciklopediju i brojao ih. Uzdahnuo je i zakikotao se. U tom trenutku pas se probudi i iznenađeno ga pogleda.

„206! 206 karata, dragi moj Kroko!“ reče on psu.

Pas je samo spustio glavu i nastavio da drema kraj fotelje.

„Još samo 4 karte i imaću čitavu zbirku!“ prošaputao je gospodin Vasilije, kao samom sebi da se obraća.

 

Već je znao koja mu karte nedostaju: tri karte sa tri rupice i jedna sa četiri. Već koliko sutra će otići do trafike, kupiti karte i pokušati da pronađe kombinacije koje mu nedostaju.

 

Prva karta: 753

Druga karta: 142

Treća karta: 478

Četvrta karta: 7853

 

Mogao je jednostavno sam da probuši rupice na kartama, ali sada kada je tako blizu celokupne zbirke, bilo je nedopustivo da vara. Mada onaj beli papir se sada više nije činio prevarom, već pomagalom. Taj dan je proveo u autobusu, češće menjajući linije, overavajući beli papir - iznova i iznova, ali bez uspeha. Dan za danom je izlazio iz kuće, ali se vraćao bez poništenih karata. Već je počeo da očajava.

Opet se vratio kući praznih šaka, a i džepova. Nigde nije mogao da nađe one četiri neponištene karte. Bio je umoran i željan kreveta. Morao je da legne da spava. Sutra će misli o krevetu zameniti novim kartama.

Ustao je rano, toplo se obukao i krenuo u novu potragu. Zastao je pred trafikom i potražio četiri karte za prvu zonu. Kroz prozorčić ženska ruka je pružila četiri papirića. Uzeo ih je.

 

„Pa šta je ovo?“ zaprepašćeno dreknu vremešni ekonomista.

„Gospodine, vaše karte“ čuo se glas iz trafike.

„Zaboga, zašto su zelene? Kakve su ovo karte? Tražio sam prvu zonu!“

 

Nažalost, kasno je saznao da je GSP podigao cenu karata i da već tri dana stare karte nisu u prodaji. Platio je 144 dinara za nove četiri karte i krenuo u potragu za starim kartama. Išao je od trafike do trafike, od prodavnice do prodavnice ali nigde starih karata nije bilo.

Stigao je kući, osećao se kao da je naglo ostario. Seo je u fotelju i pokušavao da dođe do daha. Grudi su se podizale i spuštale potpuno neritmično. Gledao je četiri zelene karte koje su mu uzele jedinu radost i ushićene u životu.

Edited February 1, 2009 by Queen_of_the_ryche

[Denny]

U, jbt. Skenjaza teska... Pa sto uradi to coveku?

Edited February 1, 2009 by Denny

[Ајлин]

kako je dobra

strast pod stare dane.

[Queen_of_the_ryche]

Hahahah.....jeste da je moja prica, ali ono sto mene najvise odusevljava u njoj je njegovo ime i prezime - obicno a opet neobicno.

 

Iskreno, htela sam happy end, a prvobitna ideja je da umre na kraju - tako da sam ga zapravo spasla.

Edited February 1, 2009 by Queen_of_the_ryche

[Ајлин]

mogao je da se zove i josif visarionovič.

[Queen_of_the_ryche]

Bolesno! Da se zove kao Staljin. hahahhahaha....