Najbolji albumi 2023

[Angelystor]

Skontao sam da nemam AOTY za prošlu godinu, tek 10 albuma koje mogu izdvojiti jer sam ih radije slušao nego neke druge novitete

Enslaved - Heimdal
Malokarpatan - Vertumnus Caesar
Ruim - Black Royal Spiritism - I. O Sino da Igreja
Sacred Outcry - Towers of Gold
Sermon - Of Golden Verse
Subsignal - A Poetry of Rain
Sulphur Aeon - Seven Crowns and Seven Seals
The Night Eternal - Fatale
Wiegedood - There's Always Blood At The End Of The Road
Wytch Hazel - IV: Sacrament

Honourable mention:

Peter Gabriel - i/o

[[Nocturno]]

3 hours ago, Angelystor said:

Honourable mention:

Peter Gabriel - i/o

sta honorable mention, album je predobar (oba miksa, i light i dark). 

 

Wiegodood je iz 2022. 🙂

[Havočka]

I i dalje je najbolji album 2023 xDDDD

[Angelystor]

Pomešale mi se liste (hteo sam da napravim update za 2022., pa prelilo ovde). A ionako nemam deseti, neka ga, odličan je.

5 hours ago, [Nocturno] said:

sta honorable mention, album je predobar (oba miksa, i light i dark).

Honorable čisto jer je nemetal, ne umanjuje mu vrednost naravno. Ja vrtim samo Bright-side doduše, dovoljno mi mraka ima album as it is 😄

[[Nocturno]]

20 hours ago, Angelystor said:

A ionako nemam deseti, neka ga, odličan je.

Can't argue that.

[Dinarski Ratnik]

Konačno i ja nađoh vreme da sastavim AOTY listu, tako da evo je.

10. Tetragrammacide - Typho-Tantric Aphorisms from the Aracheophidian Qu'ran

Indijski sektaši haosa se vraćaju i udaraju punom snagom. Death/black sa svim svojim snagama: ogroman zid zvuka, nemilosrdnost i aposlutno prizivanje demona. Žestina konstantno na desetci, a zid buke od tehnikalnih, haotičnih gitara momentalno mezmerizuje i uvlači sve dok album ne prođe.

9. Praznina - Čovek koji nije

Albumu sam prišo sa stavom "aj da odslušam radi reda, al vjerovatno je neko lenje, nedorađeno smeće kao većina one-man BM projekata". Grdno sam se prevario. Čim su krenule melodije Hodočašća, odmah sam se navuko. Tmuran, mračan, melanholičan (bez soje), i sve u svemu super odrađen. Vidim dosta poređenja sa Mglom, al je ovo od nje bar deset puta bolje. A sve je jedan čovjek radio (sem miksa i slike). Vrijedno svake pohvale.

8. Onmyouza - Ryuuou Douji

Moji omiljeni Japanci su mi svojim povratkom u januaru uljepšali čitavu 2023-ću. Ekstremno multidimenzionalan i eklektičan bend, a na ovom album samo još više šire svoju paletu. Melodični europower napadi, opuštene i vesele rokačine, mračnije numere sa death metal i/ili gotik uplivima (kao što je to singl koji je najvio album: Ibaraki Douji), emotivne balade i lakše pjesme (kojima nisam baš sklon, al to je do mene) i još toga. Komplet paket je upleten japanskim narodnim uplivima besprekorno, a ženski volak je fantastičan na kvadrat. Izuzetno mnogobojan i sa ogromnim dometom, kao i ogromnim emocionalnim kapacitetom. Tu je i obavezna desetominutna avantura od pjesme kakvu bend stavlja na svakom albumu od trećeg, a ova nije sekunde razočarala. Ima tu prigovorljivih dijelova: muški pjevač je i dalje samo okej, a bend nekad zna pretjetar sa cheese-om (znate kakvi japanci znaju bit), al van toga je album obavezan za power fanove i sve ljubitelje raznovrsne i mnogobojne muzike.

7. Helms Deep - Treacherous Ways

Trojka potpunih anonimusa se stvorila niotkuda i ni iz čega objavili izuzetno profesinalno i kvalitetno NWOBHM-ovsko izdanje. Bez demoa, bez singla, bez promociije ikakve vrste van postavljanja albuma na NWOTHM kanal. Nema se puno šta ovdje opisivat (samo treba zamislit modernizovan Satan i Diamond Head), tako da ću samo reć da je ovo obavezno slušanje za sve trad metal fanove.

6. Corpus Necromanthum - He... Who Suffers Knowledge

Ne znam je li ispravno nazvati ih cavercore-om jer je album dosta življi i dosta manje monoton od prosječne kopije Incantation-a i srednje ere Immolation-a, ali je nesumnjivo da album drobi. Masni downtuned tremolo riffovi koji karakterišu caverncore, disonantni riffovi u Altars of Madness stilu i još mnogo toga. Vokali su super, duboka OSDM režanja i potpuno sjebani, namučeni DSBM vrisci, a produkcija je istinski pećinska. Žalosno što niko ne priča o ovome jer je stvarno top tier po pitanju ove niše death metala.

5. Mortal Kombat - Bludni sin

Imam osjećaj da ću dobit dosta hejta što stavljam kombate na listu, pogotovo ovako visoko, al me boli kurac. Mislio sam da će ovim albumom bend konačno da izlapi, ali sam se itekako prevario kad je izašao. To je ta žestina, ta sirovost, ta zaraznost, taj humor i ta kurcobolja zbog koje toliko obožavam ovaj bend. Naslovna im je možda najbolja pjesma u karijeri, a ostatak albuma je na nivou prethodna dva. Jedine zamjerke su mi što nisu ubacili Zatvor (mogla se bez problema uglavit između Alkohola i Pušenja) i što Pileći grozno producira kik bubanj (sav kliktav i plastičan, isto ko na Deceniji), ali van toga je album vrh, šta god hejteri govorili.

4. Chasing Predator - To The Barricade

Nikad nisam mislio da mi je u životu trebao kineski Rust in Peace/Twisted Into Form dok nisam ovo čuo. Odlični tech-thrash riffovi sa dobrom osjećajem za melodiju, žestina na nivou, fantastične solaže, a vokali su isto zanimljivi, premda se treba malo navići na njih. Na kvadrat obavezno slušanje za sve fanove Megadeth-a, Forbidden-a i sličnih bendova.

3. Sacred Outcry - Towers of Gold

Možda najhapovaniji album godine, i sa dobrom razlogom. Izuzetno zrele i razvijene kompozicije (nešto šta se rijetko čuje u europower-u, nažalost), vrhunska produkcija, i kao šlag na torti, nadlegendarni Daniel Heiman. Naslovna i Into the Storm su neosporivo među najboljim power pjesmama i zadnjih par godine, a ostatak albuma su samo veoma dobre pjesme koje su dignute na viši nivo Heimanovim volakima. Ne znam je li ispravno da se ovaj album nazove počasnim, nesuđenim nastavkom Lost Horizon-ovog A Flame to the Ground Beneath-a, ali ne postoji drugi album koji više odgovara ovom opisu.

2. Prognan - Naši životi više ne postoje

Ovaj sam album čini mi se najviše puta odslušao od svih što su izašli prošle godine (pomaže što je izašao rano u januaru). Epski odrađen koncept, dosta emocionalne težine na čitavom albumu (na mnogim dijelovima se i danas trebam trudit da suza ne krene), brilijantno upleteni folk i simfonijski dijelovi (kao i pun kurac easter egg-ova u muzici i tekstu), samo od prisjećanja se ježim. Vidim da se ljudi žale da Kobove vokale i na dužinu albuma, al meni ni jedno ni drugo sekunde ne smeta. Kobovi namučeni, neizražajni vokali tačno i odgovaraju tragičnoj priči o mukama vojnika Srpske vojske iz Prvog svjetskog rata, a ambicija i epskost koncepta i više nego opravdavaju dužinu albuma. Sjene nad Balkanom će navodno biti još složeniji i izražajniji od ovog: jedva ću ga dočekat!

1. Quasarborn - Novo oružje protiv bola

Nema potrebe za detaljnim opisima ili objašnjenjima kad smo svi odslušali ovaj album i dobro znamo kakav je. Savršen odnos žestine, melodije, tehnikalnosti i zaraznosti na jednom mjestu. Lukin volak je izražajniji nego ikad, a bend je probio nove granice po pitanju kreativnosti. Svi imaju svoju omiljenu numeru, moja je bez govora U plamenu. Groove pjesme drobi sve pred sobom, refren i predrefren prže, a Evolijski tekst me u dušu pogađa. Nesumnjiv vrhunac godine, a jako vjerovatno vrhunac srpske metal scene uopšte.

 

Od ostalih albuma vrijednih spomena, tu su:

Crippling Madness - Wladcy Nocy (u suštini poljski Beneath the Remains)

Meutrieres - Ronde de nuit (super trad metal, vokali ga malo vuku dole)

Kaevum - Kultur (4chan i uopšte NS rulja puši kurac ovom albumu do zla boga, al je svakako dobar (ali ne i sjajan))

Cirith Ungol - Dark Parade (Velocitz i Sailor on the Seas of Fate su sjajni, ostalo samo dobro)

Izrod - Sarajevski Odisej (dobar Mgla worship)

Forever Storm - Од пепела до вечности (balade vuku album dole iako odgovaraju njegovom konceptu, ostalo sve super. Doktrina pobede, Marš izbrisanog puka i Ognjena kapija su remek djela)

Seljačka Buna - Varprsnuće (nema se puno šta govorit ovdje kad se pola albuma čulo 2020-te a drugo pola 2022-ge (izuzev Neću da se ženim), a i sam bend je rekao da je ovaj album samo najava za buduću aktivnost u ovoj godini, ali da album valja, valja)

Black Magick SS - Burning Bridges (ovdje su još više smanjili na metal elementima, al je album i dalje super odrađen. Occult rock + new wave spoj ovdje nije na nivou Rainbow Nights-a, ali i dalje šuri.)

Suton - Sacrilegious (album bi bio highlight godine da je razvijeniji. Ljudi imaju dosta dobre ideje, nadajmo se da će ih u budućim radovima dovesti do izražaja)

Pero Defformero - Muzika za ljude bez prijatelja (slažem se sa SMP-om da je album velik korak nazad po pitanju kreativnosti, ali ovaj album je u suštini proslava tridesetogodišnjice benda, tako da je zajebavanje i po njihovim standardima očekivano)

Triumpher - Storming the Walls (smara na par dijelova, ali uopšteno super obavljen USPM)

 

I to je to što se tiče vrhunaca za mene. Jedino me je razočarao Gotsu Totsu Kotsu (nakon pet godina izbacili recikliran paket sa umanjenom žestinom i groznom produkcijom), a od drugih bendova što su izbacili loš ili zanemarljiv album sam to i očekivao (Metalika, Virgin Steele, Arghoslent, Kamelot itd). Jedino bih još da spomenem albume koje viđam da ljudi spominju kao AOTY i moji prigovori oko njih:

 

Moonlight Sorcery - Horned Lord of the Throned Castle

Ovo je zanimljiv slučaj albuma gdje su svi njegovi elementi na pojedinačnom nivou fantastični, ali album ako cjelina ne biva izvrsan. Prosto rečeno, neoklasične, power solaže mi se ne uklapaju uopšte u symphoblack zvuk, i ta nepodudarnost mi kvari čitav album, upkos izvanrednosti svih dijelova.

Afterbirth - In But not Of

Sviđa mi se album, al me druga polovina gubi. Psihodelika i BDM su bez neke kohezije spojeni, a i te pjesme su uopšte dosadnjikave: sporo muljanje bez poente. Bend ne može odlučit da li hoće da tripuješ ili da ti polupaju lobanju. A album je uopšteno korak nazad u odnosu na dva prethodnika.

Smoulder - Voilent Creed of Vengeance

Jebo ti bog majku ženo, nauči pjevat! Bez šale nisam mogo proć prvu pjesmu jer me je glava od nje zabolila. Usra čitav album pobogu.

Hellripper - Warlocks Grim & Withered Hags

Ne vidim što je ovo toliko hvaljeno. Brz je album u kurac i hirurški odsviran, nema sumnje, ali su svi ostali elementi slabi. Šuplja "fake retro" produkcija i vokali, a melodija upletena u pjesme mi je potpuni promašaj jer se ona i opšta agresija/brzina albuma međusobno poništavaju.

Malokarpatan - Vertumnus Caesar

Još jedan slučaj dihtonomije zvuka. Mogu slušat album i ima dosta dobrih riffova, al spoj Mercyful Fate-a i strandardnog BM-a mi ne ide kako god ga sagledao.

Dodheimsgard - Black Medium Current

Čist hipsterluk od albuma.

[Miilos]

On 12/23/2023 at 6:46 PM, Miilos said:

Jedino još Abigor čekam da čujem, nadam se da će biti bolji od prošlog.

Ne da je bolji, nego ovo automatski ide u top 3, odmah pored Thy Darkened Shade i Malokarpatan.