Najbolji albumi 2020

[Miilos]

Kad se podvuče crta, baš dobra godina, pogotovo za black metal, death metal kao po običaju mogu da prebrojim na prste.

Svartsyn - Requiem. Kako moćno zvuče posle skoro 30 godina karijere, a i Ornias se sigurno bliži 50-oj. I ne štanca albume reda radi, nego se tačno čuje da je krv propišao dok je stvarao ovo. Bubnjar možda svira kao gost, ali tu je već na nekoliko albuma i jedan je od najboljih bubnjara u black metalu trenutno i meni Draugen ne nedostaje ni najmanje. Gitare kad krenu 2-3 odjednom ne znaš šta te je snašlo. A uboli su i zvuk kao nikad do sad. Tekstovi, pevanje… sve po mom ukusu i sve što mi treba na jednom mestu. U paklu, ako postoji, ovakva muzika svira. Privikavajte se.

Ominous Resurrection - Judgement. Izbace album jednom u 100 godina i po pravilu je kandidat za album godine, a opet su po strani. Možda je do produkcije, jer ovo nije za svakoga, ali kao što Haxan ne bi bio isti film da je snimljen u boji, tako i oni ne bi bili to što jesu da nije ovakvog zvuka koji im perfektno leži. Ludnica od albuma, bez dosadne sekunde.

A kad reče ludnica, tu su i Lifvsleda sa prvim albumom. I oni su uspeli kao i Ominous Resurrection da u današnje vreme bez nekog velikog filozofiranja snime album koji zvuči kao niko drugi, a to je pravi podvig u 2020. Posebna pohvala za vokal, odavno nisam čuo da neko zvuči ovako nenormalno.

Invocation - Attunement To Death. Odličan, kratak, pa sam uvek raspoložen za njih. Najkraći opis bi bio kao kada bi Demoncy (iz Joined In Darkness faze) svirali death metal i imali mnogo dobrog bubnjara.

Voodus - Open The Otherness. Iako ne spadaju pod onaj ljigavi melodic black metal podžanr, za razliku od tih takvih bendova znaju da napišu melodiju i pesmu koju nećeš da zaboraviš čim se završi. Ovde samo nedostaje Jonov glas pa da budu maltene ravnopravni po kvalitetu (mada ništa ne fali pevanju), a ovakve solaže ni Dissection nisu imali. Ne preterujem ni malo.

Cauldon Black Ram - Slaver. Kome je do malo primitivnijeg i pomalo blesavog death metala, ovo ne bi trebao da preskoči.

Khtoniik Cerviiks su takođe skroz otkačeni, ali sviraju death metal na malo komplikovaniji način. Svaka preporuka.

Malokarpatan mi je dugo bio favorit, na kraju mi se neki drugi ipak malo više sviđaju, što ne znači da mu bilo šta fali. Zvuče nekako starinski, ali ne i zastarelo, i sa svakim albumom su sve bolji, ali više nisam siguran da li je to moguće jer je ovo vrh.

Bythos zvuči kao da je Reinkaos određen kako treba. Čudna muzika od ljudi iz Horne i Behexen. Nadam se da će ravnopravno da tretiraju i ovaj projekat jer je stvarno malo ovakve muzike.

Fides Inversa - Historia Nocturna. Šteta što album nije otpevao bubnjar kao i do sad, jer ima jedinstven glas i ne znam šta im je trebala ta promena, ali oprašta im se kad je muzika ovako dobra. Jedino pesma "Syzygy" malo kvari utisak zbog onih glupavih ženskih vokala, upropastiše inače odličnu pesmu.

Posle toliko godina bez pauze, očekivalo bi se da opadne kvalitet, ali Acherontas su i ovog puta odlični. Retko koji black metal bend može da se pohvali sa ovoliko odličnih / vrlo dobrih albuma iza sebe. Vidim da ovde nisu baš popularni, mada je i meni trebalo vremena da ukapiram koliko su dobri.

Akhlys pomalo zvuči kao da je urađen po formuli i prošli album je bio bolji, ali jednom sam rekao samo neka cepa i nisam promenio mišljenje. Koliko je samo dobre muzike Naas Alcameth snimio poslednjih godina, ni on ne zna. Čeka se novi Nightbringer u 2021. i iz pouzdanih izvora sam čuo da će biti nešto posebno. Kad se Naas Alcameth i VJS udruže tu nema greške.

Sećam se da sam za Ysengrin jednom izavio da nisu ništa posebno ili tako neku glupost. Navukao sam se na njih posle splita sa StarGazer, preslušao celu diskografiju uzduž i popreko i evo javno izjavljujem - jeo sam govna, rekao sam to jer sam bio slep pored očiju. Odličan novi album.

Lychgate - Also Sprach Futura. Ni albumima ništa ne fali, ali ovog puta su sve što mi se sviđa kod njih spakovali u 20 minuta i ovo mi je nešto najdraže što su do sad snimili.

Striges i Horna su kao braća blizanci, slična muzika, Shatraug svira gitare i ovamo i onamo… U početku su mi se Striges malo više sviđali ali su se u međuvremenu izjednačili jer i Horna odavno nisu snimili bolji album. Na oba albuma, tu i tamo, ima pevanja i ovako se peva na black metal albumima, a da to zvuči kako treba.

Ondskapt isto odličan, bila bi i bruka da nije posle 10 godina pauze. Ne znam da li je lenjost u pitanju ili perfekcionizam, biće da je ovo drugo jer jednom kad reše da izdaju album to je praznik. Kamo lepe sreće da više bendova tako razmišlja, kukali bi za novom muzikom, a ne što ne možemo da stignemo da preslušamo sve.

Neko reče za Abigor da će znati šta da misli o albumu negde do maja iduće godine. Tako i ja, ali za sad nisam baš toliko oduševljen, osim sa prvom pesmom koja je najbolja koju su napisali u poslednjih desetak godina. Od one priče da je muzika u stilu Orkblut/Nachthymnen nema ništa, oni i kad hoće ne mogu više tako da zvuče. Ne pomaže ni to što su ubacili klavijature posle 20 i kusur godina. Ali na albumu definitivno ima šta da se čuje. I oni kao i Svartsyn posle toliko godina zvuče svežije i sa više ideja nego gotovo 99% mlađih bendova koji uglavnom ne mogu vodu da im nose.

Dobri su i Kosmovorous, Medico Peste, Ofermod, Oranssi Pazuzu, Vampire, Necrophobic, Venomous Skeleton...

Slabo sam slušao bilo šta osim metala, ali prvo što mi pada na pamet su Rome, Graavehlder (ovo mi se najviše sviđa od svega što je snimio u poslednjih godinu-dve), DomJord, Shibalba, Arditi, Desiderii Marginis (EP više nego album), Bonini Bulga, Hymnambulae, Beherit...

[Assassin68]

Raven Metal City 

Gama bomb Sea Savage 

Thanatos Violent death rituals

Sodom Genesis Nineteen 

Cirith Ungol 

Eternal champion

Blue oyster cult 

Diamond head 

Benediction

Testament

Sepultura 

Warbringer

Deep purple

ACDC

ThrashWall

Biowarfare

Nadimac

Jenner 
 

UDO 

[Grobodan]

 

TL;DR POST GODINE

Ne treba niko da čita ovaj ep da bi znao koliko je 2020.bila loša ali i u njoj je bilo dobra podosta – i to dobrih albuma raznih grana metal provinijencije. Inspirisao me post mog brata Lazara gde je rekao da čeka moju top listu 50 albuma, pokušao sam uz pomoć Lasta da nakucam stotku ove godine ali bogami teško je išlo. Ne znam ni sam kako da ih poređam pa ću praviti srodne celine ali ipak kako se približavam vrhu stavljaću tu ono što je po meni bilo najvrednije u teškom zvuku za ovaj period

15. Sintagma ‘’grčki black metal’’ se već poodavno ustoličila kao poseban entitet koji označava specifičan zvuk, vitalan već dekadama te je i ove godine bilo pristojne zabave na tom polju. MEDIEVAL DEMON pedigrirano ime iz najdubljih kripti, se vratio sa albumom Arcadian Witchcraft koji donosi standardni, pomalo robusniji BM kakav se može naći i na izdanju Αδράστεια kultnih KAWIR. Ipak je pobednik u ovom pasusu KATAVASIA sa svojim drugim albumom Magnus Venator kojim prave kvantni skok u odnosu na već solidan prvenac i daju dokaz da skup pedigriranih imena ne mora da uvek da projekat za zaborav. Rame uz rame s poslednjim VARATHRON albumom ovo ime postaje perjanica nekog novog pristupa oprobanoj formuli grčkog BM stila koji je zagledan u prošlost ali ipak nosi dah sadašnjeg vremena i nesmirene energije. Zanimljivo je da se u ovom bendu nalaze I članovi HAIL SPIRIT NOIR, progresivne trupe koja je svojim Eden in Reverse nastavila putešestvije neočekivanim stazama.

14. Zanimljivo mi je bilo ove godine da su se neka legendarna imena BM scene javila istovremeno, pred sam kraj godine, i pokazali da se na stare pse itekako može još računati. S neba pa u rebra, bez ikakve najave ABIGOR se javio s Totschläger (A Saintslayer's Songbook) – opet nešto drugačije od njih kao što smo to već navikli ali ovaj put zaista sa duhom 90ih (što su najavljivali nedavno ali nisu baš ispunjavali). Produkcija mi nikako ne leži ali u svakom slučaju treba se dati dosta vremena ovom izdanju kao i uvek s ovim bendom. Posle tačno 10 godina pauze ONDSKAPT se vratio na scenu s Grimoire Ordo Devus koji predstavlja poboljšanje u odnosu na prethodnika, najviše zbog dobrodošlih bržih deonica. Nije to blizu prva dva albuma ali ko se nadao tome? No, za moj novac u ovom religioznom BM stilu pobedu je odneo OFERMOD sa Pentagrammaton koji je posle godina mitova izronio iz ambisa. Kad se postavi u istorijsku perspektivu, možda i najbolji album benda. Što se tiče INQUISTION nisam verovao da ćemo se uskoro susresti ali takođe iznenada Black Mass for a Mass Grave donosi usporavanje u odnosu na par prethodnika i povratak setnih melodija koji album vuku čak do legendarnog prvenca. Naas Alcameth s godinama nikako ne posustaje, pod različitim imenima tona dobre muzike te novi AKLHYS pod nazivom Melinoë samo nastavlja put koji je utabao davno. Ne vidim baš čemu tolika egzaltacija ovim imenom i albumom kad nešto slično dobijamo od ovog gospodina već duže vreme. I da zatvorimo poglavlje ‘’povratak niodakle’’ s ARMAGEDDA - Svindeldjup ättestup i HATE FOREST - Hour of the Centaur, oba benda nastavila gde su stali pre dugo vremena kao da ništa nije ni bilo.

13. Tradicionalnije grane i imena death i thrash metala nisu imale baš čime da se podiče ove godine, uprkos nekim na papiru baš dosta hvaljenim albumima. Čist primer je recimo SODOM – Genesis XIX, Tom jeste osvežio postavu i samim tim i zvuk ali se bend malo izgubio u želji da što više prikaže i stavi na album, da su makaze radile album bi bio daleko efektniji no i kao takav njihov najbolji u već duže vremena. Još jedan prehvaljeni album bi bio NECROT – Mortal, jes energičan ali za moj novac u tom odeljku presviravanja poznatijih uzora je daleko bolji bio SKELETAL REMAINS sa The Entombment of Chaos, đavolska kombinacija Morbid Angel / Malevolent Creation / Demolition Hammer udaranja, neoriginalno skroz ali to se i nije tražilo ovde. VADER sa Solitude in Madness i INCANTATION sa Sect of Vile Divinites su ostali na linijama koje su davno zauzeli bez nekih preteranih iznenađenja, ali i bombastičnih eksplozija u kvalitetu – sredina puta, što se kaže. Dva benda koja su ipak više prikazali na prethodnim albumima te se to ovde isto očekivalo su VAMPIRE s Rex i MEKONG DELTA - Tales of a Future Past. No s druge strane mogu upistai dva pozitivna iznenađenja za povratnike BENEDICTION čiji Scriptures pati takođe od sindroma potrebe za makazama, no kao celina ostavlja prijatan rudimentarni utisak prevashodno zaraznim rifovima i SEPULTURA čija me je Quadra konačno ubedila u ono što radi trenutna postava.

12. Moj ljubljeni power metal kao i svake godine na aparatima, no na sreću bilo je tu par albuma da se probere da se glad koliko toliko utaži. PERSUADER se vratio s Necromancy, standardni njihov Gardijan na steroidima pristup no ruku na srce kako sam album počeo da varim tek pre koji dan nemam baš lepo formirano mišljenje još. Na kvarno mogu ovde da ubacim nemačke vedete RAGE s Wings of Rage i GRAVE DIGGER s Fields of Blood, oba albuma donose presviravanje njihovih uspešnih formula iz najsjajnijih 90s momenata no na sreću uz koju dobru pesmu da bi mogli da se izvade iz bula u koje su oba benda upala u poslednje vreme. Power prog ili prog power, moderni pristup koji je sad već pomalo passe ali PYRAMAZE s Epitaph radi ono što najbolje zna. Nije mi dobar kao prethodnik ali hitova dosta ima, ja zadovoljan. Ipak apsolutni pobednik ove godine u ovom polju za mene i album koji me je naterao da konačno sagledam bend kako treba je labudova pesma FALCONER pod nazivom From A Dying Ember. Nažalost nisu se videli nikad uživo ali ostaje diskografija da se vari i uživa godinama.

11. Prog sa svim svojim grananjima i podpravcima se odlično drži i ove godine te je tu bilo pregršt toga dobrog da se probere. Što se tiče nešto tradicionalnijih formi dva povratnička imena su izazvala jake reakcije ali na žalost po meni PSYCHOTIC WALTZ nije sa God Shaped Void uspeo da priđe magiji starih albuma ali zato je CONCEPTION sa State of Deception nastavio kao da nikakvu pauzu nije napravio, uprkos opener pesmi na albumu koja mu puca u nogu samo tako I ubedljivo je najgora na izdanju. Post rok/metal ogranak je imao najjačeg predstavnika u THE OCEAN koji je na Phanerozoic II: mesozoic/cenozoic isporučio suvereno dominiranje u okviru kojim se bave već dugo vremena, dok je nažalost SOLSTAFIR u Endless Twilight of Codependent Love imao jedno od razočarenja godine, kao da su primorani bili da ga napišu. Činjenica da me PROTEST THE HERO odavno smorio ali stoji da im je Palimpsest povratak gde treba, nema šta. Takođe vidim da su reakcije na novi CALIGULA’S HORSE album pod nazivom Rise Radiant u stilu da se radi o podbačaju u odnosu na prethodnika ali što se mene tiče ovo im je najbolji rad, izuzetno zarazne pesme bez gubitka prog zavrzlama. Potvrđeno je već na više strana koliko je kvalitetan VULKAN na Technatura, apsolutno ostvarena vizija I formiran bend bez granica za koji mi nikako nije jasno zašto je toliko nepoznat. Ipak meni je u ovoj grani srce najviše dotakao OCEANS OF SLUMBER svojim self titled albumom na kom su konačno postali bend koji su sve godine hteli da budu ali nisu znali kako. Gomiletina raznoraznih uticaja konačno uklopljena u svrsishodnu celinu, a neka setna atmosfera koja prožima ceo album mi se idealno uklopila u početak septembra kad je objavljen.

10. Mraćni zvuk devedesetih je počivao uglavnom na vedetama žanra (uz jedan album koji mora da stoji sam za sebe, ali o tom potom). PARADISE LOST s Obsidian su stameni i monolitni u svom ever changing zabranu kao i uvek, ovaj put su odabrali čak da se mrdnu tu i tamo do čistih gotik rok voda no čega god oni da se uhvati se pozlati. KATATONIA raspust nije dugo traja ali dobro im je koristio jer je City Burials značajno bolji i fokusiraniji od prethodnika mu. MY DYING BRIDE ne eksperimentišu nikako na Ghost of Orion ali ipak ih je offshoot bend GODTHRYMM pobedio u sopstvenoj igri na debi albumu Reflections sirovom, gotovo opipljivom emocijom. Nije mi baš jasno zašto povratnici GREEN CARNATION reklamiraju Leaves of Yesteryear kao album jer je od pet pesama jedna obrada Sabbath klasika, jedna re-record dobro poznate njihove numere od 15 min ali preostale tri pesme mi toliko zatvaraju usta svojim kvalitetom da ne mogu ni da se bunim.

 9. Ove godine mi je jedna od omiljenih zemalja za muziku bila Finska, a naročito onaj njen najcrnji deo koji doživljava pravu renesansu u poslednje vreme na svim granama BM stabla. Uspeh projekta Vargrav je na njihovom rodnom tlu doveo do procvata melodično nostalgičnih formi, što su ove godine dokazali BYTHOS - The Womb of Zero, koji je stilom kao izgubljeni Dissection album, AETHYRICK – Gnosis, drugi deo njihove spiritualne trilogije, FAUSTIAN PACT - Outojen tornien varjoissa, očigledno namerno over the top melodičan zvuk, MOONCITADEL - Night's Scarlet Symphonies, siroviji pristup ovoj formi što i ne čudi imajuči u vidu Goatmoon pedigre glavnog čoveka benda… no ipak najbolji album melodičnog BM zvuka, ovde sa jakom paganskom zaleđinom, dolazi od HAVUKRUUNU na Uinuos syömein sota. Moj prvi susret s bendom, ali celokupan paket je baš kao da sam ga ja naručio. Druga strana Finske oivičena Finnish Filth sintagmom je doživela eksploziju na novom HORNA albumu pod nazivom Kuoleman kirjo. Uprkos trajanju album nimalo nije dosadan a sam bend proširuje svoj rečnik nekim melodičnijim momentima koji im  savršeno stoje – sasvim sigurno već sad, jedno od njihovih najboljih izdanja karijere.

8. Švedska BM scena s mirisom starine i melodije je takođe ovih godina imala jake momente, ne tako masovno kao susedna Finska doduše ali moglo se probrati izuzetno jakih izdanja takođe. One man projekat GRIFT neumorno izbacuje izdanja ali na sreću ne na uštrb kvaliteta što se može savršeno videti na njegovom trećem albumu Budet koji predstavlja možda i sam vrh diskografije ovog imena. Zamislite Shining bez iritantnog frontmena i temama o žudnji za starinom i čistom prirodom umesto suicidnih i tu ste. Ni na ovoj poziciji bez starca nema udarca što pokazuju povratnici, kultni MORK GRYNING albumom Hinsides vrede koji zvuči i stilom i produkcijom kao je izleteo iz Abyss studija tamo neke 1998. Za mene su danas albumi ovakvog zvuka kao čaša vode u pustinji, no ipak mi u ovoj kategoriji šnjur nosi NECROPHOBIC s Dawn of the Damned, možda trunku modernizovan ali to je taj njihov prepoznatljivi stil koji guraju još od Darkside. Ovo mi je bio jedan od najzaraznijih albuma godine čije pesme mi prosto nedeljama nisu izlazile iz glave.

7. Tradicionalni heavy metal zvuk je živ i zdrav u poslednje vreme, hvala nebesima, a tome doprinose i stare i mlade snage te sam za ovo mesto odabrao dva albuma koji pokazuju o čemu pričam. Jedan od najželjnije dočekanih povrataka u ovoj grani je svakako CIRITH UNGOL koji je doživeo tek poshumtno priznanje te je za bilo očekivati da se kad tad vrate I poberu plodove svoje davne setve. I svakako Forever Black zvuči totalno prastaro i varvarski kao što su to već odavno radili, Tim Baker nije ni za mrvu promenio glas ali kao minus moram istaći slabašan cover art (jbg kad su nametnuli gigantske standarde prethodnicima). No svakako ovaj zvuk mora ići i u budućnost s novim imenima a jedni od suverenih predvodnika nove scene su ETERNAL CHAMPION koji su sa svojim drugim albumom Ravening Iron pokazali zašto su tu gde su – dovoljno drugačiji album od debija opet je tu sad već njihov karakterističan zvuk. Jedino bih voleo malo ubedljiviji vokal ali šta je tu je, već sam i navikao.

6. Zavijanje mozga u čvor, death metal edition: ovde bih prvo istakao jedno novo ime BEDSORE I njihov debi album Hypnagogic Hallucinations, i uprkos tonama muzike koje sam prevalio preko ušiju moram reći da mi davno nije bilo toliko teško da opišem neko izdanje. Istovremeno i old skul i avangarda, totalno bizarnih struktura pesama, stvarno treba vremena I strpljenja da se uđe u bit ovog izdanja. Iako je ULCERATE razbio sve moguće top liste svojim novim manifestom beznađa Stare into Death and Be Still, ja moram priznati da mi je u ovoj sferi daleko više godio jedan bend više podzemne lokacije. KHTHONIIK CERVIIKS sa albumom Æequiizoiikum već od samog pogleda na cover art i nazive pesama zaziva uspomene na legendarni Voivod, ali mnogo puta sam čuo da se bend reklamira pod tom zastavom. No za ovaj album mogu zaista mirna srca da kažem da nosi tone Piggy-jeve lucidnosti proturene kroz grozomorni ekstremni metal filter. No ipak za jedan album napredne DM orijentacije bih morao izdvojiti posebno mesto, no o tome kasnije.

5. Zavijanje mozga u čvor, black metal edition: za početak da pomenem jedno prilično pozitivno iznenađenje i otkriće za mene, IMPERIAL TRIUMPHANT sa Alphaville mi na papiru ne bi ni trebalo da legne ali me u praksi fino dotaklo. Mešavina jazza, ekstremnog metala I raznih bučnih upadica totalno šizoidnih struktura pesama – pravi saundtrek za megatropolis Njujork što su i hteli da postignu. Finski (eto, opet ta Finska damn) ORANSSI PAZUZU su takođe nastavili svoju odiseju na Mestarin kynsi, debi za ogromnog izdavača ali sam pristup muzici se nije ni za trunku promenio. ANAAL NATHRAKH možda nije eksperimentalan u ovoj fazi svoje karijere ali Endarkenment je suvereni manifest njihove razorne moći u kombinaciji sa sposobnošču da budu ekstremno zarazni u isto vreme. Ništa tako prijatno nije razbijalo lobanju ove godine kao ovaj album propušten kroz slušalice. I za kraj, voleo bih da puna srca mogu da pridružim ENSLAVED na vrhu ali Utgard, iako misaona imenica za masu bendova sa scene, ne dobacuje do visina koji su oni sami postavili prethodnicima.

4. Što se tiče duma, može se reći da i na tom polju stvari dobro stoje, već sam pominjao neke dumastične albume već, bilo je tu još zanimljivih uradaka kao npr LORD VIGO sa svojim posebnim pristupom tradicinalnoj formi na Danse de noir ali što se mene tiče dva albuma su odskočila daleko iznad svih. Videh da su neki proglasili treći album Šveđana SORCERER pod nazivom Lammenting of the Innocent za podbačaj ali u mojoj kući je to bio pogodak u sred same srede. Formula se nije promenila – Headless Cross era Black Sabbatha + klasični Candlemass uz predivni vokal Anders Engberg-a koji nosi lavovski deo privlačnosti ovog benda, ovo izdanje je bilo jedno od najslušanijih kod mene u 2020. Ostajemo u Švedskoj ali se zvukom selimo u devedesete – pomenuh već vedete pravca kao što su Paradise Lost ili My Dying bride ali ipak ih je sa Under a Godless Veil DRACONIAN sve prejebao i stvorio delu melodic doom zvuka sa gotik tonovima koje mirne duše može da se posmatra kao kakav izgubljeni klasik iz zlatne ere žanra, a posebni bonusi su mi meteoropatksa činjenica da je album izašao krajem oktobra kad nebesa zapovedaju da su u fulu uživa u ovakvoj muzici, i sami tekstovi pesama koji se konceptom približavaju kultnom Arcane Rain Fell.

3. Pagan metal trend je odavno prošlost ali najjači bendovi ne da su ostali, već su u stanju da iznenade I udare kao nikad. I opet ta Finska, i u oba slučaja možemo pričati o povratku u formu. FINNTROLL se vratio posle šest godina diskografske pauze sa Vredesvävd, albumom koji mi je za dve nijanse više legao nego prethodnik jer su ovde zaprljali i problekerisali zvuk, uz primetno primicanje 90s BM zvuku što meni, kao što sam više puta rekao, savršeno godi. Ipak niko nije ove godine iznenadio kvalitetom koliko ENSIFERUM, ja sam zaista veliki fan benda i baš volim sve albume ali Thalassic je toliko odvalio da ga slobodno mogu svrstati u sam vrh prebogate diskografije. Lavovski deo privlačnosti nosi dovođenje klin vokaliste koji je catchiness pojačao na beskonačno, i album na kome nema dosadne sekunde je tu.

2. I titula najboljeg progresivnog death metal albuma ove godine ide imenu SWEVEN sa debi albumom The Eternal Resonance ali treba reći da ovo nije novo ime već produžetak kultnog benda Morbus Chron pod novim imenom. Sweven je odveo stvari još dalje šireći muzički vokabular u mnogo različitih strana ali nikad ne gubeći sanjalački, prosto meditativni osećaj koji se širi dok se sluša ovo izdanje. Death metal nirvana, da moguće je i dokaz je ovde. Fantastičan album ali prosto ne mogu da naslutim gde će se dalje ovaj bend kretati u budućnosti.

1. I otkad sam čuo ovaj album bio sam poprilično siguran da će uzeti titulu najboljeg u godini, samo sam čekao da vidim hoće li se pojaviti šta da ga svrgne što se naravno nije desilo…

MALOKARPATAN - Krupinské ohne

Na svom trećem izdanju ovi Slovaci definitivno udaraju tačku na I I upisuju se u anale besmtrnika black metal zvuka. Pratim bend od samih početaka i svakim izdanjem su bili značajno bolji a ovo je tačka gde je perfekcija postignuta. Black metal zvuk prvog talasa, značajno informisan klasičnim metal nasleđem ali daleko od bilo kakve retro jeftinoće – Malokarpatan je bend koji je inspirisan a ne kopira stare majstore I stvara nešto apsolutno svoje, sa jakim mirisom istočnoevropskog zla što je meni uvek drago čuti I sa čim se najlakše identifikujem. Konceptualni album što je za nekog kome je King Diamond ikona samo još jedan u nizu pluseva, propraćen izvanrednim pakovanjem  - sve u svemu izdanje bez minimalne mane, već uveliko klasik u mojoj knjizi. Ostaje samo gigantska žal što se zbog već poznatih problema propustilo da se vidi ovo čudovište uživo kod nas ali kao što sam već apostrofirao: bar će nam Krupinské ohne ostati za večnost.

Što se tiče nemetal albuma (jer prirodno, muzika se deli na metal i ostalo manje bitno) bilo je i tu štošta da se čuje, možda najbolje da krenem sa priznanjem/gulity pleasure tačkom ali na kraju krajeva ne stidim se ničega so here goes: LADY GAGA album Chromatica mi celo leto nije izlazio iz automobila. Hit do hita, retro prizvuk, Gaguška kida – all is good in the world.

Nadasve cenjeni Kvohst i njegov forest folk ansamble HEXVESSEL se već vratio s novim albumom Kindred godinu dana posle prethodnog izdanja i nažalost moram reći da je ta brzina ostavila traga jer album, iako dobar, nije na nivou odlična prethodna dva. No u svakom slučaju znao je Matt da posrne u prošlosti te da se vrati jači nego ikad tako da se I ne brinem nešto preterano.

Još jedan slučaj gde je novi album možda prebrzo izašao u odnosu na prethodnika je THE NIGHT FLIGHT ORCHESTRA, na Aeromantic se već primećuje da je ekipa brza sa izdanjima ali na sreću ima nekoliko njihovih standardno vrelih hitova da izvuku stvar.

Možda smo navikli da norveški vukovi ULVER menjaju lice svakim novim izdanjem ali Flowers of Evil je već treće izdanje u nizu u istom stilu. Ne bunim se, daleko više mi odgovara ovaj dark pop zvuk od eksperimetisanja bez svrhe kakvim su bili skloni donedavno ali ipak prethodni EP ostaje vrhunac u tom domenu.

Takođe dungeon synth doživljava pravu malu renesansu u podzmenim krugovima te je otac tog zvuka MORTIIS rešio da se vrati tamo odakle je počeo sa Spirit of Rebellion koji na osnovama legendarnog albuma Ånden som Gjorde Opprør stvara nešto novo I dokazuje da je čuvenom gnomu ipak pravo mesto ovde.

Sad ide jedno gigantsko iznenađenje za mene jer sam do sad smatrao rad gospe Amelije I njenog projekta MYRKUR average at best (da ne ulazimo u dalju priču oko njenog labavog metal kredibiliteta) ali novo izdanje Folkesange je ubedljivo nešto najbolje što sam čuo od nje. Bataljen je metal koji joj je ionako slaba tačka, okretanje folku uz predivan glas koji joj je najjače oružje svakako – rezultat, divna opuštajuća celina.

Sledeća dva albuma mi nekako dođu kao blizanci, I možda nije pošteno što ovde pominjem SECRETS OF THE MOON ali njihov Black House je potpuno raskrstio sa BM prošlošću I obreo se u gothic rock meets Alice in Chains teritoriji. Metalci su možda zgroženi ovim izdanjem ali ovo je vrsta ‘’izdajničkih’’ albuma kakvi meni savršeno gode. Njihovi partneri za nadolazeću turneju (ako se ikad održi) DOOL su doživeli takođe ogroman skok ali u kvalitetu na drugom albumu Summerland, od sasvim prosečnog prvenca došlo se za kratko vreme do izvrsne skupine mračnih rock pesama.

Ipak vrhunac u ovom domenu za 2020 meni bez ikakvog premca JONATHAN HULTEN sa svojim magičnim uratkom adekvatno nazvanim Chants from Another Place. Iako se u singer songwritere razumem kao antivakseri u zdrav razum, ovo izdanje me pogodilo u samo srce predivnom emocijom tako sličnom njegovom (sad već bivšem) bendu Tribulaton ali ispričanom uz pomoć druge vrste alata. Ovaj album je krunski dokaz da je dobra pesma takva kakva jeste odsvirana I uz pomoć najjednostavnijih sredstava, a nije naodmet ni što gospodin ima apsolutno magičan glas. Videćemo šta će se dalje dešavati s njim ali ova magija ovde će ostati zauvek.

Sve u svemu, ako mi neko baš zavrće ruku za top 20, evo digesta:

20. SECRETS OF THE MOON - Black house

19. KATAVASIA - Magnus Venator

18. DOOL - Summerland

17. FALCONER - From a dying ember

16. THE OCEAN - Phanerozoic II: mesozoic/cenozoic

15. VULKAN - Technatura

14. OCEANS OF SLUMBER - S/T

13. FINNTROLL - Vredesvävd

12. ANAAL NATHRAKH - Endarkenment

11. NECROPHOBIC - Dawn of the Damned

10. HAVUKRUUNU - Uinuos syömein sota

9. HORNA - Kuoleman kirjo

8. KHTHONIIK CERVIIKS – Æequiizoiikum

7. ETERNAL CHAMPION - Ravening Iron

6. SORCERER – Lamenting of the innocent

5. DRACONIAN - Under a Godless Veil

4. ENSIFERUM – Thalassic

3. JONATHAN HULTEN - Chants from Another Place

2. SWEVEN - The Eternal Resonance

1. MALOKARPATAN - Krupinské ohne

Edited December 30, 2020 by Grobodan

[Angelystor]

A jebem ti stvarno ovu godinu ako je ovo post godine.

[Packy]

Najduzi post koji sam procitao u svojih 13 godina bivstovanja po forumima.

[Runner]

Mojih Top 10 za kraj ove godine:

1. Psychotic Waltz - "The God-Shaped Void"

2. Ambush - "Infidel"

3. Paradise Lost - "Obsidian"

4. Sorcerer - "Lamenting of the Innocent"

5. Hexvessel - "Kindred"

6. Spirit Adrift - "Enlightened in Eternity"

7. Eternal Champion - "Ravening Iron"

8. Hex A.D. - "Astro Tongue in the Electric Garden"

9. The Night Flight Orchestra - "Aeromantic"

10. Megaton Sword - "Blood Hails Steel - Steel Hails Fire"

 

Moj mixtape: https://www46.zippyshare.com/v/JEDgWuon/file.html

Srećna vam svima Nova godina!

 

[Talvi]

po tradiciji

https://www.brooklynvegan.com/converge-members-list-their-favorite-music-of-2020/

[Haos sam ja]

Nate nabrojao sve albume koje je slušao ove godine, uključujući i one svog benda (OMG) koji su teži prosek.

[Baal]

1. Ulcerate - Stare Into Death And Be Still - apsolutno drobljenje

2. Touche Amore - Lament 

3. Vulkan - Technatura

4. pg.lost - Oscillate - ko bi rekao da će prosečan post-rock bend izbaciti vrhunski post-rock album u 2020.

5. Wayfarer - A Romance With Violence

 

Ostalo bez redosleda

Protest the Hero - Palimpsest
Movements - No Good Left to Give
The Ocean - Phanerozoic II
Havukruunu - Uinos Syomein Sota
Seaheaven - Halo of Hurt
Svalbard - When I Die Will I Get Better
Panzerfaust - The Suns of Perdition - Chapter II: Render Unto Eden
Oranssi Pazuzu - Mestarin kynsi
Bedsore - Hypnagogic Hallucinations