FUNK ROCK

[Vlaja Buraz]

Дакле, прије него што ће Курт пушком убити глаем (хард) рок, треш метал, себе и све остало, крајем 80-их и почетком 90-их година прошлог вијека, паралелно са глаем (хард) роком и треш металом, радио-дифузним таласима су владале поједине музичке групе које се нису дале тако лако уклијештити у само једну музичку ладицу али су ипак помирљиво климале главом на етикету фанк рок.

 

Штабрекакомолим? Разложимо на састојке: с временом је заштитни знак рокенрола постала дисторзирана гитара која испаљује секси рифове, то је половина; фанк је, са друге стране, прије свега препознатљив по бас дионицама које се одликују занимацијама, активношћу, фреквенцијама, дебљини, тежини - друга половина. Дакле, идеја фанк рока је налијепити тешке гитаре на тешки бас.

 

Са много или много више успјеха то су радили или још увијек раде Ред Хот Чили Пеперс, Икстрим, Ливинг Калор, Фејт Но Мор, Прајмус, Ден Рид Нетворк и многи други, а опет, утицај фанк рок покрета је био такав да су и многи (глаем) хард рокери додавали дјелиће фанк гитара или фанки баса или пак ситно трубаче који не свирају "Калашњиков".

 

Опет, једна од одлика тог покрета условно названог фанк рок јесте била што се, као што је споменуто, један дио бендова који су условно били под тим кишобраном безусловно није либио да замијеша још елемената у свирку, тако да је ту било семплова, скреча, реповања и многих других ствари које су неподношљиве за брке са репићима у прслуцима са пришивачима. Ах...

 

Ово је тема за причу о таквим саставима.

 

За почетак, представљање три мање позната бенда који су иза себе оставили само по један "дугосвирајући" албум:

 

LIMBOMANIACS - Stinky Grooves (1990)

Састав из Сан Франсиска, почели са радом 1982. године и били изузетан клупски бенд, али је шири успјех изостао. У екипи је био Брајан "Брејн" Мантија (касније Прајмус али и Ганс ен Роузес), ту је негдје у друштву био и Бакетхед (човјек са милион идеја и једном пластичном кантом на глави), продукцију албума је радио Бил Ласвел, а гостовали на њ. Масио Паркер и Бутси Колинс. Текстуално, поприлично незрели односно зајебанти, музички, презрели - изузетни аранжмани и свирка.

 

Синглић-хитић:

http://youtu.be/IedAaxFEF8Y

 

SMOKIN' SUCKAZ WIT LOGIC - Playin' Fools (1993)

Веома шарен, и људски и музички, састав са источне обале САД. Пјевач/репер дубоког гласа у седмочланој екипи која је поред стандардних гитаре, баса и бубњева укључивала клавијатуре и скреч. Наслоњени поприлично генгста реп i хип хоп естетику, албум дјелује као нечија компилација највећих хитова, гдје у једном тренутку текст говори о злој биљци индијској коприви™ а у идућем екипа се баци у сумануту џез импровизацију.

 

Синглић-хитић:

http://youtu.be/LX3F9ja_-Zk

 

FUNGO MUNGO - Humongous (1992)

Још један састав из Сан Франсиска који је мало окаснио у освајању свијета фанк свирком. Дио су екипе која је свирала на истим мјестима као Прајмус, Мистер Бангл, Сајкефанкапус (и они би упали у ове описе да нису издали два албума), а након много зноја и километара су објавили ЕлПи за Ајленд Рекордс. Као и претходно споменути извођачи, ни они нису себи зацртали много граница; на албуму су присутни семплови, скреч, Србија, сурф, секс... и пуно хумора.

 

Синглић-хитић:

http://youtu.be/fij8Ati0G7Q

 

***

 

И, ако се неко још увијек пита зашто фанк рок...

 

 

Плесна музика је добра по Ваше здравље!

 

П.С. Ко је издржао до испод анимације, даља занимација, текстић + пригодна компилација: ЛИНК

[Chicken Little 420]

super za temu, skida se kompilacija.

[SkullKrusheR]

nikad nisam bio previshe zaludjen zanrom, ali ima par bendova koje gotivim, infectious grooves pre svih. gorepomenuti smokin suckaz album mi je npr. vrh, prvi put sam ih chuo na nekoj kompilaciji na kojoj su josh i suicidal tendencies, cyco miko, living color, fishbone, mind funk... ima dosta dobrih bendova.

 

 

[Saša Grbić]

Nisam se sa ovim do sada upoznao, ali je ovo dobra prilika.

[VoivodBG]

[Vlaja Buraz]

А, да.

Фанк се ширио на све стране, па је успио да зарази и метал, наравно, онај гдје младићи нису исувише штовали сотону и схватали су да постоји одјећа која не укључује кожу, ланце и мирис Халфордовог сјемена.

То је отприлике ова компилација коју је Скалкрашер споменуо.

 

Ономад изјавих да је ваистину штета што Трухиљо сад свира у клетој Металики, јербо, прво, много је способнији него што треба да буде; друго, његов креативни унос тешко да ће доћи до изражаја (ауторска права, паре); треће, човјек је црнац душом, није каубојац. Додуше, и К'рк Хемет је црнац само се то не види. Мислим да су Infectious Grooves јако неуједначени квалитетом и садржајем, ал' опет, поједине нумере су есенцијалне:

http://youtu.be/1f7XwCsx4fs

 

А један од бендова који сам узалудно преслушавао у нади да ће ми се свидјети је Fishbone. Разлог је веома једноставан: ска. Мрзим ска. Не мрзим га као што мрзим Словенију, али га мрзим. Али имају добрих пјесама. Добра им је ствар на саундтреку за филм Посљедњи акциони херој.

 

Но, добро, доста о томе. Ево двије стварчице гдје је више него очигледан утицај фанка на круте хард рокере...

 

http://youtu.be/FHXPmaOU8uE

За мене брутално изненађење. Бенд Damn Yankees, нека врста супергрупе, младићи из група Night Ranger и Styx удружени са Тедом Јебеним Нуџентом. Исполирани радио-ро(ц)к, имали су неке баладе на албумима (што је неочекивано за Теда), а онда овај фанки (што је, такође, неочекивано за Теда). Једноставно, так'а је била мода, само што сумњам да је Тед носио широке еМСи Хамер хлаче.

 

http://youtu.be/JGXcwNP4qiU

Бенд који је настао из Racer X, The Scream. Гилберт је отишао на своју страну, остали су узели Џона Корабија (који ће касније постати члан Motley Crue). До снимања албума, напустио их је и Скот Траевис (зајахао Judas Priest моторцикл). Занимљиво да Џон (Хуан) Алдерете, иако врхунски басиста а није чисти бијелац, нема осјећај за фанк. Опет, душмани су га били сатјерали у ћошак.

[salebghouse]

buraz, karton vinjaka od mene za temu!

 

http://www.youtube.com/watch?v=QYVmPo-T6Ls

 

http://www.youtube.com/watch?v=qHRgWGZwcwU

 

ne da tri klipa odjednom

 

http://www.youtube.com/watch?v=qBdrIqoKK0I

[Vlaja Buraz]

Хвала.

Вињак ћу заштекати у неки подрум гдје ће сачекати 50. годишњицу матуре на коју ћу можда и отићи те аналогно осјетити жељу да пијем тешки алкохол.

 

Добра ова ствар од Urban Dance Squad, нисам их слушао раније. Управо ћу да потражим који албум.

 

А Parliament Funkadelic породица је велики расадник талената који и дан-данас имају огроман утицај. Имам неколико албума и хоћу још, ал' о њима конкретно други пут.

 

Елем, један из те породице је Бутси Колинс који је 1992. са Стивијем Саласом и Бадијем Мајлсом издао албум под именом Hardware (да не буде забуне, то је име бенда, албум је Third Eye Open). Салас, иако тада изузетно млад као и сад, велемајстор је фанк гитаре али има и један баладни сентимент који мени лично не лежи тако да је албум пола-пола.

 

Ипак, нећемо о тужним стварима, тако да ево једна соло ствар Стивија Саласа, мени може бит' његова понајбоља:

http://youtu.be/rWn6vsXX3fI

Обратити пажњу на гитару десно.

То је са албума Back from the Living из 1995. гдје је бас већински одсвирао Т.М. Стивенс, а мањински Рик Скаторе (24-7 Spyz), и то ми је једна од најљепших ствари у овом "жанру", што је све дебело испреплетено и онда се да истраживати по тим нитима и концима...

 

П.С. Која је риједак генијалац и креативац, а неколицина домаћих бендова се била у '90-им успјешно наслонила на талас бас-масног звука: Деца лоших музичара, Плејбој, Кристали (на првом албуму), Ван Гог (на албуму Страст)... недостају ми ти дани, музички.

[salebghouse]

^malo cu da prokomentarisem ovo sto si napisao za domacu scenu...

 

potpuno se slazem da je ta fuzija bila najociglednija tokom 90ih godina, ispada da je trend bio ispracen sa podnosljivih par godina zakasnjenja. danas imamo situaciju u kojoj se bendovi striktno drze zanrova (koji god oni bili), a svaki iskorak izgleda rezultira stvaranjem jos jednog tzv. benda u kom se kao moze svirati nesto sto se ne uklapa u zvucnu sliku maticnog benda...i na kraju nemas nista, ili imas ali nekako nedovrseno. mozda sam prestrog, a mozda i pivo govori umesto mene, ko zna..

 

UDS je bend koji je imao navodno imao zlu srecu da je iz holandije. ljudi su o njima pricali svasta, najekstremniji komentari kazuju da je rage against the machine maznuo ceo fazon od njih. sa tim se ne bih slozio, jer je tom morello kao gitarista klasa za sebe. kad sam bio u amsterdamu, u cd sopovima nisam mogao da nadjem njihove albume, tu i tamo se mogao naci neki best of pa racunam da ni u svojoj zemlji nisu imali ne znam koji status. ruku na srce, RATM su odsvirai njihovu "good grief", a UDS su svirali u beogradu tokom sankcija i cak su i izdali live album "beograd live". na njih sam obratio paznju tek posle koncerta, naravno.

 

opiceni slovenci:

 

[Vlaja Buraz]

Понешто о мом виђењу домаће сцене у '90-им написах на Тригер теми: ЛИНК

 

Елем, слажемо се, а код нас је све каснило, мање или више: хард рок (како су Атомци пљувани што су се држали свог док је цвјетао нови талас), нови талас (наједном се сви ошишаше), глам рок (сад га по Пусикет и Вервил) и метал (и онај у '90-им и онај у '00-им, да не спомињем биједне покушаје прије тога). Ал' опет, боље да личи на нешто него да не личи ни на шта, што је случај са сценом данас.

 

Е, сад, Urban Dance Squad прича ме подсјети на Clawfinger. (И они би се условно могли мало прихефтати на ову тему.) Нисам сигуран колико су успјеха имали у матичној земљи али ме то подсјећа на идеју да је Европа наклоњенија мелодичнијој музици наспрам Америке којој је битнији ритам (који је и основа фанк рока). Максималан респект за њих и ту свирку у Београду, ја се сјећам као кроз маглу да су у та нека зла времена дошли и Biohazard, Pro Pain (и још неки), што не би требало заборавити.

[Chicken Little 420]

moze li link za urban dance squad beograd live?

[salebghouse]

link ne nadjoh nigde, a album sam posle dosta vremena nasao na soulseeku (i cak mislim da se nisu skinule poslednje 3 pesme). probaj tamo.

 

imam negde par tekstova o tom koncertu, uhvaticu malo vremena pa cu okaciti ovde. do tada

 

[salebghouse]

 

prikaz fuzije crnog i belog zvuka po casopisu "ritam", iz 1992. god. cisto da bi prica sa topika bila potpunija.

[SkullKrusheR]

ovo kao da je surovi pisao, samo fale random caps-ovi i promene fonta.

Edited May 16, 2013 by SkullKrusheR

[Vlaja Buraz]

prikaz fuzije crnog i belog zvuka po casopisu "ritam", iz 1992. god. cisto da bi prica sa topika bila potpunija.

И док нисам имао идеју одакле да почнем нападати овај приказ, јер је толико тога погрешно написано, са друге стране, некако нисам хтио да га нападам, јер је очигледно уложен неки труд; поштујем.

Е, сад, то што су ЈУ рок новинари већином били пренабијеђени идиоти и фаворизовали* (!) потпуно погрешне и маргиналне ствари, то је сасвим нека друга тема, а о томе сам нешто рекао овдје:

http://bojan5150.moj...991/157776.html

 

Него, кад смо већ код пренабијеђених идиота (и њихових духовних и моралних насљедника), нађох се на Попбоксу након дуго времена, па кренух читати тему:

http://www.popboks.com/article/29319

Текст, најблаже речено, недоречен, али, један ми коментар испаде занимљив:

djape | 22.04.2013. 08.53.14

 

ono što nedostaje ovom tekstu, kao i većini tekstova o turbo folku, jeste klasna vizura, tj. razrada/analiza/napad/odbrana teze o turbo folku kao o jednom (najvećem?) trijumfu kulture radničke klase u okviru mejnstrima. pored toga, bilo bi zanimljivo razraditi tezu o funk tradiciji (funk-funk rock-disco-electro funk-rap-house-techno...) kao jedinom mogućem ravnopravnom "urbanom takmacu" narodne muzike u borbi za duše radničke klase. naravno, kao što je i za očekivati, u belačkom aritmičnom rok zvuku sfrj, većina fanke momenata su bili gurani u stranu u odnosu na "ozbiljni rok zvuk" - u najboljem slučaju su bili priznati kao neka zanimljiva egzotika (dino dvornik i sl.) - a narodnjaci su početkom 90ih prigrlili izdanke te funk tradicije prepoznajući ko ima show i ko na kraju 20. veka globalno i definitivno ima zvuk, stav i pokret za ljudska tela. ćao belci <3

Не бих да овдје упадамо у расправу која има било какве везе са народном музиком (већ сматрам да је јако жалосно што на метал форуму има тема "народњаци" са преко 200 страна), али, занимљива теза и расправа која је услиједила.

 

Оно што ми је још занимљивије јесте фраза "аритмични рок звук сфрј" (који је мало обојен овдје споменутим бендовима), која се донекле наслања на (моју) изнешену идеју о европској и америчкој осовини - мелодија против ритма, што је опет базично:

африка > црнци > бубњеви > празна стаклена флаша кока-коле = ритам

насупрот

европа > бијелци > клавир > ако иде на солфеђо бјежи од ње што даље = мелодија

А ми смо углавном бијели.

 

Што се мене тиче, у једном тренутку сам сконтао да музика не ваља ако макар негдје нема неку клицу црног звука, ваљда сам тако некако и почео проучавати фанк рок и схватио зашто не волим неке ствари, да их сад не набрајам...

 

* Идеја новинарства је објективност.

[salebghouse]

napadaj iz svih oruzja i nemoj stedeti dzebanu, posto me jako zanima sta je po tvom misljenju netacno u tom prikazu. sto se mene tice, misljenja sam da je ponesto izostavljeno, ali ne i pogresno napisano.

 

ritam je casopis koji je po meni izuzetno bitan, bio i ostao. to je ona druga strana koja je forsirala bendove koji su u drugim, uslovno receno mainstream muzickim casopisima tog vremena (rock, kasnije pop rock) dobijali tek po koji red. sa ritmom su sredstvo informisanja dobili oni kojima je obojeni program znacio vise od riblje corbe. tacno se znalo o kome ce se moci citati u kom casopisu - quorthon je mogao da dobije odlican intervju u rocku, ali ne i the pixies (osim ako mi nije promaklo).

 

ideja novinarstva jeste objektvivnost, ali dovoljno smo valjda odrasli da znamo da toga i nema previse, ako ga igde i ima. ne bih ni voleo da se pojavi u muzickom novinarstvu, kako bi uopste izgledala objektivna recenzija novog abuma the stone? kad si se vec dotakao nasih rokenrol knjiga, valja spomenuti autobiografiju mise aleksica. vise od 500 strana nicega.

 

vec par godina se na popboksu vuku te paralele izmedju fanka, turbo folka, old school narodnjaka i ko zna koga sve. neke teze mi izgledaju jako nategnuto, ali ozbiljnije analize su potrebne, i to ne samo za period 90ih. budu li se negde i pojavile, to ce se dogoditi na tom sajtu. od muzicara nema vajde (ako je suditi po spomenutoj knjizi).

 

i tako...

 

[Vlaja Buraz]

За почетак, Хендрикс? Стварно? Искорак се десио са друге стране, што се популарне музике тиче, кад су бијелци почели да се контају у ритам и блуз. У недостатку боље идеје, лакше је навести Стоунсе, мада би то стварно било дилетантски. Ваљало би добро истражити гдје се заправо десила фузија - ко је скупио муда да искорачи према црном звуку, али рећи да је Хендрикс то започео... Дубоко неслагање изражавам. Наравно, ово се све односи на спајање црног и бијелог звука, као у приказу, а не на фанк рок.

 

Gang of Four и Talking Heads су два бенда која су брутално незаслужено добијала невјероватне количине пажње од домаћих новинара, тако да ћу овдје само написати да је њихово помињање поприлично излишно.

 

Living Colour, Red Hot Chili Peppers, Urban Dance Squad, Public Enemy, Primus, Body Count - све погрешно објашњено и посложено, ал' да не улазим у детаље.

 

Објективна рецензија The Stone? Коме је уопште потребна та рецензија? Коме је уопште потребна та "музика"? Немој нам каљати тему тим глупостима...

 

А наши новинари су стварно били нешто посебно, то сам и навео у приказу Вукојевићеве књиге, кад је и Влатко то био примјетио тамо прије хиљаду година...

Није спорно да неко нешто воли, али ваљда би, кад је о музици ријеч, било добро да редакцију чини хрпа различитих људи, па да имаш једног који ће са страшћу писати о једној ствари а другог који ће једнако квалитетно обрађивати дијаметрално супротан жанр... А ови наши нису видјели даље од новог таласа, да га јебеш. Или талентовани Драган Кремер који Б.Б. Кинга покушава убиједити како његов блуз није довољно чист.

 

Него, нешто заправо о теми, да не испаднем као ђапе са Попбокса:

http://youtu.be/47C5MF18gaU

Имао је Смак свакаквих момената, а гдје и неће, с обзиром на љубав према Сантани који је био велесвеобухватан (да не стављам линк и за "Перле" које су шарене до бола), али ова ствар ми је баш нешто посебно, а ту бих и да споменем књигу Невидљиве теразије Слободана Стојановића Кепе. Мали али значајан допринос ЈУ Рок књигама. Кепа није превише школован нити образован човјек, али, поред тога што је невјероватан музички таленат он је и брутално искрен тако да је књига стварно дирљива.

[salebghouse]

^tako vec moze, samo bez milosti. na sliku verovatno nije moglo sve da stane, pa evo i teksta. ima tu par zicera za tebe

 

 

 

jos jednom bih podvukao da je to napisano 1992. godine, ili jos preciznije pre interneta. novinari su tada (koliko mi je poznato) prevodili tekstove iz nme - a, melody maker - a i slicnih casopisa jer drugog nacina nije bilo. a sa licnim zakljuccima se i te kako preterivalo, pa su padale i kojekakve pretnje. kremer se u tom kontekstu dosta spominjao, a setih se jednog od njegovih tekstova u kom je sav ushicen pisao o bluesu sabana bajramovica. tjah...

 

"nevidljive terazije" je odlican primer, slazem se. ako pricamo o smaku, funk linija mi je kod njih nekako uvek izmicala, ipak je tocak dzezer

 

tvoj prikaz idealne redakcije me zapravo najvise asocira na dzuboks.

[Vlaja Buraz]

Па да, узео сам у обзир да је из 1992. али опет je и то релативно касно, јербо се већ десило оно што споменух у првој реченици ове теме. Нпр. некако ми се чини да је највећа глупост за Living Colour: "Буквално црни хард рок - са гитарама", а тад је већ изашао други албум, на њему "Solace of You", "Under Cover of Darkness", "New Jack Theme"... Да ми неко каже да је то хард рок, ја бих га ударио шаком. Да ми је неко прије 10 година рекао да је то хард рок, ја бих га ударио мало мањом шаком.

Мислим, први албум Living Colour се може релативизовати као хард рок, прије свега због "Cult of Personality" (да се занемаре "Glamour Boys", "Funny Vibe", "What's Your Favorite Colour?"...), али послије је отишло у свим могућим правцима, а уживо да не говорим, гдје је увијек био присутан free jazz коријен...

 

А текст је такав какав јесте, цијеним труд. Једино што бих споменуо јесте да се интересовање "иностраних" новоталасних бендова (попут Talking Heads) за црно музичко наслијеђе више бавило неким облицима који су касније подведени као world music него заправо нечим што је тема ове теме. Нпр. илустрација слична, управо пустих да чујем, нумера "Ricochet", David Bowie (Let's Dance, 1983)...

[salebghouse]

super primeceno za novotalasne bendove, nije mi to do sada palo na pamet. tacno se lepo cuje ko je gde imao kolonije.

 

jos malo stare stroke...

 

[sale 3sm Larry Flynt]

:rockdevil:

 

Fursante klasik(mada je idejni tvorac pesme Entoni)

http://www.youtube.com/watch?v=398xVamo2_U

[salebghouse]

ovaj djed zasluzuje da bude spomenut

 

http://www.youtube.com/watch?v=qUYxksujhaA

[VoivodBG]

 

Less approachable than Staff Benda Bilili, not as sonically challenging as Konono No1, this new contender for best Congolese band on the planet is fronted by one-time Damon Albarn collaboratorJupiter Bokondji. On Hotel Univers, his group Okwess International cooks up feverish, writhing polyrhythms as Jupiter addresses local social and spiritual concerns from his home in Kinshasa.

Their turbo-charged funk rock is a cross between “Ball of Confusion”-era Temptations and the rawest Congolese soukous, with some searing blues guitar riffs thrown in for good measure.

“Bapasi” – a local rallying-cry – opens the album like a cross between Fela Kuti’s Afrobeat and the Latino-rock of early Santana. Thereafter, the momentum never lets up, from the itchy guitar lines and layered vocals on “Yaka”, to the Kasai trance music, which forms the core of “Bakwapanu”

 

 

http://clz.to/icsrc9mx

Edited June 4, 2013 by VoivodBG

[Vlaja Buraz]

Не бих да се ова тема претвори у набрајање (попут Stoner Rock теме, гдје ми је и поред свега драго да неки људи напокон контају оно што сам ја контао ономад), већ да се пише о свему уз неки лични утисак, мало полемичког мишљења. Зашто ово, зашто оно, и какав тачно то ефекат има на слушаоца. С тим у вези, не бих ни ја превише да пишем овдје, али, овом приликом морам...

 

С обзиром да је систем мојблог.рс неактиван већ преко 10 дана, питање је да ли ће се ваздићи, ја сам благо скептичан. За ову тему то значи да је компилација поменута у првој поруци сада на адреси:

 

http://bojan5150.wor...i-neceg-drugog/

[Vlaja Buraz]

У прошлој сам поруци хтио навести да ме је постојање теме "Guilty Pleasures" (и искази на истој) натјерало да добро размислим. Као прво, јеботебог, каква срања људи ваде из ко зна којих буџака несретног дјетињства у несретно вријеме; као друго, чекај мало, шта ја волим слушати од ствари којих се стидим...

Једна од тих ствари јесте диско бенд Chic, односно, Chic feat. Nile Rodgers, како су сад "маркирани". Диско повремено није тако далеко од фанка, ал' добро. Chic је имао бруталну ритам секцију Тони Томпсон + Бернард Едвардс, а ни тренутно није лоша (Џери Барнс на басу). Занимљива је чињеница да су Едвардс и Роџерс заправо прво направили фанк-рок бенд, ал' са тим нису стигли далеко. Ипак, неки трагови се осјете и дан-данас, а поред нпр. гостовања Слеша на живом албуму, вриједи провјерити видео издање Live at Montreux, ако не због свирке онда због Џесике Вагнер (женио бих се). Коме се она не свиди, још су двије жене поред ње на бини, за сваког понешто. Од компилација - најбезболније - вриједи Dance, Dance, Dance, јер су све пјесме у пуној дужини (а неке и продужене), што значи, више свирке, мање рефрена.

 

Него, оно што је заправо тема, непланирани упад Paula Gilberta овдје. Ко га не зна, то је један гитариста, бијелац, мршав и висок два метра. Колико је он бијел заправо најбоље говори да је оженио Јапанку. Сад свирају заједно, он у хармонику, она у добош и млате паре по свадбама. Елем, издао је он неких соло албума, то је та друга тема, али на посљедњем од њих, имена Vibrato, налази се и нумера имена "Vibrato". Након низа година покушавања, напокон је успио да се ријеши тешко-металне бјелачке прецизности и да зазвучи фанки, а то га је вјероватно жена Јапанка натјерала. (начи неверуем, прим. аут.) Албум као албум је неусмјерен, као и сви његови досад, али та насловна нумера је баш онако... опуштена, љуља. Још се ту могу чути Zappa и Rush, генерално '70-те године прошлог вијека кад је Гилберт био 60 година млађи и 10 центиметара нижи.

 

Дакле, вибрато без Р:

http://youtu.be/UEUbIoOCA78