VoivodBG Posted May 27, 2016 Report Posted May 27, 2016 A Planetnoir Industries és a Phoenix Music Hungary bemutatja: 2016. szeptember 6., Budapest @ A38 Hajó SUNN O))) (US) Kapunyitás: 19:00 Belépő: 4.990 Ft (elővételben 2016. augusztus 1-ig) / 5.490 (elővételben 2016. augusztus 2-től, valamint a helyszínen) Jegyértékesítés: A38 Hajó pénztára, valamint weboldala -https://www.a38.hu/hu/program/sunn-o-us
VoivodBG Posted May 27, 2016 Author Report Posted May 27, 2016 Ako plata ne izneveri, planiram ove prdonje i Swanse. Mada ja ovo više posmatram kao cirkusku atrakciju nego li koncert. 1 1
oʞɾoƃ Posted July 27, 2016 Report Posted July 27, 2016 ja bih možda vozio na ovo iz BG-a ko zna da bi SIGURNO išao?
HeLLsarma Posted July 27, 2016 Report Posted July 27, 2016 Ljudi, ovo ne propustajte, najcudnija svirka ikada. Dobro se nisam usrao koliko je stomak vibrirao od one distorzije. :-P
Toki89 Posted July 27, 2016 Report Posted July 27, 2016 Savetujem konzumaciju LSD-a sat vremena pre svirke
ljubicasta Posted September 2, 2016 Report Posted September 2, 2016 Prodajem kartu za 15 eur... šaljem mejlom pdf za stampanje
HeLLsarma Posted September 7, 2016 Report Posted September 7, 2016 Ja ti mogu reci iskustvo od prosle godine, utroba mi je vibrirala od onakvog zvuka. Zaista cudno i specijalno iskustvo, totalna druga dimenzija.
oʞɾoƃ Posted September 8, 2016 Report Posted September 8, 2016 ma gledao sam ih i ja 2011., nego me zanimaju utisci baš specifično sa ove turneje
Havočka Posted September 10, 2016 Report Posted September 10, 2016 pa dobro, 'ajde blagoje prodaja BIG|BRAVE je kanadski post-zivot-post-muzika trio koji je opravdano delio binu sa Sunn. Uglavnom ne mozes opravdano da delis binu sa Sunn. Nema tu nikakve posebne virtuoznosti ni umeca, pa cak ni kompleksnosti, ali je u potpunosti nadoknadjeno time sto bend svira tacno kao svajcarski sat, i odmah zatim sjajnim novim idejama. Ja lately imam dosta problema sa noiseom generalno, i nije mnogo tesko da mi se nesto iz zanra dopadne, sve i da nije boom originalno i da nije ne znam kakva tehnikalija, ali ovi ljudi su nesto drugo. Razmisljam se od kako sam ih cula da l' da skinem album, ali mi se sve nesto cini da ne moze ni blizu da zvuci dobro kao uzivo. Fenomenalna punoca zvuka, divna energija + kombinuj vokal one ribe koja zvuci kao da samo sto nije umrla od neke zajebane ubodne rane i bubnjara koji tu i tamo upadne i zvuci k'o da je raspalio mali prst o cosak od kreveta = jebanje majke na mnogo nivoa. Evo, i dalje se dvoumim da l' da skinem. Uporno pokusava da udavi svoju publiku dimcinom - pustaju ono sranje iz 4 kanala jedno 15 minuta pre koncerta. Dok mozes da vidis publiku - ne valja. Onako bez svetla sa bine i uz dimom udavljeno svetlo sa bara, mozes da nazres mozda 3 reda ispred sebe, i tu je kraj. Atila izlazi i pocinje da chantuje - u publici mrtva tisina, niko se ne pomera (i tako ceo koncert). Svetlo je strasno odradjeno, jedan crveni reflektor iza njega, izgleda k'o da su se otvorila vrata pakla i da vatra polako guta i ostatak svega. Izadjose i ostali i ono... Ne mogu da kazem da se svega secam dovoljno jasno, zao mi je. Da se razumemo, bez uticaja bilo cega. Skoro 2 sata se slilo u minut, bez zajebavanja. Na momente osecas talas kako ti udara u pluca i u zeludac i u grkljan i kako steze, osecaj je uznemirujuce prijatan. Nekada nisi siguran da l' si ziv, eto. Svaki put kada je Atila izasao sa bine, ponovo su izlazili oblaci dima i sakrivali sve ostalo, i onda krene zvuk mraka da te steze. Neverovatne stvari. Deonice sa trombonom su bile... Cak ni ne znam sta tu da kazem Da legnes dole i ne mrdas nikada vise. Pred kraj je prezentovan i kostim sa ogledalima koji te opasulji, skapiras sta gledas, i dalje ti nije jasno zasto se sve to desava, ali bar znas da se desava. Inace, ja volim te vizuelne pizdarije - volim koncerte Rammsteina, volim Alcest album kavere, volim Guillermove filmove i volim kako bi Panopticon izgledao da nije album nego nemi film. Ko moze da skapira sta ovim hocu reci razumece i da: Sun je kontra svemu tome - kao kada obrises sve sto znas o necemu i odes u minus i krenes odatle - i jebeno je mnogo dobro. Ljudi su odlazili sa koncerta, izlazili, i nisu se vracali. Bilo je devojaka koje su molile momke da izadju napolje. Bilo je ljudi koji nisu poneli cepove za usi i koji su se cimali i trzali i cucali i raspadali. Aplauz koji je bend dobio kada je okacio gitare u plafon je verovatno najduzi aplauz kojem sam ikada prisustvovala. Bend se naklonio, jako lepo raspolozen, a ljudi su samo stajali tu, u soku, i blenuli i tapsali. Zavrsis koncert u grcu i ne mozes dalje jos neko vreme. Slede stvari koje ce vas manje interesovati, standardno Put ka tamo je bio iznenadjujuce brz, given da smo delili kombi sa 7 putnika, od cega jedan madjar koji ne prica srpski i ne zna gde ide, dvoje definitivno madjara i jedan imigrant sa madjarskim pasosem, od cega su dvoje definitivno madjara toliko debeli da njihovo jebeno ulazenje u kombi traje 5 minuta po glavi dok se guze tamo-vamo i razmisljaju da l' je pametnije prvo dupe onda noge ili prvo glava onda dupe ili sta god. Naravno da su zdrali na obe petnaestominutne pauze, i pritom kasnili 15 minuta na pickup u NS-u. Vozac je bio ekstremno nadrkani debeli lik koji je lupao onim vratima od kombija kao da je proizvodjac tih specificnih vrata pobio sve macice koje je njegova macka omacila letos. Izbacio nas negde u sred Budimpeste, u srednjoj traci, i zapali dalje. Ostatak dana provedoh trazeci kafic iz kojeg mogu da radim + nasla ovo Nazalost, nije bilo vremena da se sve overi Random notice je da je John Dyer Baizley look sve popularniji - ljudi su na svakom koraku, prosto nemoguce. Na samom koncertu je bila toliko strangely appropriate ekipa Jebeni debeli azijat i random lik sa zuto plavim rancem za hiking, tacno ih gledas i vidis da sa svakim pojedinacno nesto nije u redu. Molba benda da se kamere i telefoni ne koriste je delimicno ispostovana, i ti sto su pokusavali da blicaju su bili tako zahejtovani da su odustajali jako brzo. Jebem im ja mater nevaspitanu. Mercha je bilo, nije bio ni skup - vinili, cdovi, majice, jastucnice i bandane. Steta sto su jastucnice bile bele U povratku nas saceka prazan kombi koji je iz neshvatljivih razloga kasnio sat vremena. Stali na 5 minuta i stigli kuci u roku od 3 sata. Ovaj je bio manje nadrkan, al' je bio jednako lud Da se ne zaboravi da je Blagoje prodaja Ostavljam potkovanijima da pricaju o svemu ostalom, my job here is done 6
Lou Posted September 20, 2016 Report Posted September 20, 2016 Red bi bio da bacim koju reč ovde, budući da sam video bend koji je bio na vrhu moje must-see-live liste. Nakon predgrupe koja je odradila dobar posao zagrevanja publike, sa razglasa kreće umirujuća sitarska muzika, nasuprot dumčini koja je išla na samom početku (Electric Wizard i srodna ekipa). Kompletan bend, sa izuzetkom Atile, izlazi na binu, te sami nameštaju instrumente i opremu, obučeni svakodnevno metalski. To traje petnaestak minuta, nakon čega odlaze sa bine i nema ih do dvadesetpet minuta nakon vremena predviđenog za početak svirke. Taj dodatni period koriste da se iza takmiče u puštanju dima - makar sam tako zamišljao situaciju, jer ne znam ko pri čistoj svesti i zdravoj pameti može da suče onu magluštinu i da mu nikada ne bude dosta. Rekao bih da je odlična ventilacija kluba bila problem, videlo se kako se dim vije ka zadnjem delu gde su se nalazila i otvorena vrata. Elem, kada su propisno zadimili, uključuju se crvena svetla i Atila, obučen u crnu odoru, malo složeniju od one koje furaju kolege iz benda, sporo hoda do mikrofona i počinje da baca mađije. Sa prvim slogom su utihnuli svi koji su do tada pričom prekraćivali vreme, jer, realno, protiv onoga se ne može. U nekim intervjuima sam pročitao da je Atila upravo zbog ove ekipe počeo da uzima časove i vežba različite tehnike pevanja, tako da njegove vokalne sposobnosti i snaga glasnih žica u ovom okruženju dolaze do punog izražaja. Od sporog recitovanja do napevavanja i ubacivanja pokojeg trenutka grlenog pevanja, gradi atmosferu i sve više maše rukama na način koji mogu da opišem samo kao povlačenje i skupljanje duša iz etra, kao da nešto traži i kopa iz Stiksa. Ne mogu da ocenim koliko je to trajalo, makar petnaest minuta. Nakon toga, četiri prilike u crnim odorama se, jednako sporo kao Atila na početku, kreću ka svojim mestima i započinju - kako drugačije opisati ovo nego rečju - ritual. Kao što je Atila uvodio publiku, tako se ostatak uključuje, postepeno, bez žurbe, bez naglih upada. Odatle, nisam siguran šta se sve dešavalo. Zvuk takvog intenziteta jednostavno obuzima, a kada se uklopi sa vizuelnim aspektom na ovaj način, nema mesta za mnogo razmišljanja. Čuo sam poznate delove u drugačijim izvedbama, rastegnute deonice, kombinaciju dve gitare i dva sintisajzera koji se preklapaju i dopunjuju u nekim delovima više nego na albumu... bilo je trenutaka specifičnih za bend u kojima iz sviranja više uporednih deonica sve preraste u jednu veliku oscilaciju, kada odluče da sviraju istu stvar ili da se poklope u oktavama - tada se i sȃm pod ritmično ljuljao pod stopalima. Kako su se smenjivali delovi nastupa - budući da su se sastojali iz jasno drugačijih, ali odlično povezanih celina, tako se, zahvaljujući kombinacijama svetla i dima, menjao izgled bine, svaki put u duhu sa trenutnim muzičkim osećajem. Ispod Atile je postojala dodatna mašina za dim koja... šta znam, igrali ste Warcraft, zamislite akolita u sred magle, to je taj doživljaj, samo što osećaj kraja sveta ne prestaje. Jedan od najupečatljivijih izgleda bine je bio kada je sve bilo prepuno dima, toliko da se videla samo sredina iste, Atila koji stoji napred sa raširenim rukama, dok crvena svetla statički kroz dim stvaraju osećaj nuklearne katastrofe na Marsu. Tada je jasno koliko ovaj bend ulaže vremena u sitnice i vizuelni doživljaj. Ne postoji reč "tezga". U sat i četrdesetpet minuta ovoga, retko ko je progovorio ijednu reč, uglavnom devojke koje su svojim momcima davale do znanja da će biti iza, u zadnjem delu kluba. Ljudi koji su odlučili da se prave pametni su povijali glave i pritiskali uši prstima svaki put kada bi nastale oscilacije koje sam pomenuo gore. Neka ekipa pred binom je, koliko sam mogao da vidim, ispratila sve bez čepića, što znači da je strah od gluhosti i tinitusa odavno zamenjen gluhošču i tinitusom. Kako je koncert odmicao, tako se i broj muzičara na bini menjao, shodno zahtevima deonica. Prvo je gitarski duo, nakon uvodnog zajedničkog pojavljivanja, prepustio binu Atili, Stiv Muru i gospodinu po imenu - neću pokušavati da stavim ovo ni u padež ni da prenesem u srpski jezik - TOS Nieuwenhuizen. Kasnije se događalo da je Atila izlazio sa bine na dvadesetak minuta, pa da udarni dvojac dronuje konkretnije rifove kao prelaz u sledeći deo nastupa (jedina slabija tačka, što se mene tiče, mada može biti i da je bol u leđima koji vučem rekao svoje baš u tom trenutku, te mi odvlačio pažnju i onemogućio dotadašnju potpunu posvećenost zvuku i zbivanju na bini), sve dok se nisu svi ponovo našli zajedno i u još dvadesetak minuta doveli (ne priveli) koncert kraju. Atila je tada izašao u kostimu od ogledala i razmahao se, vrteo se, pravio gomilu pokreta da bi postigao što više odbijanja svetla kroz jenjavajući dim. Ne znam ko je od dvojice genijalaca bio levo, a ko desno, ali onaj sa moje leve strane u poslednjih pet minuta diže gitaru ka plafonu, proizvodeći feedback, produžavajući drone, i odlučuje da je kabl na plafonu iznad njega prava stvar da okači gitaru koristeći čivije. Radi to polako, usporenije nego išta što je uradio te večeri i uspeva, ne spušta pogled sa nje, a ruke sklanja i sklapa ih pred sobom, klanjajući se instrumentu. Desni nije mnogo kasnio sa evidencijom dešavanja, te je uradio isto. Još koji minut ogromnog talasa zvuka (klanjanje ne prestaje) i svi se očito spremaju za kraj. Greg i Stiven prilaze svojim pojačalima, ceo bend čeka trenutak i nakon zajedničkog pogleda koji traje desetak sekundi isključuju sve odjednom. Ostaje samo sekunda tišine i onda počinje jedan od najjačih aplauza koji sam čuo. Prošlo je neko vreme dok se nisam setio da izvadim čepiće i tek tada sam shvatio da aplauz upravo jeste bio najjači do sada, ništa slično nisam čuo u životu. Bend skida kapuljače i prilazi ivici bine, Atila iza njih brzo svlači kostim i ostaje znojav u farmerkama i majici bez rukava (što pokazuje koliko je njegova uloga fizički zahtevna), svi polako prilaze jedni drugima, sada pod punim belim svetlom i bez dima i grle se, kao da su zajedno nešto proživeli i izgurali kraj. Shvatam koliko se ovi ljudi žrtvuju zarad umetnosti i ježim se, od svega što se dogodilo te večeri. Neponovljivo iskustvo. tl;dr Sunn O))) vas poseduje
Recommended Posts